24 minutes ago, milfisland said:

Kao ni Putin u tim godinama, npr 😂

pa kako mu ide mozda bolje da se vodio Titovom logikom. I ispisnik mu se nije prepokazao onaj iz Bele kucesa balskom dvoranom...

26 minutes ago, milfisland said:

Kao ni Putin u tim godinama, npr 😂

Gle, ta Titova izjava za Staljina je klasično oceubistvo sa istorijske distance. Pet, šest godine pre toga su i on, a posebno M. Đilas slavili Staljinovu vitalnost (koliko može da popije i sl...). Da je napao SFRJ, e onda bi to bio pravi otac koji disciplinuje svoje ideološke sinove...
A kad želiš da ubiješ oca (ovog ideološkog- psihološki) onda mu pre svega udaraš na godine, nemoć, bolest itd. Doduše to je Tito rekao negde sedamdesetih (kad je i sam imao osamdeset), prilično ozbiljan uz odmah ruke na kraju.
Sve to ide zajedno u paketu s onim atentatorima koje je Staljin slao na Tita i pisma Tita Staljinu (nemojte da ja pošaljem jednog- biće dovoljno...)

Edited July 2Jul 2 by alkibijad

Just now, alkibijad said:

Sve o ide zajedno u paketu s onim atentatorima koje je Staljin slao na Tita i pismo Tita Staljinu (nemojte da ja pošaljem jednog- biće dovoljno...)

koliko je ovo tacno? nisam se bavila, nekako sam upisala u legendu a ne isoriju

2 minutes ago, Mel said:

koliko je ovo tacno? nisam se bavila, nekako sam upisala u legendu a ne isoriju

Da li se u istoriji i legenda ili mit smatraju sastavnim delom neke priče?
Mislim da da.

1 minute ago, alkibijad said:

Da li se u istoriji i legenda ili mit smatraju sastavnim delom neke priče?
Mislim da da.

dobro to je vec neko filosofiranje

Nema nikakvog dokaza da je Broz poslao takvo pismo. Tokom procesa Destaljinizacije, da su navodno nasli neka tajna pisma u Staljinovom kabinetu, medju njima i to Brozovo ali tih pisama nema u arhivama. Ta prica je legenda vise nego stvarnost koja je dosla iz Moskve tokom procesa Destaljinizacije i pomogla je Brozu da to izdigne na legendu, istovremeno da otopli odnose sa Moskvom, sto su oni i zeleli, sa Hruscovim koji je predvodio Destaljinizaciju i nije podnosio Staljina jer ga je tretirao kao pajaca i meckara(sto ce se kasnije pokazati kao prilicna istina). Hruscov je dosao u Beograd, gde se Broz sepurio, ali je Moskva zelela da zavrsi sa Staljinovom tenzijom a onda su dobili tenzije sa Kinom.

9 minutes ago, Mel said:

dobro to je vec neko filosofiranje

Napoleon je napisao za istoriju da je ona: "Skup laži oko kojih smo se dogovorili", a Volter je bio dublji pa je pisao o skupu ljudskih grešaka, kao i prepisu nekih činjenica koje se prikazuju kao istinite...

20 minutes ago, alkibijad said:

Napoleon je napisao za istoriju da je ona: "Skup laži oko kojih smo se dogovorili", a Volter je bio dublji pa je pisao o skupu ljudskih grešaka, kao i prepisu nekih činjenica koje se prikazuju kao istinite...

Sta kaze Volter o Titu?

10 minutes ago, Mel said:

Sta kaze Volter o Titu?

Volter kaže o Titu- da je Tito Volter sa slovnom greškom (Volter/Valter). ;)

Ovo nije samo „desničarska“ ili crkvena kritika komunizma. Da je komunizam funkcionisao kao zamenska religija, o tome su pisali ozbiljni autori iz političke filozofije, sociologije, istorije ideja i istorije totalitarizma.

