Transakciona analiza i psihološke igre

[Malkmus]

Neverovatno je koliko jedna profesija krije od javnosti šta tačno radi, koliko traju procesi i neverovatno je koliko je sklona da udara u talambase kako pomaže, prenebegavajući da nije reč o pomoći već o procesu neizvesnog ishoda za koji se traže velike pare koje idu čudnim tokovima.

Da ne pričamo koliko su nemoćni pred nekim poremećajima, npr. narcisoidnom.

Edited August 14, 2021 by Malkmus

[Miljenko]

Ja ne mogu da ih smislim. Taj koncept kljukanja lekovima, kao nekog vida magicnog resenja, mi je prosto neverovatan. Osetio sam to na svojoj kozi, pre sada skoro 20 godina. Od lekova nisam mogao da funkcionisem, pa sam ih izbacio I postepeno naucio da kontrolisem postojeci problem. 

Sada sam vec malo omatorio, pa su depresivni ispadi ponovo ucestali, no prezivljavam ih dosta lakse, u odnosu na pomenuti period.

[Pixie]

Što se tiče Berna, ne poznajem toliko detaljno njegovu teoriju, ali su mi poznati postulati TA. Prvi put sam za njega čula tokom studiranja u Beogradu od jednog predavača koji se nikada nije bavio psihoterapijom, već (koliko sam pratila njegov rad) prevashodno nekim alternativnim i ezoteričnim teorijama lečenja. Drugi put od jednog sociologa u Nemačkoj, koji isto nije završio obuku za terapeuta, već se bavio savetovanjem tj. "koučingom", što nije zaštićen pojam, što opet ostavlja mogućnost slobodne interpretacije i zloupotrebe.

 

U Nemačkoj TA nije priznata kao zvaničan pravac u psihoterapiji. Svi koji žele da rade kao psihoterapeuti moraju, nakon završenih studija iz psihologije ili u toku specijalizacije iz psihijatrije (nakon završenih studija medicine) da završe dosta obimnu obuku (u trajanju u proseku 5 godina uz svakodnevni rad, ličnu terapiju i nadzor) iz jednog od 4 priznata pravca (psihoanaliza, terapija na bazi psihoanalize, CBT i od skoro i sistemska/porodična terapija - poslednjom se najčešće bave dečji terapeuti) na jednom od zvanično priznatih instituta. Nakon toga (ili u toku) je svako slobodan da se na toj bazi nadograđuje/edukuje drugim teorijama kako bi obogatio, produbio svoj rad, sticao nova iskustva ili šta god.

 

Ja, između ostalog, imam problem sa TA baš zbog tog pojma "igra", koji implicira da postoji svesna namera i manipulacija, što u većini slučajeva u međuljudskim interakcijama nije tako. Svako reaguje onako kako u određenoj situaciji i sa trenutnim ličnim resursima može, što ne oslobađa odgovornosti i posledica, koje služe za uspostavljanje neke orijentacije o tome šta je društveno prihvatljivo, a šta ne, za one čiji nivo društvene i lične svesti i empatije nije dovoljan da to sam percepira i/ili da se prilagodi.

 

Pored toga su, kao što je već neko lepo napisao, svako dogmatsko držanje bilo koje teorije (koja samo to i jeste), a pogotovu takvih bez dovoljno ustaljenih kontrolnih mehanizama, kao i njihova zloupotreba i ne-preispitivanje sopstvenog znanja, iskustva i motiva vrlo problematični. 

 

Koliko sam uspela da razumem iz napisanog, TA u Srbiji ima veći značaj u formiranju prostora terapeutskog delovanja?

[Malkmus]

Posle Milivojevića, medijski najzastupljenije su Prof. dr Tijana Mandić (predaje psihologiju na FDU) i Aleksandra Bubera, psihijatar. Prva nije iz Milivojevićevog udruženja, druga jeste.

Sad sam pretraživao sajt Drajzerove, jer cenim da bi ih tamo moglo biti dosta, ali ne mogu da nađem spisak zaposlenih. Samo neke odbore u kojima sam našao jednu terapeutkinju - psihoanalitičarku. Ostali su lekari drugih specijalnosti ili klot psihijatri.

[Pixie]

54 minutes ago, Malkmus said:

Posle Milivojevića, medijski najzastupljenije su Prof. dr Tijana Mandić (predaje psihologiju na FDU) i Aleksandra Bubera, psihijatar. Prva nije iz Milivojevićevog udruženja, druga jeste.

