Burnout

[Sestre Bronte]

The evidence for depression as a disorder of the brain is now unassailable. We can image the
brain in people with depression and identify altered functional circuits, and rectify these by
interventions such as antidepressants drugs, psychotherapy and even by direct electrical
stimulation [Mayberg et al 2005]. We know that there are genetic vulnerabilities to
depression that are mediated by genes that code for neurotransmitters that are the target
of antidepressant drugs such as 5HT [serotonin] and noradrenaline. Stress is a common
precipitant of depression and the brain mechanisms through which this occurs are becoming
clearer, and help explain why childhood trauma and neglect can lead to depression
[Holsboer 2000].

[mustang]

10 minutes ago, Svemir Zeka said:

 

Fali nam serotonina, ništa pored toga

 

Sprdaj se ti ... i'm not giving up on you. ON sve vidi

 

 

Edited November 28, 2022 by mustang

[Malkmus]

I ja vala imam neke nenaučne stavove koje povezuju termine "depresija" i "bolest", samo ne forsiram i ne raspravljam se. Kada psihopate i sociopate budu proglasili bolesnicima, i kada budu prestali sa žarom da ih biraju za predsednike i lidere, a naroćito u krug prijatelja s kojima je kul družiti se, možemo da pričamo... I njima je MRI mozga drugačiji.

 

Ali svakako držim stranu onima koji kažu da mora da se doživi da bi se znalo o čemu se priča, kad laici vode razgovor.

 

Što se tiče Apregera, koji nije uošte toliki oftopik koliko bi se na prvi pogled učinilo, eno na ani rs teme, ljudi ne mogu da dobiju dg, čak ni ozbiljan pregled, drugi im kažu da to možda i nije to, a licencirana terapeutkinja sere kvake i kaže nešto što nije tačno jer ne važi za sve. Ali nije ona kriva, već lenčuge i neznalice od profesora.

[Sestre Bronte]

ne ulazim u definiciju bolesti, da li je nešto bolest ili nije, ali ako se neko oseća loše i potrebna je pomoć da se oseća bolje, za mene su ključne reči loše, pomoć, bolje

 

ja sam imao sreće da naletim na nekoga ko mi je pružio pomoć, pa mogu da funkcionišem dovoljno dobro da niko ne vidi koliko mi je loše, čak su mi na razgovoru za poslednji posao rekli da su se odlučili za mene zato što sam full of energy and self motivated, a pošto radim on remote position, to je jako važno

 

ye, man, whatever

[Svemir Zeka]

I ja imam problem s rečju "bolest" kad se priča o depresiji, ali ne zbog toga što mi se ne sviđa da budem bolesna, nego zato što je, sto puta rečeno, depresivnost, depresija, depresivna stanja, depresivne spizode, nešto što nastaje interakcijom više faktora. Iako je danas dominantno mišljenje da u većini bolesti ima uticaja lični stav prema bolesti, odgovornost prema sebi kao i životni stil, ipak je u psihičkim stanjima mnogo veći udeo rad na sebi u tome kako će se odvijati oporavak, nego u lečenju kamenja u žuči ili upaljene bešike.

 

Dakle, ne radi se o bolesti - malo si depresivan, krkneš tableticu kao kod kijavice, mnogo puta poslednjih godina imam prilike da to čujem, nije depresija istp "što i svaka druga bolest".

 

Ali, ali. Mnoga anksiozna i depresivna stanja iscrpljuju organizam, štetno je višestruko držati ga tako bez lekova, isterujući neki princip da se sve može kad se hoće. Naravno da ne bi trebalo da se na lekovima zavrašava, u idealnom svetu svi idemo na psihoterapiju koliko nam je potrebno, međutim, psihoterapija je za mnoge skupa ili bar u periodu koliko bi bilo optimalno. Naravno da bi bilo dobro uvek, ukoliko se tretira neka anksioznost i/ili depresivnost, da se radi i rad na sebi. To odvaja depresiju od "kao i svih ostalih bolesti". Ako se zauzme novi pravac, ako se učvrste nove sinapse, oblici ponašanja, nove veze među opažanjem situacija i doživljavanjima, interpretacija događaja, osećanjem samopouzdanja i samodovolljnosti da se teškoće prevaziđu, posle nekog vremena može da se kaže da su lekovi bili pomagači, da oni depresiju nisu izlečili ali da su osobu držali u stanju da primi nove informacije o životu i svetu.

