Kako da ti kažem, njena uloga je svedena na ono što bi mi danas nazvali kameo. Imala je mnogo bolju ulogu u Uvod u drugi život, gde je ipak pokazala kakav raspon zapravo ima i kada joj se da scenario koji može da iskoristi njene talente, onda to ostaje u pamćenju, definitivno.

Nož (1967)

Dobro postavljena misterija, iako je tehnički i sa strane samih likova pomalo ogoljena iz današnje perspektive. Vidi se kako je režiser koristio razne vizuelne montažne finte i klasične narativne elemente da bi izvukao maksimum iz ove priče. Ima tu dosta poigravanja sa korišćenjem zvučnih efekata, gde se gradi tenzija, i kroz staro pravilo „pokaži, ne pričaj“ veruje svojoj publici da će ispratiti razne detalje i uspeti da poveže tačkice.

Bata Živojinović je odličan u ulozi inspektora koji je odlučan da dođe do kraja ove misterije, koja na prvu loptu deluje nerešivo. U stopu ga prati i Ljubiša Samardžić Smoki, koji je potpisan kao pomoćnik. Od njega proizlaze razne smešne situacije, gde se često kroz fizičku komediju razbija tmurna atmosfera. I baš je šteta što nisu dobili priliku da od ovog filma naprave barem još par nastavaka, jer bi bilo interesantno pratiti njihove avanture i načine na koje rešavaju zločine. Pride, Bata ovde glumi inspektora koji sve radi po pravilima i ne trpi ničije gluposti. Iako možda deluje strogo, na momente se vidi da ima dosta empatije prema okrivljenima i kako se klupko misterije razvija.

Iz današnje perspektive deluje mi nestvarno da su za centralni deo priče iskoristili estradu. Ovaj film ne krije da na njoj ima dosta zavisti, iskvarenosti i ljudi spremnih na najgore poteze i pobude, sve zarad lične dobiti. Samo potvrđuje da je estrada jedna paklena mašinerija koja melje sve živo i mrtvo. Stvari se nisu mnogo promenile i stoga film i dalje deluje sveže i moderno.

Najupečatljivija uloga jeste korišćenje tadašnje zvezde i pevača, Zafira Hadžimanova, koji tumači žrtvu, pevača Aleksandra Kiša. Odlično su prikazali kako nastupa u studiju, gde on zapravo i peva glavnu numeru. Zatim i čitav proces kako se to snima i priprema za tadašnju televiziju. Tako dobijamo meta momenat i najverovatnije, jedan od prvih uvida u našoj kinematografiji u to kako je nekada izgledalo snimanje emisija i priloga za televiziju. Samo zbog toga vredi gledati film. Mene privlače ti procesi kako se „pravi kobasica“. Apropo pojavljivanja Hadžimanova u ovom filmu, nisam siguran da li on nosi titulu prvog pevača koji se pojavio u ulozi na filmu u našoj kinematografiji. Ako se ne varam, Peđa D Boj se iste godine pojavio u filmu Kad budem mrtav i beo, tako da, ako neko ima tačne podatke, neka potvrdi ko je od njih dvojice bio prvi.

Upečatljive uloge osumnjičenih za zločin ostvarila je zanosna Vera Čukić u ulozi Ane Vagner. Ona istovremeno zrači nevinošću, ali krije mnogo više nego što otkriva. Da upotpuni potrebe akcionih scena, tu je i Mija Gladović u ulozi Zlatka Ilića, brutalnog zelenaša i lokalnog krimosa. I tu dolazimo do Radeta Markovića, koji se pojavljuje u ulozi advokata koji deluje mirno, ali se ispod te elegantne površine krije nešto više.

Danas imamo mnogo bolje i detaljnije razrađene misterije i trilere, ali mi se dopada kako je bez previše komplikacija unutar scenarija Žika Mitrović postavio film tako da ima tačne i jasne tragove koji mogu da se isprate. Fokusirao se na tadašnje aspekte našeg društva: džet-set, novinare i policiju, potonja koja je prikazana herojski. Ali tu je i komentar o tome kako se percipiraju poznati, pogotovo kada krenu glasine i kada je ubistvo u pitanju od strane javnosti.

Ona stara floskula sa malo možeš mnogo da postigneš, primenljiva je i za film Nož. Kroz jasnu režiju Mitrovića, gde je svaki kadar, rez, fejd i poigravanje zvukom iskorišćeno da nam drži pažnju i gradi tenziju tokom čitavog filma, sve je za to vreme urađeno na zaista pohvalan način. Kinoteka je pre nekog vremena restaurirala film i on izgleda odlično u crno beloj boji.

Edited May 5May 5 by hajde_bajder

Nož Žike Mitrovića je veoma uspješna domaća verzija detektivskih filmova.

Posle njega je uslijedio sličan, nešto slabiji, ali ipak sasvim solidan Ubistvo na...

I poslednji Mitrovićev film Protestni album je ponovo istraga ubistva i ponovo na estradi - ubijenu pjevačicu tumači Bebi Dol.

Film nisam gledao i već dugo pokušavam naći bilo kakvu kopiju. Ako neko ima link bio bih mu zahvalan.

