psiholoske posledice pandemije

[ljuttko]

16 minutes ago, gospa buba said:

na 3 meseca me direkror pita sa opishem chime sam se bavila. mogu na kolko ocesh strana brate, mogu i slike i formule, ful fantazije sa patuljcima i drvecem koje hoda
onda svi kao predamo izveshtaje detaljne, a on nam pishe motivaciona pisma, kako smo no1 i super smo i kul i samo tako. ekipa luda ko farma uskrshnjih zecheva

da nije te tudje doktorantkinje kojoj sam izvukla tezu, ne bih olovkom ubola ni broj ni slovo. i ovo izvlachim na poslednje tragove pameti, samo da zena zavrshi posao

ne bih ni ustajala, al zdrava sam, pa mi ne da djavo.

sent from bubamoto

 

i sad si me podsetila ona 3 meseca bombardovanja kada me je tadašnja direkorka terala, i mene i celu grupu da nedeljno pišemo šta smo radili a 3četvrt firme je bilo izmeštno na kao tajne lokacije u firmi ostalo nas malo da ako pukne bomba bude i kolateralne štete( tim rečima nam rečeno što smo tu)  , i kao deo menadžmenta i svaki dan smo imali sastanke i kenjali dok ne oglase sirenu. Izmedju napijanje i sve što uz to ide. I onda dvaes godina kasnije kad su mi dopali razni papiri ruku vidim kako je za to vreme dok su nam svima igrali po živcima da kao razvijamo nešto i sviramo uz tamburu gospoda   podelila živih para maraka  u putnim torbama za kupovine nekretnina i svega što se u ratnoj situaciji moglo nakupovati . Sad se samo preslikava izgleda na veći vremenski period i beslovesnije prelivanje a ljudima se skače po ledjima da daju rezultate radeći 15 sati od kuće. Nije ni malo utešno što je to sad skoro svuda po svetu

[אַף אֶחָד]

52 minutes ago, gospa buba said:

na 3 meseca me direkror pita sa opishem chime sam se bavila. mogu na kolko ocesh strana brate, mogu i slike i formule, ful fantazije sa patuljcima i drvecem koje hoda
onda svi kao predamo izveshtaje detaljne, a on nam pishe motivaciona pisma, kako smo no1 i super smo i kul i samo tako. ekipa luda ko farma uskrshnjih zecheva

da nije te tudje doktorantkinje kojoj sam izvukla tezu, ne bih olovkom ubola ni broj ni slovo. i ovo izvlachim na poslednje tragove pameti, samo da zena zavrshi posao

ne bih ni ustajala, al zdrava sam, pa mi ne da djavo.

sent from bubamoto

 

 

ahahaha same here. ovu godinu treba izbrisati iz svih cv-eve, biografija, istorija, letopisa, bukvalno praviti se da je nema. samo se nadam da cemo uspeti da se oporavimo i fokusiramo u neko dogledno vreme, jer ako ovo potraje, ciao, zdravo. mogu ili u ludaru ili da merkam neki staracki dom.

[Aleksija]

 

[Hermetico]

15 hours ago, morgana said:

sta moze, pod milim bogom, da bude bolje sada, kakve lekcije, kakav fokus. lajfkoucing sranje. bezumno.

Pa ne znam, sreo sam ortaka koji ima klub. Znaci njemu je posao ukinut, ujedno i nacin zivota. Sta radis? Evo setam svaki dan s cerkom, kaze. Idemo na reku uzivamo. Valjda covek nije imao vremena ranije, il je mislio da nema.

 

Ima nas koji smo se zaleteli i otisli u kurac, ja sam zabranio sebi burnoutovanje kao nacin zivota. Video sam da mnoge stvari zapravo nece propasti zato sto ih ja ne guram sve vreme, ili ako ce da propadnu nek propadnu. Spoznaja da nije sve na svetu tvoja odgovornost nekoj budali poput mene nije mala stvar. 

