Meni pomaže da odem na grob mojih roditelja da malo sa njima popričam, onako u glavi. Takav sam tip, često baš mislim na njih, ali što kažu porazgovaramo se tek kad odem na njihov grob.

Treba češće da idem, ali život i to...

Crno na belo kako svi tugujemo na svoj način. I imamo pravo na to.

Meni groblje nekako nije dovoljno intimno mesto.

Jedino u dvorištu, ko Sloba. 🫠

Malopre sam mislila da ću dumrem.

Scena ko iz filma, reko, to je to. 🤦

9 hours ago, Mel said:

Moje dete me ponekad proverava jel disem i tako to, da ne umrem a on ostane sam u stanu. On je vosoko anksiozna osoba, do tacke da mu se mesa u skoro svaki aspekt najsvakodnevnijeg zivota i funkcionisanja, pa je tako vec uspeo i oko umiranja da se istripuje. Njegov svaki dan je nekoliko panicnih napada oko onoga sto su za nas svakodnevne stvari.

I ja sam kao dete u jednom periodu imao patološki strah vezano za eventualnu smrt svojih bližnjih. Svakodnevno sam bio okupiran takvim mislima do te mere da je to sve počelo da utiče na moju funkcionalnost u školi, zapustio sam treninge na koje sam redovno išao i generalno se povukao u sebe. Imao sam frku da će se nekom od mojih nešto dogoditi čak i prilikom rutinskih odlazaka u nabavku ili do kontejnera pa sam sve te obaveze preuzimao na sebe i oko toga nisam ostavljao prostora za raspravu. Vremenom se to sve razvilo i u neku vrstu opsesivno kompulsivnog poremećaja i praktikovanje nekakve lične religije kojom sam istripovao da ću sebi olakšati patnju a to se manifestovalo na najrazličitije načine, nameštao sam papuče pred spavanje samo u određeni položaj, palio i gasio svetla određeni broj puta, pri svakom izlasku se vraćao određeni broj puta da proverim da li je sve pogašeno u kući itd a vrhunac svega je bio kada sam počeo štopericom da merim koliko vremena mogu da zadržim dah dok bi svaka sekunda duže koju bih uspeo da izdržim predstavljala jednu godinu života više za moje najbliže. Vremenom sam se istrenirao do skoro 3 minuta bez daha.

Psiholog kod kojeg su me odveli je rekao da je to uobičajeno za uzrast u kojem se nalazim i da će se vremenom sve srediti a srećom bio je u pravu jer je početak puberteta uticao da ceo taj "sentiment" ne ostane ni u tragovima.

E sad, na kraju se došlo do zaključka da je sve to verovatno iniciralo moje ostavljanje kod tetke za vreme letnjeg raspusta, kada su roditelji otišli na neki duži put. Tetka koja je nepunu godinu pre toga iznenada od aneurizme izgubila starijeg sina u 17 godini života je živela u jednom selu kraj beograda i insistirala je na tome da ostanem kod njih i da im unesem preko potrebne radosti u dom. Iako je njena namera bila najbolja i njena ljubav prema meni enormna, ceo taj period je bio veoma poguban po mene jer su to bili ljudi starog kova koji su se strogo pridržavali običaja i svakodnevnica se tamo svodila na pripreme za groblje i odlaske na isto, televizor je bio ugašen i prekriven čitavih godinu dana a tetka je bila toliko tužna da je delovalo da joj srce neće izdržati. Obzirom da je njen mlađi sin bio i dovoljno stariji od mene i dovoljno utučen da bi mi predstavljao adekvatno društvo, ja sam se posledično svemu tome stopio sa takvom tmurnom atmosferom u produženom delovanju i to je sveukupno najverovatnije rezultiralo svemu što sam ispisao na početku ovog rekordno dugog posta.

Inače i tetka je u narednom periodu razvila na neki način razumljivu fobiju da bi mogla izgubiti i drugog sina pa ne bi uspevala da zaspi do pola noći čekajući ga da se vrati iz treće smene i dok se ne uveri da je dobro.

To je potrajalo sve dok se on nije oženio i dok nije dobila unuke, tek tada se vidno mučenica smirila.

koliko često mislite o svojoj smrti i koliko ste često mislili o njoj u dvadesetim ili tridesetima? mene je iznenadilo da ima zdravih i pravih ljudi koji celog života svakog dana misle o njoj jer kod mene je slučaj da mi nedeljama ne prođe kroz glavu. još ređe pomislim na boga, na bilo koji način pa i negacijski, no to je druga tema. sama smrt kao ideja koja je večito tu ako ne parališe sigurno može biti motivišuća za čoveka i da na kraju čudnim putevima dovede do boljeg i kvalitetnijeg života.

Pa iskreno, ni ja ne razmišljam baš često (osim ako nije tema), možda bi se iz postova stekao takav utisak, ali ma jok. Čini mi se da sam između 15-30. godine mnogo češće mislila, nego sad. Zaista povezujem s decom: nisam više sebi u fokusu. Sad i kad se bojim smrti, opet je zbog njih.

