I da završim...
Silvan Teson, francuski pisac i avanturista od : "U šumama Sibira" (izolacija u kolibi na obali Bajkalskog jezera uz naramak knjiga koje nije imao vremena da pročita u realnom životu, dva psa pored sebe i sveta/prirode koji se transformiše iz oštre zime u proleće, leto, o dolascima, susretima i odlascima- postoji i film) preko "Snežnog leoparda" (ekspedicija na Tibetu, u višesatnom/višednevnom iščekivanju snežnog leoparda u tišini i hladnoći), do Berezine-putovanje moticiklom sa prikolicom stazama povlačenja Velike francuske vojske iz Rusije prema Francuskoj (ta je zabavna, više simbolična), i konačno Crnim stazama- putopis (ima i filozofije i religioznih promišljanja kao i uvek kod Tesona) koji je uradio pešačeći Francuskom (mentalni i fizički oporavak od loma lobanje i paralize dela lica i sad izgleda ukočeno i malko deformisanog lica). "Jedno ljeto sa Homerom" nisam stigao da pročitam.

Edited February 21Feb 21 by alkibijad

izvanredna priča koja je vodila u izvanredni scenario za izvanredan film.

King kakvog volim

Dragan Velikić - Islednik

Dosta dobro, još i Pula, Solun, Rovinj, sve gradovi koje volim.

Horizons / Norman Bel Geddes, 1932.

Zapravo ne čitam, više listam, kao slikovnicu.

Očaravajuća je i sveska o postavci Božanstvene komedije.

Edited February 25Feb 25 by makaronee
-l

irsa sigurdardottir.

sa islanda. tako mila i nasmejana faca koja je pisala knjige za decu a onda se bacila na krimi romane od koje podilazi muka i neverica šta zlikovcu može da padne na pamet a i njoj da to smisli.

u "plenu", zlikovac namerno ostavlja ljude da se smrznu u snegu na ekstrmnom minusu u islandskoj pustari

u "DNK", zlikovac ubija tako što udene u šupljine u glavi električne sprave i uključi prekidač. tri sprave u tri glave.

Edited February 25Feb 25 by đorđe geprat

Poslednji roman grčkog pisca i filozofa u egzilu Nikosa Kazantzakisa: u prevodu hr. Sandorfa: „Bratoubojice“ originalno je objavljen posthumno posle piščeve smrti pre skoro sedamdeset godina, surova je priča o Građanskom ratu u Grčkoj krajem pete decenije 20. veka.
Glavna ličnost romana otac Janaros, stari sveštenik koji je prošao put od službe u grčkim krajevima Male Azije, preko iskušenika i monaha na Atosu (Razgovor sa partizanom, bivšim monahom koji je došao na ispovest:
P: „Zato sam se zatvorio u ćeliju i potajno sam čitao knjige koje sam donio sa sobom.“
 O. Janaros: „Knjige? Znači povukao si se, kako kažeš, u samoću, a sa sobom si ponio sve demone ovoga svijeta?“, do paroha u malom mestu Kastelu (Kastelos), koji pokušava da svojim delovanjem bude neka vrsta čovečnosti, samilosti i saosećanja u teškim trenucima nemilosrdnog Građanskog rata.

„Iz­ba­cu­ju­ći ne­pri­ja­te­lja (stranog okupatora na kraju Drugog svetskog rata), nas­tav­lja­mo se ubi­ja­ti me­đu­sob­no!“
Janarosov sin predvodi grčke partizane koji se nalaze na okolnim brdima što celu priču dodatno usložnjava, a sam sveštenik Janaros trpi ne samo direktne uvrede od obe strane u ratu (nekad lično: „Bugarine, izdajniče/ demagogu, huljo“, nekad ideološko (boljševiče/fašisto), nego i neposredno nasilje koje se sve više intenzivira i prema njemu kako radnja romana odmiče.
Uz fabulu novele koja je stalno u ognju rascepa: plemenitost/brutalnost, milost/surovost, praštanje/osveta, lično/opšte, monarhizam/komunizam, roman obiluje i mnoštvom metafora iz biblijskih i antičkih vremena dajući odgovore na mnoga pitanja koja su pokrenuta kroz same postupke i reči protagonista ovog dela.

