Jedan krimi film iz SFRJ

https://www.imdb.com/title/tt0081367/?ref_=nm_flmg_job_1_accord_1_cdt_t_2

Neki od domaćih kriminalističkih filmova prije Monce:

Mlad i zdrav kao ruža (u bunkeru čitavih 35 godina)

Pozorišna veza

Poslednji kolosek

Povratak

Tigar (u širem smislu)

Jaguarov skok
Divlji anđeli (Hrvatska)
Viza zla (Makedonija)

Tu su i filmovi koji se bave istragama ubistava - Nož, Ubistvo na svirep i surov način..., Neka druga žena, a u Hrvatskoj cjelokupan opus tandema Tadić/Pavličić.

Krajem 80-tih se u SFRJ počeo snimati veliko broj filmova na temu kriminala...

Pozorisna veza je meni odlican krimi film, snimljen u melvilovskom stilu. Nazalost, imao je tu nesrecu da mu propadne bioskopsko emitovanje zbog Titove smrti, tako da je brzo pao u zaborav..

1 hour ago, vorda said:

Jedan krimi film iz SFRJ

https://www.imdb.com/title/tt0081367/?ref_=nm_flmg_job_1_accord_1_cdt_t_2

sam reditelj, laka, je o njemu pričao kao o prvom krimi filmu u sfrj

miki krstović je trebao da bude glavna pandurska uloga, al da bi dobio od avale neki angenieux zoom objektiv za snimanje uslov producentima od avala filma je bio da glumi bata životinja

i tako je bata dobio ulogu, posle im je završio i helikopter za snimanje što je baš bio problem

Miki Krstovic je kriminalno (ha!) neiskoriscen u nasoj kinematografiji, dobrim delom sto nismo imali razvijen krimi zanr. Kad sam vec spomenuo Melvila, verujem da bi bio prilicno redovan u francuskim krimi filmovima bilo kao gangster, bilo kao pandur. Mozda ne bi dostigao nivo popularnosti Belmonda, Delona ili Venture, ali jednog Tcheky Karya verujem da bi..

Edited April 26Apr 26 by Jimmy Kowalski

gledao sam ga u diplomskom filmu reditelja pozorišne veze, svojevrsna “priprema” za prvi celovečernji film

nebo i zemlja sa batinom ulogom

ima neki valjda norveški film u kom glumi miki k., sergej tu je bio fantastičan

ko gandolfini, glumi pojavom u kadru

Kraftidioten. Odlicne su im role, iako nisu velike.

mi u stvari nemamo ni jedan cist krimic, sve pobrojano su neki hibridi

Evo jednog manje poznatog krimića sa Mikijem Krstovićem

https://www.imdb.com/title/tt0200852/

Sad si prešao igricu

Praznik (1967)

Ovo je esencijalno jedan napet triler u kojem se najbolje može videti promenljiva ćud i volja našeg naroda. Iako je ovo nastalo u vreme pošto se Drugi svetski rat završio, jasno i glasno udara u podele koje smo imali tada. Jednog momenta si među prijateljima, drugog neko drugi poziva da budeš porobljen i da preuzme kontrolu nad ovima što su prvi preuzeli uzde.

Jel treba da napišem kako je scena između Bate Životinje u ulozi Majora i četničkog vodnika Katića kojeg glumi Jovan Jovanović Burduš, gde se tokom ispijanja rakije tačno vidi ko drži kontrolu u prostoriji. Dok kamera švenkuje sa leva na desno u toj igri moći jedna od upečatljivijih scena. Ovo je Burduševa najupečatljivija uloga gde istovremeno vidimo i neverovatnu harizmu i glupost u liku Katića, koji je osetio da moć, može itekako da se iskoristi ako nije pod pravim nadzorom.

Dušan Janićijević kao u Štićeniku, glumi jednu apstraktnu silu u pojavi čoveka čijeg se postojanja čitavo selo grozi i radi krvavi čin.

