15 hours ago, namenski said:

Oduzima mu se i pobeda, ucesce itekako na pravoj strani u WW2, doprinos istoj koji ni stare antikomunisticke kurve poput Cercila nisu ni jednog trenutka sporile, a uvaljuju mu se 1 djeneral i 1 pokret koji su, kako god se okrene - bilo dokazano kolaboracionisticki...

Medjutim komunisti su ti koji su mnogo vise i znacajnije pomogli Hitlera, do tacke da je bilo kakvo poredjenje nemoguce. Ja ne mogu da kazem ni da su komunisti bili ni 10 ni 100 puta vise od pomoci Hitleru od cetnika jer bih lagala, doprinos je verovatno bio u stotinama hiljada ili milionima puta vise, to su neke skale pomoci Hitleru. Pa opet komuniste niko ne naziva fasistima i najvecim Hitlerovim pomocnicima kad je jasno da je stvar pomoci bila pragmaticnog karaktera. Dobro, zapadnjaci ih svakako nazivaju, jer su oni izblokirali Hitlera a onda mu je Staljin uleteo da ga snadbe apsolutno svim i svacim i omoguci mu osvajanja na zapadu. Ali na PPPu i dalje prolazi prica po kojoj je to non-event dok se neki nebitni likovi proglasavaju za Hitlerove pomocnike prvog ranga.

Mi u Srbiji tj Jugoslaviji 41e imamo bukvalno teroristiki pokret koji potpuno neskriveno radi kao agentura strane sile - tadasnjeg SSSRa. Bukvalno domaci izdajnici. Kako bismo danas zvali pokret u Srbiji koji bi tako otvoreno radio za Rusiju premda je sada na celu Rusije dosta manji zlikovac od Staljina, ali opet nevertheless veliki zlikovac?

Ja mislim da to ne bi bilo bas pohvalno sta bi se imalo o takvima reci.

Ali ovde na ovom forumu nema nikave frke sminkati mrtvu svinju. Pa mrtva sminkana svinja kad kolaborira to je ok, mrtva sminkana svinja kad etnicki cisti, ubija decu, strelja desetine hiljada postenog i nicemu krivih ljudi, kad otvoreno izvrsava direktna naredjenja diktatora i zlocinca - to je sve totalno ok. Mrtva sminkana svinja je na kraju rasturila i sopstvenu zemlju, ali stalno zaboravljam, komunisti nisu bili kuci kad se to desavalo, nego neki drugi su to.

14 minutes ago, Mel said:

"Moj posao je zavrsen, Jugoslaije vise nema."

Jugofilna bratskojedinstvena masa se rasplaka.

Propala im ljubljena drzava.

opis Latinke Perovic

Mesić, decembra 1991.

A da nije moooooožda malčiiice uticala na uspon Mesića neka izjava iz Slobovog govora iz juna 1989?

„Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.“

Ili hapšenje Vlasija i držanje u pritvor godinu dana? Kad su svi vidjeli što se dobija ako se usprotiviš.

Ili možda "mitinzi istine" i šetnja raznih kostiju?

Ili možda neke pobune đe su pobunjeni Srbi iz Hrvatske na kraju, naravno, pušteni niz vodu od Beograda koji im je preko Arkana dostavljao oružje.

Ostaje misterija da je Srbija jedina zemlja za koju znam koja ne slavi obnovu nezavisnosti, a pljuje državu iz koje je izašla.

Da se razumijemo znamo i zbog čega. Zato što nije izašla nego ostala sama kada su svi otišli.

5 minutes ago, Mel said:

Mi u Srbiji tj Jugoslaviji 41e imamo bukvalno teroristiki pokret koji potpuno neskriveno radi kao agentura strane sile

Tehnicki - sve paravojne formacije u Srbiji, a i sire su bile agentura neke strane sile tih godina.

1 minute ago, milfisland said:

Mesić, decembra 1991.

A da nije moooooožda malčiiice uticala na uspon Mesića neka izjava iz Slobovog govora iz juna 1989?

„Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.“

Ili hapšenje Vlasija i držanje u pritvor godinu dana? Kad su svi vidjeli što se dobija ako se usprotiviš.

Ili možda "mitinzi istine" i šetnja raznih kostiju?

Ili možda neke pobune đe su pobunjeni Srbi iz Hrvatske na kraju, naravno, pušteni niz vodu od Beograda koji im je preko Arkana dostavljao oružje.

Ostaje misterija da je Srbija jedina zemlja za koju znam koja ne slavi obnovu nezavisnosti, a pljuje državu iz koje je izašla.

Da se razumijemo znamo i zbog čega. Zato što nije izašla nego ostala sama kada su svi otišli.

Imate vi danas u drzavi mnoge koji vam govore slicne gluposti.

Sto ne izadjete?

Odgovor: iz svoje drzave se ne izlazi. Moze da se izbaci ili protera levo smetalo. Zato u danasnjoj BIH Muslimani nikad ne bi otcepili deo federacije, a Srbi bi otcepili Republiku Srpsku da su u prilici.

Edited June 27Jun 27 by Mel

25 minutes ago, Mel said:

Imate vi danas u drzavi mnoge koji vam govore slicne gluposti.

Sto ne izadjete?

