Strah od smrti

[belch]

mislim da se ne plašim ni smrti bližnjih. šta znači plašiti se njihove smrti? nedostajaće mi, da, boleće, al preživeću. možda zvuči sebično al svoj život volim i cenim suviše da bi prestao zbog nečije smrti (osim kada bih ja bila kriva za tu smrt), a sigurna sam da ni ta voljena osoba ne bi želela da ja prestanem da živim normalno, naprotiv.to će se desiti, naši voljeni će umirati, pre ili kasnije (ako smo srećni, posle nas). al to me ne vodi do očaja, nego me samo tera da što više uživam u njihovom društvu, baš zato što znam da ih sutra možda neće biti.opet da se ogradim, nemam decu i ne znam kakav je osećaj voleti nekoga više nego samog sebeznam da više nikad neću videti niti popričati sa nekim nekada veoma dragim ljudima iako su živi i zdravi. ta činjenica boli, ali znam da drugačije ni ne može da bude. (naravno, postoji taj jedan promil šanse da se ponovo uspostavi kontakt ali nisam sigurna da ga želim uopšte, neke stvari treba da ostanu u prošlosti.) pretpostavljam da će isti osećaj biti i kada više ne budu živi i zdravi, tj ako saznam za to uopšte. takođe pretpostavljam da ću se slično osećati i kada ode neko od trenutno bliskih ljudi.

[MarlaSinger]

Let me take you down'cos I'm going to Strawberry FieldsNothing is realAnd nothing to get hungaboutStrawberry Fields foreverLiving is easy with eyes closedMisunderstanding all you seeIt's getting hard to be someoneBut it all works outIt doesn't matter much to meLet me take you down'cos I'm going to Strawberry FieldsNothing is realAnd nothing to get hungaboutStrawberry Fields foreverNo one I think is in my treeI mean it must be high or lowThat is you can't you know tune inBut it's all rightThat is I think it's not too badLet me take you down'cos I'm going to Strawberry FieldsNothing is realAnd nothing to get hungaboutStrawberry Fields foreverAlways, no sometimes, I think it's meBut you know I know when it's a dreamI think I know I mean a "Yes"But it's all wrongThat is I think I disagreeLet me take you down'cos I'm going to Strawberry FieldsNothing is realAnd nothing to get hungaboutStrawberry Fields forever.

[Quince]

Ja sam topik vise dozivela kao strah od sopstvene smrti i to je jedno. Strah od smrti dragih bica je, kako ga ja dozivljavam, strah od sopstvenog bola i osecaja gubitka, i to je nesto drugo i ja ga ne bih mesala sa strahom od smrti, kao strahom od kraja stricto sensu.

[MarlaSinger]

Ja sam topik vise dozivela kao strah od sopstvene smrti i to je jedno. Strah od smrti dragih bica je, kako ga ja dozivljavam, strah od sopstvenog bola i osecaja gubitka, i to je nesto drugo i ja ga ne bih mesala sa strahom od smrti, kao strahom od kraja stricto sensu.

+1

[Quince]

dobro de, da se ispravim, daklem, ja sam topik dozivela kao topik o strahu od sopstvene srmti... :Dedit: a i ja bas sve moram da se objasnjavam, al aj neka ga

Edited November 7, 2011 by Quince

[MarlaSinger]

...ne prepustaj se melanholiji i idi daljehttp://www.youtube.com/watch?v=DlS5FYhSJNc

[Miralem]

ovo je najpedofilskiji omot ikad.

[Zli Gli]

[mladunce]

pričam o smrti, a u sebi se pitam:"ima li boga?"

[Amelija]

Uopšte se ne sećam kada sam tačno saznala da mora da se umre i tako to, ali znam da sam sa nekih 5 godina već znala, i gledala na to kao nešto što mora biti ali što kasnije to bolje.Sećam se i da sam sa 6-7 godina bila u nekakvoj "maloj depresiji" (sigurno zbog nekih neprijatnih stvari koje su se izdogađale meni bliskima, srećom sve je dobro ispalo na kraju), ali ne u smislu da se bojim da ću da umrem nego više ono "bah, sve je bezveze, a i umreću, možda i uskoro". Nešto slično što su neki već opisali me je strefilo sa 19-20, tad sam se baš nešto ubedačila i trajalo je nekoliko meseci. S tim što je za to samo delom bio kriv sam koncept da mora da se umre, poenta je bila da sam se nešto utripovala kako ću ja to sigurno "mlada i zelena", i da nema trika da se izvučem, zašto bih se baš ja izvukla kad ima onoliko nesreća, bolesti, koječega, itd itd. E sad, mislim da je i to bio nekakav produkt nekih događaja tih godina koje sam malo gurala pod tepih pa se sve akumuliralo, a možda malo i kraj puberteta i koješta. Srećom pa je prošlo :)A sada sve u svemu, pa sad nije da mi je baš super koncept, ali to nam je što nam je. Svi su kroz to prošli ili će proći, pa ću nekako i ja.A pride ni Sunce neće biti večno tu, i zvezde se pojavljuju i nestaju, i čitav svemir se menja, i sve je to prosto prirodno i normalno.Nije me bilo u ovom obliku ni pre rođenja, neće me biti ni posle smrti, a dok sam tu u prolazu <što nema svako čast da dobije priliku> treba iskoristiti maksimalno, ne nervirati se i ne traćiti vreme zbog gluposti i budalaština, uživati u svakoj sitnici, i potruditi se koliko je u mojoj moći da što duže potraje.Da, i mislim da sama smrt nije ništa naročito (ni totalna anestezija nije ništa naročito), najgluplje u celom konceptu je zapravo što to stanje ne možeš više da promeniš. Tipa idem sad malo u Španiju, e ipak mi se ne sviđa vraćam se, e a ovo više nema vraćanja. A što se tiče sahrana i tako toga, e za to me baš onako zdravo zabole.Nek urade oni koji će morati da se pobrinu za to kako god njima bude najzgodnije, ne pada mi napamet da nekoga opterećujem time (da li će da prave sahranu ili ne, da li da kremiraju ili daju u naučne svrhe ili me bace u okean, da li će da prave žurku sa sve kolcem ili će hteti da budu sami, kako god oni odluče). Bitno je da me vole dok sam tu.

