Moji roditelji su imali niže plaćene ali stabilne poslove u državnoj firmi i imali su pomoć sa sela, i opet je bilo gusto. Pa se pitam kako je bilo drugima koji nisu imali koliko toliko srećne okolnosti da ih tako nazovem?

Moji su imali poslove u državnoj firmi, ali su imale plate nešto tipa 3-10 DM, tako nešto.

Tata je išao u Segedin i švercovao hranu, mislim da i benzin jedno vreme. Slikao je neke slike unaokolo buržujima, ulje na platnu, ili radio karte...sećam se da je meni kartama platio matursku ekskurziju. Danima sedeo i crtao (i ja tako sad tezgarim da pošaljem dete na studijsko putovanje

Selo smo imali do 1992, kasnije ništa. Rat u jednom, u drugom baba umrla i to je to.

E da, '92/93. smo živeli kao sardine u gajbi od 39kvm kad su nam pristigle izbeglice, nas osmoro

Nije bilo toliko smrti koliko bi se očekivalo, iz Bosne, "samo" jedna osoba. Ostali su ili pobegli ili eto, preživeli.

Sranje je opet nastupilo kad je krenula tranzicija, odnosno kad je Soroš krenuo da nas pretvara u trandže 🤭

Da bih mogla sebi ponešto da kupim ili picu na pauzi na faksu, uglavnom je ili bio neki moj honorarni posao, na sajmovima, ili je teča kad dođe studentkinji davao po 10-20 evra, teča nas je sve izdržavao, i ćaletu nalazio neke posliće....mama je radila za džabe 3-4 godine (Inex - Interexport) samo da navuče staž za penziju. Sestra mlađa, klinka. I tako.

Ali meni je bilo veselo i tih 93-97, zezali smo se u školi, depresije su me krenule kasnije (ne samo mene)

Samo nemojte pls da ostavljate plačkove, ovo je sirotiljski topik, mora tako

ćale, prosvetni radnik, švercovao kvasac iz Srbije u Makedoniju i prodavao na pijaci. to kratko nešto.

posle postao veštak finansijske struke i to je već pomoglo da se stabilizujemo.

bilo puno suđenja za zaostale zarade, pa su radnici tužili poslodavce i moj ćale to računao.

pola predmeta nikada nije naplaćeno. niti su radnici videli kintu, niti veštak.

kad se samo setim, koristilo se ukamaćivanja kamate a ne samo glavnice.

to posle proglašeno neustavnim, šta li. raspali zakon o obligacionim odnosima.

sećam se nemaštine i praznog frižidera.

nema jaja, nema grickalica ni slatkiša. samo sir, mleko, koje su kupovali iz obližnjeg sela i džak brašna i šećera u špajzu.

nikada nismo imali auto tako da nismo jurili ni gorivo.

Ne ponovilo se. Bilo gladi, nervnih slomova, svega... neki iz familije trajno sjebani. Nabijem nacionaliste ne na kurac nego na kolac.

Novac je bio problematican tamo negde do polovine devedesetih, dok nisu poceli da dolaze Bugari na lokalni buvljak (Jagodina). Na preporuku komsike moji primise par njih na smestaj i to je trajalo sve do bombardovanja. Cale ucitelj, tu nije potreban neki poseban komentar. Izvadilo nas je sto sa hranom nismo imali nikakvog problema. 3 hektara pod kukuruzom, psenicom, krompirom, lukom i slicnim stvarima. Plus skoro redovno 20+ praseta u opticaju (prodaja ili nase potrebe, nebitno); pilici, curke i tome slicno. To sa stokom je krenulo da opada prema kraju devedesetih, posto je sve to zahtevalo mnogo posla, kako bi se obezbedila vecina stocne hrane iz sopstvene proizvodnje. Da, radjen je i vinograd, pa sam u BG uvek nosio domace vino, cesto i na vezbe.

Selo, obrada zemlje i to što je moj ćale znao da popravi bukvalno sve i da napravi svašta, pomoglo je da rana 90e preživomo kako-tako ok... Ja sma isto radio na njivi ili kao pomoćnik ćaletu kad je radio uvođenje struje, vode po kućama, kad god je i kako je trebalo, ranih 90ih...