Karl Šmit je još u Političkoj teologiji tvrdio da su ključni pojmovi moderne države često sekularizovani teološki pojmovi. Drugim rečima, moderna politika vrlo često odbaci Boga, ali zadrži strukturu teologije: suverenitet, izuzetak, sud, pravoverje, neprijatelja i spasenje.

Erik Fegelin je išao još dalje: marksizam i slične moderne ideologije tumačio je kao gnostičke pokušaje da se spasenje ostvari unutar istorije. Njegova poznata formula o „imanentizaciji eshatona“ upravo znači ovo: ono što hrišćanstvo smešta izvan istorije — konačno spasenje, konačnu pravdu, konačno razrešenje — revolucionarna ideologija pokušava da proizvede političkom silom u istoriji.

Rejmon Aron je komunizam nazivao sekularnom religijom. U Opijumu intelektualaca objašnjavao je kako je marksizam među intelektualcima mogao da funkcioniše kao vera: sa dogmom, pravovernima, jereticima, obećanim iskupljenjem i spremnošću da se zločini opravdaju ako su počinjeni u ime „ispravne doktrine“.

Čak je i Erik Hobsbaum, marksistički istoričar i nikakav antikomunistički pamfletista, govorio o komunizmu kao o mesijanskoj veri. To je važno: ovo nije samo optužba neprijatelja komunizma. I ljudi iz same marksističke tradicije videli su da komunizam nije bio samo ekonomski program, nego svetskoistorijsko obećanje spasenja.

Jakob Talmon je govorio o političkom mesijanizmu i totalitarnoj demokratiji: o politici koja tvrdi da zna konačnu istinu, pa onda u ime naroda, budućnosti i oslobođenja sebi daje pravo da prinudi sve koji se ne uklapaju u tu istinu.

Dakle, tvrdnja da je komunizam politička religija nije puka metafora. To je ozbiljna linija tumačenja u političkoj teoriji.

Suština je jednostavna: komunizam nije samo rekao da želi pravednije društvo. On je tvrdio da zna smisao istorije. Tvrdio je da postoji izabrana klasa. Tvrdio je da postoji izabrana avangarda — Partija. Tvrdio je da postoje neprijatelji istorije. Tvrdio je da postoji prelazno nasilje koje je opravdano budućim oslobođenjem. Tvrdio je da će na kraju nastati iskupljeno društvo bez protivrečnosti.

To je religijska struktura bez Boga.

Zato Partija nije bila obična politička organizacija. Ona je funkcionisala kao sekularizovana Crkva. Generalni sekretar bio je patrijarh nove dogme. Politbiro je bio sinod. Komesari su bili sveštenici revolucije. Marksizam-lenjinizam bio je dogmatika. Istorijski materijalizam bio je sveta istorija. Partijska linija bila je pravoverje. Revizionizam je bio jeres. Samokritika je bila ispovest. Isključenje iz Partije bilo je ekskomunikacija.

To nije preterivanje. Nina Tumarkin je u studijama o Lenjinovom kultu pokazala kako su boljševici, uprkos zvaničnom ateizmu, koristili religijske forme: mauzolej, relikvijsko očuvanje tela, ritualna hodočašća, godišnjice, slike, kanonske priče o osnivaču koji „živi“. Kasniji komunistički režimi samo su proširili isti obrazac: portreti vođe, zakletve, omladinske organizacije, rituali, praznici, mučenici revolucije, svete biografije i politička liturgija.

Zato je crvena zvezda bila više od znaka na kapi. Ona je bila znak pripadnosti novoj veri. Mauzolej nije bio samo grobnica. Bio je relikvijar. Vođina slika nije bila samo portret. Bila je ikona režima. Pali borci nisu bili samo mrtvi borci. Bili su mučenici novog poretka. Disidenti nisu bili samo protivnici. Bili su jeretici.

Tu dolazimo do nasilja.