Sad sam pretraživao sajt Drajzerove, jer cenim da bi ih tamo moglo biti dosta, ali ne mogu da nađem spisak zaposlenih. Samo neke odbore u kojima sam našao jednu terapeutkinju - psihoanalitičarku. Ostali su lekari drugih specijalnosti ili klot psihijatri.

 

Misliš na članove tog udruženja? Je l' se to tako "primilo" zbog dostupnosti tj. medijske prisutnost i/ili nedostatka alternativa ili nečeg dugog? 

[Malkmus]

Ne znam zašto je to tako. Ne znam ni kako i zašto se zapatilo, samo znam da su oni ovde legitimni i da se pitanje legitimiteta TA uopšte ne postavlja u struci.

[harper]

27 minutes ago, Pixie said:

 

Misliš na članove tog udruženja? Je l' se to tako "primilo" zbog dostupnosti tj. medijske prisutnost i/ili nedostatka alternativa ili nečeg dugog? 

 

Mislim da se desilo kao sto se u Srbiji sve desava, nekontrolisano i ad hoc. Milivojevic je jedno vreme iskakao iz frizidera koliko se nije skidao s raznih televizija, da li je imao neciju podrsku ili su se ljudi zalepili na nesto novo iz poslovicnog snobizma zaista ne znam. On je cak osnovao nekakvo Udruzenje psihoterapeuta ciji je bio predsednik (mozda je i sada) koje je u jednom trenutku pretilo da se nametne kao zakonska obaveza i uslov da se uopste bavis terapijom u Srbiji. Ta zajednica je dugo bila nekako introvertna i nezainteresovana za javnu promociju pa su banku tradicionalno drzali neki ljudi koji su uzivali u boji svog glasa, poput Jovana Marica, Tosevskog a sada Milivojevica. Ne verujem da tu postoji neka zavera s vrha, lik je prosto bio probojan, agresivan i uporan a niko se nije preterano trudio da mu stane na put i raskrinka ga. Za novinare, opet, nema nikakve razlike, njima je vazno da ce se oni javiti na telefon kad im zatreba da gostuju. Njima da udje covek sa ulice koji u zivotu nije prosao pored Filozofskog fakulteta bi mogao da proda da je vrhunski terapeut.

 

Koliko je meni poznato u Srbiji ne manjka ni psiholoske, ni psihijatrijske, ni terapijske podrske. Do skoro su terapeuti koji su manje poznati u javnosti dosta kuburili s brojem klijenata (korona je to prilicno promenila) a konkretno znam da se u nekim veoma razvijenim zemljama na primer na psihoanalizu ceka da se oslobode termini kod terapeuta. Nama je mnogo veci problem stanje u institucijama koje se bave sanacijom komplikovanijih psihickih stanja, terapeuta raznih pravaca ima dovoljno.

[Taihoskopija]

On 14.8.2021. at 23:08, Miljenko said:

Ja ne mogu da ih smislim. Taj koncept kljukanja lekovima, kao nekog vida magicnog resenja, mi je prosto neverovatan. Osetio sam to na svojoj kozi, pre sada skoro 20 godina. Od lekova nisam mogao da funkcionisem, pa sam ih izbacio I postepeno naucio da kontrolisem postojeci problem. 

Sada sam vec malo omatorio, pa su depresivni ispadi ponovo ucestali, no prezivljavam ih dosta lakse, u odnosu na pomenuti period.

 

A meni je kombinacija farmako lečenja i terapija doslovno spasila život, samo što ih nisam posmatrala kao magično rešenje, nego kao lekove koji se piju da bi ti bili fizička podrška i dobar temelj za ostatak teškog posla.

 

 

Možda ti nije pogođena pogođena terapija, žao mi je, ali je super što si uspeo da se izboriš sa svim tim na način koji tebi odgovara. 

 

Način je pitanje izbora i zavisi od velikog broja faktora, pa sam imala potrebu da odreagujem i kažem da ima i drugačijih iskustava, možda nas bude čitao neko kome treba pomoć, a  negiranje dostignuća i preporuka zvanične medicine mora doći uz disklejmer i  ogradu, posebno uzimajući u obzir škakljivost koju podrazumevaju pitanja mentalnog zdravlja. 

 

 

[harper]

12 minutes ago, Taihoskopija said:

 

A meni je kombinacija farmako lečenja i terapija doslovno spasila život, samo što ih nisam posmatrala kao magično rešenje, nego kao lekove koji se piju da bi ti bili fizička podrška i dobar temelj za ostatak teškog posla.

