Da Li Volite..

[Indy]

Funk soul sister me navukla sad na youtube poeziju. I ne znam da li može nešto biti bolje od ovoga: single malt na ledu + Dylan Thomas bukvalno rap-ovan od strane filmskog druga Tita... strava!http://www.youtube.com/watch?v=D0KWL7A3t0k

[Matilda Ivancic]

jeste izlizana ali me se (ne)ticeVani su padali pijanci umjesto snijega. Bio je siječanj, ili januar, ne sjećam se više. Pozvan u tuđi stan, sjedim u njzinoj sobi bez svjetla, ona, u opasnoj dobi, a ja, poput pjetla. Pričam joj pjesme.... Ona se divila bedrima, kukovima, dojkama, svim svojim sokovima. Ona se divila mojim stihovima, a ja sam pio vinjak. Jedino što je znala reći, PA TO JE KRASNO i meni je sve bilo jasno i užasno i strašno i žao i sva bih blaga dao da mi se vrate riječi što sam joj reko, ali bilo je već kasno. Ona je ležala pored kamina i kao da se kaje, rumena od vatre vina, plakala je i nehoteći grješila je milujući jastuk misleći pritom da sam vuk koji će skočiti... A ja sam bio pozvan, ako se ne varam, u ovaj stan tek nešto popiti i sjedio sam potpuno miran. Dosada je glodala tišinu, vatra se jarcala u kaminu. Ona je pričala o svojoj mački i o ludnici u diskiću i o nekom crnom maldiću koji ima kola i deset miliona na knjižici. I meni je sad stvarno sve bilo jasno i rekao sam djevojčici Pa to je krasno, to je zaista krasno.... i otišao sam padajući sa snijegom po ulici.

[Matilda Ivancic]

Sjutra je praznik. Svoju svjetlost mekuKandilo baca i sobu mi zâri.Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari,I gluhi časi neosjetno teku.Napolju studen. Peć pucka i grije.Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim,I slušam kako granjem zamrznutimU moja okna goli orah bije.Tako na vrata sumornog mi srcaSjećanje jedno udara i čekaKô drug i sabrat, kao duša nekaŠto sa mnom plače i u bolu grca.Negda u take noći, kada otkaPomrlom granju zima pokrov ledan,Ova je soba bila kô vrt jedan,Gdje je kô potok tekla sreća krotka:Kao i sada, pred ikonom sjajiKandila svjetlost. Iz ikonostasaSuh bršljan viri. Lako se talasaIzmirne pramen i blagoslov taji.Sva okađena miriše nam soba.Okolo žute lojane svijeće,Mi, djeca, sjeli, kô kakvo vijeće,Radosni što je već grudanju doba.Pod tankim velom plavkastoga dimaU peći vatra plamti punim žarom,I sjajne pruge po ćilimu staromVeselo baca i treperi njima.Uvrh, na meku šiljtu, otac sio,Pružio čibuk i dim se koluta;Njegova misô nadaleko luta,I pogled bludi sanjiv, blag i mio.Uza nj, tek malko na šiljtetu nižeKô simbol sreće, naša majka bdije;Za skori Božić košulje nam šije,I katkad na nas blage oči diže.U to bi halka zakucala. - "Petar!"- Usklikne otac - "On je zacijelo!On vazda voli govor i sijelo -Otvorite mu!"... - I mi svi, kô vjetar,Trči i vratâ prijevor izvuci.I stari susjed, visok kao brijeg,Tresući s ruha napanuli snijeg,Javio bi se s fenjerom u ruci.Svaki mu od nas u zagrljaj hita,Majka ga krotko susreta i gleda,A on se javlja, pa do oca sjeda,I brišuć čelo za zdravlje ga pita.Sva novom srećom ograne nam soba!Na svakom licu sveto, sjajno nešto.Sučući brke, stari susjed vještoPočô bi priču iz dalekog doba.I dokle prozor hladna drma ciča,Mi svaku riječ gutamo nijemi;Srca nam dršću u radosnoj tremiSve dogod ne bi dovršio čiča.Zatim bi otac, vedar kô sjaj dana,Uzeo gusle u žilave ruke,I glasno počô, uz ganjive zvuke,Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...Meni je bilo kô da pjesme oveSvaki stih posta pun behar u rosi,Pa trepti, sjaje, i meni po kosiProsipa meke pahuljice nove...O mili časi, kako ste daleko!Vi, draga lica, iščezla ste davno!Pusta je soba... moje srce tavno...I bez vas više ja sreće ne steko'...Kandilo i sad pred ikonom tinja,I sad je pozno predbožićnje doba;Al' gluha jama sad je moja soba,A ja list sveo pod bjelinom inja.Uzalud čekam... U nijemoj sjeniNikoga nema... Sam, kô kamen ćutim.Samo što orah granjem zamrznutim U okna bije i javlja se meni...No dok mi mutni boli srce kose,Kô studen travku uvrh krša gola -Iz mojih knjiga, sa prašnjava stola,Ja čujem šušanj kô viline kose.Gle! Sad se redom rasklapaju sameSve knjige stare, snovi čežnje duge -Miču se, trepte jedna pokraj druge,I njihov šumor kô da pada na me.Sanjam li? Il' bi ovo java bila?Iz rastvorenih listova i stranaPrhnuše lake tice, kô sa grana,I po sobi mi svud razviše krila.Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!...Jedna okolo kandila se vije,A neka bolno, Kô da suze lije,Pred slikom dršće mrtve majke moje.Neke bijele kao ljiljan prvi,Samo im zlatno meko perje grudi;Neke sve plave, tek im grlo rudi,Kao da kanu kap zorine krvi.Neke mi pale tu na srce svelo,Pa kril'ma trepte i šušte kô svila;A jedna lako, vrhom svoga krila,S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,Kô da bi htjela zbrisat sjen tuge...I slušaj! Redom zapjevaše one!...I glasi dršću, tresu se, i zvone,Mili i sjajni kô luk mlade duge:"Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gdje bi?!Mi pjesme tvoje, i drugova svijuŠto svoje duše na zvjezdama griju -Sveta smo živa porodica tebi!Mi kao rosa na samotne biljkePadamo tiho na sva srca bona,I u noć hladnu mnogih milionaSnosimo tople božije svjetiljke.Mi združujemo duše ljudi svije'!Mrtve sa živim vežu naše niti:I s nama vazda uza te će bitiI oni koje davno trava krije!Prigrli ova jata blagodatna!I kada jednom dođe smrti doba,Naša će suza na kan tvoga grobaKanuti toplo kô kap sunca zlatna"...I akord zvoni... Sve u sjaju jačemKandilo trepti i sobu mi zari...Iz kuta muklo bije sahat stari.Ja sklapam oči i od sreće plačem...a.š. 1910

