Da Li Volite..

[dare...]

Moja ljubav ima sedam pasa.Ide ulicom tako, pa vidineko napušteno i gladno,malecko il’ matoro,njoj je to sasvim svejedno.Čak i najružnije! Ona uzima.Kupa ga, hrani, vodi po veterinarimapa posle nema sebi da kupi nove cipele.I kaže – nema veze. A cipela zinulau jesenji dan.I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.A i nije.Obuje ponekad dve različitečarape.Rukavi joj predugački,ali voli taj džemper.Postidi se zbog nekih običnih stvari.Ne bih se setio da se žene danasjoš uvek postide zbog toga...Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.Sakrije iza vrata pa viri.Kaže – „Neeeeemooooj!“a sve se smejulji.Kad voli pesmu,žmuri dok peva i smeška se.Pa izmisli lepši tekst,i prepravi u magiju.Probudi me u tri ujutru,da mi „nešto pokaže“.A vidim i sama se probudilapre deset sekundi.Čoveče, ona zna da kuva.Sva jela sveta.Svira gitaru. Sve pesme sveta.Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu...?“Ona tačno zna kad će kiša.I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)Kada sam najgori, nepodnošljiv,zna da samo treba da me zagrli.„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“kaže samo to. MOJU REČENICU!I ja sam već izlečen.Ako sam napisao pesmu,pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.Zna odakle dolaze.Ima odličan smisao za humor.Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.Žene je vole! Ne znam šta im radi,prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.Sve se ozare. Oči im ovolike!Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kumaako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstvadobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!Vozi i zakačinje retrovizore automobilaod po 60000 evra i kaže:„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom...“ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...Volan se ukrutio.“Ne znam šta je to. Zakopčavam je.Vezujem joj pertle.Ušijem joj razdrndano dugme(koncem pogrešne boje).Ne voli fotke, ni da se slika.Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekadneka ružnija.“(Izmišlja(va)!)Kada nosi haljine,tih dana se (opet) zaljubim u nju.Priča i u snu.Samo se namršti, promrmlja nešto,pa se (kao i uvek) nasmeši.Ta devojka zna matematiku.Razume se u hemiju.Razume se u karburatorske motoreali neće da prlja ruke,samo kaže – „Zameni.To ti je dvogrli Veber.Ne pravi dobru smešu...A i bimetal na saugu tinije ni za šta,kompresije na cilindrima proveri...Imaš na Čuburi jednogstarog majstora...I vidi ploču dole!Dihtung ti je riknuo čoveče!Šta me zajebavaš, vidišda ti tu vuče falš vazduh?!Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.Ni šta priča, ni odakle zna!Posle proverim, kod majstora- sve istina!Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...Ali joj zato slika sa Kilimandžarastoji okačena i uramljena na počasnom mestu.5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,(glava joj još uvek u oblacima)Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...Znam ko si. Opusti se malo...“Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je zanjen rođendan, a provela je sa njima družeći sesamo jedno popodne u Barseloni.Opseli grad, vodim ih da slikaju što nasNATO rokao i Kališ...Osećam se kao da vodim ekskurziju,a Džapanezi spikaju engleski bolje od menesve samo književne reči bacaju– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.I oni isto, misle to je običaj.Jedva čekam da prođe rođus,da ih potrpam nazad na avion!I da ostanemo sami.Sedam pasa, ona i ja.I kaže mi –„Nemaš ti pojma srećo,Ibanez je bolji od Fendera.Ibanez je muška gitara.Fender je za sviruckanje...To sranje bi trebalo samoda proizvode u rozoj boji...“Troši samo pare koje zaradi.Svi je nutkaju, tutkaju,meni žao da propadnu,a ona... ne uzima.Kaže „Imam dovoljno.Da imam više,bila bih bezobrazna.“Čak i sedam pasato gleda i pretvara u koskei šnicle i cvile – instant.Nekad se svi okreću za njom.Zevaju, zinuli, dođe im da im posadimpo pesnicu po sred čeljusti.A nekad hoda kao zamlata,spadaju joj pantalone,u maminom kaputu iz 1976.sa lizalicom,debelom ruskom knjigomu ruci,i misliš i sam – ova nemapojma kud je pošla.Ne zna da se bije.Nije nešto jaka,ali ima najopakijiudarac kolenom ikada.Pozavideli bi joj u svimkafanskim tučama na tome.A kolence malo,lepo, žensko,nikad ne bi reko...Za nju su stvari samo stvari.Nešto se pocepa,slomi – nije problem.Kupićemo drugo.Sem što ja umem da slomimuspomenu! Taj sam!Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.Ja sam za – s psimatamo napolju!Al’ i drveće bi joj,čini mi se polomio.I moram sad da idem.Ćaskao bih još,al’ čekaju me Japanci.A i sedam pasa je gladno!Ratko Petrovic