 

 

Možda ti nije pogođena pogođena terapija, žao mi je, ali je super što si uspeo da se izboriš sa svim tim na način koji tebi odgovara. 

 

Način je pitanje izbora i zavisi od velikog broja faktora, pa sam imala potrebu da odreagujem i kažem da ima i drugačijih iskustava, možda nas bude čitao neko kome treba pomoć, a  negiranje dostignuća i preporuka zvanične medicine mora doći uz disklejmer i  ogradu, posebno uzimajući u obzir škakljivost koju podrazumevaju pitanja mentalnog zdravlja. 

 

 

 

Upravo tako, moje neko vidjenje je da farmakoterapija uglavnom ne leci vec kontrolise. Vecina lekova tog tipa sluzi da se saniraju akutna stanja, to zna svako ko se dohvatio makar bromazepana kad se nasao u tezoj stisci. Tek uspesno zavrsena terapija pravi sustinsku razliku u procesu izlecenja. Na zalost (ili na neciju srecu, kako god), jako veliki broj ljudi se prosto navikne da im bude trenutno bolje od lekova i onda vremenom razviju potrebu da ih koriste kao staku, ne baveci se previse time kako i zasto uopste dolaze u situaciju da im je ta staka povremeno potrebna. Kao i u svakom logickom poslu, nevezano za medicinu, ako hoces da razumes posledice moras znati sta je uzrok i uspostaviti tu kauzalnost.

[Malkmus]

Nekima je i uništila, ali nije lepo o tome da se priča, jer će odvratiti druge od terapije.

Psihologija i psihijatrija "uče" klijente i pacijente da se stvari sagledaju realno. Tako postoje i mračne strane psihoterapije i psihijatrije za koje u medijima nema mesta, a afere, zloutrebe položaja, korupcija i kršenje zakona od strane ljudi koji vole da pomažu™ se često zataškavaju, čak i ako dobiju neki prostor. E, tu se doktrina realnijem sagledavanju stvari zaboravlja. Ili uvid u stanje, što kažu anallitičari.

 

Što se tiče psihoanalize, normalno da se čeka na Zapadu, pošto je zastarela i neekonomična, pa je i broj terapeuta manji nego ovde ili u Rusiji npr. Ko će da dođe na red kada klijente drže po 10 godina?

[Pixie]

13 minutes ago, harper said:

Koliko je meni poznato u Srbiji ne manjka ni psiholoske, ni psihijatrijske, ni terapijske podrske. Do skoro su terapeuti koji su manje poznati u javnosti dosta kuburili s brojem klijenata (korona je to prilicno promenila) a konkretno znam da se u nekim veoma razvijenim zemljama na primer na psihoanalizu ceka da se oslobode termini kod terapeuta. Nama je mnogo veci problem stanje u institucijama koje se bave sanacijom komplikovanijih psihickih stanja, terapeuta raznih pravaca ima dovoljno.

 

Za Nemačku mogu da kažem da se čeka duže, jer se za većinu ljudi podrazumeva da im psihoterapiju (kad za nju postoji indikacija) plaćaju zdravstvena osiguranja, koja odlučuju o veličini budžeta koji stavljaju na raspolaganje i broj terapeuta koji "sarađuju" sa udruženjem zdr. osiguranja je strogo ograničen i ovi terapeuti u svakom slučaju moraju da ispunjavaju propisane uslove, što situaciju čini malo preglednijom za "običnog korisnika". Broj terapeuta koji rade "privatno" tj. nemaju ugovor sa osiguranjima, je u poslednje vreme porastao, ali manji broj ljudi je spreman da plati, tako da se razvio jedan sistem "naknade troškova" pod određenim uslovima i kod "privatnih" terapeuta, ali samo ako oni zadovoljavaju one iste uslove kao oni koji regularno sarađuju sa osiguranjem. Moj utisak je da je ovo jedan od faktora zbog čega je dostupnost (pored sigurnosti) ipak veća nego u Srbiji, gde finansijski faktor čini mi se ipak igra veću ulogu. Iako naravno nigde nije idealno.

[Pixie]

21 minutes ago, Malkmus said:

Što se tiče psihoanalize, normalno da se čeka na Zapadu, pošto je zastarela i neekonomična, pa je i broj terapeuta manji nego ovde ili u Rusiji npr. Ko će da dođe na red kada klijente drže po 10 godina?

