Vas odnos prema domovini ...

[gospa buba]

3 minutes ago, Indy said:

 

Realno i ne bi bilo fer od njih da kukaju u vreme dok su nam još dolazili pozivi na vojne vežbe™.

nismo kukali ni za kim, to nam je bio izvor ozbiljne radosti!

 

znash kakva mi je pobeda bila svaki put da ispratim poshtara ili sluzbeno lice neobavljenog posla

Edited July 21, 2020 by gospa buba

[Redoran]

On 18.7.2020. at 16:39, dùda said:

istina je da sam i ja srela mnogo ljudi koji samo kukaju, a ništa da urade po bilo kom pitanju. razumem da je teško, mnoge i uhvati ta neka centrifuga, teško je iz toga iskočiti, ali kome je to pa bilo lako da ode bilo kuda

 

Sigurno postoji neki razlog ili kombinacija razloga usled kojih ljudi zauzimaju takav stav. Kada bi filozofija "sve se može kad se hoće i nema opravdanja za inertnost" savršeno funkcionisala kod svakog, onda bi čitava ljudska populacija živela u 20 najbogatijih zemalja sveta a ostatak planete bi bukvalno bio prazan i nenaseljen. Svi bi našli neki način, ovakav ili onakav, da se spakuju i odu u bolje. Pošto vidimo da očigledno nije tako i da većina ljudi bira da ostane tamo gde jeste (makar to bila i neka rupčaga bez ikakve perspektive), ja nemam druge nego da njihovu odluku i njihov izbor poštujem. Isto kao što od njih očekujem da poštuju moju odluku i izbor. Nisam uopšte sklon da sebe smatram uzvišenim u odnosu na njih zato što mi nije bio problem da se otisnem u nepoznato. Ili ajde, budimo elitisti i neka bude da jesam uzvišen - opet ne vidim šta ću postići time što ću njima to natrljavati na nos. Svako kuje svoju sreću pa bujrum.

[iDemo]

2 minutes ago, Redoran said:

Svako kuje svoju sreću pa bujrum.

Naravno.

 

Nekad si mogao da odes u inostranstvo (kao profesionalac), odradish, zaradish penziju i vratis se k'o covek - moze i cela familija sa decom. Nisi se ni zaludjivao sa 'papirima' (to za one koji su se vratili do kraja '80tih. Danas to nije perspektiva - ono - skoro pa nikakva.

 

[adam]

1 hour ago, Indy said:

 

Realno i ne bi bilo fer od njih da kukaju u vreme dok su nam još dolazili pozivi na vojne vežbe™.

Naravno. Al sam siguran da svi znamo bar ponekog na koga su roditelji vrsili pritisak da se vrati cim je prestalo pucanje. A najgori su oni pasivno agresivni koji deci nabacuju krivicu. 

[čekmeže]

10 hours ago, desboj said:

Duploaršinašiš. Ako je 700k, onda imamo i Kamenicu i KBC Zemun, Bežaniju, institut za majku i dete...

 

Sve su to Sremci...nek nas je i 250 hiljada administrativno pripadajućih, meni je malo 1 bolnica za sve.

[Desmond Bojčinski]

Sve 5, prednosti i mane blizine BG i NS u istom momentu. A lepše bi se živelo ovde da se digne koji most u vazduh.

 

[I*m with the pilots]

10 hours ago, trustno1 said:

 

Nije ovo skupštinska govornica pa da neko od nekog drugog ne može da dodje do reči.  Ako tebe moji postovi sprečavaju da kažeš nešto ontopik, ja zaista nemam ništa s tim.

 

 

Nemam nista protiv da pises, ali onda moras da istrpis i da neko da neki komentar na to, bas kao sto je slucaj sa svima i na svim temama. A ako provrtis film, ja sa tobom u dalju diskusiju nisam ni ulazila.

[ObiW]

14 hours ago, adam said:

Vremenski ograniceni telefonski pozivi jednom nedeljno i masa pisama. Kad smo se docepali email-a to je vec bio raj.

Eeee, vremenski ograničeni pozivi 

 

U to vreme (rane devedesete) naši u NYC  su imali razvijeni sistem zvanja za dž uz neograničen razgovor. Kod Tajms skvera je mogla da se kupi kradena kartica za Long Distance pozive za 5 dolara. Onda se naši organizuju ko će nedeljom pre podne da ode do tamo da kupi, i da iz govornice pozove ostale da im kaže broj kartice i 1-800 broj koji pozoveš pre nego biraš broj u Srbiji. Kad to dobiješ, trk do prve govornice i zovi. Možeš koliko hoćeš da pričaš, razgovor se neće prekinuti ako vlasnik kartice primeti da je izdžeparen u podzemnoj železnici pa krene da zove brojeve i da zatvara kartice. Ali, kada završiš taj jedan poziv (od sat vremena ), završio si sa Srbijom za taj dan - kartica je u medjuvremenu poništena i nema više “alo Srbija jel pada kiša kod vas”.