Elem..Ova prva: "Devojka od sedam pasa" je po meni bolja, ali evo, dečko je napisao i nastavak u dahu, koji je isto tako vrlo simpatičan...MOJA LJUBAV IIOna lakirapuževima kućice,i pušta ih nazad u travu. Kućice duginih boja,sjajne kućice,mat kućice,kućice plave,kućice roze,zavisi da li mislida je muški puž,ili ženski.Kupuje ptice,i pušta ih iz kaveza. Bira one slabe,bolešljive,jer želi da im damalo slobodei pravog životapred kraj.Ako su rođeneu kavezu,i ako su u kavezu bolovale,makar da osetenebo,i da odžive baremjedno leto,koje vredi višenego hiljaduzdravlja u kavezu. Pred spavanje me terada jojpričam priču,i traži mi da sezakunem da nikadaneću prestatida pišem. I ja joj pričamo tome kako se Pepeljugamučila, ali nikadnije došao taj princ,nego samo taj bivšistudent mnogihfakulteta,koji je sad na birou,i treba dvadeset i trećegda se javi istoj ustanovi,i koji se ševercuje po autobusima,i štedi nasopstvenim pertlama. O tome,kakosu Pepeljuga i onživeli teško,ali kako su uspevaliuvek to da prebrode,i bili srećni. „Kao mi?“- pitala je. „Kao mi.“- rekao sama pomislio(Nekad..). Svakoga jutra,pre doručka,napisao bihjoj pesmu. „Da se rimuje?“ Tražila je,plašeći seda ću zaboravitikako se pišurime. (Ili je to samobila slatka laž,da spreči ono mojeobećanje – da ćuprestati da pišem?) Ako je bila dobranapisao bih joj i čitavsonet. Onda biobično čitalamoje pesme. Po stotinu komada.Satima. Što joj se sviđa,ostavljala na stranu,a što ne, cepala... I ponekadzaplakalai vrisnula:„Pocepala sam pogrešnu!“ „Da nije iz ljubomore?“ „Nije majke mi!Sećaš li se kako je išla?!Možeš li jeponovo napisati?!“ „Ne baš...Znam poentu,ali ne znam pesmu...“ „Kako bre to?!“ „To ti je kao golf...Imaš štap,i znaš gde je rupa,ali nije svaki udarac,svakoga puta savršen.Tako je i sa rečenicama.“ Gledam unjene plišane igračke,i kaže da višenije devojčicai da bi se radootarasila istih,samo kad svakaod njih ne bibila ličnost,nego obična punjena,plišana stvar. Valjda je nekokome si poverionajveće tajne,i ko je bio uztebe kad si plakao,zaslužioda bude ličnost,tri puta više,od onih kojisu te rasplakali. Dvoje nas je,ali uvek pravi palačnkeza tries-osmoro. Zvala me kod sebeu Njujork.Ona će da platikartu.Kaže, ako mi dajupismo preporuke od izdavačail’ nekog udruženjaknjiževnika,možda mogu da probamsa svojim pesama tamo. A bio sam ja po timAmerikama,i sa svojim pesmamakrečio kuće,rušio zidove,zidao,sendao zidovei čupao toalet šolje... Bio sam po Amerikamai teškoda sam mogaoda obavijem svojupoezijuoko krvavih rukuod žuljeva.Ko konjsko okovelikih. Evo je,ulazi u sobu. Blesava je,čitali ste već.Ko pčelica zuji,tamo amo,nosi čaj u ruci,i moram sada stati. Da ne vidida pišem o njoj.Ako vidi,pravite seda niste ni čitali...