 

 

 

 

[InvisibleLight]

to je valjda ono sto zovu toxic positivity 

[mraki]

Ušao na ovu temu posle corona vs celebrities i slike patrijarha pod pleksiglasom.

Zadnji nepročitan post kako su forumaše gurali u kovčeg, Filozofu samo nogu, a Mlatka i Leiu cele.
Tek kod Dudine glave sam shvatio o čemu je reč.

[InvisibleLight]

56 minutes ago, InvisibleLight said:

to je valjda ono sto zovu toxic positivity 

da ne bude zabune ovo je komentar na postove na kraju prethodne strane a ne na post iznad, nisam videla da ima jos..

[ObiW]

Ja lagano ulazim u taj kovčeg koji lupa (tj skener), nemam klaustrofobiju a ni buka mi ne smeta. Radim od kuće odavno a nisam nešto ni mnogo socijalan tip, pa mi sve ovo sedi kući ne idi u dernek sa rajom nije teško palo. Mislim se konačno i neka korist od toga što sam asocijalni štreber, prošao sam kroz ova iskušenja kao pas kroz rosu sve do pre neki dan kad sam...

 

... pao na borovnicama i sitno iseckanim pomorandzama. Ne mogu da ih progutam. Zagrcnem se, zadavim, kao da nikad nisam naučio kako treba da progutam hranu. Mogu da pijem vodu, mogu sve čvrsto da pojedem, al kad treba ta kombinacija tečnosti i meke hrane, mozak potpuno zablokira. Mogu prva dva gutljaja uz velike napore, posle skroz zabagujem. Jabuke i banane su OK. Sve što je mekše i ima više tečnosti i mora da se žvaće no pasaran. 

 

Raspitivao sam se (kod lekara) zašto pobogu, i odgovor je bio “svako u ovoj situaciji prsne na svoj način. Uzmi bensendin, proći će”. Ne prolazi. 

[morgana]

2 hours ago, Hermetico said:

Pa ne znam, sreo sam ortaka koji ima klub. Znaci njemu je posao ukinut, ujedno i nacin zivota. Sta radis? Evo setam svaki dan s cerkom, kaze. Idemo na reku uzivamo. Valjda covek nije imao vremena ranije, il je mislio da nema.

 

Ima nas koji smo se zaleteli i otisli u kurac, ja sam zabranio sebi burnoutovanje kao nacin zivota. Video sam da mnoge stvari zapravo nece propasti zato sto ih ja ne guram sve vreme, ili ako ce da propadnu nek propadnu. Spoznaja da nije sve na svetu tvoja odgovornost nekoj budali poput mene nije mala stvar. 

 

 

 

 

 

 

to mogu da razumijem, ali za većinu nije tako. ubrzani mogu da uspore i u normalnom vremenu, teško doduše ali prepreka su im navike. sada je prepreka spoljna, gotovo apsolutna i ne možemo joj kratkoročno ništa.

Edited November 22, 2020 by morgana

[Sammael]

Hm, zanimljivo mi je ovo sa nemogućnošću fokusiranja na posao, kod mene u firmi se to apsolutno ne bi tolerisalo. Naprotiv, ova godina je toliko udarnička da su dvoje mojih zaposlenih završili na psihoterapiji zbog preteranog stresa na poslu (radili overtime i svim vikendima praktično od aprila do sada da bi izgurali jedan projekat), ja sam pokušavao na razne načine da ih zaštitim ali džabe. Meni je baš u februaru pred prvi talas korone uletelo da vodim projekat koji je imao nehumano sumanute rokove; originalno je obećano da će projekat da završe 2 čoveka za mesec i po dana, ja sam u startu rekao da to mora da radi ceo tim tri meseca, na kraju je na projektu bilo angažovano skoro 20 ljudi, uključujući top talent firme, i trajalo je skoro 4 meseca. Svaki dan overtime, neretko sam imao dane kad sam radio i 16h, sve vikende i praznike sam radio i na kraju prsao totalno na kraju maja psihički.