[adam]

7 hours ago, ObiW said:

Eeee, vremenski ograničeni pozivi 

 

U to vreme (rane devedesete) naši u NYC  su imali razvijeni sistem zvanja za dž uz neograničen razgovor. Kod Tajms skvera je mogla da se kupi kradena kartica za Long Distance pozive za 5 dolara. Onda se naši organizuju ko će nedeljom pre podne da ode do tamo da kupi, i da iz govornice pozove ostale da im kaže broj kartice i 1-800 broj koji pozoveš pre nego biraš broj u Srbiji. Kad to dobiješ, trk do prve govornice i zovi. Možeš koliko hoćeš da pričaš, razgovor se neće prekinuti ako vlasnik kartice primeti da je izdžeparen u podzemnoj železnici pa krene da zove brojeve i da zatvara kartice. Ali, kada završiš taj jedan poziv (od sat vremena ), završio si sa Srbijom za taj dan - kartica je u medjuvremenu poništena i nema više “alo Srbija jel pada kiša kod vas”.

Aaaaaaaaaa..... skroz zaboravio te kartice. U mom slucaju nisu bile kradene al je bilo dosta tih kartica sa jeftinijom tarifom. Pa su posle bili neki jeftiniji brojevi za razlicite drzave al to je vec u vreme interneta... odes na neki sajt (koji se ucitava satima) sa listom razlicitih brojeva za razlicite drzave pa trazis. A na samom pocetku sam imao neku zicu s kukom koja se ubacivala s novcicem u rupu u govornici i sprecavala ga da sklizne pa se moglo duze pricati i cak izvuci paricu nazad. Al to je bio rizik za nas koje je sve blam, trebalo je naci neku zavucenu govornicu i napraviti stit, da se ne vidi sta radis. Muke emigracije ranih 90ih 

[bags]

Ja sam od 2003. u Becu. Nostalgija mi je uvek bila minimalna. Kao student sam isao kuci bar 4 ili 5  puta godisnje. Kad su stigli klinci proredilo mi se na dva puta po nedelju dana. Meni je jasno da onog starog Zemuna gde sam provodio leta kod babe i deda  skoro da nema nista. Toliko me je pogodilo i kad sam video da su pijacu totalno izmenili. :( Igralista su masovno pretvorena u parkinge. Nista ali nista nije isto. (cak i girice na keju nemaju veze sa onim pre...)

 

Prva prava nostalgija mi je javila ove godine (nakon 17 god.). Glavni razlog je sto se jako dobro secam mog detinjstva i kako sam ga provodio i vidim kako provode moja deca. Imaju naravno ovde u Becu uslove kakve ja nisam mogao ni zamisliti izmedju 1992 i 2003 ali opet i za toliko toga su uskraceni ili se meni to samo cini, stvarno ne znam.

[Sleepy Floyd]

3 hours ago, bags said:

Prva prava nostalgija mi je javila ove godine (nakon 17 god.). Glavni razlog je sto se jako dobro secam mog detinjstva i kako sam ga provodio i vidim kako provode moja deca. Imaju naravno ovde u Becu uslove kakve ja nisam mogao ni zamisliti izmedju 1992 i 2003 ali opet i za toliko toga su uskraceni ili se meni to samo cini, stvarno ne znam.

 

Sta je to sto mislis da im je uskraceno, babe/dede/rodbina na dohvat ruke ili nesto drugo?

 

Meni se uvek Bec cinio najboljim gradom za borbu protiv nostalgije, Srbija je na 5 sati i gomila nasih ljudi (sada vec i iz ovog talasa iz poslednje decenije).