Edited February 28Feb 28 by alkibijad

batalih, ne sećam se kada pre ovoga danas, čitanje jedne knjige. "divni gubitnici" leonard koen. izdržao sam 50 strana. kupih je nečitajući ovo o njoj. ko velim, volim njegovo pevanje i poeziju pa da pročitam. bacio sam i na drugo hiljadarku, svako iskustvo se plaća, imam jednog bukinistu na vidikovcu kod trafo stanice, daću mu knjigu badava, možda je uvali nekom.

kurac, pička, dupe, sise, jebanje, pušenje, drkanje, lizanje...........malo malo, u svakoj petoj otprilike rečenici. nisam neki teški moralista, jednostavno mi je bilo bezvezno. ostalo, pa i to, kao da je pisao drogiran (sada na linku čitam da jeste) i sa ko zna na čemu još.

kurac picka govno sisa... ima ta pesma, nije njegova

9 hours ago, đorđe geprat said:

batalih, ne sećam se kada pre ovoga danas, čitanje jedne knjige. "divni gubitnici" leonard koen. izdržao sam 50 strana. kupih je nečitajući ovo o njoj. ko velim, volim njegovo pevanje i poeziju pa da pročitam. bacio sam i na drugo hiljadarku, svako iskustvo se plaća, imam jednog bukinistu na vidikovcu kod trafo stanice, daću mu knjigu badava, možda je uvali nekom.

kurac, pička, dupe, sise, jebanje, pušenje, drkanje, lizanje...........malo malo, u svakoj petoj otprilike rečenici. nisam neki teški moralista, jednostavno mi je bilo bezvezno. ostalo, pa i to, kao da je pisao drogiran (sada na linku čitam da jeste) i sa ko zna na čemu još.

umetnik je tu da pruži umetničko delo ili ono što se tako klasifikuje, a putevi i pogonska goriva kojim umetnik dolazi do finalizacije istog je već proces koji često nije baš nama ljudima sa druge strane pozornice uvek jednostavan, jasan ili zabavan. neko vreme služimo umetničkom delu kroz "povratne informacije" - osećaje, refleksije, tumačenja, identifikacijom na sopstveni način. kad (ako) umetnik sazri vraća publici (ili barem pojedincima) sve što je "uzeo" kao jedan specifičan čin, kroz određenu vrstu služenja drugima.

Edited March 1Mar 1 by alkibijad

Jonathan Franzen - Freedom. Konacno polako zavrsavam, ali bas sam se namucila, definitivno nije pisac za mene. Razumem donekle hajp, vidim ja trud i numeru dubine, ali me ne dotice sav taj (za mene, u ovom delu) usiljeni Weltschmerz i tastina praznine.

A pocinjem paralelno: Edward T. Linenthal - Preserving Memory.

On 8. 3. 2025. at 12:31, Tihajeza said:

Uvek dajem šansu domaćim piscima, posebno onima koji pišu prvi put.
Poslednjih par meseci:

Jovana Dišić - "Vakuum"
Zanimljivo, mada bi bilo mnogo bolje kad bi bili izbačeni autobiografski delovi (ako su autobiografski. deluje da jesu) i priča se fokusirala više na misterioznog biznismena koji je unajmljuje kao ghost writera. On je ostao nedorađen i nedorečen.