Odgovor: iz svoje drzave se ne izlazi. Moze da se izbaci ili protera levo smetalo. Zato u danasnjoj BIH Muslimani nikad ne bi otcepili deo federacije, a Srbi bi otcepili Republiku Srpsku da su u prilici.

Reče li ti to da je Jugoslavija bila srpska država? Ili su je Ćosićevci planirali takvu?

2 hours ago, milfisland said:

Imaš koju stranicu unazad objašnjenje da su svi iz Jugoslavije iskoristili Srbiju i posle je otkačili.

Pa dan kad su otišli svi slave kao nacionalni praznik. Valjda slave što ne mogu više da je iskorištavaju.

Jedino Srbija od svih zemalja ex yu ne slavi dan kad je ponovo postala nezavisna. Jedina zemlja za koju znam da je postala nezavisna, a nije to željela. A bila prethodno iskorištavana u Jugoslaviji.

Misterije svemira, Dobrice i Koštunice.

Vi u CG ima ušima da se pokrijete! Sve što danas imate – dala vam je Srbija, od decenijskih davanja iz plata srpskih radnika. Stope treba da ljubite srpskim političarima bez mozga koji su sve to dozvolili. Za mlađe forumaše i oni koji slabo pamte istoriju i ekonomiju bivše države, evo kako su stvari zapravo funkcionisale na terenu.

Crna Gora je kroz čitavo postojanje SFRJ imala status privredno nedovoljno razvijene republike. U praksi, to joj je automatski otvaralo vrata Saveznog fonda za kreditiranje bržeg razvoja. Taj fond se primarno punio iz razvijenijih delova države, gde je Srbija, sa udelom svojih firmi i radnika, decenijama bila ogroman, dežurni uplatilac koji je finansirao tuđi razvoj.

Posebna i najbolnija tačka u ovom kontekstu je katastrofalni zemljotres na crnogorskom primorju 14. aprila 1979. godine. Nakon te tragedije, saveznim zakonom je uveden obavezni samodoprinos za obnovu Crne Gore. Građani Srbije su punih deset godina izdvajali procenat od svojih mesečnih zarada. Mom ocu i majci, kao i svim zaposlenima u Srbiji, odbijali su od plate radi tog samodoprinosa od 1979. do 1989. godine – punih 10 jebenih godina! Od tog novca, koji se direktno odvajao od usta srpskih radnika, kompletno je obnovljena i izgrađena infrastruktura, moderni putevi i luksuzni hotelski kompleksi na crnogorskoj obali. To je bukvalno postavilo temelje za savremeni crnogorski turizam od kojeg ta država danas živi. Slična priča je i sa projektom pruge Beograd–Bar, koji je Srbija finansirala ogromnim delom jer joj je strateški trebao izlaz na more, da bi na kraju kompletna investicija, zajedno sa prugom i lukom, završila podeljena državnom granicom.

Ono što je izazvalo najviše ogorčenja u javnosti Srbije nije čak ni sama ekonomija, već tajming i priroda političkog razlaza. Dok je trajao ratni vihor prve polovine devedesetih i dok su važile sankcije, crnogorsko rukovodstvo je blisko sarađivalo sa Beogradom u okviru SRJ, koristeći sve preostale resurse zajedničke države – od zajedničke valute do saveznog budžeta. Međutim, prelomni trenuci nastaju kada Srbija ulazi u fazu totalnog geopolitičkog pritiska i kada počinje otvoreno otkazivanje lojalnosti.

Sve je počelo sa distanciranjem tokom bombardovanja 1999. godine. Tokom NATO agresije, tadašnje crnogorsko rukovodstvo pod Milom Đukanovićem proglašava neku vrstu političke neutralnosti. Dok padaju bombe po vojnim i civilnim ciljevima u celoj SRJ, Podgoricu posećuju zapadni zvaničnici, a crnogorska vlast odbija da sprovodi odluke savezne vlade, što je u Beogradu doživljeno kao klasičan nož u leđa usred rata. Nakon toga usledilo je višegodišnje mrcvarenje kroz Državnu zajednicu SCG, da bi Crna Gora 2006. godine proglasila nezavisnost, ostavljajući Srbiju da sama rešava pravni i državni kontinuitet bivše federacije.

Na kraju, kao ultimativni šamar javnom mnjenju u Srbiji, zvanična Podgorica 2008. godine ekspresno priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Sam Đukanović je godinama kasnije javno priznao da je ta odluka doneta protivno volji 80% građana Crne Gore, što jasno pokazuje da je reč o čistom geopolitičkom pretrčavanju u tabor zapadnih sila zarad sopstvenih interesa i opstanka na vlasti.

Računica je na kraju više nego jasna. Infrastruktura i ekonomski kapaciteti Crne Gore su decenijama masivno građeni i subvencionisani novcem građana Srbije, da bi u momentu kada se Srbija borila za goli politički i teritorijalni opstanak, crnogorska politička elita izabrala rigidan pragmatizam, okrenula leđa Beogradu i integrisala se u strukture koje su Srbiji direktno radile o glavi.

Edited June 27Jun 27 by Lord Protector

16 minutes ago, Lord Protector said:

Vi u CG ima ušima da se pokrijete! Sve što danas imate – dala vam je Srbija, od decenijskih davanja iz plata srpskih radnika. Stope treba da ljubite srpskim političarima bez mozga koji su sve to dozvolili. Za mlađe forumaše i oni koji slabo pamte istoriju i ekonomiju bivše države, evo kako su stvari zapravo funkcionisale na terenu.