[raPe]

Ne da volemo,...obožavamo...!

SlavujkaNIŠTAA šta ako počne snega ti i ja na plaži ?Nista.Ugrejaću tesobom i svojom kosom.A šta ako izgubimonovčanik i ostanemobez cvoncika ?Ništa.Staćemo u najprometnijuulicu i zapavati:Men se Dušo...(Azra)Ti i jaA šta ako se strašno, strašnozaljubim i sasvim odem ?Nista.Napravicu mali prorez nasrcu da mozes da miubacuješ porukebez marke kad godpoželiš i pričaću tisvake večeri barem3 priče, sasvim tihoda bi mogao da ihčuješ.-- Cross my heart

[Mrviccca]

Kako je teško bez tebeGovorim ti najružnije rečiAli ne brini za meneTo je samo način da ti kažem da te volim.Radim ti najstrašnije stvariAli ne brini za meneTo je samo način da ti kažem da te trebam.Suviše ponosanDa bi videla kako je teškoKako su stvari prazne bez tebeKako je teškoOdlazim koracima suviše brzoDa bi to mogla da vidiš ... na meni.Kako je teško bez tebeKako je teško bez tebeKako je teško bez tebe

Edited February 11, 2011 by Mrviccca

[KristinaS]

Virtuelna askezapisano 2000-teVirtuelni asketa živi u gradu.Posmatra zgrade koje nisu zgradeautobusi kao vetrenjačekonture grada naziru sekroz viskoznu tečnost koja curiiz asketskog oka.Virtuelni asketa u virtuelnom asketskom tripusvaki dan virtuelno utripovan u ulice grada.Asketa jede pasulj i grašakprolazi kroz parkove pešačke prelazegalerija saobraćajnih znakovaulica je opsenagrad je virtuelani sve se u njemu sporo krećei panteizamznakovi, crtice, reze...Panteizamfašizamgrad još dugo može biti virtuelanasketa sprovodi praksuvirtuelnu katarzu ulicama gradastiska zubeprolazi pored brezeubeđen da živiautentičnu askezu.Nekoliko godina nije izašao iz grada,ali još uvek ne shvatasuštinu sopstvenog položaja u njemuSiniša Tucić

[uliks]

Marion Morehouse (e.e. cummings)NEGDE KUD NIKAD NISAM PUTOVAONegde kud nikad nisam putovao, srećne iznadsvakog iskustva,tvoje oči čuvaju svoj mir;u tvom najkrhkijem pokretu ima nečeg što me zatvara,ili što ne mogu taći jer je suviše blizu.tvoj najlaganiji pogled lako će me rastvoritimada sam se zatvorio poput prstiju,uvek me otvaraš listak po listak kao što Proleće otvara(dodirujuc vešto, zagonetno) svoju prvu ružua ako želiš da me zatvoriš, ja i moj životsklopićemo se veoma lepo, najednom,kao da srce ovog sveta zamišljakako se sneg brižljivo svuda spušta;ništa što možemo sagledati na ovom svetunije ravno snazi tvoje neodoljive krhkosti:njeno mi tkanje nameće boju svojih predela,pruža mi smrt i vekovečnost sa svakim udisajem(ne znam što je to u tebi što zatvarai otvara; jedino nešto u meni shvatada je glas tvojih očiju dublji od svih ruža)niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

Prevod: B. Živojinović

[Sundance Kid]

