Burnout

[Ratamahatta]

6 minutes ago, morgana said:

 

da bre. triessedam kora. mada nemam ambicije da mijenjam modalitet poslovanja, povremeno mi se dobro smuci.

Meni se smuci 2x nedeljno, a onda prosetam okolo/odem na rucak/kafu s ljudima s pravim™ poslom i vidim/cujem njine muke i sta je alternativa... pa onda razmislim omfg kako ja ne pripadam tom svetu nikako... Otrcim kuci kao duracell zeka i nastavim.  Leti me retko hvata, ali zimi kad se slabije krecem (a narocito 20/21 i 21/22, krv ti jebem)

Mislim da je ok pitati - postoji li cojk koji nije imao burnout, makar blagi? Menscini da je irelevantno to da li volis poso ili ne, jednostavno si nekad sam sebi neprijatelj s ambicioznoscu

Edited June 1, 2022 by Plajvi

[Ratamahatta]

5 minutes ago, goofs said:

 

Ja sam jedno godinu-dve imao bas ozbiljan trip oko godisnjeg, jer freelancere on kosta duplo - deo novca ode na uobicajene stvari, putovanje, smestaj itd, a drugi deo je onaj koji ne zaradis za taj mesec radeci. Zajebana rabota, mislim, sve je ok kad dobro promislis i postavis stvari na pravo mesto, ali je trip.

I na exit sam isao s laptopom, isto kao i namoru, 2-3h taman da smirim savest, 'da zaradim taman sto cu spickati na tvrdjavi' I ja sam tako rezonovao za troskove, svaki put kad sam trebao da kupim nesto sto nije svakodnevna potrepstina sam imao ono... (majmune jebo te novi laptop/mobilni, sta ako izgubis poso sutra nes jesti, nes nikad naci novi poso, nemoj, sta ce ti) 

Na kraju pustim samog sebe da se urazumim i ispadne ok  

[harper lee]

13 minutes ago, Plajvi said:

Mislim da je ok pitati - postoji li cojk koji nije imao burnout, makar blagi? Menscini da je irelevantno to da li volis poso ili ne, jednostavno si nekad sam sebi neprijatelj s ambicioznoscu

 

On 30.5.2022. at 13:34, harper said:

 

Da, burnout je ozbiljno psiholosko stanje i ne treba ga mesati sa frustracijom i nezadovoljstvom zbog pogresnog posla, pogresnog poslovnog okruzenja ili pogresnog pristupa profesionalnim obavezama. Ovo drugo moze voditi do burnout-a ali nije burnout i resivo je boljom organizacijom sopstvenog zivota.

 

Ono sto ne postoji ili je makar izuzetno retko je osoba sa ama bas nikakvim problemima na poslu koji ga povremeno dovedu do "ludila". Burnout je ozbiljno stanje sa ozbiljnom klinickom slikom, uveren sam da vecina ljudi ovde nije ni prosla pored njega i Bogu hvala da je tako.

[Nikodije]

29 minutes ago, Plajvi said:

Mislim da je ok pitati - postoji li cojk koji nije imao burnout, makar blagi? Menscini da je irelevantno to da li volis poso ili ne, jednostavno si nekad sam sebi neprijatelj s ambicioznoscu

 

Mene su lenjost i neambicioznost štitili od burnouta, ali sam zbog toga imao brojne druge probleme, tako da ne znam šta je bolje 

[Svemir Zeka]

Burnout debelo osetiš, nije ni blizu pojačane nervoze oko posla, povremenog overloada poslom. Ponekad to i drugi primete. Verujem, da nisam ispraksirana da se bavim posmatranjem upravo ovih pojava, u životu ne bih primetila kod sebe neke kasnije faze sagorevanja: cinizam, nezainteresovanost, negativizam (to kad se granice debelo prešišaju). A i za to je bilo potrebno da upadnem u disonancu, jebote šta ja ovde više radim, a radim, a ne moram da budem tu ako se već ovako ponašam, dok nisam ukapirala.

I ja sam primer koliko je radno mesto-related. Jer radim već deset godina uporedo dva posla, ako ne računam tezge od kuće, i kad sam na drugom poslu, toga nema.