 

Leto je bilo nešto mirnije, ali opet gomila projekata koje sam morao da nadgledam, koordinišem, radim reviziju, intenzivno se bavim team managementom i slično.  Jedan projekat smo počeli u junu i završili u avgustu. Nakon toga je u avgustu krenula eksplozija interesovanja za naš softver pa sam pola vremena provodio koordinišući prezentacije za zainteresovane klijente i partnere, što se nastavilo tako da sad maltene svakog dana imamo neku prezentaciju. Bio sam sad mesec dana odsutan zbog operacije pa sam se isključio, ali čim sam se vratio u igru odmah je krenulo nesmanjenim tempom: prošle nedelje 2 ponude za klijente, plus su me bacili da radim reviziju novog softverskog rešenja na kome radimo i pomognem tom timu da to uobliče da bude upotrebljivo za biznis korisnike. 

 

S jedne strane ovoliki posao mi je pomogao da ne mislim toliko o koroni kao takvoj. S druge strane, da imam decu ili nekog bolesnog u porodici, ne znam kad bih stigao da im se posvetim. A nikoga ne bi zanimalo moje eventualno nervno rastrojstvo oko korone, rokovi su rokovi, klijenti su klijenti, zabole ih za to da li je pandemija ili ne.

Edited November 22, 2020 by Sammael

[Hermetico]

10 hours ago, Sammael said:

Hm, zanimljivo mi je ovo sa nemogućnošću fokusiranja na posao, kod mene u firmi se to apsolutno ne bi tolerisalo. Naprotiv, ova godina je toliko udarnička da su dvoje mojih zaposlenih završili na psihoterapiji zbog preteranog stresa na poslu (radili overtime i svim vikendima praktično od aprila do sada da bi izgurali jedan projekat), ja sam pokušavao na razne načine da ih zaštitim ali džabe. Meni je baš u februaru pred prvi talas korone uletelo da vodim projekat koji je imao nehumano sumanute rokove; originalno je obećano da će projekat da završe 2 čoveka za mesec i po dana, ja sam u startu rekao da to mora da radi ceo tim tri meseca, na kraju je na projektu bilo angažovano skoro 20 ljudi, uključujući top talent firme, i trajalo je skoro 4 meseca. Svaki dan overtime, neretko sam imao dane kad sam radio i 16h, sve vikende i praznike sam radio i na kraju prsao totalno na kraju maja psihički.

 

Leto je bilo nešto mirnije, ali opet gomila projekata koje sam morao da nadgledam, koordinišem, radim reviziju, intenzivno se bavim team managementom i slično.  Jedan projekat smo počeli u junu i završili u avgustu. Nakon toga je u avgustu krenula eksplozija interesovanja za naš softver pa sam pola vremena provodio koordinišući prezentacije za zainteresovane klijente i partnere, što se nastavilo tako da sad maltene svakog dana imamo neku prezentaciju. Bio sam sad mesec dana odsutan zbog operacije pa sam se isključio, ali čim sam se vratio u igru odmah je krenulo nesmanjenim tempom: prošle nedelje 2 ponude za klijente, plus su me bacili da radim reviziju novog softverskog rešenja na kome radimo i pomognem tom timu da to uobliče da bude upotrebljivo za biznis korisnike. 

 

S jedne strane ovoliki posao mi je pomogao da ne mislim toliko o koroni kao takvoj. S druge strane, da imam decu ili nekog bolesnog u porodici, ne znam kad bih stigao da im se posvetim. A nikoga ne bi zanimalo moje eventualno nervno rastrojstvo oko korone, rokovi su rokovi, klijenti su klijenti, zabole ih za to da li je pandemija ili ne.

Inace mnogi ljudi zavrse na terapiji zbog stresa na poslu. Sad verovatno mnogo vise. 