Srpski film (2010)

Posle gledanja, ide jedno jako tuširanje!

I da, ovo jeste alegorija na život filmskih radnika, ali i običnih ljudi koji žive u Srbiji i kakav tretman mogu da očekuju u ovom ludom loncu od države. Države koja nas sve guši i ubija, iz dana u dan. Nekako mi je žao što je Srpski film ispao skoro pa proročanski u tom pogledu, koji se verovatno tada, daleke 2010. godine, činio kao nešto što nikada nećemo moći da dotaknemo, a to je niže od ljudskog dna. A ipak smo ga dostigli, probili, i nastavljamo da kopamo sve dublje i dublje.

Meni lično se ne dopada što su ovome pristupili iz najcrnjih transgresivnih pobuda i gotovo otvoreno mizantropskog pogleda na svet. Jedno je kada napraviš film radi šoka, ali ovde je očigledno postojala namera da se granice pomere dalje nego što su to činili čak i filmovi koji su mu prethodili i poslužili kao inspiracija. (Čitav novi francuski ekstremizam, npr.)

Sasvim sam siguran da će i horor fanovi, pogotovo oni naviknuti na krvave pirove, osetiti momente ogromne neprijatnosti i mučnine kada film krene i bez pauze samo niže sve goru scenu za scenom. Film se zacementirao, kako u našoj tako i u svetskoj kinematografiji, i s pravom nosi sve ozloglašene pohvale i pokude koje je sakupio tokom godina od izlaska. Ipak, i dalje tvrdim da bi, da je imao drugačiji naziv, kod nas možda i to samo možda, prošao ispod radara i ne bi se svaki put potezale vile i baklje kada neko povezan s njim izađe sa novim projektom.

Ako bih gledao njegove kvalitete, film je veoma vešto i sigurno režiran. Svaki kadar je efektan i služi da nas uvuče u ludilo koje deluje kao da vas neko poliva benzinom dok ste vezani, nesposobni da skrenete pogled, pa vas potom pali šibicama i posmatra kako gorite i migoljite se poput jelena ukočenog pred farovima automobila koji će ga pregaziti. Kao što bi Koja iz Discipline Kičme rekao: „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, samo što je ovde to pojačano do krajnjih granica, gotovo do nepodnošljivosti.

Srđan Todorović se dao ovom filmu i teško je oteti se utisku da ni pre ni posle ove uloge nije imao tako zahtevnu transformaciju. Ovde je uspeo da izađe iz svojih prepoznatljivih manirizama i psovki po kojima će svakako ostati upamćen.

Sama postavka lika, propali porno glumac sa „savršenom“ porodicom u početku deluje kao da je preuzeta iz neke sapunice, a uvodni dijalozi između njega i porodice klize u čist kičeraj, gotovo u teritoriju kempa. Međutim, vrlo brzo postaje jasno da čak i kroz te patetične scene Spasojević i Radivojević od Miloša prave pre svega običnog čoveka. Koliko god on običan mogao biti neko sa epitetom Nikole Tesle porno sveta. Upravo tu leži snaga Todorovićevog performansa: njegov ponor u ludilo postaje ubedljiv, pomeren, a ponovo dovoljno uverljiv da gledaocima predoči da je u svim tim slojevima jedan običan čovek. Počinje drveno, kao u pornićima, ali postepeno tone u ambis, i prolazi kroz stanja svesti u kojima bi se i manje izverzirani glumci našli pred obodom parodije. A Todorović ovde uspeva da izbalansira sve gorepomunete elemente i da jak performans.

Sa druge strane nalazi se Sergej Trifunović u ulozi misterioznog Vukmira. Teško je i zamisliti šta mu je prolazilo kroz glavu dok je čitao scenario i spremao se da otelotvori lik koji kreće iz naizgled plemenite pozicije, dečijeg psihijatra, i da bi potom postao režiser i završio kao oličenje manipulacije i izopačenosti, čovek koji sve, pa i ljudskost, svodi na sredstvo za finansijsku dobit.

Njegov pristup, zasnovan na zavodljivim, gotovo faustovskim floskulama kojima mami Miloša da pristane na projekat o kome neće znati ništa, ali će biti obilato plaćen, funkcioniše zastrašujuće efikasno. Iza svega stoje njegovi „srebrni jezični" govori o tome kako je u pitanju nova vrsta umetnosti, što dodatno pojačava osećaj nelagodnosti u trenutku kada Miloš pristaje.

Replika koju Vukmir izgovara u jednom trenutku, a koja je danas postala meme, zlonamernijim posmatračima mogla bi poslužiti kao jedina stvar po kojoj se lik pamti.

Trifunović u Vukmiru uspeva da potisne svoje uobičajene glumačke manire koji umeju da isplivaju u novijim projektima. Njegov antagonista ima određenu težinu upravo zato što deluje kao neko ko slepo veruje u sopstvenu ideologiju. I tu leži najuznemirujući deo njegovog performansa, ne u onome što govori, već u tome koliko je njegov lik uveren da je u pravu.

