On 11. 10. 2025. at 16:09, najneindustrijaliziraniji said:

koliko često mislite o svojoj smrti i koliko ste često mislili o njoj u dvadesetim ili tridesetima? mene je iznenadilo da ima zdravih i pravih ljudi koji celog života svakog dana misle o njoj jer kod mene je slučaj da mi nedeljama ne prođe kroz glavu. još ređe pomislim na boga, na bilo koji način pa i negacijski, no to je druga tema. sama smrt kao ideja koja je večito tu ako ne parališe sigurno može biti motivišuća za čoveka i da na kraju čudnim putevima dovede do boljeg i kvalitetnijeg života.

Ja nisam nešto razmišljao dok nisam fasovao C dijagnozu, ali čudo jedno, živ se čovek na sve navikne, pa i na to. Sad sam jedino svestan, kako da kažem, sve kraćeg vremenskog prozora za kvalitetan život, što me više brine, a da se živi može danas poprilično dugo.

On 11. 10. 2025. at 16:09, najneindustrijaliziraniji said:

koliko često mislite o svojoj smrti i koliko ste često mislili o njoj u dvadesetim ili tridesetima?

U 20-im i 30-im jako retko (minu bombardovanje tad ipak nešto češće), ali sad kad imam blizu 50 i kad znam solidno ljudi sličnih godina koji su u večnim lovištima pomislim mnogo češće

Verujem da ljudi u starijoj životnoj dobi postaju svesniji sopstvene smrtnosti i takva razmišljanja bi trebalo da budu manje dramatična nego li kod mlađih osoba pred kojima stoji ceo život, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da su oni bar proživeli dobar deo svog pretpostavljenog životnog veka pa i nemaju toliko toga da izgube.

Tako bi bar trebalo da bude ali nije pravilo.

Sa druge strane, verujem da stariji češće razmišljaju o smrti od mlađih osoba.

@Zabalujev Ta se boljka uspešno kontroliše novim terapijama samo zahteva određenu životnu disciplinu

Vremenski prozor za kvalitetan život mi je, dapače, vrlo često razmišljanje: do kad mogu ovako ili nekako. Ako se prepustim, drastično ga smanjujem, a to nije više bitno meni kao meni nego deci - treba da im potrajem, a i ne bih volela da me zvizne neki šlog pa da me čuvaju kao biljku. Kad si nesposoban sam da se disciplinuješ radi sebe, jedini način je da se dozoveš pameti zbog drugog.

2 intetesantne situacije, fitty two uskoro

2016. pusilo se dosta do 2013. leva (ili desna?) ruka me boli kasno u noc, da se to malo masira?!?; ukratko, zena me odveze; opa, srcani udar in progress!

majstor, sa kratkom nogom iz nekog rata; od 1 do 10 koliko te boli u grudima? boli 7, majstore (nakon svih lekova?)

voze me na operaciju, momentalno

dva med brata se zajebavaju, bice 1 kao minijaturni bmw da ti ide kroz vene u srce, ubaci neke metalne delove da ti prosiri arterije; doktor ugradi bmw stent; 4 dana bolnice gle cuda $0.00 za one koji misle da je u US arm&a leg$$$

2019. pilo se dosta, rezultati analize nisu dobri, pa opet nisu dobri (jetra, mozda?), pa ultrasound(?) guglujem, ciroza 100%

kazem zeni, u mraku, da se to i to proda, da se investicije ne diraju ni pod tackom razno, da se deca vaspitaju na taj&taj nacin, bilo je fun ali zao mi je!

ujutro u 8, I fuckin kid you not - what corporate doctor works @8am, dobijem poruku (eh, sta bi dao da mogu da je pronadjem)

u stilu dobre vesti, fatty liver disease! (I thought you should know asap) ili tako nesto…

ukratko, no fear, ne uzimati situaciju previse ozbiljno, ali biti ozbiljan oko fruits&veggies&healthy lifestyle

22 minutes ago, Bud Stonebraker said:

2 intetesantne situacije, fitty two uskoro

2016. pusilo se dosta do 2013. leva (ili desna?) ruka me boli kasno u noc, da se to malo masira?!?; ukratko, zena me odveze; opa, srcani udar in progress!