[Djuro]

mislim da se ne plašim ni smrti bližnjih. šta znači plašiti se njihove smrti? nedostajaće mi, da, boleće, al preživeću. možda zvuči sebično al svoj život volim i cenim suviše da bi prestao zbog nečije smrti (osim kada bih ja bila kriva za tu smrt), a sigurna sam da ni ta voljena osoba ne bi želela da ja prestanem da živim normalno, naprotiv.to će se desiti, naši voljeni će umirati, pre ili kasnije (ako smo srećni, posle nas). al to me ne vodi do očaja, nego me samo tera da što više uživam u njihovom društvu, baš zato što znam da ih sutra možda neće biti.opet da se ogradim, nemam decu i ne znam kakav je osećaj voleti nekoga više nego samog sebeznam da više nikad neću videti niti popričati sa nekim nekada veoma dragim ljudima iako su živi i zdravi. ta činjenica boli, ali znam da drugačije ni ne može da bude. (naravno, postoji taj jedan promil šanse da se ponovo uspostavi kontakt ali nisam sigurna da ga želim uopšte, neke stvari treba da ostanu u prošlosti.) pretpostavljam da će isti osećaj biti i kada više ne budu živi i zdravi, tj ako saznam za to uopšte. takođe pretpostavljam da ću se slično osećati i kada ode neko od trenutno bliskih ljudi.

dobra ti je ograda - deca zaista menjaju sve.

[Đipalo Junuz]

Juče sam zvao prijatelja kome je stradao mlađi brat, 25 godina... Saučešće... Ako mogu nekako da pomognem... Drž' se... :( Zamisli se čovek nakon takvih situacija. Nije to strah, više neka briga. Šta će i kako će moji koji će ostati iza mene? Ne zato što sam ja nešto užasno bitan, nego zamislivši sebe u nedajbože takvoj situaciji shvatam da bih u tom trenutku vrlo verovatno bio potpuno izgubljen. Neopisiva i neizmerna tuga. Vreme bi to izlečilo, ali o tome ne razmišljam razmišljajući o ovoj temi...Mota mi se po glavi još jedna misao (da imam decu mislim da znam šta bi mi bila prva i jedina misao). Ovako - razmišljam da li sam ostavio neki trag, da li sam uradio nešto...Da li će me se sećati još po nečemu ili ću ostati samo neko od rodbine koga više nema?Da li će me prijatelji pamtiti, da li će me se setiti još ponekad osim kad se u kafani pojavi stolica viška kad me više ne bude?Da li sam vreme koje mi je dato na raspolaganje iskoristio kako treba?Nemam potrebu da me svi vole ili poštuju, naopako, nego razmišljam da li je vredeo život, da li sam ga učinio vrednim. Kad se jednog dana podvuče crta ispod mog bitisanja na ovoj planeti voleo bih da saldo bude bar na pozitivnoj nuli...Fizički - whatever. Ne bih voleo da se mučim i, pre svega, da se moji najbliži muče oko mene. Nek samo cvrcne u trenutku, i - doviđenja, prijatno. Šta ostane ispravno od mene će biti na raspolaganju kome zatreba, znaće valjda medicinari to da iskoriste kako treba...

[ivy]

strah od smrti je jedan neprevazidjeni egoizam kao takav.

[Lucia]

strah od smrti je jedan neprevazidjeni egoizam kao takav.

meni je mnogo veći strah uvek bio strah od "delimične smrti": invaliditeta.

[ivy]

meni je mnogo veći strah uvek bio strah od "delimične smrti": invaliditeta.

toga se užasavamali u nadi sam da će dok mi se to nedajbobe desi eutanazija ili razni drugi načini već biti prevazidjeni kao problem u ljudskom mozgu i nazovi etici