38 minutes ago, Nikodije said:

Da li je važnija želja preminulog da li želi da bude kremiran ili sahranjen ili onih koji ostaju iza njega?

Oni koji ostaju iza uglavnom poštuju tu želju pokojne osobe.

Ono što nije pitanje ničije želje nego zakona Srbije jeste šta se nakon kremacije dešava.

“U Srbiji se nakon kremacije tačno zna šta se radi s pepelom pokojnika, odnosno postoje samo dve opcije, objašnjavaju iz JKP "Pogrebne usluge".

Urne s kremiranim posmrtnim ostacima mogu se smestiti u grobove, grobnice, kasete rozarijuma i kolumbarijuma ili pak mogu da budu rasute u Vrtu sećanja na Novom groblju u Beogradu. Vrt sećanja na Novom groblju inače predstavlja ograđenu i uređenu parkovsku površinu s ružičnjakom gde se rasipa pepeo kremiranih posmrtnih ostataka, pri čemu se imena i prezimena preminulih i godine smrti ispisuju na namenskim memorijalnim stubovima. Pored inicijalnog troška rasipanja kremiranih posmrtnih ostataka u Vrtu sećanja, u ovom slučaju nema dodatnog plaćanja u smislu zakupa i održavanja.

To je, dakle, jedina opcija gde se može prosuti pepeo.”

6 minutes ago, Svemir Zeka said:

Meni je kul ono s drvetom. Imaš svoj zasad, iz tebe izraste drvo, i posle ožalošćeni mogu da grle drvo, kad izraste.

Izniklo bi vise konoplje nego u Jovanjici.

Edited October 8, 2025Oct 8 by kronostime

Nije poenta mog posta u kremiranju ili ne, ili uslišavanju želja koje naravno da treba da budu uslišene, koji god izbor da su ljudi napravili. To je van svake diskusije.

Moj se post odnosio na onaj Serenin deo kojim ona ne želi da opterećuje bližnje da o njenoj grobnici brinu, odnosno posećuju, nose cveće. Iako svakom ko je nesebičan to deluje kao obaveza, mislim da je bližnjima većinom lakše da imaju takvo mesto. I da je zapravo uloga svih tih stvari ili obreda većinski tome namenjena.

36 minutes ago, Nikodije said:

Da li je važnija želja preminulog da li želi da bude kremiran ili sahranjen ili onih koji ostaju iza njega?

39 minutes ago, Pixisis said:

Zapravo uverena sam da su svi ti rituali oko smrti namenjeni više onima koji ostaju iza pokojnog, nego njemu samom (bez obzira na religijsko stanovište da ga čeka zagrobni život, pa sa tog aspekta ima kao smisla da se za njega vrše ti obredi).

Verujem da su nastali istorijski gledano kao pokušaj da se ljudima daju ti neki početni mehanizmi copinga sa gubitkom i posle tugovanja odnosno prihvatanja dugoročnog. Svi ti rituali, od pomena na nedelju dana, pa 40...sve je to okupiranje praktikalijama koje čoveka drže u funkcionalnosti plus okupljanje porodice I prijatelja, što blagotvorno deluje na onog ko je izgubio bližnjeg.

Sa tog aspekta, ne bih preskakala bilo šta od tih stvari koje mi nekad deluju i kao "gluposti." Pomisao da neko kome sam značila poput dece nemaju gde da odu da na bar neki način, makar i emotivni, ostvare kontakt sa mnom mi je užasan z

Postoje ritualizacije koje su i izmišljene da bi oni koji ostaju lakše emocionalno preradili gubitak. Male varijacije, pak, mogu se poželeti pre smrti, tim pre ako se ostajući uklapaju u takav majndset.

@Svemir Zeka To i ja pokušavam da kažem 😃 Ljudi su te rituale "izmislili" da bi lakše prebrodili gubitak, a posle se to ugradilo u religije (sve) i dalje razvijalo, često sa nekim dodatim religijskim nadogradnjama. Ali srž i suština je ta.

Naravno, ako osoba želi nešto drugo, sve to treba uslišiti (ukoliko je u skladu sa zakonom).

1 minute ago, Pixisis said:

@Svemir Zeka To i ja pokušavam da kažem 😃 Ljudi su te rituale "izmislili" da bi lakše prebrodili gubitak, a posle se to ugradilo u religije (sve) i dalje razvijalo, često sa nekim dodatim religijskim nadogradnjama. Ali srž i suština je ta.

Naravno, ako osoba želi nešto drugo, sve to treba uslišiti (ukoliko je u skladu sa zakonom).

Jednom sam prisustvovao prosipanju pepela u Vrtu sećanja, koji je gore pomenula Pt. To je bila želja pokojnika i to ne izgleda nimalo lepo. Ne prosipa se pepeo po bašti ili u parku već se u betonu otvori neka rupa nalik na kontejner gde se taj pepeo prospe. Pitao sam se da li je to bilo sebično od pokojnika, ako je time potomcima ostavio neku vrstu traume i uslišio ih je mesta na kojem mogu da se okupe i da ga se sećaju.