 

Ja imam kao neke radove narucene, crteze, treba da se opustim da radim. Situacije oko placanja, transporta i svega su se zakomplikovale. Situacija oko pratecih poslova koje radim su se isto sve zakomplikovale, A ponuda i dalje ima i svi racunaju da ti to radis ko i inace. Kapiram skroz. 

 

Totalno je bizarno sve, meni cak u nekoj meri bizarna i sama pomisao da radim nekom sliku, friz, za dnevnu sobu. Ono sve happy go lucky a ljudi oko mene se raspadaju i ja isto. 

 

@morgana Ma generalno je sranje. I meni je sranje i tom liku je sranje. Ocu samo da kazem da mi manje vredja inteligenciju kad neko kaze 'mada je sranje, bar imam ovo ovo i ovo', nego kad se ljudi prave da se nista nije promenilo.

[ljuttko]

Meni malo više ide na živce stav da je i dalje sve normalno i samo svako treba da radi svoj posao. Treba, slažem se ali u situaciji kada svako jutro i veče osluškuješ da li imaš temperaturu ti il neko iz kuće a moraš da radiš kao da baš nije ništa...svako pukne gd je najtanji. Pri tome ni to nije isto rasporedjeno ravnomerno. Celo proleće do juna najmanje, u državnim službama ako je jedno bilo u kanc, dobro je. Rešenje za penziju se čeka duplo duže, svaki papir bez ikakvog roka a tamo gde treba da predaš , e tamo mora odmah .Koleginicina kćerka ostala je bez sudentskog kredita jer nije mogla da skupi sve papire( a sve je moralo lično na šalteru ) u dogovoreno vreme. Na fakultetu vreme za predaju odredili isto lično na šalteru u minut bez mogućnosti produženja. Prisustvovala sam totalnom pucanju  deteta koje više nije znalo gde udara i nije jedina. A 15000 kredita tom detetu znači mogućbost da kako tako normalno nastavi školovanje

Na drugoj strani svaki dan mi ovih dana stižu pozivi za neke konferencije na Kopaoniku, kraj januara recimo jedna , rokovi za predaju radova  rokovi za prijave i uplate smeštaja, fali samo požurite da ne ostanete bez mesta 

[Frank Pembleton]

Meni je glavni utisak odnos poslodavaca (naravno kroz HR službu) ka zaposlenima u slučajevima korone.
Sve se pokušava u težnji da se nametne osećaj krivice u slučaju infekcije, iako u mnogim firmama ni same firme ne obezbeđuju uslove za bezbedan rad, ljudi pucaju pod pritiskom.
Neki koji dolaze u graničnim[emoji769] stanjima u strahu za posao, drugi koji ih gledaju takve i krive ih zbog toga.
Odvratna atmosfera.
Biće svega.

.... Shiit has hit the fan!

[I*m with the pilots]

On 6.11.2020. at 2:36, mustang said:

@I*m with the pilots izvinite sto upadam al jesi se napokon testirala na moje omiljeno? 

 

Jesam, stanje sa vitaminom D je u granicama normale.

 

On 6.11.2020. at 8:32, Hermetico said:

Ja sam išao na terapiju nekoliko meseci posle prvog talasa zatvaranja i to je učinilo čuda. Nije terapija sama po sebi (nije mi prvi put da idem), nego sam se baš skontao s tom ženom, odnosno ona je skontala mene.

 

Svakako preporučujem lični susret s terapeutom, mislim da je odnos presudna stvar u celom tom poslu. Poverenje, uvidi koje ti pruža neko sa strane i to. Ne vidi čovek sebe, sad kad se manje srećemo sa drugima to ume da bude opasno.

 

Bas tako! Plus ipak neko ko sa strucne strane zna mnogo toga da prepozna, i objasni, sto je meni licno veoma bitno. Meni terapeut daje uvek primere i rezultate istrazivanja, praksi itd, i covek tu shvati da postoje resenja za stvari koje ga muce, i da je za neke od njih resenje jednostavnije nego sto je mislio. Steta sto se to sve ne uci negde.

