On 11. 3. 2026. at 7:16, milfisland said:

Mlad organizam, a prihodi visoki, navi(u)koh se na sve poroke, posebno malo luksuznije.

Milfi vs Inspektor Nagib

28 minutes ago, April said:

Najbolji je bio rezedo, Inin, ali ga uglavnom nije bilo dok se ne dokopaaš Segedina.

Rumunski je bio grozan, žuti, albanski plavi bio ok ali se trošio kao blesav, a crveni je kao dobar, mađarski valjda.

Da, madjarski.

5 hours ago, đorđe geprat said:

još nečeg sam se setio. mamina sestra je rešila da nastavi životu zaostrogu. negde u leto '91. posle, kada se zaratilo i prekinute komunikacije, dva-tri puta sam uspeo da se čujem s njom obrćući prvo pozivni broj za sarajevo pa potom za split i na kraju njen kućni.

da, ta nemogucnost komunikacije je bila potpuni pakao. na samom pocetku rata, kad je jna krenula u peglanje mostara, u gradu je sve stalo. mnogi su pobegli u tom prvom talasu al neki su ostali. ostao mamin brat, moj ujak sa zenom jer je ujnina keva bila stara i nepokretna pa nisu bas bili u situaciji da je ostave. nismo o njima (a ni o ostalima) imali nikakvih vesti nekih 8, 9 meseci. posle su se povezali radio amateri pa su kevi poruke povremeno stizale tim putem. secam se kad je stigla ta prva poruka od ujaka da su zivi (zvao je neki deckic s novog beograda) keva me odmah nazvala, ridala kao da su izginuli.

a da ne pricam kako su matorci slali pakete familiji u sarajevo. kad god su i kolko god su mogli. karitas nosio al kurve nisu dali da se nose cigare. pregledali su sadrzaj paketa to bi vadili, kao to je porok. a moj otac, strastveni pusac, se izvestio da otvori razne kutije, izbaci sadrzaj, napuni ih cigaretama i naoko fabricki zatvori. pa se hvalio okolo sta je i kako upakovao i kolko je cigareta stalo.

Najslađe pare uz trgovini sa Turskom:

1. Smjesa/prašak za sladoled. Plaćao 5 maraka kilo, kupcima (mašine za sladolede po šetalištima) valjao ladno po 25 maraka. Mislim, nadam se da je bio prašak za sladolede a ne neki drugi . Što bi Pazarci rekli "radi sa prahom".

2. Boš svjećice od marku - marku i po uvališ radnji autodjelova po dvije-tri. Sačekaju te na bus i odma pare za 1000 - 2000 komada. Stanu u jednu tobru.

3. Antenski kabl za one što su postavljali satelitske antene, kupovali se kilometri...

   Bila je još gomila stvari, par tezgi sa zaposlenima... To mi je bio retail . Cigare i benzin bili su za privilegovane ili za amatere u retail količinama. Mlad našao nišu. I pare me kao osobu ozbiljno unazadile nekoliko godina u svakom pogledu. Bez zajebancije. Nisam mogao da ih "savladam". jbg... gladni me qratz pravio. Progovorilo iz mene sedam gladnih đedova sa crnogorskog kamenjara.

13 minutes ago, milfisland said:

sedam gladnih đedova sa crnogorskog kamenjara.

Obicni ljudi imaju oko dvojicu max.

i to svaki od tih sedam starina pobi po sedam turskije glava

cuj, dva djeda...

3 hours ago, Mel said:

Obicni ljudi imaju oko dvojicu max.

Sedam koljena gladnih

2 hours ago, pbg12345 said:

i to svaki od tih sedam starina pobi po sedam turskije glava

cuj, dva djeda...

Dijete, ada mene su strijeljali...

Čuveni vic.

Edited March 12Mar 12 by milfisland

Sa ovog topika nosim dva utiska: prvi da je većina na Forumu daleko starija nego što sam mislio i drugi da smo kroz 90-e svi prošli skoro jednako teško.

Ja sam, naime, do sada bio potpuno ubeđen da su se u tim vremenima svi snalazili bolje od mene, t.j. da je ova zemlja prepuna snalažljivih Milfija koji su svoju mladost umeli da odbrane, a da ja pripadam minornoj populaciji nesposobnih, nesnađenih i nedovoljno hrabrih za suočenje sa realnim okruženjem 90-ih. Lakše je podeliti ta ograničenja sa ppp-om.

Gledam naslov topica i dođe mi da na pitanje "Kako sam preživio 90-te" napišem "Ima sam ludu sreću".

