51 minutes ago, Caligula said:

није ми долазила у снове до пре пар месеци никада, што значи да са њеном смрћу имам неки врло конкретан проблем и нерешене, недовршене ствари (

To mi objasni. Sanjala sam brata samo dva puta za pet i po godina, i to u daljini, ne priča, i znam i u snu da je mrtav. U čemu je stvar?

Edited October 14, 2025Oct 14 by Svemir Zeka

Just now, Svemir Zeka said:

To mi objasni. Sanjala sam brata samo dva puta za pet i po godina, i to u daljini, ne priča, i znam i u snu da je mrtav. U čemu je stvar?

Па ја као психолог са али експреса то тумачим као неки конфликт, да још ниси спремна да се суочиш са губитком чак ни на тој равни.

Ја за кеву знам шта је, то је мој осећај кривице. И када сам је најзад сањао пре пар месеци она ми реч није рекла нити се обрадовала што ме види (све своје сам тада сањао, оца, стрица и стрину из дворишта, једини који је у РЛ жив у сну је био мој брат)... баш тежак сан али ми је драго што сам макар дотле добацио.

Оца сам бтњ. сањао чешће и без трзавица, слажемо се у сну боље него сто смо се слагали док је био жив.

Edited October 14, 2025Oct 14 by Caligula

meni je lakše da snove posmatram kao periferne efekte neuronskih aktivnosti, koji nemaju dublji smisao i značaj im je ograničen u funkciji konsolidacije pamćenja - odabir likova, fabule i mizanscena je sasvim proizvoljan.

nije preterano romantično, ali glava manje boli.

Ne bih se složila. Neki bliski preminuli mi ne izbijaju iz snova. Isto kao i potpuno identične, zamišljene scene, ili iste hipotetičke situacije, nevezano za druge ljude. Ili za druge, žive ljude. Snovi svakako znače.

I ja mislim isto što i Kauboj, došlo je do nekog prekida, verovatno neko gadno potiskivanje.

Pa meni se pre neki dan opet desilo da vidim lika na ulici i zagledam jel on. Ili ono što sam spomenula, prolazim pored zgrade na Trgu i razmišljam da uđem u Press kafe. Kratko traje, ali se pojavi. Jbg, i dalje traje negacija.

@Caligula aj meni rastumači. Dosta puta nakon ćaletove smrti sam ga sanjao i ono što je karakteristično bilo za većinu tih snova, ako ne i sve je da je u snu bio vrlo mlad, možda u 30im godinama, iako je umro sa mnogo više. Takođe, bio je bolestan i pred smrt dosta fizički slab, a u snu bude izuzetno snažne građe, mnogo jači nego što ga pamtim (inače je bio prosečne fizičke konstitucije).

Jel se interesovao neko od vas za NDE (near death experiences)?

ko li je poceo ovu pricu o sanjanju roditelja, vezuje mi se za dilemu od pre neki dan o ai ozivljavanju slika.

sa ocem sam tokom veceg dela zivota koji su nam se preklapali imala mnogo bolji odnos nego sa majkom, ali nju sanjam (koliko pamtim, a malo pamtim). i, o njoj cesce mislim i vise mi nedostaje. kao da sam s njim prozivela i ispricala sve sto (nam) je trebalo, a sa njom ne. sto je na tragu ovog sto pise kalgula.

nde, sta cito, odo. kad se radjao minor junior, ja sam u jednom trenutku odustala i izasla iz situacije. previse mucenja, previse bola, premalo volje da ostanem, da se borim i vratim u zivot koji me ceka. i, gledam ja tako, odozgo, pa malo s leva, iz coska, sve kao u svetlu vedrog zimskog dana, sebe, doktora, sestre, sobu, krevet, aparate, instrumente, boce s jodom, neke krvavo-bele oblake razvucene po podu. i nasmesila bih se, i zelim (ali ne preterano) da im kazem: sta ste se svi tu uzmuvali, zasto buka, kad je meni tako lako, svetlo, mirno i tiho.

setim se toga uvek kad minor kaze: ma, lak sam.

jedino cega se bojim je da kad konacno bude, nece biti tako.

poz

Edited October 14, 2025Oct 14 by le petit nicolas

Pa, možda je tačno to o nedovršenim poslovima. Ja nemam prekinut odnos s roditeljem kome, iz pozicije deteta, još imam štošta da kažem, zamerim, izvinim se.