Za film prvenac Đorđa Kadijevića, ovo je jedno smelo i progresivno delo koje nadopunjuje i režija koja je tako poletna, da film ne časi časa tokom pravljenja jedne sulude atmosfere u kojoj se može opisati naš mentalitet. Sulud!

I sve to kroz prizmu poslednje večere, ono jagnje dok se komada svima je dobro i svi su mirni. Čim ga ponestane nastaje gomila problema po sve moguće likove koji obitavaju tokom filma.

Usud je nešto što niko od nas ne može da izbegne, bilo to zbog ratnih okolnosti, i ovoga slučaja i religije, jer se sve dešava na praznik, Božića koji ništa ne znači ljudima, čije biće je okupano u moći. I koji ne prezaju da učine i najgora dela, po živote nedužnih seljaka i američkih avijatičara koji ni krivi ni dužni pokušuvaju da sačuvaju živu glavu.

Sve to kroz sočivo kamere Aleksandra Petkovića koji ovu zimu i pustahiju čini da poprimi grozmornu i jalovu poetičnost u svakom kadru. I naravno ne bi to ni približno sve bilo tako živahno i moderno da film nije montirao Vuksan Lukvoac, naturščik i progresivni kreator montažerstva kod nas.

I sam završetak je dobro poentirao, kada ništa ne ostane, onda će muzikanti sve pokupiti, tako da bi se moglo reći da je Šijan i donekle bio inspirisan ovim završetkom sa svojim kultnim naslovom Ko to tamo peva.

Odličan debitantski film i nije ni čudo što je Kadijević posle kreirao slagalicu o našem nacionalnom identitetu i moralu, i bilo bi dobro da iznova otkrijemo film i kada gospodina Kadijevića jednog dana ne bude da mu ukažemo sve lovorike koje je zaslužio.

Ni na nebu ni na Zemlji (1994)

Postoje mnogo crnji i teži filmovi iz devedesetih koji prikazuju raspad našeg društva tokom rata i pod uticajem sankcija. Ovde vidimo jedan stalež koji je polako bio pred „istrebljenjem“ i kako su mnogi, umesto da ostanu ovde i uvenu, ipak odabrali da okušaju sreću u dalekim zemljama.

Nema linearnu strukturu, i ponovo Miša Radivojević, gradi kroz razne male epizode iz života grupe prijatelja vezivno tkivo koje mi kao gledaoci moramo da sami izgradimo. Svako od njih ponaosob mora da se bori sa svojim demonima ili da se prepusti crnilu i doživi mnoštvo malih smrti.

Svetozar Cvetković u ovoj ulozi jeste upečatljiv kao pojava. Voli ga kamera i to nije sporno. Ali nekako ne mogu da se otmem utisku da uloga njegovog mladog arhitekte zapravo traži mnogo jaču karakterizaciju od ustaljenih tugaljivih i tihih pogleda.

Posebno mi smeta što je sam lik prikazan poput neke nerazvijene odrasle osobe, prvi epitet bi bio autistična i nekomunikativna osoba, koja je tu više kao svedok raspada čitavog društva. A siguran sam da bi neki jači dijalog, makar i monolog, dao nove boje tom liku i učinio ga interesantnijim kao glavnog junaka koji bi imao agensa i udela u ovoj priči.

Izdvaja se i prikaz slojeva društva, imamo tu prisutne kriminalce, dizelaše, pijanice i pandure. Dragan Nikolić glumi „šmekera“ krimosa, koji je zapravo samo jedan brutalni divljak, navikao da funkcioniše po principu života na ulici. Tu je i Miki Krstović, koji nažalost nema baš zapaženu ulogu; nekako mi je žao što tada u mladosti nije dobijao prilike da se iskoristi njegova gruba pojava i da izgradi mnogo jači i efektivniji portfolio, ali bolje i sada u poznim godinama da se više pojavluje svuda.