Crna Gora je kroz čitavo postojanje SFRJ imala status privredno nedovoljno razvijene republike. U praksi, to joj je automatski otvaralo vrata Saveznog fonda za kreditiranje bržeg razvoja. Taj fond se primarno punio iz razvijenijih delova države, gde je Srbija, sa udelom svojih firmi i radnika, decenijama bila ogroman, dežurni uplatilac koji je finansirao tuđi razvoj.

Posebna i najbolnija tačka u ovom kontekstu je katastrofalni zemljotres na crnogorskom primorju 14. aprila 1979. godine. Nakon te tragedije, saveznim zakonom je uveden obavezni samodoprinos za obnovu Crne Gore. Građani Srbije su punih deset godina izdvajali procenat od svojih mesečnih zarada. Mom ocu i majci, kao i svim zaposlenima u Srbiji, odbijali su od plate radi tog samodoprinosa od 1979. do 1989. godine – punih 10 jebenih godina! Od tog novca, koji se direktno odvajao od usta srpskih radnika, kompletno je obnovljena i izgrađena infrastruktura, moderni putevi i luksuzni hotelski kompleksi na crnogorskoj obali. To je bukvalno postavilo temelje za savremeni crnogorski turizam od kojeg ta država danas živi. Slična priča je i sa projektom pruge Beograd–Bar, koji je Srbija finansirala ogromnim delom jer joj je strateški trebao izlaz na more, da bi na kraju kompletna investicija, zajedno sa prugom i lukom, završila podeljena državnom granicom.

Ono što je izazvalo najviše ogorčenja u javnosti Srbije nije čak ni sama ekonomija, već tajming i priroda političkog razlaza. Dok je trajao ratni vihor prve polovine devedesetih i dok su važile sankcije, crnogorsko rukovodstvo je blisko sarađivalo sa Beogradom u okviru SRJ, koristeći sve preostale resurse zajedničke države – od zajedničke valute do saveznog budžeta. Međutim, prelomni trenuci nastaju kada Srbija ulazi u fazu totalnog geopolitičkog pritiska i kada počinje otvoreno otkazivanje lojalnosti.

Sve je počelo sa distanciranjem tokom bombardovanja 1999. godine. Tokom NATO agresije, tadašnje crnogorsko rukovodstvo pod Milom Đukanovićem proglašava neku vrstu političke neutralnosti. Dok padaju bombe po vojnim i civilnim ciljevima u celoj SRJ, Podgoricu posećuju zapadni zvaničnici, a crnogorska vlast odbija da sprovodi odluke savezne vlade, što je u Beogradu doživljeno kao klasičan nož u leđa usred rata. Nakon toga usledilo je višegodišnje mrcvarenje kroz Državnu zajednicu SCG, da bi Crna Gora 2006. godine proglasila nezavisnost, ostavljajući Srbiju da sama rešava pravni i državni kontinuitet bivše federacije.

Na kraju, kao ultimativni šamar javnom mnjenju u Srbiji, zvanična Podgorica 2008. godine ekspresno priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Sam Đukanović je godinama kasnije javno priznao da je ta odluka doneta protivno volji 80% građana Crne Gore, što jasno pokazuje da je reč o čistom geopolitičkom pretrčavanju u tabor zapadnih sila zarad sopstvenih interesa i opstanka na vlasti.

Računica je na kraju više nego jasna. Infrastruktura i ekonomski kapaciteti Crne Gore su decenijama masivno građeni i subvencionisani novcem građana Srbije, da bi u momentu kada se Srbija borila za goli politički i teritorijalni opstanak, crnogorska politička elita izabrala rigidan pragmatizam, okrenula leđa Beogradu i integrisala se u strukture koje su Srbiji direktno radile o glavi.

Nasluša sam se ovakvija tirada.

Nastrada je onaj koga Srbija hrani, a Rusija brani.

Stara crnogorska

10 minutes ago, milfisland said:

Nasluša sam se ovakvija tirada.

Nastrada je onaj koga Srbija hrani, a Rusija brani.

Stara crnogorska

I to je sve što imaš da kažeš na gomilu neoborivih brojki i istorijskih činjenica?

Niti vam šta fali, niti ste od koga stradali, a ponajmanje od te Srbije i Rusije kojima bi, istorijski i ekonomski gledano, stope trebalo da ljubite. Rusija vas je kroz istoriju vekovima finansijski i vojnički održavala u životu, a o Srbiji i platama srpskih radnika iz kojih se decenijama zidao svaki metar primorja, infrastrukture i hotela posle zemljotresa svedoče zvanični zakoni i brojke, a ne nekakve kafanske tirade.

Nema tu nikakvog stradanja, nego čiste, ogoljene matematike. Najlakše je prosuti jeftinu demagogiju i glumiti žrtvu onda kada prođe desetogodišnji samodoprinos i kada se sve popravi i izgradi srpskim parama. Navikli ste da se živi na tuđ račun, da se uzmu milijarde, a da se onda, čim Srbiji bude najteže, okrenu leđa i pretrči u tabor onih koji joj rade o glavi. To je ta vaša prava politička konstanta i oportunizam, neki pametni bi rekli kurvarluk. Vazda bilo. Starocrnogorski.