[Pera Zeka]

STARINSKA MOLITVA ZA EMILIJUNeka nađe sreću Emilija,crven končič,nek se smeje,neka mirno spava.Nek živi Emilijasa onim koga ljubi,ne moram da budem ja,nek ona živi…Nek postane majka,nek joj šikne mleko,nek joj dete živi.Nek se seti Emilijaprozora na niskoj kući,i jesenje uspavanke.Nek joj se ispuni želja:stara klupa,niska kuća izvan grada.I kad zbraja dane,nek se seti menei mojih molitava…Nek sa decom večeravapod zvezdama za dugim stolom.A kad joj mreti dođe,u poslednjoj suzinek bude i mene.Te večeri nad njenom ikonomnek prođu rumene zvezde.Od njenih zvona nek proplačui neznani na svome putu.Nek umre samo posle mene,ma gde se obreo,i ma gde bio.AminSlobodan Marković – Libero Markoni(1928-1990)

Edited December 28, 2011 by Pera Zeka

[halloween]

Konstantin Kavafi - GradKažeš: “Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugogmora.Naći će se drugi grad bolji od ovog.Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;i srce mi je - kao leš - pokopano.Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,crne ruševine svog života spazim, ovde,gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.”Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretatiistim. U istom ćeš susedstvu ostariti:u istim ćeš kućama osedeti.Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - nenadaj se -nema za tebe broda, nema puta.Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malomkutu,straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

[uliks]

U špajzu ima jedan siraa parcov jede toga sirabez obziraA parcov jede toga sirai baš ga njega mnogo brigauglavnom da je njemu stigaAl u taj parcov dođe bolespređe u njega iz taj sirai počme ga deranžiratI počme njega deranžirati deranžirat i deranžiratsvakog dana deranžiratBoli parcova njegov stomakkao da ima jedno stvrdloi misli da će umreti odmaMožem misliti kako mu jeu njegov stomak kad ga vrtiDuško RadovićU filmu

hvala garoviks! :)

[pt 2.0]