[pt 2.0]

https://www.who.int/news/item/28-05-2019-burn-out-an-occupational-phenomenon-international-classification-of-diseases
 

Nisam načisto šta se tačno podvodi pod burnout, odnosno na osnovu kojih parametara se utvrdjuje to stanje i ko ga utvrdjuje.
Za termin znam od pre nekoliko godina, preko kume koja živi i radi u inostranstvu, jer je njen šef imao višemesečno odsustvo s posla zbog burnout-a, ali sam ja to nekako kapirala kao ozbiljne i relativno dugotrajne psihičke tegobe usled produženog psihofizičkog umora i iscrpljenosti (nešto kao slom).

Laički pretpostavljam da to stanje lakše kači one sa viškom osećaja odgovornosti i potrebe za imanjem kontrole, ali zapravo nemam pojma kako i zašto nekom na vreme iskoče osigurači, a nekom drugom ne.

Nekoliko vas je ovde napisalo “nemam problema sa količinom posla, nego sa…” i ja to ne razumem. Naravno da imam problema i sa količinom posla - nisam robot - neretko je umelo da mi se posle 10. sata za računarom i neprekidnog rada zavrti u glavi, o problemima sa vratom i migrenama da ne počinjem.

Moj burnout je verovatno prevenirao moj mobing. Zvuči možda kontradiktorno, ali meni deluje da je tako. Kao što su mi lične tragedije lupile blokčinu na ceo korona trip, tako i ovde.

 

[Svemir Zeka]

16 minutes ago, pt 2.0 said:

 

Nisam načisto šta se tačno podvodi pod burnout, odnosno na osnovu kojih parametara se utvrdjuje to stanje i ko ga utvrdjuje.
Za termin znam od pre nekoliko godina, preko kume koja živi i radi u inostranstvu, jer je njen šef imao višemesečno odsustvo s posla zbog burnout-a, ali sam ja to nekako kapirala kao ozbiljne i relativno dugotrajne psihičke tegobe usled produženog psihofizičkog umora i iscrpljenosti (nešto kao slom).

Laički pretpostavljam da to stanje lakše kači one sa viškom osećaja odgovornosti i potrebe za imanjem kontrole, ali zapravo nemam pojma kako i zašto nekom na vreme iskoče osigurači, a nekom drugom ne.

Nekoliko vas je ovde napisalo “nemam problema sa količinom posla, nego sa…” i ja to ne razumem. Naravno da imam problema i sa količinom posla - nisam robot - neretko je umelo da mi se posle 10. sata za računarom i neprekidnog rada zavrti u glavi, o problemima sa vratom i migrenama da ne počinjem.

Moj burnout je verovatno prevenirao moj mobing. Zvuči možda kontradiktorno, ali meni deluje da je tako. Kao što su mi lične tragedije lupile blokčinu na ceo korona trip, tako i ovde.

 

 

Količina posla da, ali udružena s drugim faktorima.

 

Spomenuto je da previše entuzijazma može da vodi prelaženju sopstvenih granica, a to u radnom setingu vodi najčešće u sagorevanje.

 

Drugo, teški poslovi, u kojima moraš da se emocionalno distanciraš non stop, a opasne su situacije, moraš brzo da reaguješ (hitna pomoć, kovid bolnice, rad s traumama bilo koje vrste, rat, havarije, elementarne nepogode, nasilje), To su poslovi koji su više izloženi mogućnosti burnouta.

 

Odnos s kolektivom i naređenima je vrlo bitan, ali ne jedini faktor, već kad se udruži s previše probijanja ličnih granica i karateristikama posla.

 

Kod mene je i sama priroda posla bila unutar poslova povišenog rizika.

 

Prevencija je stalna supervizija i mogućnosti relaksacije, učvršćivanje pozitivne radne atmosfere u kolektivu, osećanje da je rad vrednovan. To su, po meni, ključni faktori, čak i kad imaš mnogo posla.

[harper lee]

7 minutes ago, pt 2.0 said:

https://www.who.int/news/item/28-05-2019-burn-out-an-occupational-phenomenon-international-classification-of-diseases
 

Nisam načisto šta se tačno podvodi pod burnout, odnosno na osnovu kojih parametara se utvrdjuje to stanje i ko ga utvrdjuje.
Za termin znam od pre nekoliko godina, preko kume koja živi i radi u inostranstvu, jer je njen šef imao višemesečno odsustvo s posla zbog burnout-a, ali sam ja to nekako kapirala kao ozbiljne i relativno dugotrajne psihičke tegobe usled produženog psihofizičkog umora i iscrpljenosti (nešto kao slom).

