@April

imam u kompu malo bolju verziju Ledi magbet ,nije restauracija ,ako hoćeš okačiću na wetransfer

3 hours ago, Fakundo Sava said:

@April

imam u kompu malo bolju verziju Ledi magbet ,nije restauracija ,ako hoćeš okačiću na wetransfer

Bilo bi odlično, hvala unapred!

Propustio sam "Kako je ovde tako zeleno?" u bioskopima, da li neko zna gde može sada da se pogleda? Otišao na MUBI, piše da nije dostupan.

(samo da dodam da je Sava održao reč)

Za sve ljubitelje crnog talasa a verujem da ih ima bruka kao i fanove dosta drugih, starijih filmova- samo da podelim genijalnog tipa koga sam, nažalost, tek nedavno otkrio.

https://youtube.com/@bgfantom071?si=pknAxDacIRTxJX65

Edited March 23Mar 23 by pariah

Idemo dalje (1982)

Film prati odrastanje jednog razreda u Jugoslaviji, u malom seocetu koje je maltene razrušeno pod napadom nacista. Bivši vojnik Miloš (Dragan Nikolić) vraća se sa ratišta, a početak prikazuje kako hoda kroz maglu, kao da dolazi iz neke vrste neživota. Jaka uvodna scena i slika pomešana sa zvucima pucanja.

U selu mu namenjuju da postane učitelj i da se brine o čitavom razredu dece čiji su očevi ili poginuli ili zarobljeni na ratištu. Školom upravlja direktor Božur (Danilo Bata Stojković), koji oscilira između autoriteta i karikaturalnog lika koji pokušava da drži sve pod kontrolom. U istoj školi, kao njihov lični sluga, radi nemački vojnik Šopenhauer (Bata Živojinović), a Milošu je potrebna i ljubavna prilika u vidu babice Milice (Ena Begović).

Istovremeno, ovo se može poimati i kao svojevrsni horor film, jer Miloš previše otkriva deci, ali istovremeno traži način da ih edukuje i da kroz njih zapravo isceli svoje psihološke rane zadobijene na ratištu. Kada god se desi neka velika prekretnica, on izgovara krilaticu: „Idemo dalje!“ i to ćete čuti često. Kroz odnos sa tom decom vidimo kako se međusobno nadopunjuju i rastu jedni uz druge.

Za jedan ratni film, Šotra izbegava da veliča rat i da bira stranu. Ipak, postoji jedna veoma uznemirujuća scena sa četnikom kada se čitav mali gradić okuplja u lokalnoj zajednici, gde urlajući traže smrt za svakog okrivljenog. To je istovremeno jedna od potresnijih, ali i najsmešnijih scena.

Kroz čitav film prodefiluje dosta naših glumaca i glumica, poput velike Olivere Marković u ulozi bake Velinke, koja ima upečatljiv performans. Prikaz žene navikle na rat, sa pištoljem za reverom i bez dlake na jeziku, dok vuče svoju kozu, mota cigare i pije rakiju.

Tu se pojavljuje i veliki Pavle Vuisić kao Dragiša, koji je osuđen na smrt jer je sarađivao sa Nemcima i radio na štetu čitavog mesta. Vuisić, iako ima tek par scena, zrači harizmom i magnetizmom, a scena sa češljem ostaje urezana u sećanje. Njegov lik ima sreću jer je deda jednom od učenika, a Miloš uspeva da obuzda krvožednu želju meštana. Dopada mi se što to radi za dobrobit svojeg učenika, a ne nužno dede, koji dobija ono što mu sleduje kad mu spasi život.

Bata Živojinović kroz čitav film ne izgovara nijednu reč i igra dobrog i poštenog Nemca kojem je jasno šta je njegov narod učinio i koji se iskreno kaje, ne žaleći zbog „kazne“ koju zaslužuje.

Sa druge strane imamo Batu Stojkovića kao Božura, koji ima zaista mnogo smešnih replika i scena. Kada zakolju prase, Božur tvrdi da ne želi da proba čvarke dok se oblizuje, a buni se i kada učitelj i deca razdele meso po selu sa komšijama, jer je to deo školskog inventara. Ali scena u kojoj pije rujno vino sa Šopenhauerom je antologijska, istovremeno smešna i tužna, i dobar prikaz kako neko na visokom položaju lako može prekršiti svoja obećanja ako postoji začkoljica. (Nisu čvarci, ali vino može!)