Ali sam s ovim imala konkretne nezavršene poslove. Na primer: istraživački projekat na jednu temu (zloupotrebe autoriteta). Na primer, neke lične priče koje nikom ne pričam, pa ni sestri. Na primer, recenzije nove knjige zajednički omiljenog pisca. Na primer, saznanje da nam je sestra bila trudna (to nikad neću prežaliti). I na kraju, ono što sam u kući mnogo puta rekla, kad jednom odu ove generacije roditelja, ostaćemo mi da matorimo zajedno. I još iza: šta bi sad, kako bi sad, u svom ovome što se dešava. Bio bi u zatvoru, garant.

Možda je to taj nedovršeni posao i projekat.

S bivšim se sita ispričam u snovima, ali to je zato što smo mi i tada već dugo imali završene priče, a imali prijateljski odnos. Nekako sam tu smrt usvojila.

Nde, pa mislim da ne. Znam samo kako sam se ponašala kad sam bila okružena smrću svuda oko sebe, a ja u oporavku: najpribranije moguće. Sebično. Dok su drugi plakali, iznosili one koji su umrli u sobi, dok mi je sapatnica ležala na intenzivnoj zbog embolije, da ne bih čula sav taj plač i ridanje, stavila sam slušačice u uši i pustila muziku, jer sam znala da ako onako fizički devastirana dozvolim da se slomim, gotova sam. Mislim da sam tad doživeljavala instikt za preživljavanjem u najčistijoj formi.

Ostali neki kolapsi na operacionom stolu, anafilakse i to, neću da brojim. Sve je to manje više ok.

9 hours ago, bejzbolka said:

@Caligula aj meni rastumači. Dosta puta nakon ćaletove smrti sam ga sanjao i ono što je karakteristično bilo za većinu tih snova, ako ne i sve je da je u snu bio vrlo mlad, možda u 30im godinama, iako je umro sa mnogo više. Takođe, bio je bolestan i pred smrt dosta fizički slab, a u snu bude izuzetno snažne građe, mnogo jači nego što ga pamtim (inače je bio prosečne fizičke konstitucije).

нисам Клеопатра али могу да погледам

Мислим да не постоји универзални сановник, значење снова иде од особе до особе. А када бих ја сањао свог оца тако као ти, тумачио бих то као страх од тога да не умрем од исте болести као он. У смислу да ме сан теши како сам снажан и здрав (отац би ми у том сну био огледало)... рекох, мислим да је тумачење снова врло индивидуална ствар и не постоји универзални кључ. Иначе су уметници, писци нарочито, сновима придавали велику важност.

9 hours ago, bejzbolka said:

Jel se interesovao neko od vas za NDE (near death experiences)?

Што се мене тиче, не у смислу да постоји живот после смрти. Могуће је да после физичке смрти се оде у другачију форму свести и у то могу да верујем али то свакако више нисам ја овакав него нека сасвим нова енергија направљена на мојим рушевинама. Не може ништа да се створи а да се претходно нешто не уништи, тако кажу енергија, простор и време.

9 hours ago, le petit nicolas said:

jedino cega se bojim je da kad konacno bude, nece biti tako.

Па у томе је квака када је страх од смрти тема. Знамо да у смрти нема достојанства, да је врло физичка и многи проведу живот у том страху од времена у којем ће скончати и начина на који ће скончати, а тај страх је набесмисленији могући јер се страхује од нечега што не знамо ни када ни како долази уместо да о томе никада не размишљамо.