Laički pretpostavljam da to stanje lakše kači one sa viškom osećaja odgovornosti i potrebe za imanjem kontrole, ali zapravo nemam pojma kako i zašto nekom na vreme iskoče osigurači, a nekom drugom ne.

Nekoliko vas je ovde napisalo “nemam problema sa količinom posla, nego sa…” i ja to ne razumem. Naravno da imam problema i sa količinom posla - nisam robot - neretko je umelo da mi se posle 10. sata za računarom i neprekidnog rada zavrti u glavi, o problemima sa vratom i migrenama da ne počinjem.

Moj burnout je verovatno prevenirao moj mobing. Zvuči možda kontradiktorno, ali meni deluje da je tako. Kao što su mi lične tragedije lupile blokčinu na ceo korona trip, tako i ovde.

 

 

Ako se ne varam, burnout kao specificna dijagnoza je prepoznat tek negde sredinom sedamdesetih godina proslog veka. Neki americki psiholog je u pitanju, ne pratim te stvari pazljivo pa se ne secam ni imena ni tacne godine, verujem da se moze lako naci na netu. To je relativno kratko vreme da bi se izvrsila klasifikacija simptoma, odvojila od drugih slicnih stanja i tretirala kao nezavisan problem. Poteskoce mislim da dolaze iz originalne definicije koja nije fokusirana na specificnost simptoma vec na uzroke (poslovno okruzenje) pa nije uvek jasno da li prepoznati simptomi imaju veze sa tim uzrocima ili su posledica drugih stanja ili poremecaja licnosti. Lekari su konzerve u nacelu i najcesce nisu Gregori Haus, oni vole da simptomi pacijenata odrazavaju stanja koja su im poznata iz literature i prethodne prakse. A skoro svi simptomi burnouta prelaze granice te dijagnoze i lice na posledice nekih drugih psihickih stanja i poremecaja, tako da nije uvek lako formirati klinicku sliku pacijenta.

 

Ono sto je neobicno vazno je cinjenica da postoji klasifikovano stanje koje je vezano za workload jer su se stvari po pitanju posla koji se tovari zaposlenima otrgle svakoj kontroli. Terapeuti su i ranije cesto savetovali pacijentima sa raznim klinickim slikama da razmisle o promeni posla ili nacinu na koji ga obavljaju jer su prepoznavali da u tim poslovima leze koreni odredjenih stanja, sada postoji i zvanicna dijagnoza kojom mogu da podrze svoja misljenja. I ranije sam stalno govorio da ce nas kombinacija zelje za profitom i licnim komforom koje jedna drugu hrane sve oterati u majcinu, tu nesto mora debelo da se menja.

[Mel]

5 hours ago, Vapad said:

 

Ok ok, rad je stvorio coveka 

 

I like your attitude

Edited June 1, 2022 by Mel

[harper lee]

21 hours ago, Vapad said:

 

Mislim da je to klasična pogreška naučnih krugova koji su posmatrali kroz neke svoje naočare

Lenjost je stvorila čoveka, da ne trči 12 sati ne bi li izmorio ranjenu zver usavršio je ubijanje, da ne rmbači satima na polju, mašine, etc. lenjost i shvatanje njene prednosti su napravili modernog čoveka, my 5 cents.

 

Ja sam spreman za deep space era

 

"Otuda dolazi da su sva ova razna znanja vec stvarno postojala kad su otkrivene nauke koje se ne primenjuju ni na zadovoljstvo ni na potrebe, a sama ova znanja najpre su se pojavila u zemljama u kojima su ljudi imali na pretek slobodnog vremena."

 

Arsitotel: "Metafizika", knjiga Alfa, poglavlje 1.

 

Dakle, druze, primi moje saucesce zbog toga sto si u dusi aristotelovac i dobrodosao u drustvo peripateticara.