1 hour ago, milfisland said:

Bila je sjajna država dok razne vrste Ćosićevaca nisi odlučile da je učine još sjanijom, "modernom federacijom" (tako su je krstili) na čelu sa Slobom, Jovićem i Sejdom, "poštenim Albancem" (jedna od jačih kvalifikacija) kad ih je čak i Sapundžiju odjeba. Kakvo mi je sjećanje kad se ovoga lika sjetih, sto godina ću...

Pa ovi neznaveni Nećosićevci iz drugih republika pobjegoše od toga dodatnog sjaja.

Izem ti državu iz koje bolje izaći nego za nju se boriti

Toliko.

Ma sve je bilo trulo, i jebeno disidentsvo, i navodna opozicija, komplet, a njihovi naslednici i danas uspešno peru biografije prodajući te priče mlađim generacijama koje nemaju pojma kako je sistem funkcionisao. Da bi se uopšte razumelo šta reč "disident" stvarno znači, mora se pogledati na istok Evrope, gde su ljudi zbog verbalnog delikta i otpora sistemu prolazili kroz stvarni, fizički pakao. Vaclav Havel nije sedeo po salonima, nego je godinama rintao u pivari valjajući tešku burad i fizički propadao, da bi potom ležao u zatvoru zbog Harte 77, pod neprekidnim pritiskom i maltretiranjem tajne policije. Aleksandar Solženjicin je proveo godine u zloglasnom sovjetskom Gulagu, na sibirskom mrazu, osuđen na robiju i prisilan rad u neljudskim uslovima gde se masovno umiralo od gladi, zime i bolesti, da bi na kraju bio potpuno proteran iz sopstvene zemlje. Za njih je disidentstvo značilo potpunu socijalnu i fizičku smrt, gubitak građanskih prava, uništeno zdravlje i golu borbu za život u kazamatima i fabrikama.

Nasuprot tom crnom mraku, naša domaća fabrika "disidenata" iz udobnih beogradskih fotelja radila je u tri smene, a njihovo navodno stradanje je zapravo bio vrhunac salonskog luksuza. Prvi i najbizarniji primer tog lažnog stradalništva na srpskoj sceni je Aleksandar Ranković Leka. Čovek koji je osnovao OZN-u i UDBA-u, arhitekta posleratnog crvenog terora i direktni tvorac Golog otoka, odjednom je u kolektivnoj svesti postao nekakva pasivna nacionalna ikona i žrtva režima nakon Brionskog plenuma 1966. godine. Njegov strašni progon se sastojao u tome što je dobio luksuznu državnu vilu u elitnom beogradskom naselju Senjak, letnju rezidenciju u Dubrovniku i masivnu saveznu penziju. Čovek bukvalno nijednu jedinu reč protiv partije, sistema ili Tita nije javno izgovorio do kraja života, živeo je u potpunom komforu i tišini, da bi na kraju njegova sahrana prerasla u nacionalni protest gde se kukalo nad sudbinom "srpskog mučenika" koji je zapravo ceo vek proveo u svili i kadifi aparata represije.

Posebna priča su takozvani srpski "liberali" iz 1972. godine, Koča Popović i Latinka Perović, koji se danas u određenim krugovima kuju u zvezde kao nekakvi rani vesnici slobode i demokratije. Koča Popović, sin multimilionera i predratni nadrealista koji je postao komandant Prve proleterske brigade, šef diplomatije i potpredsednik Republike, bio je sam armirani stub tog režima. Kada se 1972. povukao iz protesta i solidarnosti sa smenjenim rukovodstvom, on nije otišao u nikakvu ilegalu niti je rizikovao glavu – otišao je u svoju superluksuznu penziju, provodio vreme na relaciji Beograd–Dubrovnik, vozao svoj čuveni spaček i ostao nedodirljiva, tetošena ikona sistema. Njegova partijska koleginica Latinka Perović takođe nije bila nikakav borac za ljudska prava sa ulice, već sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – dakle, sam vrhovni partijski aparatčik koji je krojio zvanični narativ, kontrolisao medije i sprovodio partijsku disciplinu. Kada ju je Tito sklonio jer mu je ta srpska struja postala previše samostalna, njeno "stradanje" se sastojalo u tome što je prebačena u Institut za istoriju radničkog pokreta, gde je zadržala stan, društveni status, privilegije i nastavila miran naučni rad, nikada ne dovodeći u pitanje same temelje komunističke jednopartijske diktature.

Onda imamo večitog "oca nacije" Dobricu Ćosića, koji je školske lektire i status neprikosnovenog pisca zaradio kao partizanski komesar i verni kadar režima koji je sa Titom krstario brodom Galeb. Kada se razišao sa partijom krajem šezdesetih godina, to se nije desilo zato što je Ćosić odjednom progledao i poželeo zapadnu višestranačku demokratiju, već zbog unutrašnjih trvenja oko ustavnog uređenja i sudbine Kosova. Njegov takozvani disidentski progon bio je vrhunac beogradskog luksuza – sedeo je u SANU, romani su mu se štampali u stotinama hiljada tiraža i donosili mu ogroman novac, držao je politički salon u senci i bio nedodirljiva intelektualna elita, da bi iz tog "stradalništva" devedesetih direktno uskočio u fotelju prvog predsednika SR Jugoslavije.