У суштини ми смо бесмртни јер смрт никада нећемо заиста искусити

"Najveći strah koji sam imao uvek kada sam mislio o svom kraju (a mislio sam i suviše često) nije se ticao fizičkog bola, agonije ili patnje tokom kratkog istiskivanja života iz tela – uvek se ticao subjektivnog osećaja:  hoću li u tom konačnom trenutku zatvoriti jedan pravilan, ispunjen krug, hoću li mirno i bez repova, nedovršenih i neizrečenih stvari preći u novo stanje, spokojan i gotovo ravnodušan, verujući da je delo čvrsto zaokruženo. A zapravo je sve suprotno od toga jer u ovom trenutku znam da ništa u ovih sedamdeset i pet godina nisam završio, ništa učinio konačnim i da taj splet umršenih konopaca i dalje raste, čak i ovde u ovoj slučajnoj tudjoj sobi, bez nade da se rasplete u trenutku. A opet, iako sam se takvog razrešenja celoga života plašio, sada nemam straha. Valjda zato što osećam da je ovako zapravo najpoštenije i konačno shvatam da je drugačiji kraj bio nemoguć, da je sve vodilo ka ovome."

    

   U ovom trenutku znam da sam besmrtan, ništa ne nagoveštava ništavilo. Odsjaj sunca boji zid u jarko žuto, isto žuto koje me je zaslepljivalo pre sedamdeset godina sa poda porodične kuće. Isti vazduh. Oset u prstima, grubi dodir košulje, gutljaj vode sa ruba čaše. Ništa se nije promenilo niti dobilo novu dimenziju, to sam još uvek ja. Zaglavljen u realnosti mogu samo da gledam u najbližu sekundaru kao mnogo puta u životu i cedim vreme u iluziji da me ti sekundi troše, isisavaju život, vode ka onome sto sam nebrojeno puta video izbliza, iskustvu koje kaže da je telo bez života i dalje telo ali da onoga što je činilo čoveka u tom telu više nema. Nazovem li to dušom, duhom ili životom samim pogrešiću, jer to prosto ne staje u kombinaciju glasova. Niko smrt ne razume. Ne postoje reči.

 

     Sećam se da sam često, kada bi nadolazilo nesto što je neizbežno kao što je na primer izlazak na scenu, u čekanju u garderobi ponavljao mantru da me evo još ne zovu, asistent se ne pojavljuje, prolazi sekund, dva, tri… nema poziva još uvek, pogledom pratim bubu u dnu garderobera i zadajem sebi računicu koji će put buba preći pre nego što me u tom beskonačnom vremenskom džepu prekine glas koji kaže “gospodine, minut” ali glasa nema, buba se već dokopala mantila koji visi prvi u redu, buba glavom ulazi u rub tkanine i tu se vreme dalje rastače i znam da se može rastegnuti toliko da njene zadnje noge i tvrdi rep nikada ne nestanu u mraku ormana.

 

     Tako je i sada – svoju smrt verovatno nikada neću videti.

   

    Istina je da se spolja čuju glasovi, pretražuju prazne kuće i uskoro ce me pronaći. Nemoguće je da me ne pronadju jer nisam imao ni vremena ni volje da se uvučem u bolji zaklon. U kući sam koju su očigledno u žurbi napustili vlasnici jer sve je na svom mestu, sat sa sekundarom koja gura vreme,  zarozani stolnjak (malo pomeren iz savršene simetrije verovatno tako što je neko od ovdašnjih ukućana u panici protrčao pored stola), ostavljen školski ranac na kanabetu i ono radoznalo oko iza žice.