Nasilje u komunizmu nije bilo puka slučajna devijacija. Naravno, nisu svi socijalisti zločinci i nije svaka briga za siromašne put u logor. Ali lenjinistički komunizam, onaj istorijski stvarni komunizam koji je izgradio jednopartijske države, tajne policije, logore i kultove vođe, imao je u sebi opasan mehanizam: ako Partija zna smisao istorije, onda je protivnik Partije protivnik istorije. Ako je buduće besklasno društvo konačno spasenje čovečanstva, onda se sadašnji čovek može žrtvovati radi budućeg čoveka.

Savremeni istraživači ideologije nasilja, poput Džonatana Mejnarda, objašnjavaju upravo taj mehanizam: ideologija određuje ko se vidi kao pretnja, kako se nasilje opravdava i zašto se obične moralne kočnice suspenduju. Kada se nasilje predstavi kao istorijski nužno, odbrambeno ili emancipatorsko, počinioci lakše zadržavaju sliku o sebi kao o moralnim ljudima dok vrše represiju.

Zato komunistički teror nije „nelogičan“. On je užasno logičan kada se prihvati početna premisa: da Partija zna konačnu istinu istorije i ima pravo da silom vodi ljude ka spasenju.

U Sovjetskom Savezu to vodi Čeki, Crvenom teroru, logorima, čistkama i streljanjima. U Kini vodi Velikom skoku napred i gladi ogromnih razmera. U Kambodži vodi Godini nula i uništenju čitavih društvenih slojeva. U Severnoj Koreji vodi dinastičkoj političkoj religiji u kojoj je vođa skoro sakralna figura.

Opet: to ne znači da je svaka socijalna politika komunizam niti da svaka levica vodi u masovna ubistva. Ali tamo gde ideologija tvrdi da poseduje konačni ključ istorije, gde jedna Partija monopolizuje istinu, gde se protivnik pretvara u klasnog neprijatelja, a budući raj opravdava sadašnju prinudu — tu je put ka nasilju već otvoren.

Iz hrišćanske perspektive, najdublji problem komunizma nije samo ekonomija. Nije samo to što je loše računao proizvodnju, gušio tržište ili stvarao neefikasnu državu. Dublji problem je teološki: komunizam pokušava da uzurpira spasenje.

On hoće Carstvo Božje bez Boga.
Hoće Crkvu bez Hrista.
Hoće pravednost bez pokajanja.
Hoće novog čoveka bez blagodati.
Hoće konačni sud bez Sudije.
Hoće raj, ali kroz državu, Partiju i prinudu.

Zato se može reći da revolucionarni mesijanizam ima luciferanski obrazac — ne u jeftinom smislu priče o ritualima i okultnim zaverama, nego u ozbiljnom teološkom smislu. Satanin obrazac je: zbaciti Oca, zauzeti tron, proglasiti sebe svetlošću i ponuditi spasenje bez Boga.

To je upravo ono što revolucionarna politika radi kada kaže: nema Boga iznad istorije, nema zakona iznad revolucije, nema ličnosti iznad kolektiva, nema istine iznad Partije.

Kada se ukloni Bog kao mera, politika počinje da glumi Boga.

I tada čovek više nije ikona Božja, nego materijal istorije. Ako smeta budućem raju, uklanja se. Ako pripada starom svetu, ekspropriše se. Ako ne prihvata dogmu, prevaspitava se. Ako se opire, likvidira se.

Zato je najpreciznija definicija istorijskog komunizma ova:

komunizam nije doslovni okultizam, nego politička soteriologija — pokušaj da se spasenje, pravda i konačni sud proizvedu ljudskom silom, kroz Partiju, državu i revoluciju.

U hrišćanskim pojmovima, to je uzurpacija onoga što se može samo primiti od Boga.

I zato se takva utopija pre ili kasnije okreće protiv čoveka. Jer spasenje bez Boga ne završava slobodom. Završava čovekom bez zaštite pred državom koja tvrdi da zna smisao istorije.

