Crtica iz Bugarske.

Na pola puta od turske granice prema Plovdivu bio je neki motel Gorski izvor i benzinska pumpa.

Tu bi bus tankovao gorivo, a to je baš tarajalo jer je skoro kompletan prtljažnik bio dodatni tank za dizel, uz minimum torbi da se isti zamaskira "od UNRPFORA". Kupljena roba se tovarila u bus gdje je bilo izvađeno pola sjedišta. Trivia: povratak iz Istambula sa busom krcatim petardama za preprodaju i tonama dizela a u busu svi puše.

No da ne skrećem sa teme... Dok se tanka sjedne se na terasu motela i pojavi se nekih 10-20 kurvi. Odma sijedaju u krilo i sl.

Neke tete što su držale tezge na Tuški iznijele plinsko kuvalo za kafu, kuvaju iste i pilje u dotične seksualne radnice.

Kreće dijalog od dvije rečenice.

Što me gledaš?, pita kurva.

Imaš li ti jadna roditelja?, mrtva ozbijna replicira teta od 60 ljetah.

Elem, svi kao neće i naravno, svi nestaju po sobama, neki i po dva puta.

i kruna događaja, dolazi pimp koji odvozi neke od nnih.

Došao je ladom specijal, debeli Bratko, sa Sinan repovima, u borolete sa bijelim čarapama.

Ovaj događj je imao značajan uticaj na razvoj moje ličnosti, pamtim svaki detalj.

Uz ovaj događaj, ključan u mom duhovnom razvoju bio je i psimeni zadatak ispod. To su dvije najupečatljivije stvari preživljavanja devedesetih.

Uživajte...

VI Pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika

Rađen: Svakako

Kako sam izio govno

Bijo sam i ja nekad maleno dijete i tada živijah skromnijem životom, bas ka i sad. Ali draga nastavnice bilo je i zajebanih dana, baš ka i sad, u mom djetinstvu, napravljnom od 2.000 (slovima dvije hiljade dana) dana. Ispričat ću vi jedan doživljaj, tužan ali logičan, koi se zbijo kad smo ja i Ljubinko Žilnik, moj pokojni drugar iz djetinstva, imali po šes (6 godina) godina. Ljubinko Žilnik, dječak iz komšijskih odaja bješe mirno dijete, republikanac po poreklu (potiče iz republike srpske), dobar drug, a najviše što mi se kod njega sviđaše bješe pokojna Vidosava - Vide Žilnik, njegova sestra, inače kurva po lokaciji, kojoj sam često viđao sise u njihovom stanu, dok ih je masira pokojni Stanoje, stražar u Ibar Genex, inace najbolji stražar u pokojno Cetinje! Tolko bijaše dobar stražar, da su ga sahranili u jednu baraku na ulaz u groblje, tako da i sad radi taj sveti posa, i to možda dobro. Vi iz uvoda vidjeste e su svi o koima se diskutuje pokojni, a kako je do toga došlo sad ću vi pričat, i da vi odma rečem da je za sve kriv pokojni Stanoje, bog da mu dušu prostre, a kako Stanoje - lijepo. Sad ćeš viđet draga nastavnice. Eo završili smo uvod.

