nisam primetio nikoga. mdoduše, ja i nisam neko merilo.

5 minutes ago, Fakundo Sava said:

Da li je neko imao problema sa spavanjem ,strah da neće da se probudi ,meni se to dešavalo ,tako sam se navukao na lekove za spavanje

Imala sam ja decu koja su imala ili imaju takav strah. Uobičajeni je bilo povezano s traumom nečije smrti ili moguće smrti nekog bliskog.

Može da se poveže s nekom opštom anksioznošću, konkretnim fobijama ili paničnim napadima.

Edited October 8, 2025Oct 8 by Svemir Zeka

Ja sam jedno vreme imao slican strah, nesto kao ako stanem i opustim se da cu samo da se iskljucim i umrem Sto kaze zekan, vezano za anksioznost. Sto je opet vezano za neke druge, dublje, probleme koji me more, nego eto mora negde da izadje. Tako sam imao i OCD gde sam prao sebe i sve oko sebe sto puta dnevno, pa nenormalan strah od aviona, toliko da nisam leteo par godina, pa uvrteo u glavu da cu umreti od nekog raka, eto ga tu iza ugla... Jednostavno um kad ga mori tolika duboka briga on nadje nesto konkretno da se usmeri kao na problem jer je tako valjda lakse, materijalizujes svoj objekat brige pa imas sa cime da radis. A stvarni problem stoji neresen.

Kad se pominju interesantna groblja, preporucio bih Highgate Cemetery u Londonu, ako je neko u prilici.

https://highgatecemetery.org

I Mоntparnasse u Parizu. Neke grobnice su kao umetnička dela ili instalacije, neke su duhovite ili uvrnute. Većina su kao skulpture. Jedan od najpotresnijih prikaza mi je zapravo baš skulptura (ne prava grobnica) koja prikazuje razdvajanje muškarca i žene gde ona odlazi ispod ploče u donji svet, ali mu šalje poslednji poljubac koji on zapravo i ne vidi jer mu je lice zarijeno u šake od bola. Impresivno, grandiozno ali jako potresno. Mislim da je bila prvobitno namenjena za Jardin du Luxembourg, ali je bilo toliko potresna da su odlučili da je prebace na Mоntparnasse groblje gde ta tuga kojom baš silovito zrači ne štrči toliko, s obzirom na ambijent.

3 hours ago, Shan Jan said:

Ja sam jedno vreme imao slican strah, nesto kao ako stanem i opustim se da cu samo da se iskljucim i umrem Sto kaze zekan, vezano za anksioznost. Sto je opet vezano za neke druge, dublje, probleme koji me more, nego eto mora negde da izadje. Tako sam imao i OCD gde sam prao sebe i sve oko sebe sto puta dnevno, pa nenormalan strah od aviona, toliko da nisam leteo par godina, pa uvrteo u glavu da cu umreti od nekog raka, eto ga tu iza ugla... Jednostavno um kad ga mori tolika duboka briga on nadje nesto konkretno da se usmeri kao na problem jer je tako valjda lakse, materijalizujes svoj objekat brige pa imas sa cime da radis. A stvarni problem stoji neresen.

Jedno vreme me je zanimalo to malo više, onda sam odustala. Umorila se od teme.

Ima knjiga Ljubomira Erića, našeg poznatog psihijatra i nekadašnjeg direktora Palmotićeve "Strah od smrti", koga zanima, i sve manifestacije tog straha, mogu biti veoma "upakovane". Ovo što se vama dešavalo je vrlo verovatno vezano uz neku paniku, i ima očiglednu manifestaciju. E sad, i panika je signal da nešto drugo ne štima - smatram da je dobro kad se pojavi, jer tad još nije došlo do produbljivanja teškoća.

Edited October 9, 2025Oct 9 by Svemir Zeka

Pa da. Bar u mom slucaju to ide anksioznost pa panika pa neki poremecaj i na kraju depresija.

Strah od smrti je u suštini dobra stvar. Pogledajte šta sve imamo od piramida pa nadalje, sve je to nastalo zato što su se neki ljudi bojali smrti i žurili da ostave neki svoj trag kasnijim pokoljenjima.

Zamislite da ne postoji taj poriv, taj nagon...