Tu je i scena kada su deca traumatizovana Miloševom pričom o gubitku, a Božur, frapiran, ulazi u neku vrstu manične epizode u kojoj priča vic koji ne zna, ali ga završava rečenicom: „Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.“ Bata u toj sceni postaje jeziv i neprijatan, ali se upravo tu vidi koliko je bio veliki glumac, umeo je da likovima koje je često igrao uvek donese nešto novo i zanimljivo.

Najbolje funkcionišu scene sa čitavim razredom. Šotra ima dobro oko da uhvati dečija lica. Kada su prepuna radosti ili kada ih skrha tuga. Ili kada rade obične stvari koje deca rade: glupiraju se, trčkaraju po avliji ili sede u klupama, dok kamera beleži samo njihove noge kako landaraju.

Završni kadar, u kojem se Miloš oprašta sa svojim đacima dok im čita citat iz Dostojevskog, raznežiće i najtvrđe. A ja nisam od kamena, suze su same potekle. I ima nešto istovremeno bajkovito u toj sceni na način na koji je snimljena, svi su na zelenoj poljani okruženi šumom, i magla sa početka se vratila.

Film nije najbolje snimljen niti montiran,često imam utisak da se scene neprirodno prekidaju da bi započele nove. Nije ni najbolji u Šotrinoj bogatoj filmografiji, ali za film koji se dešava tokom Drugog svetskog rata ističe se time što daje nadu i što je jedan od ređih anti ratnih filmova koje imamo u našoj kinematografiji. A to je ponekad sasvim dovoljno.

Čudo (1971)

Đorđe Kadijević ima osećaj da pretoči radove drugih ljudi u nešto sasim novo i prvenstveno svoje. To je sam po sebi prvobitni talenat. Iako je ova priča stara kao i postojanje čoveka na ovoj planeti Zemlji. Ova epska pesma je dobila adaptaciju koju zaslužuje, i ovo je verovatno jedan od veselijih Kadijevićevih filmova.

Od samog starta upoznajemo dva sporedna lika, dve lutalice, Ćoru (Toma Kuruzovića) i Čulju (Jovan Janićijević Burduš) koji lutaju bespućima i po prvi put u sopstvenom filmu, konačno Kadijević unosi prekopotrebni humor. To se sve dešava kroz malo verbalnog i fizičkog humora. Gde se njih dvojica skoro raskantaju, ali nailaze na grad pa ipak nastavljaju svoje drugarstvo.

Međutim grad uopšte nije gostoprimljiv i miran, kako se čini po prvim kadrovima. Ubrzo postaje jasno da je pod opsadom napadača i lopova koji žele da uzmu sve, bogatstvo i žene i to sve po okriljem lažnog obećanja da će im podariti mir ako ispune sve uslove. Knezu (Janez Vrhovec) preti Uša Arapin (Aleksandar Gavrić) koji ne preza od ničega i stvarno je klasičan zlikovac koga možete samo zavoleti u njegovoj gordosti i izopačenosti. Nažalost svih građana Knez počinje da izvršava njihovu volju i prikuplja svako bogatsvo, ali prolazi pored kuće u kojoj leži bolesni Dojčin (Dušan Janićijević) za kojeg kaže da je verovatno preminuo do sada.

Ono po čemu se ponovo Kadijevićev rad ističe jeste prikaz neprilika običnih i malih ljudi kada se nađu na putu velikim i jačim silama. Gde poštenje i sam Bog, skrenu pogled i gde sve postaje jedna napeta i beznadežna situacija. Dojčin ustaje iz svoje malaksalosti i prikuplja poslednje atome snage da učini pravedničku stvar. Dušan Janićijević je bio jedan od miljenika Đorđa Kadijevića, imali su učestalu saradnju i za njega je Kadijević govorio da je među najlepšim glumcima sa kojima je imao priliku da sarađuje.

Te ne čudi što se fokusira na njegov izraz lica, i kada krene scena povratak u heroja koji se sprema za svoj poslednji duel. Gde Aleksandar Petković kameramen, polako zumira iz krupnog kadra Dojčina koji pokušava da dobije snagu i izvadi svoj mač iz korica i sve se više fokusira na njegov egzaltirani pogled. Nema prateće muzike, ali način na koji grade tu scenu, oseća se neizvesnost da li će to moći da učini. Ali ipak ga iscrtava kao pomenutog heroja iz te epske pesme, zaista osećate da će učiniti nemoguće i kazniti zločince.

Iako je ovo telivizijski film, same lokacije su autentične i daju utisak mnogo skuplje produkcije nego što je zapravo bila. Kostimografija je takođe veoma upečatljiva, način na koji lopovi imaju svoju specifičnu nošnju, oklope i razna vrsta oružija zaista daju upečatljivu razliku naspram docilnih građana i ostalih likova.