Draga nastavnice, ti po sebe znaš, e si žena, da kad je neko kurva dobiva razne poklone i pare, pa je i pokojna Vidosava Vide Žilnik dobijala svakojake đakonije kad bi je privija uz sebe đakon, igračke kad je ćahu jebat igrači fudbalskog kolektiva Zemun, dobijala je i bruh kad je minavaše upravni odbor Moskovske elektroprivrede, ali najljepši poklon ostavljan joj na korišćenje bješe prašak, bijeli prašak, koi joj je dava pokojni Stanoje, Bog da mu duši prosto (na pipak). Taj prasak smo ja i pokojni Ljubinko viđeli prvi put kad su ga pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik, i jedno i drugo golijeh mudi (jai), šmrkali kroz slamčice od CocaCole (piće iz američke proizvodnje) u nos, pa je poslije pokojni Stanoje skaka po pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik s ormara, nosio je po sobi, bijo s njenom glavom u kacu sira, i nadasve je dobro jeba, Bog da mu dušu pršti. Ja i pokojni Ljubinko često virijasmo u sobi kad je pokojni Stanoje jeba pokojnu Vidosavu Vidu Žilnik, i kroz osmijehe često konstatovasmo e je njima možda i lijepo, i da bi i mi trebali probat ti prašak, za koi sam znava samo e se zove kralj kokaina. Tako pokojni Ljubinko mi Žilnik uiđe (uđe ili ulježe) (ipak ulježe) u sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik i dugo tražaše kralja kokaina, a ja ga čekah na straži pred sobom, pokojne Vidosave Vide Žilnik, pokojne kurve, i pred drugima. On izađe poslijed jedno dva i po sata sav srećan, a u ruku držase jednu kesicu u koju ležaše na leđima popularni bijeli prašak za nos, pokojni kralj kokaina. Mi odosmo u mojoj sobi i prosusmo oni prašak na jednom ogledalu, vođeni memorijom na postupke pokojnog Stanoja i pokojne Vidosave Vide Žilnik, i izmrvismo ga žiletom do minimuma tj. maximuma. Onda uzesmo slamku, skidosmo se goli, jer su tako i oni radili, Bog da im ono radi s dušama, podijelismo kralja u nekoliko linija i ja prvi počeh da uvukujem oni prasak u glavu, a zatim i pokojni Ljubinko Žilnik. Onda šjedosmo goli na dvosjedu i ja ubrzo viđeh Njegoša đe svira ksilofon, go do pasa, zatijem druga Tita s krilima, đe leti na liniji Ljubljana Kobilji Do s govnom od stotinu kila u ruke. Zatim viđeh divnu sliku đe se Nikšić šeta pored Ljubovića (oni velemajstor bez je) s očima punim duvana, zatim strinu Bonju đe piša u centar katunske naije i jos mnogo lijepih slika. Pokojni Ljubinko Žilnik bješe zapalijo sebe kosu i smijaše se ka lud. Ja ga utulih i mi se obukosmo i pođosmo napolju da bi se možda i odmorili od vizija, a i Ljubinko je mora kod doktora jer mu je glava malo bila izgorjela, što on, kad se otrijezni, ne zavolje. Mene se bilo sviđelo kako djeluje kralj kokaina, za koi još saznah e se zove droga Portorož, ali primijetio sam da je pokojni Ljubinko Žilnik, kad je bio uzeo kralja, volijo ponešto da zapali, pa možda i svoju kosu. I Njegovi pokojni roditelji, čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici ga nijesu puštali iz kuće petnajest dana pošto je zapalio kosu, a ja sam jedva čeka da ga pušte pa da opet ono radimo, samo što bi tada pazijo da što ne zapali, pa možda i svoju kosu. Ljubinka viđeh poslije petnajes dana i odma viđeh e je i on raspoložen za novo šmrkanje, samo kad ukrade Portorož pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik. To se i desi u jednoj srijedi, oko četri popodne, kad pokojni čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici spavahu po ručku, gore na sprat, a pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik bjehu goli u nužnik, tako da njena soba bješe prazna, pa pokojni Ljubinko uze prašak i mi pođosmo u njegovoj sobi da se minamo. Pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik pređoše u njenu sobu, i mi odlučismo da šmrkamo pa da možda i virimo šta li rade. Uradismo sve kako treba i sav oni prašak usisasmo nosom u glavu. Ja odma viđeh četri Hanke Paldum đe viore ispred Vladina doma, za njima nailažahu u koloni sestra Batrićeva, hotel Onogošt, neki vojnici koje su posrale tice (rode), dva Cuneta Gojkovića na buzaru i veliki majstor tenisa Vojin Hitler koi s ogromnijem klofačem u prkno držaše govore okupljenim tivćanima, pa možda i primorcima. Kad ošjetih miris pečenja počeh da se smijem jer je to bila najljepša halucinacija, jer bijah i gladan, a onda se okrenuh i viđeh pokojnog Ljubinka đe se vatreno smije, jer bijaše sebe zapalijo glavu i lijevu ruku, i kolko viđeh uživaše. Odma zatim ufati se i zavjesa u vatri, pa krevet, pa možda još i ponešto, ali najbolje je gorijo pokojni Ljubinko Žilnik, moj bivši drug iz djetinjstva. Ja pošto viđeh e ga ne mogu utulit, utekoh da se i ja ne ufatim, ali prema sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik se ne mogijaše proć, jer je vatra bila došla i do tun. Rekoh sebe: "Izgore li ova kuća, izgore!", i utekoh u svojoj kući i sobi oklen ne izlazih, sve dok za mene ne dođe majka mi i s iskrenijem bolom mi reče e su Žilnici izgoreli, i da bi treba možda i plakat, što ja odma podržah suzom iskrenicom.