 

Mislim da je ovo samo delimično tačno. Obuka za analitičara jeste jako obimna i skupa (za obe strane) i zahteva mnogo ličnog angažovanja i odricanja, na koja mnogi nisu spremni ili im životna situacija to ne dozvoljava. I da, analitičar koji još radi po Frojdovom diktatu je vrlo zastareo, ali srećom bilo je i tu napredovanja i postoje "moderni" analitičari. Osim toga, ima zaista ljudi, za koje kraće terapije nisu rešenje, i za koje je dobro da ova mogućnost postoji.

Edited August 20, 2021 by Pixie

[Taihoskopija]

18 minutes ago, harper said:

 

Upravo tako, moje neko vidjenje je da farmakoterapija uglavnom ne leci vec kontrolise. Vecina lekova tog tipa sluzi da se saniraju akutna stanja, to zna svako ko se dohvatio makar bromazepana kad se nasao u tezoj stisci. Tek uspesno zavrsena terapija pravi sustinsku razliku u procesu izlecenja. Na zalost (ili na neciju srecu, kako god), jako veliki broj ljudi se prosto navikne da im bude trenutno bolje od lekova i onda vremenom razviju potrebu da ih koriste kao staku, ne baveci se previse time kako i zasto uopste dolaze u situaciju da im je ta staka povremeno potrebna. Kao i u svakom logickom poslu, nevezano za medicinu, ako hoces da razumes posledice moras znati sta je uzrok i uspostaviti tu kauzalnost.

 

Pa da. Mada, stanje u državnoj psihijatriji jeste  vrlo loše, posebno ta prva linija, pa se posete često zaista svode na lek i pet minuta razgovora ako ne odvojiš novac da se lečiš privatno, pošto se nema vremena za normalan pristup, ali ni to nije svuda tako i svakako ne znači da je lečenje koje je predložilo stručno lice glupost. 

[Malkmus]

Bila je na netu jedna psihijatrica koja radi sistemsku porodičnu terapiju. U biografiji joj je pisalo da je išla na analizu 12 godina. A pritom je bila bolje pripremljena na eventualne bolne uvide™ od bilo kog pacijenta koji nema veze sa studiranjem "psiho" nauka. I sada više nema tog podatka. Obrisala.

 

edit.

Jednom jako poznatom psihodinamskom terapeutu i psihijatru se na grupnoj terapiji omaklo da više ne radi psihodinamsku terapiju, osim sa na kojima mora da primeni takav pristup, već da ih "krpi", to jest radi simptomatsko lečenje, jer odustaju u velikom broju zato što je ta vrsta terapije previše bolna. Reč je o kraćoj verziji analize.

 

Edited August 20, 2021 by Malkmus

[Pixie]

23 minutes ago, Malkmus said:

Bila je na netu jedna psihijatrica koja radi sistemsku porodičnu terapiju. U biografiji joj je pisalo da je išla na analizu 12 godina. A pritom je bila bolje pripremljena na eventualne bolne uvide™ od bilo kog pacijenta koji nema veze sa studiranjem "psiho" nauka. I sada više nema tog podatka. Obrisala.

 

edit.

Jednom jako poznatom psihodinamskom terapeutu i psihijatru se na grupnoj terapiji omaklo da više ne radi psihodinamsku terapiju, osim sa na kojima mora da primeni takav pristup, već da ih "krpi", to jest radi simptomatsko lečenje, jer odustaju u velikom broju zato što je ta vrsta terapije previše bolna. Reč je o kraćoj verziji analize.

 

 

Za psihoterapiju i jesu, pored motivacije tj. neke unutarnje muke za koju više ne nalazimo kompromisno rešenje, važni i trenutno raspoloživi resursi. To "krpljenje" može nekome da bude dovoljno ili samo trenutno dovoljno, tj. može da pomogne nekome da kasnije uopšte dođe u situaciju da može da podnese veće "intervencije". Zato na primer ovde postoji određena fleksibilnost, tako da recimo analitičari (mogu da) rade krizne intervencije od 12 termina, kratke terapije od 25, "standardne" od 50, 80 ili 100, ili duže višegodišnje analize od 200-300 i više sati, prilagođeno potrebama i resursima klijenta. Neretko se tek "u hodu" formira odluka o formi i dužini terapije, jer kada se podnosi zahtev osiguranju za određeno trajanje terapije, ovo treba i da se obrazloži, a neke stvari nisu uvek na početku očigledne. Osim toga, potrebe klijenta i procena terapeuta mogu da se u toku terapije promene, zbog čega rigidno poštovanje neke forme/modela često nema smisla i donosi više štete nego koristi.