Kao i u svakom filmu, likovi žena su prisutni i one nemaju baš puno toga da rade. Iskorišćene su više da poguraju zaplet napred. Ali one bi se mogle računati kao svedoci jednog Čuda.

Uvek mi je bilo zanimljivo kako u televizijskim uslovima i sa jako manjim budžetima, Kadijević uspeva da napravi koncizne filmove. Koji su tematski bogati, i pre svega jasni.

U suštini film se može tretirati i kao srednjovekovni vestern, jer sa jedne strane tu je mali mirni gradić, gomila neprijatelja koji kroje sudbinu svima i heroj, koji je bolećiv, ali ima poslednje atome snage da uradi pravu stvar. Ako vas takve stvari privlače onda će vas i ovaj naslov oduševiti.

Film ima otvoren kraj, koji svako od nas može ponasob da učitava kako poželi, da li ćemo hodati tamnim vijaletom i pogubiti se ili ćemo kukati višim silama da bi konačno došao boljitak ili promene.

Sada što sve više razmišljam, nekako mi je velika žal što je Zdravko Šotra dobio priliku da napravi Boj na Kosovu. Iz svojeg rada Kadijević se jasno ističe kao čovek koji je trebao da ga režira i seriju o Svetom Savi za koji je napisao scenario, ali eto, nisu mu dali sredstva.

Edited April 6Apr 6 by hajde_bajder

Zakletva (1974)

Prvi srpski gotik film? Petar Božović je efektivan kao Vuko, čovek koji se našao u pogrešnom mestu u pogrešno vreme. On igra jednog običnog čoveka, prostog, kako i sam kaže. Zapravo sam zaboravio da je nekada bio glumac koji je isporučivao uverljive likove.

Tanasije Uzunović, s druge strane, glumi Maltežanina čija je sudbina već skrojena. I njegova tišina je sablasna! Podsetila me je na Ravenous sa Gajom Pirsom, koji je isto imao dugu tišinu sa tom ulogom. Taj sokolski pogled i regalno držanje, kao i Kadijevićeva fascinacija krupnim kadrovima njegovog lica, stvaraju upečatljiv lik. On kroji sudbinu i našem heroju Vuku i poziva ga na zakletvu, ali da li će Vuko imati petlju da to izvede i ispoštuje do kraja?

Prikaz zatvora, dželata i domara (Zoran Rankić) kroz svoju surovost i nebrigu, koji nevinog čoveka menjaju iz korena, predstavlja oštru kritiku sistema. Nebitno je što se radnja dešava u prošlosti, poruka je jasna i glasna. Scene u zatvoru su izuzetno realistične, jer ostatak glumačke ekipe, sa svojim upečatljivim fizionomijama, pokazuje kako zatvor može da izmeni nevinog čoveka, nagore!

Đorđe Kadijević ponovo dominira centralnim kadrovima, gde razne scene dolaze do izražaja u prikazu srednjeg veka. Koristi prostorije i oskudne enterijerske detalje da naglasi mučnu i teskobnu atmosferu. Uspeva čak i u televizijskoj produkciji da prikaže srednjovekovni ambijent koji odiše autentičnošću, a zamislite kako bi to izgledalo sa većim budžetom.

Ipak, najviše bih izdvojio scene groze. One su snažne i upečatljive, čak i tamo gde se nazire slabost praktičnih efekata. Jasno prenose i stavljaju do znanja u kakvoj se neprilici našao Vuko. Kao i druga dva filma gde se naziru elementi horora (on će reći fantastika) Leptirica i Sveto Mesto, Kadijević je svestan da ne želi da ide na brutalnost kroz eksplicitno prikazivanje krvi i sakaćenja, već se fokusira na grandioznost samog čina egzekucije, uz jasnu kompoziciju likova kroz njihove senke i obrise, i dominantan, tup zvuk koji, kako kod gledaoca, tako i kod našeg heroja, izaziva veliku nelagodu.

Ako moram da izdvojim najslabiji aspekt filma, to je muzika. Nije dovoljno upečatljiva ni pamtljiva da dodatno pojača nelagodu i uzdigne scene na viši nivo.

Srećom, glumci i glumice su sve izneli veoma uverljivo, u maniru pozorišne igre, gde se rečenice naglašavaju. Dijalozi su pamtljivi i snažno poentiraju do samog kraja. Mogu se čak i citirati, i bez obzira na to da li ste gledali film u vreme kada se pojavio ili ste mlađi gledalac, poruka ostaje jasna i snažna.