Milicija dva dana poslijed uhapsi Prdonjicu Miličića, piromana iz Budve, i poslijed kraćeg prepiranja ubiše ga na trg hicom iz pištolja odlične proizvodnje, i tvrđahu e je on zapalijo kuću pokojnih Žilnika, jer ga pokojna Vidosava Vide Žilnik nije šćela. Ja mislim sad, kad već imam deset godina, a moj pokojni drug Ljubinko Žilnik još uvijek šes godina, da sam izio govno zato što nijesam reka miliciji da je pokojni Ljubinko zapalijo sebe pa kuću, jer bi možda i spasio pokojnog Prdonjicu, ali sad je za to najkasnije. Mene ostaje jedno kajanje, jedna pažnja koju iskazujem na grobu pokojnih Žilnika i pokojnog Stanoja, koi i dalje stražari na ulaz u groblju.

Vas nastavnice molim da o ovome nikome ne priznajete ništa, i ako bi moglo jedno 4+ jer bih volijo da imam tu ocjenu. I Unaprijed fala.

Radenovčić Slavujko

(1+) zlikovče
Potpis nastavnice

Nemojte tako nastavnice ..
Slavujkov potpis

Najgori trenutak mi je bio kad sam dosao na odsustvo kuci iz Hercegovine pocetkom `92: par meseci tamo, nagledao se svega i svacega, prosao ono sto ni najcrnjem neprijatelju ne bih pozeleo, taksista sa autobuske misli da moze da me odere zato sto misli po naglasku da sam Hercegovac (a vozi me u Brace Jerkovic gde sam odrastao, budala), zvonjenje na vrata stana i familija koja place kad me vidi zato sto sam se dva meseca vodio kao nestao u ratu.

Posle toga - sve mi je ravno: odavno sam ozaljen, opojan, otpisan... zivim izinat :)

Uh, kakva tema, čitam i vraćaju mi se slike i bukvalno mi se okreće stomak. Odvratne godine, odvratne.

Preživeli smo jako teško, nekim danima je čak bilo i pitanje hrane.

Otac i majka zajedno radili u firmi koja je otišla u stečaj, on upao u ozbiljnu depresiju i više se nikada nije zaposlio, vrlo ozbiljna psihička i porodična kriza.

Sporadična, vrlo retka pomoć sa sela, razni glupi poslovi, prodaja i preprodaja stvari… izdali deo kuće izbeglicama iz Hrvatske, koji su imali toliko svojih muka da smo na kraju prestali da naplaćujemo.  

Ja sam studirala i radila seminarske radove za druge, po ceni 15-20 maraka.

Finansijski nas je spasilo kada je majka dobila „dobar“ posao za humanitarnu organizaciju, od kog je svakog dana dolazila kući ozbiljno istraumirana ratnim pričama i ljudskim sudbinama.

Srećom preživesmo sve to, i znam da je mnogima bilo mnogo gore i da su mnogo više izgubili, posle svega sam i zahvalna.

Lol, kakav topik

moji su roditelji bili penzosi, mada se mama kasnije penzionisala. Ja i sestra studenti, jad i beda. Oko mene su se svi nekako snalazili, cak i imali para,ono cale neki biznis itd tako da sam bas bio finansijski na dnu. Opet preziveli se iskolovali, tako da sve je to zivot.

6 hours ago, gsb said:

Odbila posao asistenta na FON-u zbog politickih uverenja profesora sa nadimkom Klik-klak.

imala si sreće što te pored svih muka nije zadesila i ta budala.

vezbao fiziku u praksi isisavanjem benzina iz rezervoara u kantu. naucio kakvog je ukusa benzin, da ima razlicite boje i da je crveni najbolji.