Na ovo drugo gledanje, zapalo mi je par detalja koje generalno prvi put nisam primetio jer vam film ne da vremena da dišete. Vukmirova kancelarija ima neverovatnu simetriju i crnilo koje je tek osvetljeno po kojim prigušenim svetlom, a u pozadini te iste kancelarije nalaze se radovi slikara Vladimira Veličkovića. Ti radovi zapravo daju naznake na buduće nemile događaje. I zidne lampe su obliku ženskih guzova sa tangama, na to sam se jedino nasmejao. Jedan od Vukmirovih lakeja, ima istetoviranu filmsku traku i rolnu na vratu. Dom za decu se zove Vučica.

Sky Wikluh je napravio muziku koja efektivno podiže nivoe jeze i neprijatnosti na maksimalne nivoe. Većina numera zapravo sadrži deliće završne pesme Pazi Šta Radiš, i bilo je zanimljivo čuti kako je to sve prepakovao i aranžirao. Istovremeno neke od tema su toliko glasne, i apokaliptične da vuku na dron momente, što se odlično uklapa u glavnu mizantropsku tematiku. Zaista OST za kraj sveta, i šteta je što ovo nije izdato u bilo kakvoj formi, a verovatno i nikada neće jer je završilo u Srpskom filmu.

Čeka se sada dokumentarac o pravljenju filma, jer sam siguran da će se tu svašta videti i čuti, pogotovo od strane glumačke i ostatka ekipe koji se odlučio na korak da ostanu večno obeleženi.

Baš sam nedavno pomislio kako je Srpski film ispao proročanski. Čak i poslednja scena, kada dolaze da siluju mrtvu porodicu je ispala proročanska jer ovaj spomenik koji okg želi da postavi u NS je ništa drugo nego silovanje mrtvih.

Žika i Serž su ostvarili fascinantne uloge, nikada ni pre ni posle nisu bili ni blizu tako dobri.

Jel neko gledao Karmadona?

Mhm, Karmadona (2025).

Zaseda (1967)

Glavni lik je nesretnik koji je svoju veru položio u dobrotu ljudi i verovanje da će boljševizam doneti prave promene. Kroz čitav film vidimo da iako ima dobre namere, on nema jasan kompas šta zapravo želi da učini od svojeg života. Te se predaje talasima nadređenih, i sumnjivih karaktera koji ga lako koriste da bi dostigli svoje ciljeve i to sve pod izgovorom ideologije.

A smrt, smrt mu dahće za vratom tokom čitavog filma. Čak i kada treba da doživi nežne dodire ljubavi ili snošaj, ona je uvek tu, negde u pozadini i samo vreba.

Simobilični prikaz voza kroz čitav film nam jasno govori kako će junakov život proleteti za čas i da taj kraj neće uopšte biti herojski, a niti ostati zapamćen od strane bilo koga.

Milena Dravić ima zaista jaku žensku ulogu u kojoj nije žrtva, već uviđa šta treba da radi da bi preživela.

Ali ipak mi nekako najjači utisak ostavlja Slobodan Aligrudić kao Jotić. Jedan od činovnika koji nema poverenja u ideologiju, već gleda da iz svega izvuče svoju korist i da dođe do stolice. Ima nečega holivudskog u njegovom držanju u obliku drskog Jotića koji ne preza da gazi preko tuđih leševa, makar pokupio i lažne pohvale i nagrade.

I znate šta, pojavljivanje Branka Kockice u ulozi drukare, i lakeja koji sve radi za svoju korist je nažalost jedna velika istina koja se odrazila na njegove današnje stavove.

Uz to film ima skoro dokumentarističku crtu u kojoj vidimo razne momente gde se dešavaju pogubljenja, krađe. Ima i momenata predaha, ali opasnost je uvek tu i spremna da žanje ljudske živote.

Ne čudi što su film zabranili, pored jake ikonografije Stalijna koji je podrugljivo iskorišćen, i prikaz društva koje je zapravo najverovatnije i bilo takvo tokom Drugog svetskog rata. U totalnom rasulu, gde si morao da naučiš da plivaš ili potoneš. A u ovom filmu ima previše potonoluih i pregaženih.

Zaista suvoparni klasik, i ona poslednje rečenica: "Majku vam seljačku! I vi ste neka revolucija!" Nosi bolnu istinu, koja se i danas može primeniti na ljude koji nam i dalje kroje sudbine.

šta tačno predstavlja sintagma “suvoparni klasik”?

Crnilo kojim obiluje može da deluje odbijajuće otuda i suvoparno, bukvalno je toliko crn, da je nada otišla u neke druge filmove. Ako nije zadovoljavajuće, može i drugačije da se opiše.

neka hvala

https://www.fcs.rs/ministar-kulture-nikola-selakovic-prisustvovao-prvoj-klapi-filma-sretenje/

Jezdić igra Karađorđa u novom Lejdi Gaginom spektaklu

Postoji samo jedan film sa Karađorđem, koji nam je potreban.

https://www.youtube.com/watch?v=-m4VKfnqFJg

Kasting Karadjordja (Marko Nikolic) i Milosa (Bercek) je sam po sebi dovoljna genijalstina. Stroke of genius.