    Nemam straha i to me iznenadjuje. Iznenadjuje me i činjenica da imam vremena da razmišljam o tome.  Pitam sebe da li se uopšte krijem?  Sedim na stolici za stolom, u ruci mi je čaša vode koji sam uredno natočio sa slavine. Mogu da odem do podruma i prekrijem se krpama u nadi da me neće pronaći ali to prosto nema smisla jer ništa se neće suštinski promeniti. Mogu i da izadjem na ulicu i prekratim ovo jer mi je zaista svejedno. Najzad, više ne osećam neizvesnost. Najveći strah koji sam imao uvek kada sam mislio o svom kraju (a mislio sam i suviše često) nije se ticao fizičkog bola, agonije ili patnje tokom kratkog istiskivanja života iz tela – uvek se ticao subjektivnog osećaja:  hoću li u tom konačnom trenutku zatvoriti jedan pravilan, ispunjen krug, hoću li mirno i bez repova, nedovršenih i neizrečenih stvari preći u novo stanje, spokojan i gotovo ravnodušan, verujući da je delo čvrsto zaokruženo. A zapravo je sve suprotno od toga jer u ovom trenutku znam da ništa u ovih sedamdeset i pet godina nisam završio, ništa učinio konačnim i da taj splet umršenih konopaca i dalje raste, čak i ovde u ovoj slučajnoj tudjoj sobi, bez nade da se rasplete u trenutku. A opet, iako sam se takvog razrešenja celoga života plašio, sada nemam straha. Valjda zato što osećam da je ovako zapravo najpoštenije i konačno shvatam da je drugačiji kraj bio nemoguć, da je sve vodilo ka ovome.

    Iz kaveza ptica me radoznalo gleda. Ona ce skončati bez vode i hrane za par dana i u ovom trenutku toga nije svesna. Zlatno sunce pada joj na žućkastu ćubu praveći blještavu krunu. I taj trenutak će proći, kruna će nestati.

   Čuje se kratki rafal. Odlazim na prozor i gledam iza zavese. Tridesetak metara dalje leži ranjena žena koja je očigledno pokušala da pobegne iz zaklona ali joj je metak ipak pronašao koleno. Žena vristi i u krkljanju žestoko psuje vojnike koji joj prilaze. Oni govore medjusobno, ne razumem reči ali shvatam da komentarišu način na koji žena vristi. Smeju se. Žena povraća od bolova. Prišli su joj. Cev automata je udara po kolenu. Ona hitro hvata i prislanja cev na glavu (isto onako hitro kao što je nekada prihvatala dete u naručje ili sklanjala lonac sa šporeta). Ne vidim joj lice sa ove daljine ali jasno je da ona više nema straha. Ona je spasena. U tom trenutku zavoleo sam tu ženu svim srcem. Želim da vidim pucanj i čekam. Ovog puta nema rastakanja vremena, čujem i vidim prasak.

   Život se pretvorio u kilograme koji su pali po asfaltu. Glava joj se našla u maloj rupici od cigarete na zavesi od providne sintetike. Šare na zavesi su od leptira medjusobno vezanih krilima u beskrajnom nizu. Nedužni leptiri sa svojim antenicama pikselizovanim mašinskim tkanjem. Vidim pomeranje iza zavese, mrtvom telu prišlo je jos tri vojnika. Čuo sam kako glas izlazi iz mene, dubok i promukao, besan:

   G O V N A !

   Okreću su se ka mom prozoru. Preplavljuje me je olakšanje, gotovo je, najzad. Vraćam se u stolicu, sedam naspram vrata, čekam ih. Ptica više nema krunu jer se sunce pomerilo na uramljenu fotografiju pored kaveza. Zlatni zrak svetla sada pada na nežan portret plavokose žene koja jako liči na moju kćer. Marija i Sara liče jedna na drugu onoliko koliko majka i ćerka mogu da liče ali ovaj portret na zidu podseća samo na Sarino lice. Da, osmeh liči na njen. Lagana, vazdušasta energija koja prkosi svoj ružnoći koju svet od raspadanja i radjanja moze da iznese pred čoveka.

    Na vratima je ogledalo. Shvatam da zapravo gledam sebe i to najzad unosi u ovaj slučajni ambijent i nešto usuda: poslednje što cu gledati (čitavu večnost zapravo) je ovo lice u ogledalu, lice koje ne prepoznajem. Često sam sedeo ispred ogledala dok su mi nanosili scensku šminku, imao sam dovoljno vremena da upoznajem te brazde, duboko usadjene oči, jake obrve, jagodice, veliku glavu. Nikada se nisam navikao. Uvek me je iz ogledala ispitivački zagledao tudjin, ni ružan ni lep, ni karakterističan ni bezličan, ponavljao je za mnom grimase i kezio zube, trudio se da se sprijatelji sa mnom, da postane Ja, poslušno okretao glavu levo ili desno u refleksiji sa mojom glavom, pitao me ćutke obrvama “šta

hoćes?”… iako sam morao da verujem da je to meso na kostima Ja, nikada se nisam mirio sa time. Od prvog brijanja (tada sam tudjina prvi put zaista primetio i na njega obratio pažnju) do ovog ogledala na vratima iza kojih će se pojaviti ubice, lik u odrazu ostao je tudjin. Ostareli tudjin, oronuo na način na koji ja nisam oronuo. Kratka seda brada preko koščatog lica, oči koje i dalje traže kontakt sa mojim očima ali kontakta nema.