Od jeseni 1992. do početka 1994. jaja, testenina, kupus, šargarepa, krompir i jabuke na 100 načina. Vajkrem je bio poslastica.

Šnenokle i mućena jaja sa šećerom od slatkiša.

Za užinu u školi jabuka ili ništa.

Pocepane farmerke (pravio se sam da je to tako namerno), starke i adidaske lepljene.

Sećam se i hladnoće, odnosno vrlo ograničenog centralnog grejanja zime 1993. Kada krene neka pesma iz tog perioda, uvek se setim hladnoće.

I to je 100x bolje nego da sam bio u ratnom području, ali tada nisam razmišljao na taj nečin. Jbg.

edit

Ali šok kada je SPS u sred '93 dobio neke izbore!

Edited March 11Mar 11 by Malkmus

E ta hladnoca... Ja sam negde 2000tih bila pravo iznenadjena sto je kuca bila topla kad sam jednom dosla iz BGa u staru kucu kod mojih.

Citavo objasnjavanje je usledilo gde ja komentarisem kako je bilo hladno jer je kuca imala kriminalnu izolaciju i sta ste to radili, a moji se zgedaju i kao ma kakva izolacja nikad nije ni bio problem u izolaciji nego nismo imali uglja sem za jedno lozenje koliko da ne popucaju cevi.

13 hours ago, Starman said:

Uh, kakva tema, čitam i vraćaju mi se slike i bukvalno mi se okreće stomak. Odvratne godine, odvratne.

Preživeli smo jako teško, nekim danima je čak bilo i pitanje hrane.

Otac i majka zajedno radili u firmi koja je otišla u stečaj, on upao u ozbiljnu depresiju i više se nikada nije zaposlio, vrlo ozbiljna psihička i porodična kriza.

Sporadična, vrlo retka pomoć sa sela, razni glupi poslovi, prodaja i preprodaja stvari… izdali deo kuće izbeglicama iz Hrvatske, koji su imali toliko svojih muka da smo na kraju prestali da naplaćujemo.  

Ja sam studirala i radila seminarske radove za druge, po ceni 15-20 maraka.

Finansijski nas je spasilo kada je majka dobila „dobar“ posao za humanitarnu organizaciju, od kog je svakog dana dolazila kući ozbiljno istraumirana ratnim pričama i ljudskim sudbinama.

Srećom preživesmo sve to, i znam da je mnogima bilo mnogo gore i da su mnogo više izgubili, posle svega sam i zahvalna.

Prvobitno sam preskočila.

Kod nas je bilo i to da su moji kupovali po čašu jogurta, podele meni i sestri, a onda oni sipaju vodu i podele njih dvoje.

Ja i dan danas kašikom pokupim sve šta ima, nikad ne bacam čašu tek onako. A čudila sam se đedu što nikad nije dao da se baci hleb.

još nečeg sam se setio. mamina sestra je rešila da nastavi životu zaostrogu. negde u leto '91. posle, kada se zaratilo i prekinute komunikacije, dva-tri puta sam uspeo da se čujem s njom obrćući prvo pozivni broj za sarajevo pa potom za split i na kraju njen kućni.

23 minutes ago, đorđe geprat said:

još nečeg sam se setio. mamina sestra je rešila da nastavi životu zaostrogu. negde u leto '91. posle, kada se zaratilo i prekinute komunikacije, dva-tri puta sam uspeo da se čujem s njom obrćući prvo pozivni broj za sarajevo pa potom za split i na kraju njen kućni.

e da. ko zna koliko se nisam mogao cuti sa roditeljima. sve dok nisam upoznao devojku iz makedonije. baba mi (njena majka), pokoj joj dusi, se odmah ponudila da zove moje u zagreb. most koji mi je toliko znacio. a tek mojim roditeljima. zato mi je i odluka da dodjem ovde da zivim bila toliko laka.

Hm, ja sam prerano odrastao zbog tog perioda.