Zoran Cvijanović, Branislav Lečić i Dragan Jovanović glume prijatelje našeg arhitekte kojeg igra Svetozar Cvetković. U nekim scenama se oseti, da kažemo, jedna vrsta bliskosti između njih, ali svako zapravo vodi svoj život u ovom filmu. Verovatno su najpotentnije scene u kojima idu i gluvare po gradu, kafanama i kućnim žurkama, gde se najbolje vidi kako im život stagnira jer nemaju previše opcija.

Zanimljiva je i uloga Aleksandra Berčeka koji igra ujaka od Dragana Jovanovića, koji je i policajac. Deluje kao da nema puno toga da radi, ali je Berček odlično skinuo mentalitet čoveka koji je u poziciji moći i može da radi šta mu se prohte. To se jasno i glasno vidi u sceni kada se lik Dragana Jovanovića ženi sa Brankom Pujić i kada im na svadbu upadne lik Dragana Nikolića koji se zavadio sa Lečićevim. Miki Krstovićev lik mu odgovara, pusti to, ovo je pandurska svadba. Sve je jasno kao dan i noć.

Bojana Maljević ima ulogu. Ne mogu da kažem da se baš ističe ovog puta. Ona prikazuje tu nadolazeću mladu generaciju koja mnogo bolje poima situaciju koja je snašla naše heroje, koji ne znaju kako da zapravo izmene svoje živote, i ona bira takođe najpametniju stvar, odlazak u nepoznato.

Kroz sijaset mikro-scena, koje, ako ne ispratite dovoljno dobro, mogu samo da vam prolete i da budete uskraćeni za detalje koje Miša Radivojević koristi da na jedan neupadljiv način prikaže sve tadašnje probleme koji su se nakupili: od nasilnog regrutovanja od strane policije i odvođenja ljudi na ratište, do prikaza dizelaša koji se na žurkama zanimaju tako što rastavljaju i sastavljaju oružje. A naravno, tu je i prikaz toga kako pijavice mogu da se nakače na nečiji talenat i da pokupe sve moguće lovorike.

Najveći greh ovog filma jeste učešće Momčila Bajagića Bajage! Njegova sektaška pesma, koja je zapravo skriveni narodnjak i koja je obeležila generacije Bajaginih svedoka, odbija da odumre; Nisam zahvalan što se ta pesma svima tako potkrala i što ne izlazi iz kolektivne svesti.

Film nije baš najsjajnije montiran i oseća se predugačko trajanje, pa na kraju pomalo i odlutate, i da su scene koje se bave usamljenim Cvetkovićem, komotno mogle da budu skraćene.

da nismo (po meni van logike) razdvojili kinematografije na nacionalne, kad vec pominjemo jugoslovensku, knjizili bismo i par krimica snimljenih po romanima koje je pisao pavao pavlicic. zlocin u skoli, covjek koji je volio sprovode i meni omiljeni ritam zlocina, izmedju ostalog.

Edited May 3May 3 by morgana

halo taxi je bio relativno popularan krimic

13 hours ago, hajde_bajder said:

Ni na nebu ni na Zemlji (1994)

Postoje mnogo crnji i teži filmovi iz devedesetih koji prikazuju raspad našeg društva tokom rata i pod uticajem sankcija. Ovde vidimo jedan stalež koji je polako bio pred „istrebljenjem“ i kako su mnogi, umesto da ostanu ovde i uvenu, ipak odabrali da okušaju sreću u dalekim zemljama.

Nema linearnu strukturu, i ponovo Miša Radivojević, gradi kroz razne male epizode iz života grupe prijatelja vezivno tkivo koje mi kao gledaoci moramo da sami izgradimo. Svako od njih ponaosob mora da se bori sa svojim demonima ili da se prepusti crnilu i doživi mnoštvo malih smrti.

