Preneću ovde savet profesionalca: i kada se daje krv dobrovoljno, i u drugim prilikama, recimo u laboratoriji, uvek bi trebalo okrenuti glavu i pogled na drugu stranu.

Nije u pitanju individualna hrabrost ili odlučnost, već postoji mogućnost podsvesne reakcije kada osoba gleda isticanje sopstvene krvi, i to se ne može u potpunosti voljom kontrolisati. Ne samo saznanje da gubimo krv, već i taj prizor, može pokrenuti zaštitni mehanizam na nivou našeg "firmvera": pad pritiska, pa i gubitak svesti, predstavljaju jednu od mogućih evoluciono razvijenih taktika kojom organizam pokušava da se izbori sa krvarenjem, da bi se u režimu smanjene potrošnje povećale šanse za preživlavanje.

Iz nejasnog razloga, ovaj savet nikada nisam ponovo čuo na mestima na kojima bi ga trebalo redovno i rutinski upućivati od strane osoblja koje vadi krv. Često im ga prenesem, svako klimne i složi se, ali nemam utisak da to prihvati i naknadno praktikuje.

Oduvek gledam u vađenje krvi i nekad mi kažu nemoj, i ja oću!

Ja takodje nemam problem sa gledanjem. Tehnicari se uvek muce da mi nadju venu, ali zato kad je nadju, kesa se napuni ocas posla. Na zalost zbog slabih vena nisam u mogucnosti da dajem trombocite ili antitela sto mi je dosta zao, naoricto za trombocite i sto ne mogu tako da pomognem onkoloskim pacijentima.

Ja na uzorku od 1 mogu da potvrdim da ovaj evolutivni mehanizam radi

U početku mi bilo malo gadno, ono neko ti zabada metal u nežnu venicu.

Baš da bih to prevazišao, gledao sam i sad mi je svejedno. Malo pecne prilikom uboda i to je to.

Te igle su inače većeg prečnika od onih koje služe za uzorkovanje, jer mora 450ml krvi da istekne u nekom roku (poslednji put 7 minuta i 7 sekundi).

Originalna preporuka zapravo potiče od oca, koji je tokom decenija radnog veka kao anesteziolog ko zna koliko hiljada miliona puta ljudima u vene gurao kojekakve igle, braunile ili šta već. I za prethodna ispitivanja, i uoči i tokom operacija, ali naročito u intenzivnoj i postoperativnoj nezi.

Pričao je kako se dešavalo čak i sa ljudima koji su iskusni davaoci, recimo davali su krv na desetine puta bez ikakvih problema, da mu kolabiraju kad vide sopstvenu krv koja je potekla kroz cevčicu ili malo kanula sa strane.

Bez obzira što to jeste drukčija situacija kada ste u ulozi pacijenta, i prirodno je da ste zabrinuti i u drugačijem stanju svesti čim uopšte dolazite u priliku da se vidite sa anesteziologom (daleko im lepa kuća), radi se o reakciji na nivou podsvesti, koja je potpuno nepredvidljiva.

Stoga je savet "okreni se sine dok ti bušim venu" sasvim umesan, i trebalo bi da je deo obaveznog protokola, ali to iz mog iskustva redovno izostaje. Bio sam, da se ne pominju obični pregledi i posete laboratorijama radi analze krvi, zaista priličan broj puta i u Zavodu/Institutu u Svetosavskoj, i po njihovim mobilnim autobusima, i u Zemunu, ali i po raznim bolnicama kada je namenski nekom trebalo (uzgred, sećam se da je u službi KBC Zvezdara pre 20-ak godina radilo nestvarno lepo stvorenje, zbog koje bih dolazio da dajem krv svaki dan samo je vidim, što vrv ne bi imalo najpovoljniji ishod), i nikada nisam od osoblja ponovo čuo taj ćaletov, vrlo trezven savet.

Eto, gore je pomenuto da se to ipak poneko seti da predloži davaocu, što je dobro čuti.

4 hours ago, Dobrila said:

Preneću ovde savet profesionalca: i kada se daje krv dobrovoljno, i u drugim prilikama, recimo u laboratoriji, uvek bi trebalo okrenuti glavu i pogled na drugu stranu.

Nije u pitanju individualna hrabrost ili odlučnost, već postoji mogućnost podsvesne reakcije kada osoba gleda isticanje sopstvene krvi, i to se ne može u potpunosti voljom kontrolisati. Ne samo saznanje da gubimo krv, već i taj prizor, može pokrenuti zaštitni mehanizam na nivou našeg "firmvera": pad pritiska, pa i gubitak svesti, predstavljaju jednu od mogućih evoluciono razvijenih taktika kojom organizam pokušava da se izbori sa krvarenjem, da bi se u režimu smanjene potrošnje povećale šanse za preživlavanje.