Slična je priča i sa čuvenom ekipom sa Filozofskog fakulteta, takozvanim Praxisovcima, predvođenim Mihailom Markovićem i Dragoljubom Mićunovićem. Danas se o njima govori kao o velikim žrtvama koje su izbačene sa fakulteta posle studentskih demonstracija 1968. godine. Ono što se prećutkuje jeste da se oni tada uopšte nisu bunili protiv komunizma, već su Titu sa pozicija čistog, rigidnog marksizma zamerali što sistem nije dovoljno komunistički i kritikovali skretanje u potrošačko društvo. Kada ih je država sredinom sedamdesetih konačno sklonila sa nastave, osnovala im je poseban Institut da ne bi ostali bez posla. Tu su godinama uredno primali pune profesorske plate, a da nisu imali obavezu da drže ijedno jedino predavanje. Putovali su po svetu, gostovali na zapadnim univerzitetima o trošku te iste države, da bi iz tog teškog stradalništva Mihailo Marković 1990. godine postao glavni ideolog i potpredsednik Miloševićevog SPS-a, dok je Mićunović postao otac građanske opozicije.

A apsolutni šampion u kategoriji naknadne antikomunističke pameti i salonskog disidentizma je Vuk Drašković. Danas se mladima prodaje priča o harizmatičnom disidentu i "kralju trgova" s početka devedesetih, a svesno se gura pod tepih činjenica da je čovek bio elitni izdanak i miljenik tog istog sistema. Vuk je bio verni novinar državnog TANJUG-a, dopisnik iz Afrike, i ono što je najjače – šef kabineta Mike Špiljka, predsednika Predsedništva SFRJ i jednog od najtvrđih posleratnih komunističkih funkcionera. Iz te najuže partijske fotelje, gde je pisao govore za crvenu elitu i uživao u svim nezamislivim privilegijama tog doba, Vuk odjednom izlazi kao pisac i preko noći se transformiše u najvećeg borca protiv sistema koji ga je odgojio, hranio i napravio.

Dok je stvarni mrak istočnoevropskih logora gutao ljude poput Havela ili Solženjicina koji su stvarno robijali i rizikovali živote, naša salonska elita je svoje "disidentstvo" odrađivala po beogradskim stanovima, primajući državne apanaže i pišući memoare. Prava robija i Goli otok bili su rezervisani isključivo za anonimne nesrećnike sa baze koji bi nešto opsovali u seoskoj kafani, dok je za partijsku decu, ministre u penziji i dvorske pisce disidentstvo bilo samo stvar prestiža i udoban, bezbolan prelazak iz jedne političke epohe u drugu.

Edited June 27Jun 27 by Lord Protector

4 minutes ago, Lord Protector said:

Posebna priča su takozvani srpski "liberali" iz 1972. godine, Koča Popović i Latinka Perović, koji se danas u određenim krugovima kuju u zvezde kao nekakvi rani vesnici slobode i demokratije. Koča Popović, sin multimilionera i predratni nadrealista koji je postao komandant Prve proleterske brigade, šef diplomatije i potpredsednik Republike, bio je sam armirani stub tog režima. Kada se 1972. povukao iz protesta i solidarnosti sa smenjenim rukovodstvom, on nije otišao u nikakvu ilegalu niti je rizikovao glavu – otišao je u svoju superluksuznu penziju, provodio vreme na relaciji Beograd–Dubrovnik, vozao svoj čuveni spaček i ostao nedodirljiva, tetošena ikona sistema. Njegova partijska koleginica Latinka Perović takođe nije bila nikakav borac za ljudska prava sa ulice, već sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – dakle, sam vrhovni partijski aparatčik koji je krojio zvanični narativ, kontrolisao medije i sprovodio partijsku disciplinu. Kada ju je Tito sklonio jer mu je ta srpska struja postala previše samostalna, njeno "stradanje" se sastojalo u tome što je prebačena u Institut za istoriju radničkog pokreta, gde je zadržala stan, društveni status, privilegije i nastavila miran naučni rad, nikada ne dovodeći u pitanje same temelje komunističke jednopartijske diktature.

Kad su se navedeni gurali da budu "disidenti"? Niti ih je iko u to gurao, njihova ideoloska pozicija je sve vreme bila jasna.

Pa i ideoloska pozicija Micuna i Mihaila Markovica, a i Djilasa takodje. Ali ajde, mozda bi se oni i mogli nazvati disidentima, posebno Djilas, mada bih ja pod pravim disidentima podrazumevao neke ljude na ideoloski potpuno suprotnoj strani, kojih ovde nije bilo mnogo, ako i uopste.

43 minutes ago, Sludge Factory said:

Kad su se navedeni gurali da budu "disidenti"? Niti ih je iko u to gurao, njihova ideoloska pozicija je sve vreme bila jasna.

Pa i ideoloska pozicija Micuna i Mihaila Markovica, a i Djilasa takodje. Ali ajde, mozda bi se oni i mogli nazvati disidentima, posebno Djilas, mada bih ja pod pravim disidentima podrazumevao neke ljude na ideoloski potpuno suprotnoj strani, kojih ovde nije bilo mnogo, ako i uopste.