   Odraz se pomera. Lice čoveka sa automatom koje se upravo pojavljuje iza odškrinutih vrata mi je bliže i ljudskije od onog u ogledalu. Nemam sada vremena da analiziram ali to lice je sasvim obično. Ubiće me čovek običnog, dosadnog lica. Čovek iz pošte. Čovek iz parka. Čovek iz samoposluge. Svima nam je pred očima lice smrti dok hodamo ulicama ili pijano igramo na zabavama.

   Dosta kasnije on sasvim otvara vrata i otkriva još dva ljudska lica. Čekam da se cev automata podigne ali naprotiv, slepo oko se spušta ka zemlji. Opet njihovi glasovi. Ne prepoznajem jezik. Gledaju me i lica su im vedra. Vedra na način na koji se razgleda plaža dok se spušta peškir. Srećni odmetnici, deca, poklonici radosti i igre. Bez uzbudjenja, vedro me posmatraju i komentarišu.

 

   Cev se posle dugog oklevanja najzad diže, fizika cevi kroz letnji vazduh traži moju glavu. U crvenoj magli vidim kako se rupa u metalu polako njiše dok čovek cilja jednom rukom, nehajno, iz boka. Cev se smirila, gledajući me slepo.

    Plavičasti dim se sporo i bojažljivo izvio oko čeličnog prigušivača. U ovom trenutku znam da sam živ, i taj trenutak traje. Svoju smrt nikada neću videti.

 

   Vidim Mariju kroz stabla, sedi na tremu i čeka me. Smeje se nečemu. Iza nje topla crvena haljina moje majke, crvenim suncem boji dvorište. U dubokoj, teškoj, tamno plavoj šumi na metar ispred mene, uzdignut na dve noge, stoji medved.

Edited October 15, 2025Oct 15 by Caligula

Moja pokojna baba, par zadnjih godina nije mogla da hoda vise dobro i bila je na nezi kod mame.

Kad je ustala to jutro, sva srecna, ne moze da saceka da isprica mojoj mami da je sanjala svoga oca, kako joj je dosao skroz sa jasnim likom, mlad, tako ga nikad nije sanjala. I odmah tu neki minut kasnije u trpezariji za doruckom je pala. Jako je dugo bila ziva, 92 godine, vrhunskog zdravlja, umrla je po sistemu nekad od neceg mora, nije bolovala, samo su joj bile "potrosene" kosti pa se tesko kretala ali za lekove jer je insistirala da ih pije doktor joj je prepisao aspirin, pola vitamin C tablete... takve stvari. Ali kao neki minus, posto je tako dugo i zivela i bila do zadnjeg dana vrhunski ocuvanog intelekta, dozivela je i mnogo loseg, smrt troje od petoro dece koje je rodila, dva odrasla sina koja su joj bili omiljeni... Nadzivelo ju je dvoje dece o kojima nije toliko marila kao za ovu dvojicu, ja sad mislim da je osetila da su ova dvojica "slabiji" i da je to bila povisena briga o njima od prvoga dana. O mojoj mami i tom jednom sinu nije morala nikad nesto da se mnogo brine.

4 hours ago, Mel said:

Moja pokojna baba, par zadnjih godina nije mogla da hoda vise dobro i bila je na nezi kod mame.