 

[bags]

Upravo to sto si spomenuo. Ja sam provodio dosta vremena sa oba para baba i deda. Takodje sam dosta vremena provodio sa familijom iz Prijedora, Novog Sada i drugim mestima. Bilo mi je omoguceno da budem izvan uticaja roditelja i nisu samo oni uticali na moj razvoj i razmisljanja. Bilo je mi je omoguceno i da vidim kako zivi porodica automehanicara iz sela pored Prijedora i kako zive deca generala u stanu od 200m  u centru BG. A opet na drugoj strani svi smo bili puno slicniji i imali skoro ista interesovanja nego recimo moj 5-godisnjak i njegovi drugari. Mislim da mi dosta i smeta sto su prijateljstva dosta povrsna jer ljude znas po par godina  i niko nece da se skroz otvori. Samo iz naseg uskog kruga prijatelja ima dvadesetak nacija i nacini zivljenja i interesovanja su potpuno drugaciji. Malo mi je tesko da objasnim u kratkim crtama. Neke moja razmisljanja je trustno1 relativno dobro opisala, kao recimo vazni trenuci u mom zivotu koje nisam mogao podeliti sa najblizim prijateljima i familijom.

[bags]

Bec je sto se tice nostalgije stvarno ok. Imas ogroman broj nasih ljudi,mesta i restorana i nemas taj osecaj da si negde stvarno daleko. Iskreno cak nemas osecaj ni da si u inostranstvu. Medjutim opet usled 5 nedelja godisnjeg odmora ne mozes otici bas precesto kuci. Stvari se pogotovo jos komplikuju kad klinci krenu u skolu. I onda propustas te vazne momente. Iako na drugoj strani od moje generacija ('84) malo je ko ostao tako i da kad odes van nekih standardnih termina nema nikog.

 

 

[trustno1]

On 21.7.2020. at 5:44, Redoran said:

 

Sigurno postoji neki razlog ili kombinacija razloga usled kojih ljudi zauzimaju takav stav. Kada bi filozofija "sve se može kad se hoće i nema opravdanja za inertnost" savršeno funkcionisala kod svakog, onda bi čitava ljudska populacija živela u 20 najbogatijih zemalja sveta a ostatak planete bi bukvalno bio prazan i nenaseljen. Svi bi našli neki način, ovakav ili onakav, da se spakuju i odu u bolje. Pošto vidimo da očigledno nije tako i da većina ljudi bira da ostane tamo gde jeste (makar to bila i neka rupčaga bez ikakve perspektive), ja nemam druge nego da njihovu odluku i njihov izbor poštujem. Isto kao što od njih očekujem da poštuju moju odluku i izbor. Nisam uopšte sklon da sebe smatram uzvišenim u odnosu na njih zato što mi nije bio problem da se otisnem u nepoznato. Ili ajde, budimo elitisti i neka bude da jesam uzvišen - opet ne vidim šta ću postići time što ću njima to natrljavati na nos. Svako kuje svoju sreću pa bujrum.

 

Brate, nema opravdanja za kukanje. Svako bi mogao da ne kuka. Kukanje je jedna negativna i izuzetno malogradjanska osobina. Šta reći na kukanje? Evo ti pola moje plate? Da dolazim svakog dana da ti skuvam ručak? A naročito je malogradjanski i zlobno kada ti neko kuka i doda kako je tebi mnogo dobro. Nekom je sve lako u životu, nekom je jako teško. Meni je lakše nego nekima i teže nego nekima. I šta sad?

 

Par puta sam se primila na kukanje prijatelja i mislila kako sam ja imala sreću da odem na Zapad a oni su imali nesreću da ostanu u Srbiji. Kažu, sve bi dali da odu, jao, blago meni. Hoćeš ja da ti nekako pomognem? Jao, da, pa to bi bilo divno. Ok, ja kažem, evo, popuni ovaj formular, možemo zajedno ako hoćeš. Jao, ne mogu danas, danas baš moram da pijem kafu. Znaš onu izreku da ne možeš pomoći nekome ako taj neće da pomogne sam sebi? E pa to je baš istina. I to je ok, ali samo molim, bez kukanja.  Kao što rekoše The Clash:

 

Some is rich and some is poor

And that's the way the world is

But I don't believe in lying back

Sayin' how bad your luck is.

 

 

[trustno1]

5 hours ago, bags said:

Bilo mi je omoguceno da budem izvan uticaja roditelja i nisu samo oni uticali na moj razvoj i razmisljanja. Bilo je mi je omoguceno i da vidim kako zivi porodica automehanicara iz sela pored Prijedora i kako zive deca generala u stanu od 200m  u centru BG. 

 

Baš mi se dojmilo ovo što kažeš. Mislim to isto ali nisam do sad to iskazala jasno.

