kim_philby Posted April 24, 2014 Posted April 24, 2014 u novom vremenu dobar ivanjijev tekst o izlozbi 'u ime naroda' i zanimljiv lino veljak. ovaj broj je ko istorija jugoslavije. prvo nacionalisticka egzaltacija (bazdulj poredi djindjica i kralja aleksandra - da je zoran ostao ziv ne bi se raspala drzavna zajednica i to bi bio novi pijemont, cirjakovic kaze da onaj ko voli latinku mora da se gnusa srbije...) a u nastavku lino veljak i ivan ivanji u tzv. socijalistickoj fazi. Sent from Bender's iPad using Tapatalk
teacher Posted April 24, 2014 Posted April 24, 2014 Pa jertm da kupim, ili da čekam da otključaju? Ako ga kupiš, onda ga daj filbiju da ga pročita. Sent from my iPad using Tapatalk HD
Turnbull Posted April 24, 2014 Posted April 24, 2014 A jok, nek si kupi sam. Nismo više u socijalizmu!
расејан Posted April 24, 2014 Posted April 24, 2014 A jok, nek si kupi sam. Nismo više u socijalizmu! А, јок, у социјализму би ООУР Кимовци био претплаћен, то би стајало два дана на директоровом столу, а онда би друг Ким морао да кришом то макне испод гомиле других новина с краја стола пре него што то спремачица однесе кући да исече и натакне на 1 ексер. Ово ти је капитализам, бре, ти имаш акумулацију и купиш, а онда имаш ту обавезу да мало пиркаш биографију добротворним делима (енгр: черити ворк & комјунити срвис) и сва могућа права да сам бираш како ћеш - хоћеш ли другу Киму поклонити 1 примерак Времета иако то не можеш да избијеш из пореске основице, или ћеш уместо тога да идеш на неки добротворни бал. А он нека чека.
Turnbull Posted April 24, 2014 Posted April 24, 2014 (edited) Jok, bato, ovo je prvobitna akumilacija kapitala! Ja gomilam i ne jebem živu silu, a posle moja deca nek sviraju u violine, bavite se tim čeritijem, mecenišu slikare i štatijaznam. Edited April 24, 2014 by Turnbull
расејан Posted April 24, 2014 Posted April 24, 2014 Натерао си ме сад да се осећам као некакав тзв. "визионар"... прескочио покољење до два. Оно, има дана али... друг Ким ће онда читати бајате новине.
John Coltrane Posted April 28, 2014 Posted April 28, 2014 (edited) Otkad su im tekstovi "zakljucani"? Jel to samo ovaj dvobroj ili ce po izlasku novog broja dati i ove tekstove? Edited April 28, 2014 by John Coltrane
Frank Pembleton Posted May 18, 2014 Posted May 18, 2014 (edited) ALEKSANDAR SAŠA ĆIRIĆ, JEDAN OD OSNIVAČA I POMOĆNIK GLAVNOG UREDNIKA NEDELJNIKA „VREME", PREMINUO JE 18. MAJA U BEOGRADU, POSLE KRAĆE I TEŠKE BOLESTI.Saša Ćirić je rođen 1950. godine u Nišu. U Beogradu je studirao filozofiju, a novinarstvom se bavio od kraja sedamdesetih, kada je počeo da radi u nedeljniku NIN. Sa grupom novinara ovog nedeljnika, 1990. godine osnovao je nedeljnik „Vreme" u kom je radio do kraja života. Pored pokretanja internet portala nedeljnika „Vreme" (www.vreme.com) u decembru 1998, Saša Ćirić je vodio i prestižnu „Vremenovu" školu istraživačkog novinarstva kroz koju je za deset godina postojanja prošlo nekoliko stotina mladih novinara iz cele Srbije. Mnogi od njih danas su ugledni novinari i urednici u štampanim i elektronskim medijima. Saša Ćirić je bio izuzetan erudita, sa mnogim interesovanjima izvan granica novinarstva. Autor je, zajedno sa Slobodanom Pešićem, scenarija za igrani film „Slučaj Harms", koji je 1988. prikazan na filmskom festivalu u Kanu; kao veliki poznavalac antike i Stare Grčke, objavio je 1996. „Igre u Olimpiji" - jednu od najreprezentativnijih knjiga na temu istorije Olimpijskih igara. Urednik je ili autor mnogobrojnih posebnih izdanja nedeljnika „Vreme": poslednje je „Staljingradska i kurska bitka" 2013. godine. Više od četiri decenije Saša je proveo u braku sa Bojanom Šumonjom Ćirić, sa kojom ima ćerku Martu. Redakcija „Vremena" i svako ko je kroz nju prošao, pamtiće Sašu Ćirića kao „namćora" ogromnog i zlatnog srca, strpljivog urednika i istinski velikog pedagoga, ubeđenog levičara i dostojanstvenog oponenta u novinarskim raspravama. Neizrecivu zahvalnost za sve što mu dugujemo nismo stigli u pravoj meri da mu uzvratimo. Prebrzo je otišao. Vreme i mesto komemoracije i sahrane Aleksandra Ćirića objavićemo naknadno. RIP Edited May 18, 2014 by Frank Pembleton
Dr Arslanagić Posted May 18, 2014 Posted May 18, 2014 RIP puno sam od njega naučio u školi novinarstva a zbog onoga o čemu smo tamo pričali sam odlučio da se tim poslom nikad ne bavim. hvala mu.