Tu si potpuno u pravu i to je ključna poenta koja se u modernim raspravama stalno maši. Niko te ljude nije gurao da budu nekakvi zapadni liberalni disidenti, niti su oni sami to ikada glumili. Oznaku "disident" im je prilepila naknadna pamet devedesetih i dvehiljaditih godina kako bi se lakše podelile uloge u novom sistemu, pojednostavila istorija i oprale biografije za potrebe višestranačja.

Njihove ideološke pozicije su od samog početka bile potpuno jasne i transparentne. Mićunović i ekipa oko Praxis-a su otvoreno furali ortodoksnu marksističku kritiku režima – nisu oni hteli kapitalizam ni zapadnu demokratiju, nego su Titu zamerali što skreće u potrošačko društvo i tražili su više socijalizma i manje birokratije. Mihailo Marković je do kraja života ostao tvrdi levičar, što je i dokazao direktnim ulaskom u najuži vrh Miloševićevog SPS-a. Dobrica Ćosić je celog života ostao čovek duboko ukorenjen u levom, kolektivističkom i agrarnom narativu, samo sa jakim nacionalnim predznakom koji je isplivao kasnije. Milovan Đilas je jedini koji je napravio potpunu ideološku evoluciju, ali on je krenuo kao najtvrđi posleratni staljinista i dželat, da bi tek kroz devet godina stvarne, teške robije u Sremskoj Mitrovici prešao na pozicije klasične demokratske socijaldemokratije. Đilas je platio realnu cenu i zato on jedini opravdano stoji u toj priči.

Ali tvoja definicija "pravog disidenta" – kao nekoga ko je ideološki od samog starta bio na potpuno suprotnoj, antikomunističkoj, građanskoj ili monarhističkoj strani – pogađa u samu suštinu problema. Zašto takvih ljudi kod nas gotovo da nije bilo u javnom prostoru sedamdesetih i osamdesetih godina? Zato što je komunistički režim odmah posle 1945. godine sproveo totalnu, fizičku likvidaciju svake organske građanske i desne opozicije. Ti ljudi, koji su stvarno bili suprotna strana, nisu završavali po beogradskim salonima i državnim institutima sa punom platom. Oni su odmah nakon rata poubijani bez suđenja, proterani u emigraciju ili poslati na višegodišnje robije sa kojih su izlazili kao socijalno mrtve osobe, bez prava na rad, imovinu i javnu reč.

Ako tražimo ljude koji ispunjavaju taj tvoj kriterijum prave, suprotne strane i koji su zbog toga krvarili, spisak se svodi na retke pojedince koji su proveli decenije u potpunom mraku i tišini. Borislav Pekić je kao mladić 1948. godine osuđen na 15 godina robije zbog pripadnosti ilegalnom Savezu demokratske omladine Jugoslavije, prošao je stvarni pakao komunističkih kazameta u Mitrovici i Nišu, oboleo od tuberkuloze i bio je ideološki stopostotno protiv sistema od prvog dana. Dragoljub Jovanović, vođa predratne Narodne seljačke stranke, robijao je u Titovim zatvorima punih devet godina jer je u Narodnoj skupštini javno kritikovao jednopartijski monopol i uvođenje totalitarizma. To je bio autentični, građanski otpor koji je sistem brutalno samleo, ućutkao i izbrisao iz javnosti.

I tu dolazimo do ključnog razloga zašto Srbija 1990. godine nije imala svog Vaclava Havela – nekog čistog, neukaljanog intelektualca sa potpuno suprotne strane barikade koji bi poveo narod u korenitu tranziciju. Pošto je prava građanska opozicija očišćena do korena još u prvoj deceniji nakon rata, višestranačje su devedesetih obnovili i opoziciju poveli ljudi koji su na ovaj ili onaj način bili deca tog istog sistema, njegovi bivši funkcioneri, stipendisti, novinari ili salonski frakcionaši. Zato nam je tranzicija i ispala ovako nakaradna, jer nam je i "opoziciju" i "disidente" skrojio i dozirao isti onaj aparat protiv kojeg su se navodno borili.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Драгољуб_Јовановић_(политичар)

Biografija Dragoljuba Jovanovića je zapravo hod po mukama i najbolji istorijski dokaz koliko su na ovim prostorima stradali ljudi sa stvarnom kičmom, koji su odbijali da pognu glavu pred bilo kojim režimom. To je čovek koji je bukvalno personifikacija tragedije srpske građanske i demokratske opozicije. Kada se ogoli njegov životni put, dobija se savršen kontrast onim salonskim disidentima o kojima smo pričali, jer je Dragoljub platio punu cenu svoje nepokolebljivosti.

Reč je o čoveku koji je bio brutalno obrazovan, kako bi mladi sada rekli, doktorirao je prava na pariskoj Sorboni, bio profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu i lider Narodne seljačke stranke. Njegov najveći "greh" bio je taj što je bio iskreni demokrata i borac za prava seljaštva, što ga je automatski činilo neprijateljem svakog autoritarnog vladara. Između dva rata, u Kraljevini Jugoslaviji, hapšen je i zatvaran tri puta. Režim kralja Aleksandra ga je progonio i držao u tamnici jer je kritikovao diktaturu, centralizam i nepravdu prema selu. Dakle, čovek je još pre dolaska komunista dokazao da ne preza od zatvora zbog svojih ubeđenja. Za vreme Drugog svetskog rata odbio je bilo kakvu saradnju sa Nedićem i okupatorom, proveo rat u ilegali i sačuvao potpuno čist obraz.