Iz nejasnog razloga, ovaj savet nikada nisam ponovo čuo na mestima na kojima bi ga trebalo redovno i rutinski upućivati od strane osoblja koje vadi krv. Često im ga prenesem, svako klimne i složi se, ali nemam utisak da to prihvati i naknadno praktikuje.

Poslednji put, pre nekih mesec, dva, za malo da se onesvestim, morali da me spuste, valjda da se vrati krv u mozak. I kad sam ustao, dok sam se popeo na drugi sprat, opet je krenulo da mi se vrti i imao sam osećaj da ću se srušiti, pa sam seo/legao na lazy bag još neko vreme. A mislim da sam do sada dao krv između 20 i 30 puta. Krenuo od srednje škole. Mada pre ovog puta sam neplanirano napravio pauzu 4-5 godina.

22 minutes ago, Dobrila said:

Originalna preporuka zapravo potiče od oca, koji je tokom decenija radnog veka kao anesteziolog ko zna koliko hiljada miliona puta ljudima u vene gurao kojekakve igle, braunile ili šta već. I za prethodna ispitivanja, i uoči i tokom operacija, ali naročito u intenzivnoj i postoperativnoj nezi.

Pričao je kako se dešavalo čak i sa ljudima koji su iskusni davaoci, recimo davali su krv na desetine puta bez ikakvih problema, da mu kolabiraju kad vide sopstvenu krv koja je potekla kroz cevčicu ili malo kanula sa strane.

Bez obzira što to jeste drukčija situacija kada ste u ulozi pacijenta, i prirodno je da ste zabrinuti i u drugačijem stanju svesti čim uopšte dolazite u priliku da se vidite sa anesteziologom (daleko im lepa kuća), radi se o reakciji na nivou podsvesti, koja je potpuno nepredvidljiva.

Stoga je savet "okreni se sine dok ti bušim venu" sasvim umesan, i trebalo bi da je deo obaveznog protokola, ali to iz mog iskustva redovno izostaje. Bio sam, da se ne pominju obični pregledi i posete laboratorijama radi analze krvi, zaista priličan broj puta i u Zavodu/Institutu u Svetosavskoj, i po njihovim mobilnim autobusima, i u Zemunu, ali i po raznim bolnicama kada je namenski nekom trebalo (uzgred, sećam se da je u službi KBC Zvezdara pre 20-ak godina radilo nestvarno lepo stvorenje, zbog koje bih dolazio da dajem krv svaki dan samo je vidim, što vrv ne bi imalo najpovoljniji ishod), i nikada nisam od osoblja ponovo čuo taj ćaletov, vrlo trezven savet.

Eto, gore je pomenuto da se to ipak poneko seti da predloži davaocu, što je dobro čuti.

Svaka čast tvom ćaletu. Ovo što si preneo je je iskusna statistika pretočena u praktični savet.

Naravno, uvek će nas biti nekolicina koji se kurčimo da je to samo igla i verovatno ćemo proći sasvim u redu. Pojedini će možda taj dan biti pospani, preskočiće doručak, imati stres... pa će im loše pasti gledanje sopstvene krvi.

Da, jedno je stav da sam zdrav i prav, imam toliko krvi da je dajem drugima, a potpuno druga priča kad je u pitanju bolest.

Koristan savet, u svakom slučaju.

Svedočenje brata davaoca, inženjera, se uklapa u narativ, koliko god da ne predstavlja naročito poželjan motivacioni sadržaj za nekoga ko je možda iz radoznalosti svratio na topik i razmišlja da i sam postane dobrovoljni davalac, ne bi li tako barem donekle okajao sagrešenja ovozemaljska, "voljna i nevoljna".

Identično iskustvo imam i iz prve ruke, sa mlađim detetom. Ona je pre izvesnog vremena rešila da ode sa mnom do Instituta u Svetog Save. Delom potaknuta primerom ćaće, koji je već prebacio pedeset davanja, a delom i primamljivim izgledima da na ne previše težak način dođe do dva slobodna dana na poslu. Ali - stativa!

Još kao mala je imala hronične probleme sa svakim pregledom koji je iziskivao bilo kakvo uzimanje krvi, uvek je najmanje jedno od nas roditelja/baba moralo sve vreme da uz nju bude, te da se planira bar pola sata dodatnog zadržavanja posle toga.