 

Osoba koja nije u stanju da ustane iz kreveta ili to radi uz velike napore, oseća se slomljeno, veoma je lošeg raspoloženja, razdražljiva je i na najmanje frustracije reaguje eksplozivno, teško će uspeti da sasluša i uspostavi nove obrasce ponašanja i razmišljanja, dok se ne uspravi dovoljno. Nekad je telo kao vreća koju moraš da podupreš. Na stranu što stres i anksioznost melju autonomni nervni sistem koji dalje urniše pluća, želudac, krvne sudove, štitnu žlezdu......čemu sve to u 21. veku? Zašto trpiti i patiti pored dostupnog leka?

[Sammael]

"niti da vam ista fali" - empatija kao takva 

 

budi srećna što ti ne moraš recimo sebe da ubeđuješ svaki dan da nisi bezvredna, ne bih preporučio nikome, 1/10 zvezdica

[Malkmus]

41 minutes ago, Svemir Zeka said:

I ja imam problem s rečju "bolest" kad se priča o depresiji, ali ne zbog toga što mi se ne sviđa da budem bolesna, nego zato što je, sto puta rečeno, depresivnost, depresija, depresivna stanja, depresivne spizode, nešto što nastaje interakcijom više faktora. Iako je danas dominantno mišljenje da u većini bolesti ima uticaja lični stav prema bolesti, odgovornost prema sebi kao i životni stil, ipak je u psihičkim stanjima mnogo veći udeo rad na sebi u tome kako će se odvijati oporavak, nego u lečenju kamenja u žuči ili upaljene bešike.

 

Zašto nije jednostavnije reći da neko ima slabije odbrambene mehanizme koji se formiraju, je li, u formativnim godinama?

 

Quote

Zašto trpiti i patiti pored dostupnog leka?

Ja probao 11, ako se računa kantarion i ništa. Postoji depresija rezistentna na psihofarmake.

Brojnija su istraživanja koja kažu da takvih ima od nekoliko do petnaestak procenata. Ima i nešto smelijih istraživanja, ali su ona u bitnoj manjini.

Neki ne uzimaju hemiju jer ne mogu/ne žele da izdrže/trpe nuspojave.

Edited November 28, 2022 by Malkmus

[Sestre Bronte]

Smešno, ali ni meni ne pomaže hemija u ovom slučaju.

[Mel]

15 hours ago, Malkmus said:

Što se tiče Apregera, koji nije uošte toliki oftopik koliko bi se na prvi pogled učinilo, eno na ani rs teme, ljudi ne mogu da dobiju dg, čak ni ozbiljan pregled, drugi im kažu da to možda i nije to, a licencirana terapeutkinja sere kvake i kaže nešto što nije tačno jer ne važi za sve. Ali nije ona kriva, već lenčuge i neznalice od profesora.

 

Nasi psihijatri ne uce, sami nemaju radoznalost a mozda ne bi znali ni kako da ispravno interpretiraju procitano. Mora da se uci, da se ide u inostranstvo na skolovanje, pa vraca ovde da se drze predavanja i prenosi kroz zivu rec. Pa onda praksa.

Ili da sami budu Aspijevci kao Hans Asperger pa da pre sto godina napisu rad na dve strane u kom je sve skicirano 50-60 god pre svoga vremena...