Njegova istinska tragedija počinje 1945. godine. On je naivno poverovao da je u novoj Jugoslaviji moguć stvarni politički pluralizam, pa je sa svojom strankom ušao u Narodni front i postao savezni poslanik. Međutim, umesto da ćuti, prima državnu platu i glasa kako KPJ diriguje, Dragoljub Jovanović je usred Narodne skupštine radio ono što je jedino znao, govorio je istinu. Javno je kritikovao jednopartijski monopol, uvođenje udbaskog terora, budio se protiv prinudnog otkupa kojim je komunistička vlast bukvalno izgladnjivala i uništavala srpskog seljaka, a otvoreno je tražio i fer suđenje za političke protivnike, uključujući i Dražu Mihailovića.

Nemilosrdni aparat Josipa Broza Tita takav bezobrazluk i hrabrost nije opraštao. Godine 1947. ekspresno mu je montiran proces, optužen je za špijunažu i "veze sa stranim silama", oduzet mu je poslanički mandat i osuđen je na devet godina teške robije. I za razliku od partijske dece i smenjenih ministara, Dragoljub Jovanović je tih devet godina odrobijao od prvog do poslednjeg jebenog dana, uglavnom u Sremskoj Mitrovici. Nije bilo skraćivanja kazne, nije bilo pomilovanja, niti prebacivanja na nekakve institute. Čovek je fizički polomljen i uništen, ali ideološki je ostao potpuno neporažen.

Kada je konačno izašao iz zatvora 1956. godine, postao je "živi sahranjen". Dočekala ga je apsolutna izolacija, beda i zabrana bilo kakvog javnog rada i oglašavanja. Dok su Dobrica Ćosić, Koča Popović i ostatak partijske elite krstarili Galebom, dobijali nacionalne penzije i sedeli po vilama na Dedinju, predratni doktor sa Sorbone je u potpunoj ilegali i nemaštini pisao hiljade stranica svojih političkih uspomena i memoara, koje su decenijama skupljale prašinu jer niko u SFRJ nije smeo da ih objavi. Umro je 1977. godine, potpuno zaboravljen od javnosti koju je pokušao da odbrani.

Zato je njegova biografija toliko moćna, ali i strašna za čitanje. Dragoljub Jovanović je dokaz da je Srbija imala autentičnu, obrazovanu i duboko demokratsku opoziciju sa potpuno suprotne ideološke strane, ali da je ta opozicija namerno, sistemski i fizički zbrisana sa lica zemlje kako bi prostor ostao slobodan samo za partijske frakcionaše i salonske kritičare. Tek kada čovek pročita šta je prošao Dragoljub, shvati kolika je farsa i uvreda bila svako naknadno kukanje Latinke Perović ili Vuka Draškovića nad sopstvenim sudbinama.

Edited June 27Jun 27 by Lord Protector

3 hours ago, milfisland said:

Mesić, decembra 1991.

A da nije moooooožda malčiiice uticala na uspon Mesića neka izjava iz Slobovog govora iz juna 1989?

„Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.“

Ili hapšenje Vlasija i držanje u pritvor godinu dana? Kad su svi vidjeli što se dobija ako se usprotiviš.

Ili možda "mitinzi istine" i šetnja raznih kostiju?

Ili možda neke pobune đe su pobunjeni Srbi iz Hrvatske na kraju, naravno, pušteni niz vodu od Beograda koji im je preko Arkana dostavljao oružje.

Ostaje misterija da je Srbija jedina zemlja za koju znam koja ne slavi obnovu nezavisnosti, a pljuje državu iz koje je izašla.

Da se razumijemo znamo i zbog čega. Zato što nije izašla nego ostala sama kada su svi otišli.

Sve je to tacno ali istina je da gorak ukus u ustima ostavlja cinjenica da nije bilo projugoslovenske kriticne mase u ostalim republikama, koja bi, recimo dosla u Beograd na veliki miting protiv Milosevica.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Ђура_Ђуровић
Priča o čoveku koji je pojeo sopstvenu robiju do poslednje mrvice hleba samo da ne bi pljunuo na ono u šta veruje, onda istorija ove zemlje nema brutalniji i čistiji primer od dr Đure Đurovića. Njegova biografija nije samo svedočanstvo o ličnoj hrabrosti, već i dokaz kako je komunistički režim sistemski zatirao pamet koja je bila stopostotno, ideološki i salonski, na suprotnoj strani.

