Strah od smrti je nešto što iskonsko postoji u nama, mimo svakog herojstva i prezira. Opet, kad razmišljam, imam još veći strah od trivijalne smrti, neke gluposti tipa zagrcnuća ribljom kosti, pad ledenice na glavu, i sl. To je neka prepotentna ocena svog ja, koje je, jelte, zaslužilo plemeniti kraj, nalik romantičarskim pesnicima sa diskretnim tuberanskim kašljem.A iz života:Jednom davno, muka me naterala na snimanje glave skenerom. To se odvijalo u nekoj prostoriji a lekari-operateri su bili iza staklenog zida koji nije bio sasvim izolovan. Ja, kao u konzervi, ali, malo ih vidim. I, čujem glas: Kolega, vidite ovo! -Da, da, vidim.. Zovite brzo Jankovića! .. Čujem trupkanje Jankovića i još nekog, galame, čude se i naginju nad ekranizovani presek mene. - O, bože.. viče onaj prviPočinjem da drhtim, dakle to je to, nađoše ga.Snimanje traje dugo, jedan od paklenijih perioda koje sam proživeo. Dolazi sestra, izvlači me iz onoga, vodi kod lekara, on nasmejan, ja u nervnom slomu. Sve odlično, kaže on, mislim, lažu, nemaju srca. On nastavlja: Pre nedelju dana kupili smo ovaj skener, sad smo tek shvatili da može da reče on šta, pa smo svi gledali kako izgleda, malo smo bili glasniji..

Zar nije bolje muciti se sto manje? Ovo ima smisla jedino ako si vernik.

Zar nije bolje muciti se sto manje? Ovo ima smisla jedino ako si vernik.

Pa bolje je, onako u snu, jedino.

Zar nije bolje muciti se sto manje?

Mislio sam da jeste. Više ne znam.

Mislio sam da jeste. Više ne znam.

Sta te je navelo da promenis stav?

Sta te je navelo da promenis stav?

Bio sam prisutan prilikom odlaska po ekspresnoj metodi.

Ja sam prisustvovao tome u busu, ispred mene sedeli srednjoskolka i njen deda, nekih 60-70 godina rekao bih. Nisam ni primetio, a izgleda ni ona u prvom trenutku, deki je samo pala glava u stranu. Kad je shvatila, krenula da ga drma onda je pocela vriska, zaustavljanje busa, izvlacenje napolje, vestacko disanje... al nista nije delovalo. Zapanjilo me, deka je delovao kao da jos moze da ore. Nisam mislio da moze da se desi tako tiho, bez ikakvog znaka, icega.

Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Kakvih genijalnih nickova ima na ovom topicu.

Zivote nekoliko mladih ljudi koje sam znao godinama sa neta rak je ugasio brzinom svetlosti. To mi je trenutno najveci neki strah sto se tice umiranja.

49 minutes ago, pt 2.0 said:

Gledala sam ovo ranije, ali svaki put mi se srce stegne na 51:42...kad spusti lice na izmučene ruke i kaže: "Neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala."

Setim se ruku mog tate, u modricama od hemoterapije, kako je isto ovako krio oči šakama dok nam je govorio da on putuje "rekom bez povratka".

A ja se našalim "Ali ipak ti meni nekad dođi u san da popričamo", i sačekam da zaspi da bih otišla iz sobe i isplakala se.

Plašio se. I mi sa njim. Mene i dalje teši neka ideja da ćemo svi jednog dana biti na istom mestu. Dotle samo treba izdržati ovaj život, učiniti ga prijatnim i do kraja živeti časno, da se ne stidi iko ko ostaje posle nas.

Za sada se držim onih poznatih uvida Epikura iz pisma Menekeju, gde posle prostranih smatranja vrhuni - najužasnije zlo, smrt, nema sa nama nikakve veze; dok mi jesmo, nje nema - kad ona priđe, nas više biti neće.

To je tačno, što se tiče stava prema sopstvenoj smrti.

Ali ne i o drugima, ili o drugima bez tebe. Tu nastaje problem...

Video sam mnogo ljudi koji umiru.

I onih koji su vec umrli, samo to jos niko ne sme da im saopsti.

I tu nema niceg filozofskog, ni metafizickog, ni uzvisenog.

Nema nicega.

Samo tuge. I muke.

I zato mrzim sve. I Boga i ljude.

I zato popijem ponekad.

Zadusu svima.

I to vam je to, što se tiče straha od smrti.

Od profesionalca.

15 minutes ago, steins said:

Video sam mnogo ljudi koji umiru.

I onih koji su vec umrli, samo to jos niko ne sme da im saopsti.

I tu nema niceg filozofskog, ni metafizickog, ni uzvisenog.

Nema nicega.

Samo tuge. I muke.

I zato mrzim sve. I Boga i ljude.

I zato popijem ponekad.

Zadusu svima.

I to vam je to, što se tiče straha od smrti.

Od profesionalca.

Najveća je sreća ne roditi se

Sokrat

Pročitajte novelu "Smrt Ivana Iljiča" od Tolstoja.

7 hours ago, steins said:

Video sam mnogo ljudi koji umiru.

I onih koji su vec umrli, samo to jos niko ne sme da im saopsti.

I tu nema niceg filozofskog, ni metafizickog, ni uzvisenog.

Nema nicega.

Samo tuge. I muke.

I zato mrzim sve. I Boga i ljude.

I zato popijem ponekad.

Zadusu svima.

I to vam je to, što se tiče straha od smrti.

Od profesionalca.

Jbt, ovo treba uramiti! Ocigledno se radi o medicinskoj osobi; bro, thank you for your service!

glavna fora je umreti pre prirodne smrti, ako se prirodna smrt ne desi quickly, naravno.

visednevno/mesecno mrcvarenje je neprihvatljivo.

treba biti realan oko sopstvenog zdravlja, srcani udar itd. skracuju zivotni vek; ne treba biti optimista u 82-oj, zar ne?

obzirom na lokaciju, tu su lojeri, porodica, bolnica koji mogu (ili ne) da te iskljuce; opet problem je ako nisi u mogucnosti da im kazes “sad” ako oni ne misle da je sad sad

ukratko, vazno je pri cistoj svesti se oprostiti od porodice&prijatelja i uzeti stvar u svoje ruke™

fuck do you got to lose, right? ended yourself prematurely as in 82, not knowing you had 3 more years? fuck it