Uz svu snalažljivost bila mi je više puta glava u torbi, počevši od objašnjavanja svog nepravoslavnog imena likovima sa outfitom iz Bulajićevih flomova dok su mi poslodavci "mirotvorci" otišli tetki po lek i objašnjavali kasnije kako je to "part of the job", pa do saobraćajki po bugarskom ledu itd... svašta je bilo.

Posle avantura tokom bombardovanja sa stranim medijima kojima sam bio fixer i kad je baš bila vuna, odlučio sam da je bilo dosta.

Nije u pitanju neka snalažljivost. Više neki mindset. Nisam bio iz neke sirotiLJe, roditelji sa fakultetom ali u najsiromašnijoj republici SFRJ. Fakultet i 20 godina staža otprilike kao plata vodnika prve klase (srednja vojna i pripravnički) kojem sam u JNA popunjavao neke finansijske formulare pošto je bio mnogo glup.

Zbog toga se radilo svako ljeto u onaj socijalizam od kad se u srednju krenulo. Pa se bilo tri mjeseca na more sa tacnom, sa 16 se radilo sa parama. Svi mi drugovi iz Titograda dolazili na stan i hranu

Kada sa 17 postaneš namazani konobar koji provali sve šeme za šišanje poslodavca, tada državnog hotela, a i gostiju, onda rano postaneš vješt da namirišeš kintu, tačnije da vidiš prostor gdje može da se zaradi. Pa sam i kasnije lagano mijenjao ne samo poslove, nego i profesije u zavisnosti od toga da li ista postaje dying business, kao što su danas npr mediji i telekomunikacija a bili su baš seksi u periodu 90's/00's.

Život u zaraćenoj Bosni:

Živelo se kako se moglo, ja bio predškolsko dete na početku - izbegli u dva navrata na po par meseci kod dede i rođaka Srbiji, ali se vratili.

Deda slao suvo meso - to je glavnina mesa koje sam video u ratu, ali i to je bilo retko. Mlečni proizvodi su bili češći - kad dođu u obližnju radnju - baka pokupi staklene flaše i tegle i ode satima sa čeka u redu satima za mleko, pavlaku...

Moje omiljeno jelo - pura (lokalna varijanta palente), a sestrinog omača (domaća testenina) sa pavlakom.

Dobili u nekom trenutku mašinu za testenine, pa sušili u stanu i prodavali na pijaci.

Struja prosečno dolazila na 4-5 sati sedmično (ali bio je najduži period od 30ak dana bez). Kad dođe, mama nas istera napolje da bi mogla na miru da usisava, pere veš i sl. Sećam se da sam kao klinac pitao mamu da li je istina da je nekad stalno bila struja. Pa konstatovao da ne znam čemu stalno struja kad je i jednom sedmično dovoljno za te kućne poslove.

Sećam se i humanitarne pomoći neko vreme. I nekog danskog (feta) sira koji sam voleo.

Sećam se i grejanja na drva, i kupanja nakon grejanja lonca na šporetu. I da je dimnjak u našoj nižoj zgradi radio, pa nismo morali bušiti horizontalni dimnjak kao oni u višim zgradama.

I da sam, neopterećen svetlosnim zagađenjem zavoleo astronomiju. A kako u stanu nije bilo bog zna čega - igrao se napolju i do ponoći iako sam tek kretao u školu.

I osvetljavanja stana svećama, fenjerima, uljanim lampama i kasnije - čudom tehnike - neonskom lampom na akumulator.

Sećam se da su sve raspoložive zelene površine (osim reprezantivnih parkova) u gradu bile zasejane. I da smo mi klinci bili besni što su nam uzeli parkić između zgrada, pa smo čak i par navrata čupali (pa jadni ljudi dežurali i ograđivali).

Posle rata smo već bili (relativno) bogati. Mama švercovala đukanovićeve cigare iz CG. Pa izdali stan stranim vojnicima za cca 700-800 maraka, što je tad bilo ogromno.

A i struja bila skoro pa redovna - iako i dalje po navici nismo palili svetla kad uđemo kratko u sobu nešto da nađemo - znali smo i u mraku.

Ovaj niz koji ukljucuje mala remek dela i fine licne opservacije, kao i na momente golu tragicnu faktografiju treba sacuvati, izdati kao knjizicu... Ovo je nesto najbolje sto je ovaj forum proizveo u poslednjih nekoliko godina.

Mogu da ispričam I za moju ženu, kad već pričamo o ličnim pričama...