Ćale je umro 1997, od raka... 93 je imao dve operacije (jednu operaciju i posle drugu, jer je jebeno teško sterilisati instrumente, valjda)... 97 kad se rak treći put vratio bio je kraj... :(

Od tada ja sam držao jako puno časova matemataika, fizika, što gdo je moglo i trebalo... Keva mi je još radila, u sada ne postojećoj državnoj firmi, za neku smešnu cifru, ali ćaletova penzija, neka njena platica i ovo što amsam i ja donosio bilo je dovoljno... Sve se malo stabilizovalo... 2003 sam se zaposlio u sada nepostojećoj fabrici, 180€ mi bila plata i odselio se od mame da živim sa sadašnjom suprugom...

kako? nikako

‘92 se vratio iz vojske, sestra počela da radi(stopirala faks) ja ako ne računam jedan izlazak na ispit zabatalio too. posle se oboje srećom vratili školovanju i završili, ona zapoceto, ja nešto deseto.

sela nije bilo…

arčila se neka ušteđevina dok je bilo za preživljavanje, džak brašna 50kg pa guli pitu sa sirom za ručak & večeru

sećam se kad su neki prijatelji iz vojvodine još iz sredine 80ih u malom, tada već u srednje velikom biznisu dali kevi 300dm dajoj se nađe(njihov sin bio u bg u vojsci pa smo ga malo malo izvlačili i dolazio kod nas na klopu)

naravno, ništa odmori, letovanja, zimovanja, kola…

kad je jul zajahao, keva pedalirana na prinudni jel nije htela da se učlani u isti, pa je šila i generalno se bavila domaćinstvom od dinara pravila dva)

posle se ćale stabilozovao sa nekim privatnim poslom u drugoj polovini 90ih pa je bilo laganije

svaki put kad čujem nekoga da su devedesete bile do jaja(razumem žal za mlados’) ja ga oteram u kurac

Bio sam klinac u prvoj polovini devedetih, roditelji naučni radnici, državni posao. Sećam se štednje u svemu, a mislim da su izgurali kombinacijom trošenja ušteđevine (one koja nije bila zamrznuta u takozvanim bankama), prodajom "porodičnog srebra", nasleđene kuće na selu i nekih parcela, kao i uz pomoć rodbine iz inostranstva.

U drugoj polovini devedesetih je keva promenila posao i imala bolju platu, ali su te rane 90-e ostavile trag. Daleko od "Dnevnika uvreda", ali dovoljno da to ostane samo zajednica na papiru. Posle bombardovanja je izgubila posao i bila nezaposlena godinu i po dok se nije vratila u državnu službu, i početak 2000-ih je bio čupav, ali mislim da je postojao optimizam kakav mi je sada nezamisliv, čak i kada bi pao Vučić. U prvoj polovini 2000-ih je krenulo i vraćanje stare devizne štednje (a svi su, i roditelji i babe i dede isključivo štedeli u bankama), tako da je definitivno bilo opuštenije i manje se brinulo.

Kao i kums imao sam poriv da teram ljude u kurac kada krenu da nostalgično drve o devedesetima.

Pocetkom 90-ih studirala u NS, nije bilo izobilja, ali nismo imali znacajnijih finansijskih problema, jer je tata imao dobru platu, a imala sam i dve tetke u Holandiji, koje nisu imale decu, pa su nam redovno pomagale.

Svejedno, bolji finansijski momenat nije pomogao da mi 90-e ostanu u lepom secanju, zbog celokupne atmosfere i desavanja oko nas.

2000 . dobila US Green card na GC lottery i 2001. odselila za US. Neki prijatelji, prateci situaciju i poboljsanje u Srbiji u drugoj polovini 2000-ih, vrate se iz US u Srbiju, "za stalno". To stalno potrajalo do 2011. kad su se vratili nazad za US.

Nikako tu da se sastavi bar jedna dekada dobrog zivota 😔

sve kao kums iz prvog pasusa, samo sto sam godinu stariji i bio sam sam, iako razne rodbinie imam po srbiji. jednostavno nisam hteo da smetam

pet kvadrata sam zapisao da bi ostao redovan sudent, prodavao za druge potom i za sebe, sverc komerc

osladile se pare, ali srecom se osvestio i vratio na faks, krckajuci ustedjeno i dajuci casove

izgubljene godine, al da nije bilo njih ne bih imao ni ovu zenu, a ni ovu decu i zato ne zalim

Di hiperinflacije se kako tako živelo a to je bio "point of no return"... Majka u državnoj firmi a pokojni otac sa istorijom alkoloholizma u građevini i još ilegalni "podstanari" u radničkim barakama... Selidba u stan na zakup preko firme ćaleta i tu mi se gubi nit kako su moji to preživeli. Znam samo da smo imali baštu i sadili cveće i nešto povrća koje smo nosili na pijacu i ispred robne kuće tek da se ima za školski pribor ili neki izlet nedajbobe. Sećam se jednog kojeg se ne sećam jer nije bilo moguće priuštiti ga. Selo bilo daleko, preko Drine i nije bilo nešto mnogo bolje. Izginuo brat od tetke na Ozrenu i sahranili ga posle 3 godine otprilike... To je otprilike to, bombardovanje je bio završni čin, maturirao sam sa uporedo sa Kumsnovskim sporazumom i ostavio 90e nek se jebu...