Koliko mi je poznato, ovo je Kadijevićev film za koji je sam napisao scenario. Nije bilo književnog predloška niti tuđih radova, i vidi se da je ovo bila svojevrsna priprema za njegov magnum opus, seriju Vuk Karadžić.

Primećujem da film i dalje nije restauriran, što je zaista velika šteta, ali se nadam da će se to uskoro ispraviti. Da li ste ga vi gledali, i kakav je utisak ostavio na vas?

On 24. 2. 2026. at 0:44, April said:

Konačno pronašao:

U najmanju ruku intrigantna verzija Sibirske Ledi Magbet Andžeja Vajde iz 1961. sa Ljubom Tadićem i božanstvenom Oliverom Marković. Te godine jugoslovenska kritika je isekla film, posebno Milutin Čolić, međutim zapadna kritika ga je hailovala.

Na IMDB postoji vrlo zanimljiva komparacija https://www.imdb.com/title/tt0055447/review/rw0075456/?ref_=tturv_1 sa Vajglovom ekranizacijom Šostakovičeve opere u kojoj glumci samo otvaraju usta, a koristi se Rostropovičev snimak iz 1979:

Iako je češka verzija zasnovana na vizuelnom naturalizmu, opšte je mišljenje da je crno-bela kamera Aleksandra Sekulovića 30 godina ranije za koplje iznad Vajglove verzije. Voleo bih da čujem i mišljenje @Frank Pembleton na temu.

Kakogod, pitanje je zašto ovoliko važan film nije doživeo svoje digitalno uskrsnuće. Meni se čini da kopija daje dovoljno dobar predložak za to.

Više ti je ovo za analizu @kud u maglu Simoviću čovek je školovan...

možda ako brt april organizuje projekciju na bohinju/bledu uz dovoljne količine halucigenih droga

to sam i mlađi morao naduvan da gledam

Suton (1982)

Kada površno pogledamo film i njegov scenario, mogli bismo da kažemo da se u njemu ništa ne dešava. Ali zapravo, kroz priču dede i njegovih unuka u malom selu u Istri, dobijamo i više nego što smo očekivali.

Ako je namera dede, Amerikanca kojeg glumi Karl Malden, bila da ih zaštiti od svih budućih zala sveta odraslih, onda je to odlično prikazano. Sjajno je odigrao svoju ulogu, ima tu toliko topline i minijaturnih scena u kojima, zajedno sa dečjim glumcima, zaista postiže trenutke koje je prelepo videti ovekovečene na filmskoj traci.

I kada se često priča o našim filmovima u kojima se prikazuje odnos odraslih sa decom, to često ima tragičnu i teskobnu notu. Ovde to nije slučaj, smatram da je prikladan za gledanje za sve prošle i nadolazeće generacije. I nosi veliki kvalitet u prikazu empatije spram starijih i kako se oni odnose pri učenju svojih naslednika kako da krenu da žive kada vreme detinjstva počne da iščilava i vreme odraslih preuzme primat.

Neko će reći da je sve to previše zašećereno, ali snaga filma proizlazi iz Paskaljevićeve režije, gde se tačno zna koji trenutak treba iskoristiti da se naprave male trzavice u narativu i dešavanjima naše male skupine likova, kako bi onima koji imaju strpljenja otvorio njihov bogat svet.

Svakako treba pomenuti i njegov neverovatan način da prenese autentičnost jednog mesta, i to se moglo videti i u njegovom kratkom filmu „Legenda o Lapotu“. Jednostavno, čovek ima oko za detalje i ume da običaje i način života prikaže kroz čitav film, a da oni ne preuzmu primat nad srži priče, koja je odnos dede i njegovih unuka.

Videćete i druge naše glumce u manjim ulogama: Vuisića, Božovića i Todorovića, i možda će vam zvučati pomalo čudno što su im glasovi sinhronizovani na engleski, ali poenta njihovih likova i dalje je tu. Imaju prisustvo po kojem su ostali upamćeni u svojim značajnijim ulogama, i to je sasvim dovoljno. Oni su samo prolazni deo života ove male porodice koja biva pogođena tragedijom i, kao što to obično biva, ostaju epizodisti u njihovoj glavnoj priči.