[I*m with the pilots]

On 30.5.2022. at 16:37, Mel said:

 

Vrlo se pitam da li je burnout i inace stvar kojoj su mnogo sklonije osobe carer tipa, pa jos sa slight pinchom adhd-a ili vec tako neceg.

 

Moguce + kod mene je doca izdvojio tu potrebu da dobijem potvrdu od nekog autoriteta, da bih se osetila da konacno mogu da danem dusom ili se posvetim sebi.

Spoiler

To je bilo prisutno tokom celokupnog skolovanja, dok nisam zavrsila faks i osetila se da sam konacno na slobodi. Bio je pravi raj neko vreme, ono kada se covek oseca predobro u svojoj kozi i situaciji. Autoritet ne mora da bude neki "pravi" autoritet, za mene su to i doktori, i sluzbenici, i roditelji i muzevljevi (bili), you get the picture. A onda doslo dete (tu sam identifikovala isti problem npr. cekajuci da mi konacno neka - treca po redu! - savetnica za dojenje kaze da radim dobro, iako su mi dve drugarice pre toga rekle isto to, ali vecu tezinu ima strucno lice od prijatelja ), pa je postalo malo opustenije sve kada sam pocela da radim ponovo, dete se dobro primilo u jaslice, bila sam uzbudjena maltene kao na pocetku nekad, i cap - pandemija i ubitacni dnevni rezim. I kad se pitam za koga sam ja ta skoro tri meseca radila uvece (vec umorna, dekoncentrisana, onda ljuta na sebe sto ne mogu da se sredim da odradim sve brzo pa sam radila vise sati nego sto sam pisala), stvarno ne znam, i da mogu da vratim sat unazad, odmah bih rekla sefu da to nece ici uz dete kod kuce i gotovo. (Ja sam bila postena i rekla da ne mogu da radim uz dete i onda provodila lepe dane uz njega a radila uvece i/ili vikendom )

 

--

 

Ono sta mislim da odmaze ljudima da se ne dodje do burnouta, nevezano za sebe, je kada rade dosta "od kuce" i bez stalnog kontakta sa sefom, gde onda jedan drugog ne osecaju i ne vide dobro situaciju. Ne znam da opisem bolje, ali cisto primera radi: tokom prve trudnoce sam radila gotovo iskljucivo u kancelariji, nije mi bilo lose osim petomesecne blage mucnine ali me je sef svako malo pitao kako sam i govorio da se ne preforsiram (sam je roditelj pa valjda i razume), dok sad tokom druge sam imala bas dosta toga od pocetka do kraja, i nekada sam radila samo zato sto sam budala (i "da zavrsim jos ovo pre nego sto odem, jer je celina!"), a niko drugi, pa ni sef, nije video u kakvom sam stanju pa da oseti da mi je previse, jer smo kontaktirali telefonom ili jos cesce samo preko kompa. I onda u istih nekoliko dana dobijem "radi koliko mozes" i "ovo i ovo i ono treba zavrsiti sto pre jer korisnici cekaju", i da sam ja mozda rekla nesto, verujem da on ne bi slao tako kao manijak.

Edited June 1, 2022 by I*m with the pilots

[Mel]

12 hours ago, I*m with the pilots said:

 

Moguce + kod mene je doca izdvojio tu potrebu da dobijem potvrdu od nekog autoriteta, da bih se osetila da konacno mogu da danem dusom ili se posvetim sebi.

  Reveal hidden contents

To je bilo prisutno tokom celokupnog skolovanja, dok nisam zavrsila faks i osetila se da sam konacno na slobodi. Bio je pravi raj neko vreme, ono kada se covek oseca predobro u svojoj kozi i situaciji. Autoritet ne mora da bude neki "pravi" autoritet, za mene su to i doktori, i sluzbenici, i roditelji i muzevljevi (bili), you get the picture. A onda doslo dete (tu sam identifikovala isti problem npr. cekajuci da mi konacno neka - treca po redu! - savetnica za dojenje kaze da radim dobro, iako su mi dve drugarice pre toga rekle isto to, ali vecu tezinu ima strucno lice od prijatelja ), pa je postalo malo opustenije sve kada sam pocela da radim ponovo, dete se dobro primilo u jaslice, bila sam uzbudjena maltene kao na pocetku nekad, i cap - pandemija i ubitacni dnevni rezim. I kad se pitam za koga sam ja ta skoro tri meseca radila uvece (vec umorna, dekoncentrisana, onda ljuta na sebe sto ne mogu da se sredim da odradim sve brzo pa sam radila vise sati nego sto sam pisala), stvarno ne znam, i da mogu da vratim sat unazad, odmah bih rekla sefu da to nece ici uz dete kod kuce i gotovo. (Ja sam bila postena i rekla da ne mogu da radim uz dete i onda provodila lepe dane uz njega a radila uvece i/ili vikendom )