Nekako se sunovrat svega poklopio s porodičnim problemima. Počelo je iznenadnim dedinim šlogom i ubrzo smrću krajem osamdesetih. Ćale je to jako teško podneo, posle sam i ukapirao koliko je deda bio oslonac svima. 1991. sam polazio u prvi razred, vratili smo se iz Grčke s mora u avgustu i preko noći je došao kurir iz vojnog odseka da vodi ćaleta "na vojnu vežbu" tamo negde oko Osijeka i Vukovara. Vratio se tek januara ili februara dogodine. Onda se u leto 1992. razbolela baba od nekakvog limfoma, sušila se kao kostur, hemioterapija jedino u KBC "Dragiša Mišović" u Beogradu dva puta mesečno. Matori su radili u privredi, ćale trgovina majka farmaceutska industrija. Plata 5-10 maraka a litar benzina na crnom tržištu 3 marke, 550 km u oba pravca, 7 litara na 100 km 40ak litara iliti 120 maraka. Ako ne pružiš nešto niko neće ni da pogleda starog čoveka... izneli su celu kuću, bukvalno. Spasilo za hranu tu i tamo selo i to rodbina, pošto kuća opustela. Sećam se kao juče da je bilo, da su nas u školi terali da nosimo vodu u flašama od kuće, jer nema hemije da se čisti i steriliše, ni wc niti česme. Slavu slavili sa sijalicom iz autofara žicom zakačenom za akumulator. I da mi je majka krajem 1993. u besu, kad je shvatila da ne vredi ništa, dala celu platu u koverti u onim nekim milionima, milijardama, a ja otrčao da kupim žetone za luna-park - jer odmah mogu da kupim duplo više nego što ću moći za tri sata. 1994. za mene palitreks antibiotik plaćaju 4.000.000.000.000 (slovima: četiribiliona) dinara, broj koji u četvrtom osnovne nisam umeo ni da izgovorim. Onda ide Avramovićeva reforma monetarnog sistema (dinar-marka) i majka prima platu 25 dinara. Radost u kući...

1995. godine, oko nove godine, u nedelju dana umiru obe babe. Iste godine ćaleta roka prvi infarkt, u 48oj. Pregurava to, menja firmu, postaje direktor propalog društvenog trgovinskog preduzeća u dugovima. Na mišiće je oporavlja, kreću da rade, primaju plate... 1997. su im plate 300-400 maraka, oseća se da se malo lakše diše, idemo i na more prvi put posle 6 godina. Vraćamo se s mora preko Kosova, u K.Mitrovici na punktu nas zaustavlja policijska patrola s automatskim puškama, na jesen počinje i tamo da se puca. Počinje opet sranje, skače devizni kurs, kreće '99ta. Dešava se što se dešava, završava se rat, ćaleta u leto smenjuju lokalni SPSovci jer im ne ćuti i ne ide niz dlaku, on otvara konačno neku privatnu firmicu, spašava nas majkina plata. Dolazi 2000-ta, sećam se ozarenih njihovih lica kad su videli Crkvenjakova da vodi program na RTSu 6.10.2000.

Ćale, već zagazio u ozbiljne godine, se muči kao privatnik, ne ume, ne ide mu. Ja radim s njim prepodne, popodne idem u školu, tada već srednju. Radim preko leta ceo raspust. Majkinu firmu, inače skroz zdravu, prodaju 2003. za neke smešne pare. Novi vlasnici menjaju koncepciju poslovanja, gase 70% proizvodnog programa, otpuštaju 2/3 radnika. Ona odlazi u prvom talasu, uz otpremninu, koja nestaje za godinu dana. Oboje prestari da se menjaju i prilagođavaju, a premladi za penzionisanje. Gasimo firmicu ubrzo. U toj situaciji 2003. odlazim na studije, van kuće, i agonija se produžava još 6 godina.

Prodisao sam kad sam počeo da radim 2011.

Ko god ponovo pocne da sere kako je Srbija unistena od zutih (ima takvih i ovde) treba ga naterati da odstampa sve stranice ovog topika i cita naglas par sati pre spavanja

13 hours ago, precog said:

vezbao fiziku u praksi isisavanjem benzina iz rezervoara u kantu. naucio kakvog je ukusa benzin, da ima razlicite boje i da je crveni najbolji.

Najbolji je bio rezedo, Inin, ali ga uglavnom nije bilo dok se ne dokopaaš Segedina.

Rumunski je bio grozan, žuti, albanski plavi bio ok ali se trošio kao blesav, a crveni je kao dobar, mađarski valjda.