Edited October 11, 2025Oct 11 by Svemir Zeka

nije vocap sorry

Edited October 11, 2025Oct 11 by Mel

Ja sam opsesivno mislio o tome tokom 20tih a sada sam u onom fazonu "nije ni to lose, da se odmorim malo".

mislim da zapravo nikada nisam ozbiljno razmišljala o tome.
nakon pedesete (imam 54) s vremena na vreme pomislim o tom ograničenju ali to uvek budu misli u okviru nekih "planova" svakodnevnog života - nemoj da gubiš energiju na to, imaš manje pred sobom nego iza sebe i zato ne puštaj razno smeće da ti truje život (sadržaji, ljudi, događaji itd.) - nema se vremena, uživaj u jesenjim šetnjama jer ne znaš koliko ih je ostalo, ili misli tipa - koliko ću još puta stići da pročitam ovu knjigu, vidim ovaj film u životu,... više sam svesna dragocenosti svakog dana svog života kako sveća dogoreva, da to tako kažem.
oduvek sam bila nekako pola na zemlji pola na nebu, jako prisutna u svom svetu emocija i ideja, manje prisutna u spoljnom svetu, i trudim se da sebi pružim taj unutrašnji život u punoj meri i do kraja.
(vidim da sve vreme pričam o životu pokušavajući da se odredim prema smrti, ali to valjda i jeste to za mene.)

kao mlada sam često imala pomisao indukovanu strahom - samo da umrem pre svih koje volim...
čini mi se da to sumira moj odnos prema smrti - smrt je nestajanje onih koje volim i zato užasna.

20 hours ago, najneindustrijaliziraniji said:

koliko često mislite o svojoj smrti i koliko ste često mislili o njoj u dvadesetim ili tridesetima?

16 minutes ago, pt 2.0 said:

mislim da zapravo nikada nisam ozbiljno razmišljala o tome.
nakon pedesete (imam 54) s vremena na vreme pomislim o tom ograničenju ali to uvek budu misli u okviru nekih "planova" svakodnevnog života - nemoj da gubiš energiju na to, imaš manje pred sobom nego iza sebe i zato ne puštaj razno smeće da ti truje život (sadržaji, ljudi, događaji itd.) - nema se vremena, uživaj u jesenjim šetnjama jer ne znaš koliko ih je ostalo, ili misli tipa - koliko ću još puta stići da pročitam ovu knjigu, vidim ovaj film u životu,... više sam svesna dragocenosti svakog dana svog života kako sveća dogoreva, da to tako kažem.
oduvek sam bila nekako pola na zemlji pola na nebu, jako prisutna u svom svetu emocija i ideja, manje prisutna u spoljnom svetu, i trudim se da sebi pružim taj unutrašnji život u punoj meri i do kraja.
(vidim da sve vreme pričam o životu pokušavajući da se odredim prema smrti, ali to valjda i jeste to za mene.)

kao mlada sam često imala pomisao indukovanu strahom - samo da umrem pre svih koje volim...
čini mi se da to sumira moj odnos prema smrti - smrt je nestajanje onih koje volim i zato užasna.

Jako slično je kod mene.

Pomislim na svoju smrt često, možda čak i svakodnevno, ali to su (za sada) hladnokrvne misli, više kao kontekst koji mi je zadat i unutar kog se moram kretati u narednom periodu, i u smislu planova koje je potrebno obaviti dok sam tu ("to do" lista), i u naizgled suprotnom smislu - kako maksimalno kvalitetno proživeti dragocene trenutke života (što više prisutnosti u životu, manje trovanja besmislenim sadržajima, više lepote i aktivnosti koje volim i koje me ispunjavaju).

Nije to nikakva opsesivnost, mislim da su u mom slučaju te misli i pozitivne, jer povećavaju i fokus i kvalitet života.

I možda ću u nekim drugim okolnostima biti manje hladnokrvna sa tim nego sada.

Mnogo me više plaši i uznemirava pomisao na smrt ljudi koje volim i isto pomišljam "samo da umrem pre njih", onda pomislim kako je i to jako sebično sa moje strane.

Znači, smrt kao nestajanje odnosa i ljubavi koja je nekada tu postojala, to je značenje koje me užasava celog života i tako je i sada.

Ipak, nakon gubitka tri vrlo bliske osobe, i značenje ove ideje se donekle promenilo, negde kao da shvatam da ta ljubav koja je nekada tu postojala ne nestaje zaista već samo menja formu u kojoj je prisutna, i da nije baš toliko besmisleno i strašno kako mi je na prvi pogled izgledalo.

Ali ipak je i dalje strašno.

40 minutes ago, Starman said:

Ipak, nakon gubitka tri vrlo bliske osobe, i značenje ove ideje se donekle promenilo, negde kao da shvatam da ta ljubav koja je nekada tu postojala ne nestaje zaista već samo menja formu u kojoj je prisutna, i da nije baš toliko besmisleno i strašno kako mi je na prvi pogled izgledalo.

Ali ipak je i dalje strašno.

Razumemo se, samo ja o ovome nisam baš u stanju da pišem. Hvala ti što si napisala.

On 8. 10. 2025. at 10:32, Klara said:

Moja mama se često zeza kako bi htela kremaciju i da je prospemo u njen predivni ružičnjak, sa napomenom da će mi noći dolazit kao duh da proveri jesam li oprala sudove i očistila prašinu. 🫠

i moja se ovako zezala, ali za 6 godina nijednom nije došla, makar ne da ja znam 🥺

23 hours ago, najneindustrijaliziraniji said:

koliko često mislite o svojoj smrti i koliko ste često mislili o njoj u dvadesetim ili tridesetima? mene je iznenadilo da ima zdravih i pravih ljudi koji celog života svakog dana misle o njoj jer kod mene je slučaj da mi nedeljama ne prođe kroz glavu. još ređe pomislim na boga, na bilo koji način pa i negacijski, no to je druga tema. sama smrt kao ideja koja je večito tu ako ne parališe sigurno može biti motivišuća za čoveka i da na kraju čudnim putevima dovede do boljeg i kvalitetnijeg života.

Vrlo često. I nije me strah onoga što ide posle, nego stalno mislim da neću imati dovoljno vremena ovde da uradim sve što želim.

I onda tako preračunavam, kao aha, treba mi ovoliko godina za to, toliko za ovo, itd. I prođe mi često mnogo vremena u tom razmišljanju.