FEEDBACKVratio sam sei zatekao ih kako stoje na uliciizmeđu galerije i kafeaukočeni bulje u betoni čekaju da spuste roletne na još jedan danvratio sam se u gradi zatekao gomilicebeživotnog mladog mesana ulicama i pločnicimatrome šištave guskekoje svakom uzimaju iz rukei znaju da govore jedino o sebidobro sampoznavao grad u kome sam rođenosećao pulsiranje beznađasvakog zrna prašine koje se rađa i umirena mestu kome i ja pripadamželeo sam da nestanemda pesnicom razbijem prozorklaustrofobične podmornice svestii sa ramena skinem teret okeanapo čijem dnu trčimipaksigurnim korakom davno stvorene navikestao sam pored njih i s kiselim kartončićem ispod jezikapridružio se minutu ćutanja gledao sam u betoni povlačio dimove iz cigaretegrad je stenjao pod topotom osamesa neba su padalecipelesvih oblika i bojai ja sam ljubio one kakve najviše volimcrne špicastesa tankom štiklomZvonko Karanovic

[banatjanin]

DA NACRTAM SREĆUDa crtam krugoveDa crtam tuguDa crtam krugoveDa ispadne jedan guzPa da budu dvaDa crtam krugoveI nacrtam siseDa crtam krugoveI u njima bradaviceDa crtam kugoveI dobijem očiU očima zeniceOd još kruga dvaI da budu trepaviceJedna, druga obrvaDa nacrtam krugoveDa nacrtam srećuI od druga kruga dvaDa nacrtam slanu voduDa nacrtam suze

[dare...]

***Dan ti bogat u naručjuNosimMlade jele duž pogledaSadimGradovima tvog ćutanjaLutamRosu ti sa trepavicaBeremNoć vitku ti preko pasaLomimBrižne zore sa krovovaZovem***Idem od jedne ruke do drugeGde siZagrlio bih te, grlim tvoju odsutnostPoljubio bih ti glas, čujem smeh daljinaUsne mi lice rastrgleIz presahlih dlanova blistava mi se pojaviHteo bih da te vidim pa oči zaklapamIdem od jedne slepoočnice do drugeGde si***Patos sam žutU praznoj sobi u kojoj sedišSamo da me tvoja senka utešiI stepenište sam drvenoKojim iz sobe na ulicu silazišSamo da se sa senkom tvojom poigramLišće sam suvoDuž ulica kojim prolazišDa tvoju senku čujemI stena sam naga kraj drumaKojim se udaljuješDa me tvoja senka odeneVasko Popa

[KristinaS]

e dare sad si me setio na jednu popinu koju obožavam, kad sam bila mlada ;) mislila sam da je o meni pisao“Sirota odsutnost”Oca pravoga nisi imalaMajka ti nije bila kod kuceKada si u sebi svet ugledalaRodila si se greškomImaš stas napuštene provalijeI sva na odsutnost mirišešRodila si sebe sama Vrtiš se u plamenim traljamaRazbijaš sebi glavu za glavomSkaceš sebi iz usta u ustaI staru grešku podmlađuješ Sagni se gola ako možešDo moga poslednjega slovaI pođi njegovim tragomSve mi se čini siroticeDa u neku prisutnost vodi

[Mrviccca]

Ne da volemo,...obožavamo...!

SlavujkaNIŠTAA šta ako počne snega ti i ja na plaži ?Nista.Ugrejaću tesobom i svojom kosom.A šta ako izgubimonovčanik i ostanemobez cvoncika ?Ništa.Staćemo u najprometnijuulicu i zapavati:Men se Dušo...(Azra)Ti i jaA šta ako se strašno, strašnozaljubim i sasvim odem ?Nista.Napravicu mali prorez nasrcu da mozes da miubacuješ porukebez marke kad godpoželiš i pričaću tisvake večeri barem3 priče, sasvim tihoda bi mogao da ihčuješ.-- Cross my heart