Moram da spomenem da mi je ovo jedna od najupečatljivijih uloga Dragana Maksimovića, koji, ruku na srce, nije uvek dobijao tako efektne uloge i često je bio sveden na igranje skrajnutih i neobičnih tipova u manjim epizodama. Scena u kojoj njegov Toni, tip koji organizuje bioskop u tom malom mestu. Pokušava na svaki mogući način da osvoji pridošlu učiteljicu Lenu, koju igra Džodi Tilen, zaista spada u antologijske filmske momente, a istovremeno ima i dobru dozu humora.

Film je montiran i snimljen kao kakav holivudski klasik, i nadam se da će kroz restauraciju doživeti da bude ponovo otkriven od strane naše publike, koja će ga prihvatiti kao punokrvni klasik naše kinematografije.

https://www.youtube.com/watch?v=jO-a-yp6UjY

https://lupiga.com/filmovi/paviljon-dine-mustafica-i-viktora-ivancica-stilska-vjezba-revoluc-pardon-rezignacije

Pošto je i Srbija učestvovala u produkciji onda može ovde...

Pomalo i neverovatno da je ovakav film uopšte bilo moguće snimiti u ovo zlo vreme...Svaka čast, obavezno odgledati!

Ne vidim da ce ga biti u cineplexxu. Jel se zna sto?

Već bio i prošao. Može se naći na trafikama.

Ortaci (1988)

Prvih deset minuta su delovale obećavajuće, prikaz dolaska mladog studenta sa sela, pod imenom Eugen Sretenović Srele (Dragan Nikolić, manje poznatiji glumac), u veliki grad Beograd. I njegova velika želja da se integriše i uspe u njemu.

I da, uspeva da izmami po koji osmeh, tih par situacija sa prevarantima i natezanja sa policijom u samom uvodu. Ali ubrzo se pojavljuje Radoš Bajić u ulozi novinara i rođaka, Spasoja Spasovića Kikija, koji će pokazati da bi opstao u velegradu, moraš konstantno da leraš i mažeš. I to sve pod krilaticom da su ljudi iz grada ti koji su pokvareni i krivi za sve.

Odatle se film samo raspada i gubi i ono malo izgrađene atmosfere. Ovde se konstantno, na smenu, rade skečevi. Koji bi trebalo da budu teška kritika tadašnjeg društva. A zapravo su samo nezreli i loše prekopirani skečevi Benija Hila. Kraj je pokušao kroz monolog da nategne i ono malo dobre volje, i ima jednu od najbezveznijih tranzicija koji vode ka odjavnoj špici.

Najveći šok izaziva pojavljivanje mnoštva jakih glumačkih imena iz tog doba: Milan Lane Gutović, Petar Kralj, Predrag Laković, Jovan Janićijević Burduš, čak i Dragan Jovanović ima kraću, zaboravnu kameo ulogu. Siguran sam da će se i mnogi drugi gledaoci prevariti i pogledati film kada vide ova jaka imena.

Jedna od najbanalnijih scena, sa kojom su zasigurno želeli da prikažu pakleni šund i kič, jeste scena u kojoj Jasmina Medenica, koja glumi mladu ženu jednog od likova, koja je i pevačica. Ona izlazi na scenu u kafani, gde bend izvodi narodnjačku numeru i ona, pazite sada, radi most nasred sale. I svi počnu da joj bacaju novac, dok oko nje igra lik sa mačem i azijatskom maskom. Samo zbog ovog zadnjeg dela treba bunkerisati film zbog jeftinog rasizma.

Kao jedini kvalitet, izdvaja se nekadašnji Beograd. Kalenić pijaca, uži centar grada, pokojna originalna autobosuka stanica. Sve to daje naznake da se od osamdesetih naovamo pre velikih rušenja i građenja ovaj grad držao.

Jedno je sigurno, u periodu osamdesetih i do sredine devedesetih, bilo je mnogo više filmova koji ne zaslužuju da se tako nazovu. Koji su na brz način skupljali sredstva i eto, tako bivali pušteni da popune prostor i na osnovu jakih imena privoleli publiku da ih gledaju.

Iako film pokušava da se dotakne raspada Jugoslavije, ispada jedan jeftin pokušaj da priča o društvu iz tog doba. Fali mu da bude mnogo pametniji i promućurniji u prikazu raznih društvenih slojeva. Ovde dobijamo samo jeftine stereotipe, i sada posle gledanja, osećam da se je kolekcija sivih ćelija koje imam, opala za dobrih 50%. Tako da, gledajte na sopstvenu odgovornost.

Ortaci treba da ostanu u zaboravu, jer kao komedija, a pogotovo kao društvena kritika, padaju na ispitu i nemaju apsolutno ništa pametno i zabavno da nam kažu. Čak iz vizure vremenske kapsule.