I koji* je pisao predgovor ovom prevodu Jalomove knjige o strahu od smrti (koga zanima).

https://poznajsebe.wordpress.com/wp-content/uploads/2014/07/irvin-d-jalom-gledanje-u-sunce.pdf

*Ljubomir Erić iz Svemirzekinog posta

Edited October 9, 2025Oct 9 by Pixie

23 hours ago, Klara said:

Ja ispoštujem želju drugih da skupa obiđemo tatin grob, ali iskreno, uopšte nemam osećaj da je on tamo i da mi obilazimo njega.

Iritira me pritisak našeg društva oko odlaska na groblje i raznih rituala kako bi se iskazalo poštovanje prema pokojniku, jer osećam da svako od nas ima prava na svoj doživljaj života i smrti, bez nabijanja krivice.

Ou jea.

Otac otisao, pa majka osam godina kasnije - kada odem u Paracin uvek svratim do njih ali nikada nemam utisak da su tamo, radim to vise iz nekog malogradjanskog straha da se pokojna keva ne naljuti (ona je bas cesto isla na caletov grob, sredjivala okolo, postovala praznike...).

Bukvalno idem zbog nje do tog kamena, ateista sam ali znam da me gleda odnekud

Sto se mene tice, zabole me oko mog obreda, neka me bace u jarak, mozda je i bolje nego zakopavanje dva metra pod zemlju, spakovan u drvenu kutiju kao u kavez. Idealan ritual bi bio onaj indijanski, podignu te dva metra iznad zemlje da gledas u zvezdano nebo dok te kisa, sunce, sneg i vetar ne odnese. Ili ne tako dobro ali podjednako neostvarivo - da me posade da budem drvo, to rade negde preko bare valjda.

Edited October 9, 2025Oct 9 by Caligula

Tog dana kada odem ja, pospite pepeo na teren JNA.

10 hours ago, Svemir Zeka said:

Imala sam ja decu koja su imala ili imaju takav strah. Uobičajeni je bilo povezano s traumom nečije smrti ili moguće smrti nekog bliskog.

Može da se poveže s nekom opštom anksioznošću, konkretnim fobijama ili paničnim napadima.

Moje dete me ponekad proverava jel disem i tako to, da ne umrem a on ostane sam u stanu. On je vosoko anksiozna osoba, do tacke da mu se mesa u skoro svaki aspekt najsvakodnevnijeg zivota i funkcionisanja, pa je tako vec uspeo i oko umiranja da se istripuje. Njegov svaki dan je nekoliko panicnih napada oko onoga sto su za nas svakodnevne stvari.

Uh.

zivim sa anksioznoscu i pretpostavljam kako mu je.

Ovaj strah koji su spominjali Fakundo i Šanja je imala moja ćerka neko kraće vreme, baš traumatski uzrokovano.

Užasna je ta bespomoćnost kad te dete zove u panici da zaspi, da zatvori oči.

23 hours ago, Klara said:

Iritira me pritisak našeg društva oko odlaska na groblje i raznih rituala kako bi se iskazalo poštovanje prema pokojniku, jer osećam da svako od nas ima prava na svoj doživljaj života i smrti, bez nabijanja krivice.

Uf, da...

Ja se sam mamom stalno svađam, jer ne idem na tati na grob... Prosto, to mesto me čini užasno anksioznim, jer su naređani jedno do drugog, tata, mamini roditelji, tatina najstarija sestra i njen muž... Jbt, kao da ih je neko slagao...

Ali nije samo ta aksioznost, nego prosto, ne vidim ni neku potrebu za tim, tih ljudi više nema, gde su njihovi ostaci nije bitno, živeće dok ja živim, u mojoj glavi, posle će verovatno nestati, kako što ću i ja nestati kad nestanu moji unučići (ako ih bude) i to tako ide... A meni je to odlaženje na groblje, pa nošenje jela, pa nošenje pića, pa pričanje sa mrtvima baš bizarno... Verujem da nekom pomaže, ali zašto ići na grob da pričaš sa nekim mrtvim? Što bi rekao Segan u Kontaktu, "Lako je sa mrtvima pričati, živi ljudi su problem"... Mrtvi su u našim glavama i samo tamo još postoje, pa onda i nije bitno gde pričaš sa njima, zar ne?