Bas lepa pesmica...al mi budi neku tugu i ne da mi mira...moram da je dopunimA sta ako se zaljubimuplasimi sasvim odem... KAKO NISTA????!!!!Vratila bih se... al ne znam putCrosss my heart

[Frau Gabrijela]

probudila sam se sa boldovanim stihovima u galavi, mora da sam bila gladna i klasno osvešćena u snu:

1.Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca, zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu, kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca, kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu. Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci. Ljubav je tako sama i tako puna sveta. Ljubav je svetionik i spaseni pomorci. Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje, od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci, konopcem vodopada pužu sa njom jegulje i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci. O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio sa ćoravom ćorom u društvu bogoslovca. I ono što nisam pio, što nisam razbio, plaćao sam od svog detinjastog novca. No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce i nadima strojeve, oživljuje sanduke i kida rešetke da čelom rušim dvorce, da trgam pokrovce, otkrivam letnjikovce i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino, kad sam sunce i kosti, grobara i rovca poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga Između presečene narandže i sapuna zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga, što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje sa prstima kao sveće što u čiraku gore… Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje, taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.Ti ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana. Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašijetaj radosni bunar, ta životinja Hana, kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče i ljulja poljupcima bez severa i smera, zagrljaji njeni u meni toče i izruče sve što divljak ruča i matroz večera. Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći, Te kapke što se dižu: spore zavjese; oko što sine: beli badem oljušten, njene zube krilate, zube od malih rečii jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten. što me podseti da mi je omiljena pesma/deo 'hane' bila ova:

12.Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate, odrpane prevrate i ljute koprive. Živeću ko pećine, ko zveri što pate, ko svi čije su oči uvek žalostive, jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati, a žele sve spoznati, grliti grljive golje, što sakati, zebu golovrati i znaju žar dati za snove nasrtljive, da u miru umru, iz petnih žila da žive i pevaju pesme kao grom grlate, do kapi da iskape devojke pohotljive, do kraja da sagore usnice mesnate: da se ne povrate iz koščatih daljina na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

Edited March 6, 2011 by stormy

[Pera Zeka]

KAO I PREisto je kao i pre,ili pre togaevo kurca,evo pickei eto nevolje.Samo sto svaki putmislissad sam naucio:pusticu je da uradi toa ja cu da uradim ovo,dosta mi je vise,treba mi samo malo utehei malo seksai minimumljubavi.Sada ponovo cekams godinama je sve manjeimam radioa kuhinjski zidovi suzutisamo praznim flasei osluskujemkorakeNadam se da smrt sadrzimanje od ovoga(Carls Bukovski)

[dare...]

PESMA MLADE ISTINEPevala istina u mrakuNa vrhu lipe, nasred srcaSunce će kaže sazretiNa vrhu lipe, nasred srcaAko ga oči obasjaju...Ismejali smo pesmuUhvatili i vezali istinuI tu je, pod lipom preklaliOči su bile zaposleneNapolju u drugome mrakuI ništa nisu videleVasko Popa

[Pera Zeka]

Ko kaze da i svestena lica nemaju smisla za poeziju.

[raPe]

ONA JE HTJELAŽeljko KrznarićOna je htjela još malo višei kad su na nas padale kišei kad smo skupa ležali mirnirekla je maznoovdje me dirnii cvjetale joj grudipod dlanom mojims tobom sam tu samsad se ne bojimona je htjela i put joj bijelaglatka i krasnadva oka njena dva putokaza jasnadva bedra što mameiz prve tamehtjela je više i rekla je tišena kraju ipak bilo je takoponeka suza zbog nje ili menena tjelu ove prekrasne ženeja sam ležao dva stoljećai tko zna koliko još danaona je htjela još nešto višenešto što se u pjesmama ne pišei kad su na nas padale kišei kad smo skupa ležali mirnirekla je mazno ovdje me dirinii svijetla ugasina nebu je zvijezdaod svega me spasi.