Kad je ustala to jutro, sva srecna, ne moze da saceka da isprica mojoj mami da je sanjala svoga oca, kako joj je dosao skroz sa jasnim likom, mlad, tako ga nikad nije sanjala. I odmah tu neki minut kasnije u trpezariji za doruckom je pala. Jako je dugo bila ziva, 92 godine, vrhunskog zdravlja, umrla je po sistemu nekad od neceg mora, nije bolovala, samo su joj bile "potrosene" kosti pa se tesko kretala ali za lekove jer je insistirala da ih pije doktor joj je prepisao aspirin, pola vitamin C tablete... takve stvari. Ali kao neki minus, posto je tako dugo i zivela i bila do zadnjeg dana vrhunski ocuvanog intelekta, dozivela je i mnogo loseg, smrt troje od petoro dece koje je rodila, dva odrasla sina koja su joj bili omiljeni... Nadzivelo ju je dvoje dece o kojima nije toliko marila kao za ovu dvojicu, ja sad mislim da je osetila da su ova dvojica "slabiji" i da je to bila povisena briga o njima od prvoga dana. O mojoj mami i tom jednom sinu nije morala nikad nesto da se mnogo brine.

Samo da skončam pre moje dece.

Nisam nikada preterano razmišljao o svojoj smrti niti me je ista brinula. Nisam pazio da zdravo živim, vežbam i imam zdrave navike. Doduše sa obe strane mi je uglavnom bili dugovečna rodbina pa i to valjda utiče.

Naravno sve se promenilo kada sam dobio dete. Ne mogu da kažem da živim nešto mega zdravo ali donekle se trudim. I dalje nemam strah od smrti ali je sada više gledam kroz neke milestones koje bi želeo da dočekam u životu svog sina.

I još jedna stvar koja možda čudno zvuči ali sam shvatio da mi je svesno i nesvesno pomagala je to što sam u širem okruženju imao mlade ljude koji su stradali od bolesti, droge, nesrećnih okolnosti, samoubistava, itd. I onda uhvatim sebe da pomislim koliko sam imao sreće jer sam u teoriji mogao da budem bilo ko od njih kao i da sam do sada imao prilično dobar i lagodan život pa sve i da me sutra strefi meteor, ne mogu da se previše požalim na život.

Naravno minus svi ti milestones koje bi hteo da doživim.

4 hours ago, spettacollo said:

Samo da skončam pre moje dece.

Kod roditelja koji moraju da brinu o svojoj deci je obrnuto.

4 minutes ago, glibav said:

Kod roditelja koji moraju da brinu o svojoj deci je obrnuto.

To je malo komplikovanije pitanje, ali razumem šta govoriš.

19 hours ago, le petit nicolas said:

nde, sta cito, odo. kad se radjao minor junior, ja sam u jednom trenutku odustala i izasla iz situacije. previse mucenja, previse bola, premalo volje da ostanem, da se borim i vratim u zivot koji me ceka. i, gledam ja tako, odozgo, pa malo s leva, iz coska, sve kao u svetlu vedrog zimskog dana, sebe, doktora, sestre, sobu, krevet, aparate, instrumente, boce s jodom, neke krvavo-bele oblake razvucene po podu. i nasmesila bih se, i zelim (ali ne preterano) da im kazem: sta ste se svi tu uzmuvali, zasto buka, kad je meni tako lako, svetlo, mirno i tiho.

setim se toga uvek kad minor kaze: ma, lak sam.

jedino cega se bojim je da kad konacno bude, nece biti tako.

poz

Čitao sam dosta dosta o tim iskustvima i otprilike svi prijavljuju isto. Izlazak iz tela, posmatranje tela i ostalih prisutnih u prostoriji odozgo. I taj osećaj "lakoće".

Dosta je kontroverzna tema u naučnim krugovima, ali na Univerzitetu u Virdžiniji postoji i posebna katedra koja se bavi time, dokumentovali su na hiljade NDE.

https://med.virginia.edu/perceptual-studies/our-research/near-death-experiences-ndes/

U Evropi nešto slično njima radi holandski kardiolog Pin van Lomel.

Onda se dalje postavlja pitanje šta je svest i da li prestaje smrću tela ili se nastavlja. Gledao sam intervju Pin van Lomela i on tvrdi da je 100% siguran da svest nije rezultat funkcije mozga.