Jednostavno, svaki put, čak i kad bi u pitanju bila samo kapljica iz prsta, prebledi kao krpa, zakovrne očima i sruči se kao vreća, ukoliko već ne leži, što na nekim mestima dopuštaju. To bi bilo skoro pa komično, da se ne radi o sopstvenom detetu. Onda mora da odleži prilično dugo, nama u krilu ili na stolicama, i pijucka vodu dok se oporavlja. Pomenuta tehnika sa podizanjem nogu, da bi se krv sjurila ka glavi, je načelno preporučena i prilično delotvorna. Nekada bi čak i nakon dvadesetak minuta, u pokušaju da ustane i da odemo do kola, ponovo kolabirala i morali bi doslovno da je nosimo.

Kako god, sada je, misleći da je već velika i da je to sve iza nje, završile su se sve škole, manje, veće i još veće, radi se i zarađuje, rešila da mi se pridruži. Ali, desilo se praktično isto što je opisao kolega inženjer - junački je ovaj put izdržala vađenje iz prsta radi provere hemoglobina i krvne grupe, ali dalje od toga nije išlo.

Za pohvalu je reakcija ekipe, koji su se sjatili oko nje, i lekarka i tehničari, bili su stvarno profi, puni razumevanja i reči utehe, stalno su je obilazili i tetošili tokom pola sata dok je ležala.

Na rastanku su nas posavetovali da se napravi pauza pa da možda proba opet za koju godinu, ali je prizvuk bio "nije ovo, sele, sport za tebe".

19 hours ago, Serena said:

Uglavnom rece covek, da kad poraste i odluci da ima decu, obavezno proveri da li zena ima MCV nizak jer od dva zdrava prenosioca se radjaju bolesna deca 😟

Sad kad je veliki zeza se da pre nego sto zaprosi devojku mora prvo da proveri koliki joj je MCV i da li je na slikama iz detinjastva bila devojcica ili decak 😂

Odoh dok me davaoci krvi nisu najurili.

Kad si već tu, reci mu i da proveri putem mirisa nešto sto se zove histokompatibilnost, da li si biološki mismatch sa partnerom/kom ili ne. Mada ti ni ne treba naučni dokaz, kada si sa nekim, ne bi bio sa nekim ko ti miriše loše . Geni koji kodiraju MHC (major histocompatibility complex) klasa 2 protein su među najvarijabilnijima u našem genomu. Što su različite verzije ovih gena, bolje ćemo mirisati jedno drugom. To je evoluciona adaptacija da bi bilo manje smrti od infekcija i određenih vrsta kancera. Pošto je MHC class 2 odgovoran za aktivaciju imuno ćelija kao što su Neutral Killer ćelije, koje ako prepoznaju ćeliju koja joj se ne sviđa narede joj da se uništi da bi sprečile infekcije i rak.

Izvor: knjiga Immune by Phillip Dettmer, inače autor Kurzgesagt YT kanala

Izvinite na smaranju.

Edited January 21Jan 21 by eumeswil

On 20. 1. 2026. at 17:08, Svemir Zeka said:

Oduvek gledam u vađenje krvi i nekad mi kažu nemoj, i ja oću!

Ja uvek glavu na drugu stranu a oni nesto po sistemu sto ne gledas. Jebote to su nasi zdravstveni radnici, da smo u crtanom filmu rekla bih im ne treba da pojedete sad to govno, pa da vidim sta ce da urade.

Jesam pisala po forumu kad se mama istripovala da mi dete ima parazite (nije imao), pa uzela uzorak i dala dedi da odnese u lab, ovaj odneo, stavio g na pult, i kad ga je zena pitala sta ja sa tim da radim, pojma nije imao. Ona kaze pa jel da izanaliziram na bakterije i viruse? On kao pa da. Posle nam je porodicna prijateljica koja radi u tom labu rekla da je to najskuplja naaliza koju imaju i da je zena ga bukvalno izmuzla, pritom kakve crne bakterije i virusi u g-tu.

Moja mama i sestra i ćerka vs ja.

One padaju u razna stanja, neka izgledaju baš zastrašujuće, pomisliš da se suočavaju s nekim testeraškim masakrom, mama jednom od posekotine pala u grč koji je izgledao kao moždani udar.