3 hours ago, milfisland said:

Kao ni Putin u tim godinama, npr 😂

Sad su drugačija vremena.
Sedamdesete (godine života) su nove pedesete...

55 minutes ago, alkibijad said:

Sad su drugačija vremena.
Sedamdesete (godine života) su nove pedesete...

I za oceubistvo i za ovo si prilično u pravu.

2 hours ago, Lord Protector said:

  Quote

Ovo nije samo „desničarska“ ili crkvena kritika komunizma. Da je komunizam funkcionisao kao zamenska religija, o tome su pisali ozbiljni autori iz političke filozofije, sociologije, istorije ideja i istorije totalitarizma.

Ovo AI napisao ili asistirao?

4 hours ago, Peter Fan said:

Ovo AI napisao ili asistirao?

I meni deluje.

Secate se diskusije pre neku stranu kad je forumas nabrajao koga bi neko ubio za patiju, pa kao (po secanju, da ne trazim) tipa strica dedu ujaka bi ubio za partiju a ako bi mu naredili da ubije oca/brat/dete e onda bi ubio sebe?

Zato se može reći da revolucionarni mesijanizam ima luciferanski obrazac — ne u jeftinom smislu priče o ritualima i okultnim zaverama, nego u ozbiljnom teološkom smislu. Satanin obrazac je: zbaciti Oca, zauzeti tron, proglasiti sebe svetlošću i ponuditi spasenje bez Boga.

Nadovezujem se, uzimajuci bukvalno ovo sto sam boldovala. Meni je recimo palo na pamet pitanje - koliko bi normalno bilo da stavis evo u Vucicevom smo sistemu - etablirano ludilo - dakle koga bismo od porodice ubili za kojigod ideal novog doba, a gde bsmo podvukli crtu pa sami sebe ubili?

Ja mislim da ovo dobro odslikava nenormalni stepen bolesti koji je pokret komunizma nosio. Da se kao o normalnoj temi raspreda koga bi klali i streljali zapartiju iz porodicnog kruga, a koga ipak ne bi.

Tu bolest uma, duse, i morala, ovde (dobri) ljudi i dalje dozivljavaju i prodaju po forumu kao izgubljeni raj morala medjuljudskog razumevanja bratsva-jedinstva uredjene drzave you name it.

To je malo teze debunkirati od prodate lazi kako nije bilo pismenosti pre komnista za narodne mase. Jer kome nije odmah cudno i sumnjivo da se raspreda o egzekucijama u krugu porodice u kontekstu te nove (ok sad stare) religije komunizma, znaci vec je dusa otrovana solidno.

Da se nemusto nadovezem na komparti religiju™ (gore), interesantno mi kako se u nesto slepo verovalo pa ubrzo nakon toga puj pike ne vazi

npr. Agitprop o Seljackim Radnim Zadrugama

iz 1949. u kojima ce poteci med&mleko ako se seljaci(ma) cupaju brkovi u njih ukljuce;

kad nisu, onda OK, stampacemo novi Agitprop o nekom novom problemu => sto bi rekli u Kojinoj tata mama “znate sta, oni nas stalno zavijaju&nikada posteno ne kazu o cemu se radi”(po secanju)

(Interesantno za beogradjane oko 42. strane STA CE SE OVE GODINE RADITI U BEOGRADU)

• U Kraljevini ukinuto kmetstvo, ogranicen posed na 100-500 jutara/veceri™, 57-277 hektara; malo li je? no good jer nije kommunistische?

• Komparti ga 1945. smanjuje na 35 hektara, podstice cupa brkove da se ide u zadruge, ne ide

• Komparti ga 1953. smanjuje na 10 hektara jer kolhozi no good, brah! - sovhozi mo’ bettah, brah! (kratka lekcija iz mog dijalekta)