 

--

 

Ono sta mislim da odmaze ljudima da se ne dodje do burnouta, nevezano za sebe, je kada rade dosta "od kuce" i bez stalnog kontakta sa sefom, gde onda jedan drugog ne osecaju i ne vide dobro situaciju. Ne znam da opisem bolje, ali cisto primera radi: tokom prve trudnoce sam radila gotovo iskljucivo u kancelariji, nije mi bilo lose osim petomesecne blage mucnine ali me je sef svako malo pitao kako sam i govorio da se ne preforsiram (sam je roditelj pa valjda i razume), dok sad tokom druge sam imala bas dosta toga od pocetka do kraja, i nekada sam radila samo zato sto sam budala (i "da zavrsim jos ovo pre nego sto odem, jer je celina!"), a niko drugi, pa ni sef, nije video u kakvom sam stanju pa da oseti da mi je previse, jer smo kontaktirali telefonom ili jos cesce samo preko kompa. I onda u istih nekoliko dana dobijem "radi koliko mozes" i "ovo i ovo i ono treba zavrsiti sto pre jer korisnici cekaju", i da sam ja mozda rekla nesto, verujem da on ne bi slao tako kao manijak.

 

Da, prepoznajem dosta toga od ovoga sto pises.

Inace samo primedba mozda ne bas tako vezana za burnout temu, ali ja sam u najgorem periodu imala sefa frika, koji je otprilike stalno govorio evo ovo i ovo pa ti kazi ako je previse. E onda kad sam rekla da je previse (a odavno je bilo previse posla za tovarnu mazgu zvanu ja), sef je samo pogledao kroz mene i nastavio sa zahtevima.

Ne kazem da je kod tebe slucaj, jer taj moj bivsi sef nije bio normalan ustvari, sto ja tad nisam bas kapirala.

 

[eumeswil]

[eumeswil]

[x500]

Iskustvo ljudi u mom okruzenju, ambiciozan covek koji zeli da uradi puno stvari na vreme  na dobar nacin udje u fazu da ga nije briga. Kasni, los kvalitet posla + uleti u neki problem tipa nesanica, problem sa hranom (prejedanje ili nejelo), alkohol i sl.

Covek je totalno sagoreo i nema nikakav motiv da zivi, a ne da radi.

Bio je na bolovanju 4 meseca i onda smo ga tiho i polako vracali na posao jos nekih 6 meseci. Prvo mali poslovi, posle veci, ...

Drugi kolega je nakon 6 meseci bolovanja u prvo mesecu povratka otisao na drugo mesto. :(

 

Treci kolega nije imao klasicno izgorevanje, ali je imao opasne promene. Kao ga posaljemo na teren na samo 3 nedelje on je gotov, izbacen iz stroja na 2 meseca. Ako sedi u pozadini, moze da radi kao konj danima. Ako ode na teren vec posle nedelju dana pocinju tegobe. Prvo suvi kasalj i glavobolja. Onda posle jedno 15ak dana pocinje temperatura i duboka nesanica. Nakon 3 nedelje spreman je za bolnicu. Pritisak rada na terenu ga ubija. Probali smo sa par zemalja: Brazil, Indonezija, KZ, UA i IT. I uvek isti problem. 

Nije do klime ili tima, problem je u njegovoj glavi :(

On recimo nije mogao da radi operativno dezurstvo nocu na poziv. Jednom prilikom sam ga zamolio da uzme moju noc.

Ujutro dolazi sav crknut. Nije oka sklopio, kako krene da zaspiva tako mu se cini da telefon zvoni. Onda ustane, proveri propustene pozive. I tako cele noci. Od neizvesnosti nije mogao ni da se istusira. Sta ako ga zovu dok se kupa?!