 

5 hours ago, bags said:

Mislim da mi dosta i smeta sto su prijateljstva dosta povrsna jer ljude znas po par godina  i niko nece da se skroz otvori. Samo iz naseg uskog kruga prijatelja ima dvadesetak nacija i nacini zivljenja i interesovanja su potpuno drugaciji. Malo mi je tesko da objasnim u kratkim crtama. Neke moja razmisljanja je trustno1 relativno dobro opisala, kao recimo vazni trenuci u mom zivotu koje nisam mogao podeliti sa najblizim prijateljima i familijom.

 

Da. Mnogi onda zaključuju da su prijateljstva tamo površna ili ljudi površni. Zapravo se radi o tome da nemaš priliku da izgradiš prijateljstva. Recimo, dete je krenulo u jednu školu iz koje smo je ubrzo prebacili. Tamo smo bili samo par nedelja i ja sam upoznala jednu kevu Francuskinju s kojom sa odmah kliknula. Sedele smo na kafi dva sata i pričale, ma, kao da se znamo sto godina. Medjutim, mi smo se onda prebacili u drugu školu, Francuskinja i ja živimo na dva različita kraja grada. Ona ima troje dece, ja dvoje. Kako sad nas dve da nalazimo vremena jedna za drugu. Moraš da ideš veoma out of your way za tako nešto. A to je nekako... neprikladno. Tek sam nekog upoznala i sad treba da se nevidjeno cimam da gradim prijateljstvo (ne da održavam, već da ga započinjem). Pritom, ona odlazi iz Njujorka za koju godinu. I tako eto još jednog little friendship that could. 

 

Htela sam ovo da ti kažem u vezi sa giricama u Zemunu. Pošto sam i ja Zemunka i dosta mi je teško pala ujdurma s giricama. Prvo ne znam da li znaš, ali više se ne prodaju girice u kiosku u Četvercu - rekli su da su promenili "smer". Sad prodaju srnetinu. Srnetina na Keju na Dunavu. Očaj, znam sve. Kupiti tamo girice je bila institucija. Medjutim, imaš girice na Šlepu. Takodje, kako smo svi preživeli renoviranje Šlepa, ne znam. Mislila sam da se nikad neću navići na novi Šlep, ali, eto, nekako se polako navikavamo. Hoću da kažem da ja nemam problem sa mestima koja nestaju. Teško mi je, naravno. Ali to prihvatam kao normalan deo života. Kraj Menhetna u kome mi živimo se za poslednjih 5 godina promenio do neprepoznatljivosti. Srušena je jedna kafana stara 200 godina. Jbg. Ali, to je život. Nestaju mesta, nestaju mirisi, nestaju ljudi. Znaš kako kažu braća Rusi: Детсво не вернеш!  (detinjstvo se ne vraća)

Takodje, način života koji je bio u našem detinjstvu (ja sam samo malo starija od tebe) više ne postoji ni u Zemunu. Dvorište iza moje zgradice je uvek bilo prepuno dece - sada je prazno, a dece u zgradama ima. Da li je to zbog komšije koji je ilegalno otvorio pansion za pse u pola dvorišta, ne znam, ali nema ni jednog jedinog deteta tamo.

 

Ali, uz sve te promene, ostaju moji najbliži ljudi i ostaje način života, i da, ostaju ipak neka mesta. Ja sam odrasla pored Dunava, i jbg, za mene je to nešto najlepše na svetu. Možda je neka druga reka lepša od Dunava, ali meni je Dunav najlepši, zajedno sa tim giricama, koje uopšte nisu iz Dunava. Odrasla sam, istini za volju, dosta i pored mora u Hrvatskoj, ali te kuće više nema i tu ništa ne mogu da uradim. To je tužno ali ne vidim šta tu mogu da promenim. Ali Zemun je još uvek tu, raspadnut i korumpiran, ali je tu. Venecija je sada neki jezivi kineski restoran za pranje para, ali i dalje stoji tu. Tu su neka lepa nova mesta. Nasip je divno šetalište, Kafe Galerija na Gardošu je jedno divno mesto s dušom. Država Njujork je prelepa, ima more tj. okean, ima šume, jezera, ma, prelepo je. Ljudi su predivni. Ali, to nije moje.

 

Svi problemi sa Srbijom koje su ljudi ovde izneli su tačni. Ali, ja se i dalje pitam, ako moji najbliži tamo žive sa svim tim problemima, što ne bih i ja? S jedne strane, kakav je to način da ti odeš da uživaš dok tvoji najbliži pate? Pa valjda treba onda da patite zajedno? Neki izuzeci postoje, kada ljudi biraju zdravlje svoje ili svog deteta, to odnosi prevagu nad svim. Ili ako ne možeš da prehraniš decu u Srbiji i moraš da odeš.