DoručakSipao je kafuU šoljuSipao je mlekoU šolju s kafomStavio je šećerU belu kafuKašičicom jePromešaoPopio je belu kafuSpustio šoljuBez rečiZapalio jeCigaretuPravio jeKolutove od dimaOtresao je pepeoU pepeljaruBez rečiNe pogledavši meUstao jeStavioŠešir na glavuNavukaoKišni mantilJer je padala kišaI otišao jeBez ijedne rečiNe pogledavši meA ja sam seUhvatila za glavuI zaplakala.Žak Prever, omiljen u periodu krajem osnovne škole. znam da volim neku pesmu kad me ne mrzi da je prekucam

[fren]

Dusan MaticSVET SE NE BI DRZAOSvet se ne bi drzaoako bi bila samo ta siva jasnocataj efikasni red po red propisana slepim zidovima kucaako ne bi bilo i pijanog krika zenekoja radjai na porodjaju koja ce umreti.Neka je blagoslovena ta smrt! Neka siblagoslovena, zoro sveta!Otvaram prozor. Sva proslosti sumazanemela je kao stare zguzvane novinebacene u zapecak.Zid preko puta ozaren bistrim jurisem jutramlad je i nov i srecan zbog rusenjalud od radosti kao deckosto besmisleno pise po sveskamada tuzan je zbog nje sto ga napustarad one miris ciji nosi u krvia ne samo na mekim tek osencenim usnama.Za tajnu njenu dao bi tajnu svaku.

Edited January 19, 2012 by fren

[Pera Zeka]

GREHGrešio sam mnogo, i sad mi je žaoi što nisam više, i što nisam luđejer, samo će gresi, kada budem paobiti samo moji – sve je drugo tuđe. Grešio sam mnogo, učio da stradamleteo sam iznad vaše mere strogegrešio sam, jesam, i još ću, bar se nadamsvojim divnim grehom da usrećim mnoge.Grešio sam, priznajem, nisam bio cvećegrešio i za vas, koji niste smeli,pa sad deo moga greha niko nećea ne bih ga dao – ni kad biste hteli.Duško Trifunović

[dare...]

Na današnji dan rodjen je Branko Miljković (29.01.1934 - 12.02.1961.)

PROPOVEDANJE LJUBAVINema mene, al ima ljubavi moje;Vidim je u suncu i zemlji gdje nam trunu kosti.Dovršava se dan u njenoj zahvalnostiSlično muzici, slično praznini, spokojem.Ona će sačuvati namjere moje i tvojeI uskrsnuće mrtve rođendane po milosti,U podnožju vjetra nemjerljiva sjen oholostiNestaće u pepelu onih, što više ne postoje.B. Miljkovic

Edited January 29, 2012 by dare...

[Amos]

Između strnjika: asfaltni sjaj zario se u leto. I usamljene žene uz kraj. I neka topola uz sve to. Putem, bos po tisini, ide mališan, ma koji. Odozgo, sa neba se čini kao da u mestu stoji.F.Feher - Bački pejzaž

[Morticia]

Juce nas je napustila jedna od najboljih.. :(Nekakvi ljudi Nekakvi ljudi beze pred nekakvim ljudima. U nekoj zemlji pod suncem i s nekim oblacima. Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve, zasejana polja, nekakve kokosi, pse, ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra. Na ledjima nose krcage i zavezljaje, sto praznije to iz dana u dan sve teze. Tiho se odvija necije zamaranje, a u vrevi necije nekom otimanje hleba i necije drmusanje mrtvog deteta. Pred njima stalno nekakav ne tuda put, niti je onaj koji treba most nad cudno crvenom rekom. Naokolo nekakva pucnjava, cas blize, cas dalje, a gore visoko avion koji malo kruzi. Dobro bi dosla nekakva nevidljivost, nekakva tamnosiva kamenost, i jos vise nebilost na krace ili duze vreme. Jos nesto ce se zbiti, samo gde i sta. Neko ce im izaci u susret, samo kada, i ko, u koliko oblika i s kojim namerama. Ako bude imao izbora, mozda ce pozeleti da ne bude neprijatelj i ostavice ih u nekakvom zivotu. Vislava SimborskaRIP