Svetozar Cvetković u ovoj ulozi jeste upečatljiv kao pojava. Voli ga kamera i to nije sporno. Ali nekako ne mogu da se otmem utisku da uloga njegovog mladog arhitekte zapravo traži mnogo jaču karakterizaciju od ustaljenih tugaljivih i tihih pogleda.

Posebno mi smeta što je sam lik prikazan poput neke nerazvijene odrasle osobe, prvi epitet bi bio autistična i nekomunikativna osoba, koja je tu više kao svedok raspada čitavog društva. A siguran sam da bi neki jači dijalog, makar i monolog, dao nove boje tom liku i učinio ga interesantnijim kao glavnog junaka koji bi imao agensa i udela u ovoj priči.

Izdvaja se i prikaz slojeva društva, imamo tu prisutne kriminalce, dizelaše, pijanice i pandure. Dragan Nikolić glumi „šmekera“ krimosa, koji je zapravo samo jedan brutalni divljak, navikao da funkcioniše po principu života na ulici. Tu je i Miki Krstović, koji nažalost nema baš zapaženu ulogu; nekako mi je žao što tada u mladosti nije dobijao prilike da se iskoristi njegova gruba pojava i da izgradi mnogo jači i efektivniji portfolio, ali bolje i sada u poznim godinama da se više pojavluje svuda.

Zoran Cvijanović, Branislav Lečić i Dragan Jovanović glume prijatelje našeg arhitekte kojeg igra Svetozar Cvetković. U nekim scenama se oseti, da kažemo, jedna vrsta bliskosti između njih, ali svako zapravo vodi svoj život u ovom filmu. Verovatno su najpotentnije scene u kojima idu i gluvare po gradu, kafanama i kućnim žurkama, gde se najbolje vidi kako im život stagnira jer nemaju previše opcija.

Zanimljiva je i uloga Aleksandra Berčeka koji igra ujaka od Dragana Jovanovića, koji je i policajac. Deluje kao da nema puno toga da radi, ali je Berček odlično skinuo mentalitet čoveka koji je u poziciji moći i može da radi šta mu se prohte. To se jasno i glasno vidi u sceni kada se lik Dragana Jovanovića ženi sa Brankom Pujić i kada im na svadbu upadne lik Dragana Nikolića koji se zavadio sa Lečićevim. Miki Krstovićev lik mu odgovara, pusti to, ovo je pandurska svadba. Sve je jasno kao dan i noć.

Bojana Maljević ima ulogu. Ne mogu da kažem da se baš ističe ovog puta. Ona prikazuje tu nadolazeću mladu generaciju koja mnogo bolje poima situaciju koja je snašla naše heroje, koji ne znaju kako da zapravo izmene svoje živote, i ona bira takođe najpametniju stvar, odlazak u nepoznato.

Kroz sijaset mikro-scena, koje, ako ne ispratite dovoljno dobro, mogu samo da vam prolete i da budete uskraćeni za detalje koje Miša Radivojević koristi da na jedan neupadljiv način prikaže sve tadašnje probleme koji su se nakupili: od nasilnog regrutovanja od strane policije i odvođenja ljudi na ratište, do prikaza dizelaša koji se na žurkama zanimaju tako što rastavljaju i sastavljaju oružje. A naravno, tu je i prikaz toga kako pijavice mogu da se nakače na nečiji talenat i da pokupe sve moguće lovorike.

Najveći greh ovog filma jeste učešće Momčila Bajagića Bajage! Njegova sektaška pesma, koja je zapravo skriveni narodnjak i koja je obeležila generacije Bajaginih svedoka, odbija da odumre; Nisam zahvalan što se ta pesma svima tako potkrala i što ne izlazi iz kolektivne svesti.

Film nije baš najsjajnije montiran i oseća se predugačko trajanje, pa na kraju pomalo i odlutate, i da su scene koje se bave usamljenim Cvetkovićem, komotno mogle da budu skraćene.

Sjajan opis, ali... NIKAD ne treba ignorisati Sonju Savić, bez obzira kolika bila njena uloga 🙈