 

A naravno da nije offtopic, 10% populacije se smatra da su ADHD/ASD/kombo, a veliki procenat ih ima probleme sa depresijom. A na forumu sigurno i vise od toga posto se ovde okuplja dosta nestandardnog sveta. Mada moja poenta sa prethodne strane da ti danas ne treba genetika pa da bi bio depresivan. Ocigledno (i logicno) da vise puteva vodi u depresije (pl) zato i logicno da za nekog radi ovo za nekog ono...

[Mel]

14 hours ago, Sammael said:

"niti da vam ista fali" - empatija kao takva 

 

budi srećna što ti ne moraš recimo sebe da ubeđuješ svaki dan da nisi bezvredna, ne bih preporučio nikome, 1/10 zvezdica

 

Ja nisam bila toliko sklona (jakoj) depresiji, ali sam imala seriju ekstremno stresnih zdravstvenih problema sa sobom i onda kao kruna u najblizoj porodici, sto me je onako dobro bacilo na kolena blago receno.

A nekad mislim da sam bila kao mustang, po sistemu pahuljice snap out of it... happy times... Menjala bih ovu glavu za tu od pre Albukerkija on any day.

[Svemir Zeka]

15 hours ago, Malkmus said:

Zašto nije jednostavnije reći da neko ima slabije odbrambene mehanizme koji se formiraju, je li, u formativnim godinama?

 

 

 

Jedno ne isključuje drugo.

 

 

15 hours ago, Malkmus said:

Ja probao 11, ako se računa kantarion i ništa. Postoji depresija rezistentna na psihofarmake.

Brojnija su istraživanja koja kažu da takvih ima od nekoliko do petnaestak procenata. Ima i nešto smelijih istraživanja, ali su ona u bitnoj manjini.

Neki ne uzimaju hemiju jer ne mogu/ne žele da izdrže/trpe nuspojave.

 

Ne znam šta na to da kažem, nemam u iskustvu a psihijatar nisam. Možda je dobro rešenje da pokušaš s tom terapijom reprocesiranjima, ako ima smisla, ili već nekom trećom. Ja nisam rekla da se depresije nužno rešavaju lekovima, naprotiv. Depresije mogu da budu stanja iznikla iz drugih bazičnijih poremeaćaj, ili iz trauma. Tu je rešenje naravno u psihoterapijskom pristupu.

Edited November 29, 2022 by Svemir Zeka

[Malkmus]

Hvala, ali ja imam teške traume upravo od njih. Jedan me je ucenjivao da mu dolazim premedikovan kao zombi da me ne bi lažno prijavio kao suicidalca, što nisam bio (ja: "Nemate dokaza, svi oko mene znaju da nisam suicidalan" on: "Ko si ti, a ko sam ja? Ti si niko i ništa, a ja profesor, šta misliš kome će da veruju?"). Druga priča je kompleksnija. U najkraćem - kontraindikovana terapija.

 

Tako da te idealizacije na osnovu tri primera racionalizujte. Raspitajte se kako su tek prolazili ljudi koji su bili hipermedikovani godinama ambulatno po Palmotićevoj, Lazi i drugde državno; o prebijanjima psihotičara po Lazi da ne pričam. Nađite nekoga kome verujete da saznate kako taj zatvoreni sistem funkcioniše i zašto ostali iz profesije ćute o tome decenijama unatrag.

 

E, da, biće da sam ja jedan od tih ADD + Aspie features sveta, ali sam tih i miran, pa sam ispod radara. Ali, to se naziva razmaženošću ili izmišljanjem kod naših stručnjaka. Prođeš pakao i unište ti život. Jer im se može.

Edited November 29, 2022 by Malkmus

[eumeswil]

On 28.11.2022. at 11:17, Malkmus said:

Uzgred, ja se duboko ne slažem sa stavom o dominatnom pozitivnom stavu o psihijatriji i psihićima uopšte. Što ne znači da kažem da ne treba ići.

+1, iz ličnog iskustva u Palmotićevoj i KCS.

