Za vreme bombardovanja sam pročitao gomilu Remarkovih knjiga, ali samo tematiku pre i posle rata, one ratne sam preskakao. Noć u Lisabonu mi je omiljena, pored Trijumfalne kapije.

i ja sam ga kasno otkrio, nakon, što bi Galeb rekao, "formativnih godina".

takođe okasnio sa erikom i marijom..

mada mi se čini da ceo taj sentiment mimo sveta i svega,

može da se objavi tek posle mnogih iskušenja.

sada (5, 6 decenija) mi je bilo složeno da savladam trijumfalnu kapiju npr,

koliko je sve rezoniralo previše bučnom tišinom, da se poslužim delom hrabalovog naslova.

u kaasnom otkrivanju i čitanju imala je ulogu i histerija malih razlika,

kako bi to nazvao dr. dabić / zapravo narcizam m. r.

naime, jedan od najboljih drugova iz rane mladosti je bi toliko oduševljen,

da mi je bilo nemoguće da se pridružim i podelim.

...

crni obelisk još čeka dovršetak, posle nekoliko početaka i sredina.

Edited June 11Jun 11 by makaronee

Procitala Srce noci Nagiba Mahfuza, nisam do sada citala nista od njega. I to ce se promeniti...

On 10. 6. 2026. at 16:46, stajebrebilo said:

Za vreme bombardovanja sam pročitao gomilu Remarkovih knjiga, ali samo tematiku pre i posle rata, one ratne sam preskakao. Noć u Lisabonu mi je omiljena, pored Trijumfalne kapije.

Interesantno, tokom bombardovanja samo sam Remarka citala. Trijumfalnu kapiju tada prvi put u zivotu. Povratak mi je ostavio jak utisak. tri ratna druga mi nisu legla ni tad, ali i posle sam je uzimala.

16 minutes ago, Stela said:

Procitala Srce noci Nagiba Mahfuza, nisam do sada citala nista od njega. I to ce se promeniti...

Od njega Sagu o bednicima, jer je mama imala tu knjigu. Izuzetna knjiga.

završih sa "zapletom"

neuobičajen zaplet i vrlo neočekivan rasplet. preporučujem.

Veliki Mak / Erih Koš, 1957.

Možda jedan od najkafkijanskijih i najalberkamiskijih štiva iz domaćih pisaca. To što ga nepodnošljivo sporo čitam je najpre zbog nelojalne konkurencije dostupnijih dopaminskih impulsa.

Spletom životnih okolnosti (stolovalo u vitrini) Remarka sam pročitao prerano sa četrnaest, petnaest godina.
Pokušao da mu se kasnije vratim, ali bez uspeha.
Pisac koji povremeno baštini slične teme (barem ih vremenski smešta u prvu polovinu 20. veka), a koji mi je zanimljiviji i maštovitiji od Eriha Marije je francuski pisac ruskog porekla Andrej Makin.
Pre neki dan, prijatelj mi je vratio Makinov roman: "Arhipelag za drugi život", pa sam ga malo prelisao, pre nego što ga prekrije prašina u nekom ormanu, te sam se čitajući neke stranice prisetio interesantne, sa dobrim zapletom, priče koja klizi kroz ovaj roman kao reka niz koju sovjetski vojnici (među kojima je i glavni junak P.G.) jure naoružanog begunca iz Gulaga na Dalekom istoku.
Roman ima elemente vesterna sa svim onim osobinama tog žanra: zasede, puškaranja, spretna izmicanja, odmaranje oko vatre, zametanje tragova uz zanimljive preokrete i može da se pročita bez većeg napora "iz cuga".
Sam rasplet je u Makinovom stilu, sadrži dozu sentimentalnosti uz ispovest koja spaja početak i kraj romana.

Edited June 26Jun 26 by alkibijad

On 11. 10. 2025. at 17:06, pariah said:

Drugi njegov roman nisam čitao.

Ako si Generacija X, onda bi ti Peljevinov roman "Generacija P" (ovo P je Pepsi) mogao da bude interesantan. Postoji i film, ali me nije nešto oduševio. Inače, ima on još dobrih romana, kako distopija, tako i iščašenih pseudoistorijskih metafikcija ("SNUFF", "Čapajev i praznina", a roman "T" mi stoji nedovršen na stolu - Grof T. (majstor borilačkih veština, zapravo alter-ego L.N. Tolstoja) i njegovo putovanje ka Optinskoj pustinji).

Edited June 28Jun 28 by alkibijad

On 22. 6. 2026. at 12:17, makaronee said:

Veliki Mak / Erih Koš, 1957.

Možda jedan od najkafkijanskijih i najalberkamiskijih štiva iz domaćih pisaca. To što ga nepodnošljivo sporo čitam je najpre zbog nelojalne konkurencije dostupnijih dopaminskih impulsa.