Meti Kamberi - "Grad greha"
Možda ste čuli za ovog dečka. Odrastao je prvo na ulici, pa onda u domu za nezbrinutu decu. Naučio da piše sa 11 godina, a sa 18 objavio roman o svom detinjstvu, u kom je opisao šta se dešava iza slike malog deteta koje viđate da prosi po ulicama. Meni slučajno dopala ruke njegova druga knjiga, koja se nastavlja na prethodnu i gde on i dalje vozi istu priču, ali tu je već odrastao (punoletan) čovek, i gde se samo naslućuje šta je bilo u prvoj knjizi. Ova nije dobra, ali pronaći ću prvu "Grad bola", koja verovatno isto nije neki domet književnosti, ali je vredna sigurno, zbog potpuno autentičnog svedočanstva o jednom teškom detinjstvu, kojih ima svuda oko nas, ali mi o njima ne znamo ništa.

Miomir Petrović - "Krotitelji vremena"
Batalila sam posle jedne četvrtine. Čovek je lepo istražio Beograd tridesetih, ispaljuje toponime, imena kafana, radnji, brendova odeće, obuće, automobila, satova. Ali realno trešić; kad je glavnom liku vrrhunskom sajdžiji došao drugi lik da mu napravi astronomski sat, koji kad se poklope zvezde i mene meseca, može da ga spoji sa njegovom pokojnom sestrom.... A, šta bre koji k, tu me izgubio za svagda... Kao neka Vesna Dedić za muškarce (mada nisam čitala V.D., ali taj neki vajb)

 

Tiago Stanković - "Zamalek"
To čitam sada. Page turner. Lepo je. Zapleta i nema, mešavina putopisa i dokumentarca o Kairu. 

meni su knjige pokojnog Tiaga Stankovica smece, jedino mi je drago sto je pisao o Lisabonu, gradu u kojem zivim i koji mnogo volim.

U aprilu 1977. Žunja i ja smo bili u Drezdenu, dve nedelje. Tamo je tih godina živeo moj brat Jagoš, onaj koji je voleo Ferenca Puškaša.

Bila je noć kad smo došli iz Berlina. I ta prva noćna šetnja, prolazili smo ulicama starog dela Drezdena. Video sam kroz prozor nebo, video sam zvezde, a onda kroz drugi prozor pun mesec. Pa prazno nebo, pa prazan prozor, pa prazno nebo. Pomislio sam da vilenim, ili da to trepere moji nervi, ili da smo u nekoj Hofmanovoj priči. U "Zlatnom ćupu". Ništa nisam pitao, a ujutru rano otišao sam i video da je ono blok ruševina i jedna porušena crkva koju su Rusi i Saveznici ostavili kao uspomenu, kao opomenu Nemcima za zločine koje su počinili u Drugom svetskom ratu. U Drezdenu smo najčešće bili u Cvingeru, u jednoj od najlepših galerija u Evropi. Kakav je tamo jedan Direr, jedan Ribera. Žunja je bila u blagoslovenom stanju i pogledala me je, u Cvingeru, pravo u zenice:

Najbliži svetu onda kad smo sami

Kad duša sveta šapuće iz mraka,

Učimo mudrost druženja s tišinom

I naša ljubav stari kao vino.

Božo Koprivica - Samo bogovi mogu obećati

pročitao sam prošle godine, bilo mi je pomalo naporno jer su me mučili toponimi i imena, meni strani. onda ste mi preporučili da odgledam HBO seriju i pre dolaska ovamo uspeh da u biblioteci pronađem knjigu. da iščitam natenane no progutao sam svih 630 stranica u tri dana, povremeno svraćajući na poslednje stranice zbog prevoda. moćna knjiga.

edit: laponac. radi se o "otadžbini"

Edited April 1Apr 1 by đorđe geprat

Pokupih novi primerak Zarobljenog uma (sa svim stranama) i toliko mi se svidelo da sam odmah otišao do biblioteke po još nešto. Osvajanje vlasti je sledeće.

Odavno me nesto nije ovako zaokupilo.

Trebalo je posetiti Iran dok je bilo moguce, kolicina duha u tom narodu, uprkos sistemu, je neverovatna.