Da bismo uopšte shvatili težinu ove figure, moramo skloniti sa strane sve one naknadne disidente i pogledati ko je zapravo bio Đura Đurović. Čovek je bio vrhunska predratna inteligencija – doktorirao je prava na pariskoj Sorboni, bio ugledni beogradski advokat i prevodilac. Kada je počeo Drugi svetski rat, on nije izabrao udobno čekanje u ilegali, već se pridružio Ravnogorskom pokretu i postao generalni sekretar Centralnog nacionalnog komiteta (CNK). Dakle, politički mozak i jedan od ključnih ideologa pokreta Draže Mihailovića. Komunisti u njemu nisu videli običnog vojnika sa puškom, već opasnu, obrazovanu i artikulisanu desnu opoziciju koja je imala jasan plan za demokratsku i monarhističku Srbiju nakon rata.
Po povratku iz Francuske radi kao advokat i kao službenik Beogradske opštine od 1929. do Aprilskog rata 1941. Bio je neuspešan kandidat za narodnog poslanika 1935, na listi dr Bogoljuba Jeftića, a od 1939. je bio član Demokratske stranke.
Okupacioni aparat ga je dva puta ispitivao zbog pripadnosti slobodnom zidarstvu u aprilu 1941, i maja 1942. Po osnivanju Jugoslovenske ravnogorske omladine (JURAO) u novembru 1942. bio je prvo vreme predsednik organizacije da bi tu funkciju uskoro preuzeo dr Vojin Andrić, advokat iz Beograda.

Priključuje se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini JVuO u maju 1943. godine. U JVuO je bio aktivan u propagandnim naporima, a vodio je i radio stanicu koja je bila u direktnoj vezi sa SAD. U tom svojstvu je učestvovao i u operaciji Halijard u kojoj je spaseno oko 500 američkih i drugih savezničkih pilota. Stanica je emitovana sa Kablara od jula 1943. do avgusta 1944.

Njegov hod po mukama počinje u jesen 1945. godine kada ga OZN-A hapsi. Već sledeće, 1946. godine, biva izveden pred Vojno veće Vrhovnog suda na čuvenom Beogradskom procesu, gde se sudilo kompletnoj vojnoj i političkoj eliti poraženog pokreta.

Đurović je bio svestan da prisustvuje montiranoj pozorišnoj predstavi čiji je kraj unapred napisan u kabinetima Politbiroa. Optužen je za izdaju, saradnju sa okupatorom i rušenje tekovina revolucije. Dok su neki drugi potpisivali pokajanja, tražili milost i plakali pred tužiocem Milošem Minićem, dr Đurović je svoju odbranu izneo hladno, pravnički precizno i sa visine čoveka koji drži do svoje reči. Osuđen je na 20 godina teške robije, konfiskaciju celokupne imovine i trajan gubitak građanskih prava.

Tada počinje njegov prvi, stravični zatvorski staž koji je trajao punih 17 godina, uglavnom u Sremskoj Mitrovici. Za razliku od salonskih kritičara, dr Đurović je tih 17 godina proveo na golom betonu, u vlažnim samicama, pod konstantnom torturom stražara i uprave zatvora koji su imali zadatak da slome pariskog doktora nauka. Sistem je nudio pomilovanja i skraćenja kazni onima koji bi potpisali javno pismo u kojem blate svoje saborce i hvale Tita. Đura to nikada nije uradio. Svaki dan svoje kazne je odedeo sa kičmom koja je ostala ravna, odbijajući bilo kakav kompromis sa "crvenom istinom".

Kada je konačno pušten na slobodu 1962. godine, bio je fizički polomljen, ostareo i obeležen čovek. Država mu je oduzela pravo na rad, pravo na javnu reč i pravo na penziju. Živeo je u potpunoj izolaciji i nemaštini u Beogradu, ali njegova glava je i dalje bila slobodna teritorija. U potpunoj ilegali, pod stalnom prismotrom UDBA-e, počeo je da piše briljantne političke analize i tekstove u kojima je do detalja secirao ekonomske i političke laži komunističkog sistema. Te tekstove je tajnim kanalima uspevao da pošalje u emigraciju, gde su objavljivani u časopisima poput čuvenog "Savremenika".

UDBA je to naravno otkrila. Godine 1973. – u vreme kada su Latinka Perović i Koča Popović nakon unutrašnjih partijskih čistki odlazili u svoje luksuzne državne penzije i vile na Senjaku – operativci tajne policije ponovo upadaju u stan dr Đure Đurovića. Starca od nepune 73 godine ponovo izvode pred sud i zbog "neprijateljske propagande" osuđuju na novih pet godina robije!

Na ovoj fotografiji iz njegovih poznijih godina, iza tih naočara za sunce i gospodstvenog šešira, krije se lice čoveka koga sistem nije uspeo da kupi. Otišao je nazad u zatvor i odrobijao i tih novih pet godina, do poslednjeg jebenog dana. Kada sabereš oba zatvorska staža, ovaj čovek je proveo ukupno 22 godine iza rešetaka komunističkih kazamata. Izašao je na slobodu tek krajem sedamdesetih, kao starac pred smrt, i preminuo u Beogradu 1982. godine, potpuno nečujan i nevidljiv za domaću javnost.

Dok su zvanični "dvorski pisci" i razočarani komunisti štampali svoje knjige u milionima primeraka, sedeli po akademijama i glumili velike žrtve jer su proveli par meseci u kućnom pritvoru, dr Đura Đurović je proždirao decenije zatvorskog betona. Zato je njegova biografija stvarni, neispričani spomenik prave, građanske Srbije i ultimativni dokaz koliko je naša moderna politička i opoziciona scena zapravo nakaradno skrojena, jer su autentični heroji sa stvarnom kičmom namerno gurnuti u mrak i zaborav.

Edited June 27Jun 27 by Lord Protector