Imala je 12-13 godina, kada je morala da napusti Tuzlu... Tast je radio u vojsci i izašao je sa onom kolonom koja nije bila pobijena (pretpostavljam da znate za događaj Tuzlanska kolona), i izveo je stariju sestru...

Tašta i moja žena su ostali u Tuzli, ali posle tog događaja sa kolonom, tašta je odlučila da izvede moju ženu do babe i dede sa tastove strane, u spsko selo u okolini Tuzle... Išli su peške, pored leševa, nekako se dokopali ivice Tuzle, i onda krenuli preko nekog polja... Naleteli na nekog čoveka, koji im je rekao, e nmojte poljem, izginućete, sve je minirano, idite putem, kako god bude, sigurnije vam je... Dokopali se sela, tašta osatvila moju ženu kod babe i dede, i okrenula natrag da čuva stan... Posle nedelju dve, tast nekako pokupi moju ženu, i za Srbiju, u Zrenjanin, tamo je dobio posao u VJ... Tašta ostane u Tuzli da čuva™ stan...

Moja žena je posle toga živela u kasarni u Zrenjaninu, posle u Užicu, jeli u vojnoj kantini, pašteta bila sreća... Tašta je ostala još godinu i po u Tuzli, jer više nije mogla da izađe. Iako je hrvatica, svi su je zvali četnikuša, živela je u stalnom strahu da je neko ne ubije jer joj je muž radio za "četnike"... Posle nekog vremena, taština porodica iz Hrvatske, preko Karitasa i Katoličke crkve nekako je izvuče napolje, i ona preko Splita, i Zagreba stigne do Segedina pa Srbije... Stan nad kojim su imali stanarsko pravo, im je vraćen oko 2005, pa su ga otkupili i prodali (za neku siću, realno)... Kuću koju je tast gradio su prodali u 30% cene, jer, jbg... Kuća na selu u kojoj su baba i dada živeli, tokom rata je spljena, novu, kakvu, takvu je daonirala EU, posle rata....

Imali su sreću da je tast radio za vojsku, pa su imali tako stan u kom su živeli, koje je vojska plaćala, kad su prešli u Valjevo, na kraju... Nikad nisu imali bog zna koliko i to je na mojoj ženi ostavilo traga i dan danas, oko para i oko jela, štedljiva je u PM... Valjda jedina žena na svetu kojoj kažeš ajdemo u šoping, ona kaže, "a što da trošimo"? Sa druge strane i trag je da je vrednica, ništa joj nije teško da uradi, ne beži od posla, jer, tako je ceo život radila, da bi imala malo više...

Jebene devedesete i ratovi...

1 hour ago, gsb said:

Ovaj niz koji ukljucuje mala remek dela i fine licne opservacije, kao i na momente golu tragicnu faktografiju treba sacuvati, izdati kao knjizicu... Ovo je nesto najbolje sto je ovaj forum proizveo u poslednjih nekoliko godina.

Dodatni bonus je to sto neko ko bude izucavao to kako se ljudi, u sustini razliciti, mogu okupiti oko nekih bitnih stvari u zivotu njih i njima bliznjih.

Za buduce psihologe i ostale mestre psiho studija - neiscrpan izvor tema za doktorate.

PS. Sem tema o kucnim ljubimcima, golim dupetima oba pola i hipohondriji - naravno. :)

1 hour ago, radisa said:

svi su je zvali četnikuša, živela je u stalnom strahu da je neko ne ubije

to tuzla

a zagreb. nocni pozivi, pa ih pitaju, gde vam sin, tjetnik. treba da ide u hrvatsku vojsku. na zgradi napisano <moje ime> cetnik. brat mi je prolazio tamo i kaze da jos uvek stoji prefarbano, ali se vidi. velik grad, ali komsije nikakve, ispostavilo se. oca nekoliko puta zvali na informativne razgovore u vezi dece.

a on, onako invalid (operisao kicmu), spakovao je ceo svoj materijalni zivot tako pedantno, u tisini, kriomice, i kada su svu papirologiju i prodaju zavrsili poslao to, sa jos jedom familijom srba preko madjarske u novi sad. da podele troskove. kaze da im je pobedonosno mahnuo stapom, na kraju.

majka mi nikada nije htela pricati kako je na poslu bilo. nisam je ni pitao. mozda hocu, posle ove teme.

1 hour ago, radisa said:

okrenula natrag da čuva stan...

tako je bilo svuda i na svim stranama. ljudi trpeli da bi sacuvali ono sto su stekli.

pamtim po banjaluci srpske zastave po nekim kucama. rekli su mi da one oznacavaju kuce u koje su srbi usli (da li kupili, zamenili ...), da ih ne diraju