majstor, sa kratkom nogom iz nekog rata; od 1 do 10 koliko te boli u grudima? boli 7, majstore (nakon svih lekova?)

voze me na operaciju, momentalno

dva med brata se zajebavaju, bice 1 kao minijaturni bmw da ti ide kroz vene u srce, ubaci neke metalne delove da ti prosiri arterije; doktor ugradi bmw stent; 4 dana bolnice gle cuda $0.00 za one koji misle da je u US arm&a leg$$$

2019. pilo se dosta, rezultati analize nisu dobri, pa opet nisu dobri (jetra, mozda?), pa ultrasound(?) guglujem, ciroza 100%

kazem zeni, u mraku, da se to i to proda, da se investicije ne diraju ni pod tackom razno, da se deca vaspitaju na taj&taj nacin, bilo je fun ali zao mi je!

ujutro u 8, I fuckin kid you not - what corporate doctor works @8am, dobijem poruku (eh, sta bi dao da mogu da je pronadjem)

u stilu dobre vesti, fatty liver disease! (I thought you should know asap) ili tako nesto…

ukratko, no fear, ne uzimati situaciju previse ozbiljno, ali biti ozbiljan oko fruits&veggies&healthy lifestyle

Znaci, prva specijala?

Jos da te oteramo u Sabac da ti srede kilometrazu i da te @Zli Gli uvali nekome....

Vozila baba do crkve nedeljom, a desna noga joj bila kraca pa nije mogla da stisne gas do daske....

evo ga

dakle, 2017, mozak mora da ide na remont

a, ime i prezime su cesti, zar ne?

Edited October 14, 2025Oct 14 by Bud Stonebraker

Zastrašujuči su ti pregledi, ne ono sistematski nego kad na nešto posumnjaju pa ti da ju da radiš svakave analize. Počela godina na faksu '99., imamo obavezan sistematski pregled, doktorka onako bila temeljna pri pregledu, vrv što smo bili svi mladi. Prepipava me svuda i na vratu napipa neku kvržicu. Pita me jel radim negde ili samo studiram, ja reko studiram. Pa ne znam šta to može da bude, ja već okrenuo potenciometar panike na trojku. pa jesi nešto radio, jesi bio negde, bla bla. Reko, ma jok, nigde, samo sam bio mobilisan za vreme rata. I ona odmah, nisi mi prvi, da ideš da daš krv, "pa ćemo onda za dalje da vidimo". Čekao rezultate tri dana, najduža tri dana ikad, Tri dana kondora su pičkin dim bili za ovo. Meni. Po glavi vrteo svašta, skoro da se više i ne sećam šta mi je sve na pamet palo. Dođoše rezultati, sve u redu, kaže ma to si se ti izgleda malo prehladio pa ti se javilo to na vratu. Olakšanje epskih razmera.

Šta hoću da kažem: strah od smrti na filozofskom nivou možda i ne postoji, kad dođe dotle da zdravlje počne da sugeriše da kraj više nije daleko, drugačije se kontemplira o smrti.

12 minutes ago, Bud Stonebraker said:

evo ga

dakle, 2017, mozak mora da ide na remont

a, ime i prezime su cesti, zar ne?

Heh, zaobilazi Now cooking topic i bice sve u redu.

Nutricionista ti da spisak na kome samo zrnevlje za kanarince fali.

2 hours ago, spettacollo said:

Zastrašujuči su ti pregledi, ne ono sistematski nego kad na nešto posumnjaju pa ti da ju da radiš svakave analize. Počela godina na faksu '99., imamo obavezan sistematski pregled, doktorka onako bila temeljna pri pregledu, vrv što smo bili svi mladi. Prepipava me svuda i na vratu napipa neku kvržicu. Pita me jel radim negde ili samo studiram, ja reko studiram. Pa ne znam šta to može da bude, ja već okrenuo potenciometar panike na trojku. pa jesi nešto radio, jesi bio negde, bla bla. Reko, ma jok, nigde, samo sam bio mobilisan za vreme rata. I ona odmah, nisi mi prvi, da ideš da daš krv, "pa ćemo onda za dalje da vidimo". Čekao rezultate tri dana, najduža tri dana ikad, Tri dana kondora su pičkin dim bili za ovo. Meni. Po glavi vrteo svašta, skoro da se više i ne sećam šta mi je sve na pamet palo. Dođoše rezultati, sve u redu, kaže ma to si se ti izgleda malo prehladio pa ti se javilo to na vratu. Olakšanje epskih razmera.