Ja: sestra koja se ne snalazi sa špric drenovima, i pošto sam već deseti dan u simbiozi s njima, pomažem joj da se skinu i isprazne :kasapin:

Glede lekarskog postupanja prilikom obaveznog pregleda potencijslnog davaoca krvi, tu ima različitih iskustava. Osim manje ili više detaljnog slušanja rada srca i pluća, standardna repertoarska tsčka je i merenje pritiska. Sprovedena od strane profesionalca, sa stetoskopom i klasičnim analognim meračem, to bi trebalo da nam pruži znatno pouzdaniji podatak nego što se može dobiti raznim kućnim automatskim dogitalnim meračima.

Istovremeno, to je i najkorisnija informacija koju ćete dobiti tom prilikom, uz uslov da se ispoštuje bazično pravilo, što ponekad nije slučaj. Izrazito je nepreporučljivo da recimo muškoj osobi pritisak meri privlačna osoba suprotnog pola, jer će rezultat merenja biti izgledno uvećan za 10 do 20 posto. Ovde se zaista ne radi o nekakvom seksističkom preterivanju, već je to preporuka iz udžbenika.

Jednom prilikom, pre baš dosta godina, su pravili masovnu akciju u sportskom centru kod Studenjaka, delili su čak i neke karte za bazen. Poslali su brojnu ekipu, a pritisak je merilo zgođušno mlado doktorče u kratkoj suknji.

Trebalo bi, kaže, da malo povedete računa o pritisku (otišlo dobro preko 150), a za susednim stolom joj sedi dežmekast prosed kolega, nešto sređuje papire i nalepnice. Uz dužno poštovanje, velim joj, pritisak ne bi trebalo da mi meri neko sa vašim godištem, tenom i dužinom suknje, već možda pre vaš kolega. Ona to nije shvatila kao zamerku, beć samo kao kompliment i zahvalila se, ne pomislivši da prihvati sugestiju.

Sa druge strane, pošto mi je poslednjih godina - omatorilo se - počesto krenulo da se dešava da pritisak bude povišen na tim kontrolama uoči davanja, to me je upozorilo da bi se zaista trebalo tim povodom obratiti lekaru. Sada je to uz prepisanu terapiju uspešno regulisano.

Dobro je i što se tom prilikom stiče bazični uvid o trenutnom nivou hemoglobina. Za to vam prvo sestra uzme kap, bocnuvši prst, i onda samo gleda da li i kojom brzinom krv tone kada se baci u čašicu sa zelenkastom emulzijom.

To prosto zavisi od trenutne gustine - što je više hemoglobina/gvožđa, krv će biti teža - pa ako ste u dobrom opštem stanju, krkate dosta raznog zeleniša, i još ste možda prethodno boravili negde u planini i prirodi, onda vaša kapljica tone 'ko luda', i osoblje se prosto ozari "uuu, super ste" (u sebi: ovom vadimo litar, neće da oseti).

Ako ste malokrvni, ili trenutno imate niži nivo hemoglobina, kapljica ostaje na površini, i tu vas odmah odbijaju, čak i ne dođete do lekara. Kao što su kolege gore pomenule, to će se desiti i ako prethodne noći niste spavali (mene su jednom iz tog razloga odbili), ili niste čitav dan ništa pojeli, a zanimljivo je znati i da u toku dana taj nivo prirodno varira još i zavisno od dnevne svetlosti. Tako da zimi, kada se rano mrkne, iako Institut radi do kasno popodne, tada je veća šansa da vas odbiju ako ste na nekoj granici po pitanju krvne slike, pa je bolje doći za videla.

On 20. 1. 2026. at 17:22, vojiste said:

Ja takodje nemam problem sa gledanjem. Tehnicari se uvek muce da mi nadju venu, ali zato kad je nadju, kesa se napuni ocas posla. Na zalost zbog slabih vena nisam u mogucnosti da dajem trombocite ili antitela sto mi je dosta zao, naoricto za trombocite i sto ne mogu tako da pomognem onkoloskim pacijentima.

Što se tiče problema sa nalaženjem vene kod onih kojima su manje upadljive, dobra praksa je da se tamo popije čaša- dve vode. U Institutu su bokali sa vodom u susednoj prostoriji, gde su i sendviči za posluženje, a u terenskim vozilima uvek imaju flašice. Od unete tečnosti krvni sudovi malo nabreknu, pa ćete time olakšati postupak i sebi i osoblju.

26 minutes ago, Dobrila said:

Sada je to uz prepisanu terapiju uspešno regulisano.

Da li može da daje krv neko ko redovno pije terapiju za povišen pritisak?

(Pitam za sebe, da ne bude zabune. Još pre korone sam poslednji put davao krv, u međuvremenu sam omatorio i počeo da pijem lekiće, početnička doza)