[nezvanova]

lotova zenaosvrnula sam se toboze iz radoznolosti,ali sem radoznalosti mogla sam imati i drugih pobuda.osvrnula sam se iz zalosti za zdelom od srebra.iz nepaznje - vezujuci kaisic sandale.da ne bih vise gledala pravednicki vratsvoga muza lota.iz nagle sigurnosti da kad bih umrlaon ne bi cak ni zastao.iz neposlusnosti pokornih.u osluskivanju potere.pogodjena tisinom, u nadi da se bog predomislio.nase dve kcerke vec su nestajale iz vrha brezuljka.osetila sam u sebi starost. udaljenost.jalovost putovanja. sanjivost.osvrnula sam se spustajuci na zemlju tobolac.osvrnula sam se iz plasnje, na koju stranu da stupim.na moju srecu pojavise se zmije,paukovi, misevi i mladuncad supova.ne vise ni dobro ni zlo - vec naprosto sve sto je zivelo,puzalo i skakalo u sveukupnoj plasnji.osvrnula sam se zbog usamljenosti.zbog stida sto bezim krisom.iz zelje da kriknem, da se vratim.ili tek tada kad se digao vetar, razvezao mi kosu i zadigao mi suknju.cinilo mi se da to vide oni sa zidina sodome,i praskaju u glasan smeh, jednom i jos jednom.osvrnula sam se u gnevu.da bih uzivala u njihovoj propasti.osvrnula sam se zbog svih navedenih pobuda.osvrnula sam se bez sopstvene volje.to se samo kamen okrenuo, krckajuci poda mnom.to mi je pukotina odjednom presekla put.na rubu je tapkao hrcak, uspravljen na dve noge.i tada oboje pogledasmo unatrag.ne, ne. ja sam trcala dalje,vukla se i uzletala,sve dok se tama ne strovali s neba,a s njom i usijan sljunak i mrtve ptice.vise puta okrenula sam se zbog ponestalog daha.ko bi to video pomislio bi da igram.nije iskljuceno da sam imala oci otvorene.moguce je da sam pala licem prema gradu.vislava simbrska/preveo p.vujicic

ode divna pesnikinja! :(

[dare...]

POUKE....Ako si težakto ne znači da si i stabilan.Vetar,može počupatiogromno drvoiz korena,ako mu se tako hoće.Dok ćemalena vlat trave,od snage istog vetraostati nedirnuta.Nepočupana.Ako si jakto ne znači da si i neuništiv.Velika usijana stenana rubu pustinjeće se hladiti u noći,stezati, sažimati... A potom će sekada je obljubi hladnoćapustinjskog zagrljaja,ona prosto raspolutiti,raspasti, na najsitnijeparčiće kvarca. Dok će semaleni kaktusiz iste te hladnoće,samo dobronapojiti. I biće spremanda sezdravo zeleno cericeo sutrašnji danSuncu u lice. Ogroman je problemkada je čovek veći iznutranego spolja... Jer, ljudi imaju granice u očima,sa olako podmitljivimstražarima...Nauči da stvarigledašpo tome kako dišu,i ne slušajšta govore,već tražišta su nam prećutale.Nauči da stvariljubiš tamo gde imje srce,a ne gde su imspojevi usana,i tek tada će te se dotaćiskroz.Nauči da grlišramenimaa ne šakama. Ramenima seviše obuhvata.Zaboravi svojeime i prezime.Ti se zoveš onakokako te zovuljudi koji te vole. Preraspodeli.Ti si figura od stakla. I te kamenice pesnica,što bacaju na tebe,lome te u krtu parčadi pravena hiljade malenih zvezdida večerassijaju od mesečine:(kao) još jednoSazvežđe Bola. Ne boj se. Preraspodeli svoje zvezde.Sudari svoje svetovei sazvežđa sa nekim.Ako ste osuđeni na haos,nek zasija haos sudara zvezdau vama - najjače. Najšarenije.Ako ne umeš da sesnađeš u postojanju,budi sa nekim,najlepši, najspektakularnijiprimer snalaženjau svetovima nepostojanja.U svetovima gde stvari postojetek kada ih se setiš i dosetiš.I gde stvari oživetek kada ih se dotakneš.Takvi svetovi se prenose dodirom.Uzmi svoju ljubav za rukui povedi je. Siguran sam da sasvim dobroumeš i to... Ratko sa Facebook-a Petrović

[Pera Zeka]

MILA "Vina, Milo!" - orilo se,dok je Mila ovde bila.Sad se Mila izgubila,tuđe ruke vino nose.Ana toči, Ana služi,al' za Milom srce tuži. Nema nama Mile više!Ono malo veselosti,što imaše dobri gosti,to kod Mile ostaviše.Ana toči, Ana služi,al' za Milom srce tuži. Iz Milinih ruku mali',- ma se rast'o bela sveta -mesto čaše od bermeta,otrova bi progutali.Ana toči, Ana služi,al' za Milom srce tuži. Ko da igra? Ko da peva?Ko da žedni? Ko da pije?Ko li brigu da razbije? -Nesta Mile, nesta ćefa!Ana toči, Ana služi,al' za Milom srce tuži!Đura Jakšić