Šta hoću da kažem: strah od smrti na filozofskom nivou možda i ne postoji, kad dođe dotle da zdravlje počne da sugeriše da kraj više nije daleko, drugačije se kontemplira o smrti.

To sa pregledima je skeri posle 40te, pre nesto nisam ocekivala najcrnje scenarije pa cak i kadje bilo ono cvorici gde ne treba aj na ultrazvuk, ja stvarno nisam previse brinula. Zadnji put sam otkinula na ultrazvuku jer se doktorka nesto malo duze zadrzala negde i izbacila neki khm koji me je poslao u orbitu panike...

Zanimljiv je npr.odnos prema smrti kad se preživ gadna saobraćajna nesreća.

Nisam imao saobraćajki kao takvih, ali sam imao par teških padova sa motora, jednom bez preloma drugi put baš i ne. Nijednog trenutka se nisam bio uplašio, čak ni neposredno nakon samog pada. A vrlo lako može biti da udes u saobraćaju ima značajno drugačiji efekat na učesnike. Pre svega zbog apsolutnog neočekivanja takvog ishoda.

Da, da pojasnim: padao sa motora na stazi, ne na ulici, zato kažem ne računam to u saobraćajne nesreće.

Ja baš i ne mislim nešto o smrti, kad bude biće, ali sam za vreme korone zaglavio u bolnici u batajnici. Sećam se da sam se prvo veče baš bio isekao, rekoh neću valjda ovako glupavo da umrem...

On 11. 10. 2025. at 16:09, najneindustrijaliziraniji said:

koliko često mislite o svojoj smrti i koliko ste često mislili o njoj u dvadesetim ili tridesetima? mene je iznenadilo da ima zdravih i pravih ljudi koji celog života svakog dana misle o njoj jer kod mene je slučaj da mi nedeljama ne prođe kroz glavu. još ređe pomislim na boga, na bilo koji način pa i negacijski, no to je druga tema. sama smrt kao ideja koja je večito tu ako ne parališe sigurno može biti motivišuća za čoveka i da na kraju čudnim putevima dovede do boljeg i kvalitetnijeg života.

Мислим да је Момо Капор рекао да о смрти крене да се мисли после четрдесете и код мене и јесте било тако. Ја мислим о том неумитном приближавању пре свега кроз јутарње огледало или повремено мењање диоптрије на цвикерима за рад.

Понекад размишљам о скраћивању времена а не о смрти самој, типа да ће физички углавном бити све горе и да је то 1 прогресија, са педесет сам се озбиљно изненадио када сам схватио да улазим у последњу и објективно најгору трећину живота и да ми је остало још пар деценија - од тада је прошло шест година па се и тих пар деценија сузило. Када прођем поред полице са књигама схватим да неке од њих можда нећу ми прочитати, што ми се са тридесет на пример није дешавало

И да, како старим испраћам старије од себе и мењам перцепцију о смрти драстично. Отац ми је умро пре тринаест година, оставио је радионицу иза себе са гомилом машина и алата, награђивани иноватор, машинац, људи су код њега долазили по савете и да им реши проблем... одједном, сво то ЗНАЊЕ је нестало нетрагом, и поред емотивне стране губитка осетио сам и ту страну смрти, смрт знања на које ја више нисам могао да рачунам и подразумевам га. Исто и за печурке, све их је знао у прсте, цео Параћин је долазио код њега да им прегледа лов пре него што печурке однесу кући - сада одједном свог тог знања више није било.

Кева пак сасвим другачија прича - од мог јаког осећаја гриже савести што је чешће нисам виђао (са ћалетом ми то на пример није био проблем) до истинског емотивног губитка подршке коју сам од ње добијао безрезервно. За њу ево дан данас нисам начисто да је умрла и није ми долазила у снове до пре пар месеци никада, што значи да са њеном смрћу имам неки врло конкретан проблем и нерешене, недовршене ствари (за разлику од оца, од ње нисам могао да се опростим јер је била у Ковид болници)

Edited October 14, 2025Oct 14 by Caligula

I have something to say: