gone girl

[Mil@n]

Mislim, ovo je kao nekakav triler, a nemaš ni jednu scenu da te malo opauči, da poskočiš u bioskopu. Sve je (šatro) neka hrana za mozak, da se razmišlja o tome šta je brak danas. Totalno "ženski" film, Sidni Šeldon našeg vremena. -_-

 

Ne razumem zašto je ovo kao nekakav triler. Ako triler podrazumeva uzbuđenje, zanimljivost, neizvesnost, mislim da imamo to u dobrom delu filma. Mene je film odradio zato što je sa celom tom pričom posle njenog povratka u kuću film savršeno uklopljen i tu mu je tek data neka ozbiljnija nota i smisao koja se ne ogleda u nekom standardnom zapletu, tip je prevario, riba postala psiho pa se sveti, pa ko koga ubije/zajebe i sl. Da smo imali takav završetak, film mi ne bi bio upola ovoliko dobar. Isto važi i za pojam braka, ta priča dobija na težini i ispostavlja se kao osnovna teza filma tek od tog nekog dela, do tada je bilo i tih momenata, ali je dominirao zaplet normalan čovek vs opsesivno kompulsivni psiho freak a to je situacija u kojoj je glupo pa i nemoguće nametati neka pitanja o smislu braka i odnosu dve osobe kada nešto u istom ne štima. Ok, on je varao i govno je, ali je ona otišla u totalni drugi ekstrem. 

[Ravanelli]

dragi glase, nemoj.

 

 

btw makar nauči neke osnove stvar, kao šta je opsesivno-kompilsivni poremećaj, pre nego što ga upotrebiš u rečenici. očigledno nemaš pojma šta znači.

Edited December 18, 2014 by Ravanelli

[ToniAdams]

Meril Strip ne mogu, ali mogu da se setim Kidmanove gladne popularnosti u To Die For. Nebo i zemlja.

ok, odlicna je tu kidmen, ali malo je ipak drugacija uloga

[Weenie Pooh]

Ok, on je varao i govno je, ali je ona otišla u totalni drugi ekstrem. 

 

Evo, savršeno si sveo ono što film ima da kaže na temu kompleksnih bračnih odnosa. Primećuješ li šta nedostaje? Poenta. Zaključak. Smisao. Stav. Ne može film da bude kao kafanski razgovor koji te serijom jednostavnih izjava vodi do zaključka "Vidiš, sve je to onako dosta mislim zajebano, dobri moj Glase." Od filma se s pravom očekuje nešto više od toga.

 

(Da ne idemo sad u to koliko je glupo crtati publici da svaka prevarena žena može da se pretvori u psihotičnog ubicu spletkaroša, ali ajde. Oprostiću im zanemarivanje uzroka njenih mentalnih problema za dobro diskusije.)

[Mil@n]

dragi glase, nemoj.

 

 

btw makar nauči neke osnove stvar, kao šta je opsesivno-kompilsivni poremećaj, pre nego što ga upotrebiš u rečenici. očigledno nemaš pojma šta znači.

 

To su osnovne stvari za studente psihologije i psihijatre, meni se može da upotrebim pogrešno. Ako je pogrešno, nek bude da je kompulsivni deo višak mada stvarno msm da jbno nije bitno. Pogledaj koliko traje deo filma kada se ona pojavi i objašnjava kako je sve izvela. Mnogo je detalja na koje je morala da misli, da sve pripremi /dnevnik/, i da sve izvede kako treba, u tom smislu je opsesivna, nije ništa prepustila slučaju i na sve je mislila.

 

Evo, savršeno si sveo ono što film ima da kaže na temu kompleksnih bračnih odnosa. Primećuješ li šta nedostaje? Poenta. Zaključak. Smisao. Stav. Ne može film da bude kao kafanski razgovor koji te serijom jednostavnih izjava vodi do zaključka "Vidiš, sve je to onako dosta mislim zajebano, dobri moj Glase." Od filma se s pravom očekuje nešto više od toga.

 

Pa znaš i sam da režiser samim tim i film ne da uvek poentu, zaključak, smisao, stav i da je takvih filmova na pretek, i nije da sam baš fan istih. 

 

U ovom slučaju mi imamo njegov, Aflekov, smisao i stav, rešio je da ostane sa njom pored svega. Svako bi u datoj situaciji reagovao drugačije, zato je glupo a čini mi se i nemoguće da se izvuku neke globale generalizacije. Msm ne znam, daj mi neki primer. 

 

 

[Weenie Pooh]

Od Finčera? Evo ti Fight Club na primer, meni uvek omiljena tema. Isto po literarnom predlošku, isto natrpan glumačkim zvezdama, isto parapsihopatološka verzija nekih tema koje su običnom čoveku bliske. Dakle sve su to sličnosti sa Gone Girl, ali jedan film ima neuporedivo jaču strukturu.

 

Kod FC u prvoj trećini gledamo kako protagonista tone u neki tihu psihičku teskobu, kako mu raste neizrečeno ali duboko nezadovoljstvo životom koji vodi. U drugoj trećini taj problem ispliva na površinu u vidu Tajlera, ludilo se manifestuje u stvarnom svetu, otvoreno se iznose uzroci frustracije koja vodi prvo u samodestrukciju a onda postepeno najavljuje nešto više i organizovanije. U poslednjoj trećini protagonista postaje svestan da sam sebi sve to radi, naslućuje obrise svoje bolesti po prvi put, i pokušava da nadvlada stanje koje ga je obuzelo. Film se završava bajkovito destruktivnim krešendom u kom protagonista naizgled trijumfuje nad svojim parazitom, čak gets the girl, ali se nalazi u nekom novom, postapokaliptičnom svetu u kom će morati da se nosi sa posledicama svog prethodnog delovanja. Cela priča je izuzeno efektan i zabavan prikaz razvoja šizofrenije od početka do kraja, uz uverljivo prikazanu (i teško stilizovanu) verziju kritike konzumerizma. Ima određenu strukturu, likovi rastu i menjaju se smisleno.

 

U GG, prvo imamo framing device (najbolji deo filma) u kom Aflek priznaje da razmišlja o prosipanju mozga svoje voljene osobe, ista scena kojom se film i završava, sve lepo. Ali šta imamo između? Rastrzanu priču o ženi koja ima (nekakve?) mentalne probleme, navikla je da živi u (samo)nametnutim iluzijama, a kad se jedna od tih iluzija rasprši ona reaguje eksplozivno, hoće da skrati život i sebi i bližnjem, onda se naprasno predomišlja i odlučuje da se posveti održavanju te iluzije po svaku cenu, vraća se u zajednički život koji je pola filma pokušavala da uništi. Sve nam je to prikazano prvo kroz (iluzorni) dnevnik, onda kroz tri minuta unutrašnjeg dijaloga, a onda jednostavno nikako jer Pike ućuti negde na dve trećine filma i ništa više ne priča za kameru. Treba sami da naslutimo zašto i kako radi sve to što radi, sami da učitamo neki smisao. Na kraju stvari završavaju tamo gde su i počele, bez vidljivih posledica, niko se nije bitno promenio osim što sad Affleck i Pike znaju ko su i šta su. Meni je to nedorečeno i trapavo zbrčkano za ekran.

 

Zamisli Fight Club u kom na pola filma neobjašnjivo nestaje unutrašnji monolog protagoniste naratora, i treba sami da shvatimo to što on shvata o Tajleru. Onda ga (nemušto) savlada, spreči Project Mayhem, i vraća se da radi u istoj firmi kao na početku, bez objašnjenja i jasnog motiva, valjda mu je tako prosto lakše i bezbednije nego da ruši zgrade i menja svet. Gde si bio nigde, šta si radio ništa. Bilo bi verovatno zabavno gledati i takav film ali bi bilo - pogađaš, nedorečeno i trapavo zbrčkano za ekran.

Edited December 18, 2014 by Weenie Pooh

[Mil@n]

dragi glase, nemoj.

Šta nemoj?

 

U GG, prvo imamo framing device (najbolji deo filma) u kom Aflek priznaje da razmišlja o prosipanju mozga svoje voljene osobe, ista scena kojom se film i završava, sve lepo. Ali šta imamo između? Rastrzanu priču o ženi koja ima (nekakve?) mentalne probleme, navikla je da živi u (samo)nametnutim iluzijama, a kad se jedna od tih iluzija rasprši ona reaguje eksplozivno, hoće da skrati život i sebi i bližnjem, onda se naprasno predomišlja i odlučuje da se posveti održavanju te iluzije po svaku cenu, vraća se u zajednički život koji je pola filma pokušavala da uništi. Sve nam je to prikazano prvo kroz (iluzorni) dnevnik, onda kroz tri minuta unutrašnjeg dijaloga, a onda jednostavno nikako jer Pike ućuti negde na dve trećine filma i ništa više ne priča za kameru. Treba sami da naslutimo zašto i kako radi sve to što radi, sami da učitamo neki smisao. Na kraju stvari završavaju tamo gde su i počele, bez vidljivih posledica, niko se nije bitno promenio osim što sad Affleck i Pike znaju ko su i šta su. Meni je to nedorečeno i trapavo zbrčkano za ekran.

 

Zamisli Fight Club u kom na pola filma neobjašnjivo nestaje unutrašnji monolog protagoniste naratora, i treba sami da shvatimo to što on shvata o Tajleru. Onda ga (nemušto) savlada, spreči Project Mayhem, i vraća se da radi u istoj firmi kao na početku, bez objašnjenja i jasnog motiva, valjda mu je tako prosto lakše i bezbednije nego da ruši zgrade i menja svet. Gde si bio nigde, šta si radio ništa. Bilo bi verovatno zabavno gledati i takav film ali bi bilo - pogađaš, nedorečeno i trapavo zbrčkano za ekran.

Nisam misio na Finčera, mislio sam na ovo:

 

Evo, savršeno si sveo ono što film ima da kaže na temu kompleksnih bračnih odnosa. Primećuješ li šta nedostaje? Poenta. Zaključak. Smisao. Stav 

Kako na temu kompleksnih bračnih odnosa dati poentu, zaključak, smisao kada je brak nešto što zavisi od karaktera, načina na koji dve osobe percipiraju brak, kao i od xyz crta njihovog karaktera?

 

Ona se nije naprasno promenila i poželela da se vrati. Zaboravio si da je sve počelo od njegovog monologa, na stranu što je bio neiskren. Pa mu je pod tušem (odlična scena) rekla kako je taj on - on koga ona želi. To se videlo još po načinu na koji je gledala tu emisiju gde se vidi da počinje sa preispitivanjem.

 

Sa ostatkom trećeg pasusa ne mogu da se složim. Meni ništa nije zbrčkano za ekran, već mi je taman kako treba. Pa u tome i jeste draž, da je ona držala monologe do samog kraja u kome bi objašnjavala svaki svoj postupak, pa jebeš to. Ovako smo ostavljeni da razmišljamo da li je postala psiho koji je totalno van kontrole ili je ubistvo stvarno bilo samo neizbežni kurak u nameri da povrati sve što je imala.

Edited December 18, 2014 by Glas RazumaN

[Ravanelli]

Šta nemoj?

pokušavati više, ako nije problem.

[Mil@n]

pokušavati više, ako nije problem.

Problem je.

 

Rešenje je prosto, ne čitaš.

[Weenie Pooh]

Kako na temu kompleksnih bračnih odnosa dati poentu, zaključak, smisao kada je brak nešto što zavisi od karaktera, načina na koji dve osobe percipiraju brak, kao i od xyz crta njihovog karaktera?

 

Ona se nije naprasno promenila i poželela da se vrati. Zaboravio si da je sve počelo od njegovog monologa, na stranu što je bio neiskren. Pa mu je pod tušem (odlična scena) rekla kako je taj on - on koga ona želi. To se videlo još po načinu na koji je gledala tu emisiju gde se vidi da počinje sa preispitivanjem.

 

Sa ostatkom trećeg pasusa ne mogu da se složim. Meni ništa nije zbrčkano za ekran, već mi je taman kako treba. Pa u tome i jeste draž, da je ona držala monologe do samog kraja u kome bi objašnjavala svaki svoj postupak, pa jebeš to. Ovako smo ostavljeni da razmišljamo da li je postala psiho koji je totalno van kontrole ili je ubistvo stvarno bilo samo neizbežni kurak u nameri da povrati sve što je imala.

 

Pa ne može na stranu to što je TV monolog bio neiskren. Kao, ona je nedelju dana pre toga doživela prosvetljenje, shvatila da je ceo život živela neku lažnu priču, da li za roditelje ili za muškarce sa kojima je bila u vezi, odlučila da sjebe sve to, isplanirala superkompleksnu zaveru da se osveti poslednjem u nizu tih tipova koji su od nje hteli da bude Cool Girl, i prosto otišla. A šta onda? Izgubila sve pare zato što su joj ispale na terenu za minigolf. Odmah nazvala bivšeg dečka, a prekasno se setila da je i on jedan od tih koji su u njoj videli ono što nije stvarno bila. Videla na TV-u muža za koga zna da je neiskren, da je ne razume, da se samo pravi da u njoj vidi tu lažnu, nepostojeću Amazing Amy koja nikad nije bila stvarna - ubila bivšeg dečka i vratila se ovom. To jeste naprasno. To je face-heel-face turn u roku od nedelju dana! To nema nikakvog internog smisla, oslanjajući se isključivo na ono što smo od nje videli i čuli.

 

Zato mislim da nisu slučajno ukinuli unutrašnji narativ - ukinuli su ga kad je njeno ponašanje prestalo da bude smisleno, kad nsiu mogli da ga pretoče u reči.

 

A kako dati poentu, zaključak, smisao - ne znam, nisam ja filmadžija. Možda tako što se dva i po sata posvete odnosu dvoje ljudi, prikazivanjem njihove međusobne dinamike, istraživanjem nog schizo detinjstva i posledicama po psihu odrasle osove? Umesto toga, videli smo samo flešbeke njihovog upoznavanja, dve rečenice o Amazing Amy detinjstvu, i činjenicu da je on guzio onu što igra gola u Blurred Lines spotu. Sve ostalo je bio lažni whodunnit, gledali smo kako mu ona namešta svoje ubistvo, kako posle naivno simulira svoju otmicu i kasapi bivšeg dečka, reakciju javnosti... Otprilike sve osim te bračne priče. To je definicija površnosti.

[Arkadija]

Kada sam pročitala knjigu, prvo što sam pomislila je "bože, kako ovo dvoje zaslužuju jedno drugo", na žalost Finčer nije uspeo da to isto pomislim i posle gledanja filma. 

 

 Ali u moru užasnih ekranizacija književnih dela, ovo je savim pristojan pokušaj. 

[Ajant23]

Nije vala Finčer zeznuo nego ta ista osoba koja je pisala roman.

 

To što je možda napisala kvalitetan roman, nije bitno. Bitno je da je uradila loš scenario. To je toliko jednostavno...

[Arkadija]

Aaa, to nisam znala, nisam pročitala detalje o filmu.

[Ajant23]

Smešno je da se poistovećuje njen rad na romanu sa njenim radom na scenariju. Jeste pomoidno smaranje na sve strane prisutno, ali to i dalje ne znači da je svet skliznuo u primitivizam od ko zna kada i da se takvi rezoni prodaju.

 

Takođe, ekranizacija romana isto nije bitna kao kojekakva mantra o superiornosti knjige. Sama činjenica da je mogla da bude nominovana za ovo za zlatni globus pokazuje koliko je kritika postala jadna i neduhovita sprdačina sa svim.

 

A, Finčer je profi. Nažalost, bolje bi bilo da nije. Bolje bi bilo da stvara umesto što uzima pare za veliki talenat koji ima i što štancuje ono što se očekuje. I ovo i ekranizacija onog prošlog pomoidnog trenda.

[kobni zelaya]

Žena je tv kritičarka za Entertainment Weekly i tu treba tražiti korene njene estetike, kao i estetike filma. Jer Finčer je bio veran romanu/scenariju, ovde, kao i u Social Networku, što je njegova trenutna doktrina za zarađivanje para.

 

ps. Ajante prekini sa "pomoidnim".

 

edit - http://www.zenskaposla.hr/gillian-flynn-nestala/765/

Edited December 18, 2014 by kobni zelaya