ljuttko Posted May 18, 2014 Posted May 18, 2014 Dubok naklon velikom novinaru i čoveku. U znak sećanaj na Ćirića , tekst koji znam i posle toliko godina , skoro napamet . Stranicu iz Vremena sa ovom pričom i danas čuvam medju svega nekoliko isečaka novinarskih tekstova. Pisma iz daljinealeksandar ćirić Rat je već skoro domaća životinja: mudrost lisice Antoana de Sent Egziperija polako nas čini pripitomljenim. Zverima. Sve više novina umesto tekstova analitičara, pa i onih od retke fele kvalifikovanih "balkanologa", štampa prognoze zvezdočataca. Još jedino njima ništa ne može da zakloni ovdašnje nebo. Drugde je drukčije. Sa marke na pismu koje mi stiže s daljine od oko 15 hiljada kilometara gleda nasmejana Herijet Kvimbi, pionir(ka) avijacije, iz vremena čarobnih ludaka u neverovatnim letećim mašinama. I iz, takođe neshvatljive, daljine. Prijatelj otud piše: "Dok sam se vraćao kući, iza ponoći, pod krupnim zvezdama i toplim vetrom u granama palmi, pomislio sam kako mora biti da je ta tuga mnogo više od tuge za ženom, nešto skoro kao nagomilana tuga vrste: beskrajni niz predaka sa svim njihovim nemuštim strahovima i osujećenostima, vekovima sakupljana tuga koja nije nikad kako treba vrisnula već se taložila iza stisnutih zuba, u stegnutom grlu, u plućima, u stomaku. Setio sam se svojih roditelja i njihove pustoši, i njihovih roditelja, i pomislio sam kako možda nikada, od samog početka, ništa nije bilo kako treba, samo serija vidljivih i nevidljivih 'tragedija s brdovitog Balkana', i kako su mi noge i ruke u tim okovima, svako rebro, svaka trepavica, i kako očajnički pokušavam da izađem iz živog blata pogrešnih navika, pogrešnog genetskog koda..." Citiranom samoispitivanju prethodio je sastanak "u jednom od ovdašnjih, plastičnih ekspres-restorana, u 'čistom' ambijentu filma 'Pariz, Teksas': samoća i (međusobna) otuđenost do kostiju, vino, suze, uzaludnost... Od našeg ponovnog druženja nema ništa: ono bi značilo rušenje (međusobnih) mitova i legendi, otkriće da ni jedno ni drugo nismo ono što smo mislili da jesmo i što bi želeli da smo, a ne možemo da budemo. Radije ostajemo s legendom, svako svojom, nego da nam ekshumacija i obdukcija pokaže ko zna šta. To jedno veče koštalo nas je bar po godinu dana života: tuga u vazduhu, tuga svuda okolo, kud god se okreneš: u vinu, u kostima, (pre)poznatim pokretima i, više od svega, u nemogućnosti, konačnoj, neopozivoj i neizbežnoj nemogućnosti". "Domaća" veza, uprkos daljini: "nisam sreo homo sapiensa čiji bi život, a ne reči, bio primer – takoreći svetionik – da je moguće zasititi vuka i nabrojati ovce. Pre će biti da važi druga izreka: što na mostu dobiješ, na ćupriji izgubiš. Ili ono, Mešino, da je svaki čovek uvek na gubitku. Jedina sreća u tome mogla bi biti mogućnost izbora igre u kojoj ćeš izgubiti. Biram vrišteće – Dženis, saksofoni, Sioran – za razliku od pitomih nesreća – babe i dede u belim patikama na zelenim golf-terenima, middle-class kuće u predgrađima i, uopšte, 'domaće nesreće'. Nikako mi ne ide iz glave slika sa bojišta u Hrvatskoj, emitovana preko CNN: gomila ‘veselih’ momaka s naočarima za sunce, s cigaretom u jednoj i mašinkom u drugoj ruci... Prethodnica tvom pismu bio je long distance telefonski razgovor u kom sam čuo ružne vesti iz otadžbine i majčine. Osećam se kao raseljeno lice: nosim pasoš zemlje koja više ne postoji, ne znam kome da se obratim za novi. Priznajem, ipak: 'situacija' u Jugi olakšava moju, ličnu. Sad, prvi put od kako sam napolju, nemam želju da se vratim. Ni na dugo, ni na kratko." Zaključak? "Ovo je definitivno bila najkraća godina u mom životu. (Znači li to da se vreme zaista ubrzava?) Sedim poslednji put za ovim stolom, pomalo sentimentalan, priznajem; takav je pogled na kaktuse i palme, pre no što krenem autom uz Pacifik, prema severu. Ovde nije dovoljno daleko. San Francisko? Oregon? Aljaska? Makondo? Ah, biće da je, ipak, Makondo. Da." Ili, kako kaže Moloa: "Napisao sam: ponoć je. Pada kiša. Nije bila ponoć. Nije padala kiša."
dranki dak Posted May 18, 2014 Posted May 18, 2014 Veliki gubitak. Bio je jedan od glavnih razloga za čitanje Vremena od 1990.
Recommended Posts
Create an account or sign in to comment
You need to be a member in order to leave a comment
Create an account
Sign up for a new account in our community. It's easy!
Register a new accountSign in
Already have an account? Sign in here.
Sign In Now