Čitao sam Sneg i led njegov, to i Besnilo su dve naše balardijanske knjige. Od te dve, njegova je balardijanskija (i samim tim meni bliža), jer ne nosi nikakvu moralnu pouku. A ja ti te moralne pouke nešto... Meni to ne leži, pa bog (opet ja bog?). I čitao sam onu o vrapcima, kao nije Mao nego mandarin neki zabranio vrapce. Tako da ga cenim kao jednog od najvećih modernih pisaca s ovih prostora, baš bih ja voleo to što ti. I čitao bih uz puno prisustvo dopaminskih impulsa, tim prije.

Edited June 28Jun 28 by Hermetico

pročitao u dah u smejući se i naglas čitajući ženi s vremena na vreme. treći deo sage o porodici ^(TM) posle zanata i uloge.

bora ćosić "bergotova udovica". posvećeno prustu

jedno mišljenje:

U jednoj zgradi i malo unaokolo, u periodu između dva svetska rata, mama, tata, ujak, gospodin Tatalović, manikirka, njena sestra, čovek koji radi u ludnici, gospođa Lepojević, porodica Mesarović i mnogi drugi iz komšiluka ili njihovi gosti – nešto govore. To često bude smešno, neobično, budalasto, na momente mudro ili poetično, a pripovedač je dečak koji mora da boravi u krevetu zbog zauški i kojem ujak i još neki od junaka proriču da će postati pisac, pa se trudi da sve što vidi i čuje zapamti. Dakle, imamo pripovedača koji veći deo izgovorenog i ne razume, “misli da su japanci, kinezi i vodoinstalateri nekakve bube koje se nalaze samo u knjigama”, ali koji naslućuje “da se ono najvažnije nalazi u knjigama, a to što je izvan njih, samo je usput.

Osim budalastih rečenica i razmena koje su me silno zabavile, poput:

“Recite, molim vas, pitala ga je gospođa Mesarović, da li konj zaista ima onaj duboki osećaj za koji mi ne znamo. I još mnogo veći, rekao je marveni lekar.”

“Jer ta ujna jedanput je ceo jorgan isekla na najmanje komadiće jednim vrlo finim makazicama za nokte.”

“Što se mene tiče, priznala je mama, ja najviše volim da gledam modnu reviju kroz izlog… gde čovek od parčeta štofa napravi suknju na živoj devojci, samo pomoću špenadli.”

“Ja više volim mađioničarske stvari iz radnje gospodina Vučkovića, rekao je ujak, kao na primer veštački prdež, koji se nalazi u nekoj pumpici.”

“Gledajte samo kako se divno provode kod Panajotovićevih, gde gazda kuće samo u jedan dan razbije servis za dvadeset četiri osobe!”

“…gledajte samo kako jadni Kinezi izgledaju, kao da su ih izujedale pčele, a uopšte nisu.”

…posebno sam uživala u otkrivanju, tada uobičajenih, zanimanja kao što su mašamoda (!), slovoslagač “koji sastavi čitavu rečenicu iz onih malih kutijica”, prodavac srećaka državne klasne lutrije, “čovek koji je održavao klozet kod Narodnog pozorišta, makar je iz njega uvek izbijao vonj te nemile profesije”, “stolar koji je bio u stanju da napravi stolicu zavezanih očiju” (“Ja na nju ipak ne bih seo, rekao je tata”), kišobrandžija, kaldrmdžija, svrzikapa “iz džamije u Jovanovoj”, oštrač noževa itd, itd.

Iako svako govori za sebe i uglavnom na postavljeno pitanje upitani ponudi neko svoje nerelevantno zapažanje kao odgovor, čitalac posle izvesnog vremena primeti ponavljanje tema i luckasti razgovori poprime oblik jezivog stanja u društvu u kojem razaznajemo primitivizam, malograđanstvo, podeljenost, rasizam, antisemitizam i koje svoj vrhunac dostiže dolaskom rata. Ako zatvorimo oči na te užase, knjiga se čita kao pitko, prezabavno štivo.”

Edited June 29Jun 29 by đorđe geprat

Nakon završenih memoara dr Milana Stojadinovića, počeo sam memoare Vlatka Mačeka - da vidim šta je bilo njegovo shvatanje burnih događaja 30-ih godina prošlog veka u Jugoslaviji. Ako neko ima predlog šta još pročitati o tom razdoblju, unapred se zahvaljujem na preporuci.

imaš na historycastu te emisije(milan stojadinović, aleksandar I, kralj petar II, 27.03….) u svim epizodama spominju i vrednu literaturu

Ima jedna neformalna izreka koja kaže: "Laže kao pisac memoara"...
Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića su obimna i odnose se i na razdoblje koje proučavaš.

Edited June 29Jun 29 by alkibijad