 

Preporučujem čitanje Sedated, spominjao sam ranije na forumu. Autor, medicinski antropolog, ima i drugu knjigu na temu, Cracked, mada nju nisam čitao.

 

 

https://www.amazon.co.uk/Sedated-Modern-Capitalism-Created-Mental-ebook/dp/B08Q3MLH77/ref=sr_1_1?crid=1AKRRIH47U8QU&keywords=sedated&qid=1651569718&sprefix=sedated%2Caps%2C63&sr=8-1

Edited December 6, 2022 by eumeswil

[eumeswil]

On 28.11.2022. at 20:38, Braća Strugacki said:

The evidence for depression as a disorder of the brain is now unassailable. We can image the
brain in people with depression and identify altered functional circuits, and rectify these by
interventions such as antidepressants drugs, psychotherapy and even by direct electrical
stimulation [Mayberg et al 2005]. We know that there are genetic vulnerabilities to
depression that are mediated by genes that code for neurotransmitters that are the target
of antidepressant drugs such as 5HT [serotonin] and noradrenaline. Stress is a common
precipitant of depression and the brain mechanisms through which this occurs are becoming
clearer, and help explain why childhood trauma and neglect can lead to depression
[Holsboer 2000].

Nije samo do mozga, kompleksnije je od toga.

 

 

In Britain alone, more than 20% of the adult population take a psychiatric drug in any one year. This is an increase of over 500% since 1980 and the numbers continue to grow. Yet, despite this prescription epidemic, levels of mental illness of all types have actually increased in number and severity

 

.Usingg a wealth of studies, interviews with experts, and detailed analysis, Dr James Davies argues that this is because we have fundamentally mischaracterised the problem. Rather than viewing most mental distress as an understandable reaction to wider societal problems, we have embraced a medical model which situates the problem solely within the sufferer and their brain.

Urgent and persuasive, Sedated systematically examines why this individualistic view of mental illness has been promoted by successive governments and big business - and why it is so misplaced and dangerous.

Edited December 7, 2022 by eumeswil

[Hermetico]

Betti Marenko je napisala sjajan tekst. Iz pozicije teorije umetnosti, i medija, ali i antropologije i filozofije. O advertajzingu Prozaka i tome kako lek primarno nije ni namenjen depresivnim ljudima nego svim ljudima. Priroda kampanje je bila da svako treba da se oseća bolje, imao neki poremećaj ili ne. Univerzalni lek za dušu. Koga ne mrzi da čita, evo.

 

 This paper addresses the visual discourse of psychopharmaceuticals, such as Prozac, in order to investigate the network of relationships of affects, advertising, design and the production of new identity practices. As psychopharmaceuticals enter the public sphere through television and print advertisements, as well as first person narratives increasingly promoted in the media, the cultural discourse surrounding their use and the identity of the users are also changing. Drawing from a Spinozist notion of affect, ‘the trace of one body upon another’, as well as from a semiotic analysis of advertisements, I intend to examine the identity practices and the type of embodiment emerging in, and envisioned by, the increasingly normalised object ‘psychopharmaceutical’. The centrality of affects in the constitution of subjectivity is increasingly relevant to contemporary critical theory (see the notion of ‘affective turn’, Clough). Addressing the network of affective investments we exchange with objects is crucial for an understanding of how embodied subjectivities mutate accordingly to the objects they interact with. Against the theoretical backdrop provided by what Nikolas Rose calls the ‘pharmaceutical biopolitics of the neurochemical self’, the analysis of packaging, colour, visual and textual language of their advertising suggests how new scripts of selfhood are inscribed in the relationship between users and psychopharmaceuticals. The ensuing dialogue among chemistry, affects and design creates narratives of the self as a myth-making operation in which psychopharmaceuticals perform as objects imbued with magic properties.

 

https://www.academia.edu/6380413/_Now_I_can_feel_myself_The_production_of_affects_in_the_visual_discourse_of_psychopharmaceuticals

 

 

Edited December 8, 2022 by Hermetico