Kod mojih je bilo uvek uspona i padova ali ne mogu se setiti da je nekada bilo problematicno sa hranom. (za neki standardan srpski nivo)

Bas sam nakon procitanih postova na ovoj temi razmisljao zasto i ima par razloga:

• Tata je krajem osamdesetih godina imao jako uspesnu firmu u Bosni. Video je priliku, rizikovao, okruzio se odlicnim ljudima (od ovih prvih 20 ljudi skoro svi su imali kasnije svoje uspesne firme), rintao od 7 do 19 i naravno imao srece. To nam je omogucilo veliki rezerve za period ajd da kazem od marta 92 do Dejtona 95. I vecito pitanaje kako bi se to sve zavrsilo da nije bilo raspada SFRJ.

• Od 95 do 98 pokrivala nas je mamina doktorska plata i deda je uletao jer je imao bas veliku vojnu penziju a i ustedu za crne dane. Tu je krpila i tetka za bilo kakav "luksuz".

• 98 do 02 je bilo mozda finansijski najgrbavije. Propala su dva nova biznisa u Beogradu, mama je imala probleme na poslu zbog ne pripadanja bilo kojoj stranci. Ne znam sto ali kasnije kad sam pricao sa drugarima i oni su svi mislili da smo tad bili milioneri. Od crnjaka recimo ja se tada secam da sam isao u 8. osnovnom par puta u jesen u maminim cipelama (koje doduse jesu licile na muske)

• 2002 do 2014 mama uglavnom preuzima glavnu ulogu i sa radom u pocetku na dva posla, kasnije jedno vreme i tri (drzavna bolnica, privatna kllinika 80 km od nas i svoja ordinacija) omogucava da ja studiram u Becu a sestra u BGu. Tata se trudio i radio po nekim raspalim firmama ali nije mogao replicirati nikakav uspeh iz proslih firmi. Cesto je ostajao neisplacen ili dobijao neke smesne kompenzacije za plate.

TLDR.

Najvaznije je imati partnera koji moze preuzeti barem privremeno glavnu ulogu. Ne steti ni kad imas padobran u vidu svojih roditelja ili brata/sestre koji ti mogu uskociti kad bas dogori.

Moji nisu mogli da dobiju one besplatne stanove koje je cela firma i od jednih i od drugih dobijala na konto laskanja sirektorima pa su napustili BG krajem 80ih. To je ispalo srecna okolnost jer smo se preselili na 20 minuta od sela i dede koji je jos bio ziv u njemu, i slao nam hranu. Nijednom za vreme inflacije 90tih nisam bila gladna i pored toga sto nismo imali ni dinara. Desavalo se da iseku struju doduse.

Posle neke 95te 96te bilo je sve bolje, a od 98me otac je promenio posao i poceo opet ok da zaradjuje.

Ćale je radio privatno, a mušterije su uglavnom bili Mađari i Rumuni puni deviza od rođaka iz inostranstva, tako da je naša porodica živela carski. Mala firma, sam je radio, ali je imao mnogo posla. Išli na letovanja avionom, obišli celu Srbiju, pomagali bližu rodbinu koja je uglavnom radila za 5 maraka i ne bi znala šta će bez mog ćaleta. Prednosti Banata i okruženja koje ima dosta familije u dijaspori.

Brat i ja smo bili klinci i nismo ni bili svesni u kakvom istorijskom trenutku živimo, tako da nam je bilo baš dobro tih godina.

Pamtim ovo, mada sam mislio da je to bila samo 93., a vidim da preteklo i na 94tu. Pamtim dva kartona sa konzervama paštete i nareska, razmućeno žumance sa secerom, lomljenje zuba poslasticom od zagorelog šećera i utopljenih oraha,... Poslednje more s roditeljima 91., sledeće, tinejdz 97.

Do Avramovog dinara raspad, posle se stabilizovalo malo što se tiče finansija u porodici.

Sreća što faks došao 98., tesko da bi se imalo za slanje deteta na studije da sam koju godinu stariji.