Japanci imaju onu foru da naprave maltene mali hram u gajbi sa slikama pokojnika.

Od mene mogu da naprave neku lampu koja ce se napajati mascu, kapiram da je ima dovoljno da potraje dok ne pomru svi koji me se secaju.

4 minutes ago, Shan Jan said:

Od mene mogu da naprave neku lampu koja ce se napajati mascu, kapiram da je ima dovoljno da potraje dok ne pomru svi koji me se secaju.

Znaci ti bi da ti nabiju fitilj?

39 minutes ago, Pixisis said:

posećuju, nose cveće. Iako svakom ko je nesebičan to deluje kao obaveza, mislim da je bližnjima većinom lakše da imaju takvo mesto.

Ja ispoštujem želju drugih da skupa obiđemo tatin grob, ali iskreno, uopšte nemam osećaj da je on tamo i da mi obilazimo njega.

Da, vidim njegovo ime i fotografiju na ploči (koju volim, beličasti mermer u obliku odvaljenog kamena, sa uklesanim crnim fontom i jednim simbolom njegove struke), ali to mesto posmatram kao dom njegovog fizičkog, dok je tata bukvalno svuda oko mene i uz mene.

Ali i u meni samoj, nosim ga sa sobom kao sve što liči na njega.

Iritira me pritisak našeg društva oko odlaska na groblje i raznih rituala kako bi se iskazalo poštovanje prema pokojniku, jer osećam da svako od nas ima prava na svoj doživljaj života i smrti, bez nabijanja krivice.

Meni je milion puta lakše kada sama odem do groblja, da ćutim, rasplačem se, samo odnesem prvi kesten ili bombonu, nešto što je smisleno samo mom trenutku i raspoloženju.

Prisustvo drugih me ometa, ne uvek, ali uglavnom. Tad jedva čekam da odemo nazad.

Skoro sam nekom rekla da su mi groblja zanimljiva, svi ti epitafi, načini iskazivanja ljubavi i tuge. Tišina. Prastari spomenici.

Sadnice cveća umesto hladnih ploča, zasađeno drvo sa klupom za prolaznike, sama ideja onog ko je to poželeo.

Toliko nečijih sudbina na jednom mestu.

Naravno, sagovorniku je to bilo wtf i morbidno. Ali meni nije.

Ne plašim se smrti, samo da ne bude u patnji, jer stvaaaaaarno ne mogu i tad da cmizdrim i nerviram se, dovoljno mi je za života.

Nek preseče, cap, i ćao.

Moja mama se često zeza kako bi htela kremaciju i da je prospemo u njen predivni ružičnjak, sa napomenom da će mi noći dolazit kao duh da proveri jesam li oprala sudove i očistila prašinu. 🫠

Ovo skroz razumem. Kad su oko mene drugi na bratovom grobu, ne mogu da plačem. Remete me.

A i ja posmatram groblja uopšteno kao svojvrsna (ne)umetnička dela. Naročito katolička groblja.

4 hours ago, Svemir Zeka said:

Meni je kul ono s drvetom. Imaš svoj zasad, iz tebe izraste drvo, i posle ožalošćeni mogu da grle drvo, kad izraste.

4 hours ago, Svemir Zeka said:

Meni je kul ono s drvetom. Imaš svoj zasad, iz tebe izraste drvo, i posle ožalošćeni mogu da grle drvo, kad izraste.

@Klara beskrajno ti hvala za ovaj post, tako lepo si opisala sve sto i sama osecam ali nemam dara da pretocim u reci.

Svaki put kada mesim nesto vidim ruke moje mame, kad nesto sasijem ili vesto upakujem poklon znam da se i ona raduje jer me je naucila mnogim korisnim stvarima

Kad junior menja gumu na bajsu vidim ruke mog oca i malu Serenu kako cuci kraj njega i sa divljenjem ga posmatra Jako davno sam ostala bez njega ali i dalje su zive slike i secanja... Jedino sto mi tesko pada je sto sam ga dodirnula hladnog u otvorenom sanduku

Sa mamom je hvala bogu bila druga prica tako da tu jezivu hladnocu nisam osetila.

Ja ne kazem da je moj stav ispravan niti ga namecem kome, samo kazem da bih volela da moj sin i dragi ljudi ne osecaju obavezu ili da imaju grizu savesti sto ne posecuje moj grob jer zive na drugom kraju sveta.

Bice mi drago ako me se po lepom sete, trudim se da toga bude sto vise, kao i kad pogledaju vrhove Dolomita pomisle da sam tu negde samo, sto rece Vedrana, nisam vise dostupna

Edited October 8, 2025Oct 8 by Serena

1 hour ago, Milošica said:

Da, može svašta s drvetom.