Lynn Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 ..............komplementarna transakcija, (ipak): roditelj - dete, dete - roditelj smrt se nas ne tice. force majeure Jel ovo neki haiku? <_< Quote Link to comment
aram Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 dajte ovom neku psihologiju za decu, da ne smara okolo Quote Link to comment
MarlaSinger Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 haikuFlowers bloom and dieWind brings butterflies and snowA stone won't notice....Before she lives the store, Marla lifts her skirt with her fingertips and sort of dances around me and the kitchen table, her ass flying around inside her skirt. What Marla loves, she says, is all the things that people love intensely and then dump and hour or a day after. Quote Link to comment
Lynn Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 Čovek piše eliptično. Možda je do nas :( Quote Link to comment
Al-Khwarizmi Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 (edited) Svoje smrti se ne bojim. Smrti svojih bližnjih da, jako, ali svoje ne. A možda i najranije sećanje iz detinjstva je baš u vezi sa smrću... slika urezana u pamćenje od dana kad je pradeda umro - komšinica koja sa vrata mami nešto saopštava, i ona počinje da oblači kaput... ali nekako čudno, usporeno, nikako ne uspeva da pogodi rukav, i - plače. Sledeća scena koje se sećam je moje zapitkivanje nekoliko dana nakon toga - gde je pradeda? kad će da se vrati? baš nikad?! zašto? I sećam se teškoće da to "baš nikad" razumem i prihvatim.Iako su me pomenute scene potresle dovoljno da se neizbrisivo urežu u pamćenje, za divno čudo nisu izazvale nikakav strah od sopstvene smrti. Od trenutka kada sam bio sposoban da pojmim njeno značenje, nepovratnost i neminovnost, prihvatio sam je kao nešto što je normalno i neizbežno, i nešto što mi, kada konačno dođe, ionako neće ni biti bitno. Možda mi zato nikad nije ni bio problem da razmišljam ili učestvujem u priči o smrti, nikad nisam imao problem sa crnim humorom, možda sam zahvaljujući tome uspevao da ostanem savršeno pribran par puta kada sam se našao u smrtnoj opasnosti. Čak sam u nekim od najtežih trenutaka u svom životu u pomisli na neizbežnost kraja nalazio vrlo delotvornu utehu. Mnogim ljudima je to čudno, nekima i morbidno, ako ne i jezivo, pa zato o tome obično ne govorim. Ali mislim da je takvo pogrešno razumevanje tog, za mene prirodnog i logičnog stava, upravo posledica nemogućnosti velikog broja ljudi da se pomire sa neizbežnošću sopstvene smrti. Da ne bude zabune, nikada nisam bio sklon samoubistvu, ni u naznakama. Volim i cenim život, i svoj i tuđi, užasava me patnja koju smrt donosi ljudima kojima je pokojnik nešto značio... ali smrt ne vidim kao neprijatelja života, već naprotiv, kao nešto što mu omogućava da ide napred, nešto što kroz eliminaciju starog i potrošenog pravi mesta za nešto novo, mlado i potencijalno bolje. Edited November 7, 2011 by Al-Khwarizmi Quote Link to comment
MarlaSinger Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 Ne znam, ne zelim da razmisljam, hocu samo da jedem jagode dok se ne umusavim Quote Link to comment
Pera Zeka Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 Osim šoka kad sam saznao da mi je uz terapiju ostao još max. 2 godine života, što je najnormalnija reakcija, uopšte o smrti i ne razmišljam. Radim šta mi se prohte, bolje reći ono što mi zdravstveno i finansijsko stanje dopušta. A bogami i dosta preko toga.nekako omamljeni haiku tumacenjem, svi su apstrahovali ovaj post...il se meni cini... Quote Link to comment
burazer Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 nekako omamljeni haiku tumacenjem, svi su apstrahovali ovaj post...il se meni cini...cini ti se Quote Link to comment
Miljenko Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 (edited) cini ti se+1Ja sam svoj strah(ako ga je tada bilo u nekom svesnom obliku),prevladao kao klinac,nakon visegodisnjeg mucenja sa hronicnim bronhitisom.Kasnije se desavalo,da uhvatim sebe kako razmisljam o tome,kakva bi bila reakcija najblizih,ako bi mi se nesto desilo.Na kraju bih poceo da se smejem,jer mi je prva asocijacija bio Ljuba Moljac i ono kako bi on voleo da mu se prenosi sahrana(Nikitovic savetuje grobare kao boksere:"Korak levo korak desno pa u raku,korak levo korak desno pa u raku").Smrt najblizih me medjutim plasi.Shvatio sam da je to neizbezno,ali mi sama pomisao izaziva jezu.I ja kriticne situacije lakse savladam,ako ih ne posmatram ozbiljno. Nekim mojim drugarima je to morbidno,no to je valjda normalno,jer nemamo svi isti mentalni sklop.Po meni su zivot i smrt,sastavni elementi procesa kruzenja materije u prirodi.O verskim tumacenjima ne bih da polemisem. Edited November 7, 2011 by Miljenko Quote Link to comment
garcia Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 nekako omamljeni haiku tumacenjem, svi su apstrahovali ovaj post...il se meni cini... cini ti se ..komplementarna transakcija, (ipak): kurac - palac... Quote Link to comment
spaske Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 Smrt je veoma potresna, pogotovo za onog ko je umro! Quote Link to comment
Аврам Гојић Posted November 7, 2011 Author Share Posted November 7, 2011 dobro, zanimljiva ti je knjigica, idi sada spavaj, cike nesto pricaju Quote Link to comment
MarlaSinger Posted November 7, 2011 Share Posted November 7, 2011 ja nisam cika Quote Link to comment
Recommended Posts
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.