Jako je bitno skontati sa se sagovornikom, jedna od drugarica koja mi je i preporucila terapiju je recimo tragala dosta dugo za nekom odgovarajucom osobom, mislim da je tek treci terapeut dobro legao. Meni je ovog indirektno preporucio doktor opste prakse, u fazonu da mnogi pacijenti idu kod njega i da su zadovoljni, pa sam tako resila da probam bas njega. Ja sam sebe uhvatila da prosto uzivam da ga slusam dok prica. Daje neke primere i iz svog zivota, i vidim da za neke stvari bolje razume zasto me tiste od mog muza, pogotovo kada je u pitanju muzevljeva porodica, koja je u mnogim stvarima neshvatljiva i toliko razlicita od moje.

 

Od kako sam krenula da idem preporucujem to stalno kada mi se ucini da bi pomoglo. U Nemackoj je zbilja jednostavno otici na terapiju, ne kosta nista dodatno jer obicno osiguranje to sve pokrije - ako se dobije uput od lekara, a nema razloga zasto se ne bi dobio.

On 17.11.2020. at 20:51, Skyhighatrist said:

Ja sam zaspao u skeneru

Takodje, dvaput ove godine. Meni ti repetitivni zvuci jako dobro dodju, pretpostavljam da hronicnom umoru ne treba mnogo da bi se opustio. Ne znam kako je u Srbiji, ovde dobijes slusalice koje ublaze jacinu zvuka, a cuh da u nekim mestima pustaju cak i muziku

 

12 hours ago, Sammael said:

Hm, zanimljivo mi je ovo sa nemogućnošću fokusiranja na posao, kod mene u firmi se to apsolutno ne bi tolerisalo. Naprotiv, ova godina je toliko udarnička da su dvoje mojih zaposlenih završili na psihoterapiji zbog preteranog stresa na poslu (radili overtime i svim vikendima praktično od aprila do sada da bi izgurali jedan projekat), ja sam pokušavao na razne načine da ih zaštitim ali džabe.

 

U mojoj firmi nista nije stalo. Tako je moj muz u aprilu i maju nabio 9 dana prekovremenog rada (imao je skoro 80 sati). Nije ni njemu bilo lako, a ja sam se pored njega sa malim detetom i radom uvece raspala. Da nismo smeli da izlazimo i provodimo veci deo dana napolju, ne znam ni kako bismo to izveli, jer je jedini nacin bio da on radi u stanu ako je dete napolju, inace nista od toga. Sada je nesto bolje, ipak je za ove pola godine malisa dosta napredovao pa zvrljanje, lego i traktor sa prikolicom okupiraju paznju.

 

Prijateljica je radila do sredine aprila i onda otisla na trudnicko, njena americka firma u tih mesec dana u vise navrata uopste nije imala razumevanja za to da ima dvogodisnje dete kod kuce i da tesko spava i da zbog svega toga ne moze biti redovno stanje, a mora da bude tu od 9 do 18h.

Ja sam imala slobodu da sam mogla da radim kada god, jer kada i treba da vidim nesto sa korisnicima, mogu to putem mejla, ili da ih nazovem sutradan da vidim kakav problem imaju, pa posle uvece da radim na tome. Zbog takve postavke stvari mi nije krivo sto sam placena manje od nje, neke stvari meni vise vrede.

 

 

On 13.11.2020. at 13:09, Shan Jan said:

Sta vi mislite, kako bi reagovali ljudi na jos jedan karantin? Ja nekako nisam siguran da bih izdrzao opet...

Mi imamo od 1. novembra ponovo neku vrstu polu-zatvaranja, i mene to zapravo pogadja. Mesec dana se da izdrzati, medjutim sada su najavili da ce biti ovako i do polovine januara. Vidim da sam ponovo malo potonula.

Ja sam, po svemu sudeci, vise introvertna osoba, i vise mi znace plivanje, bioskopi, koncerti, galerije nego to da se vidjam redovno sa ljudima -  a sve ovo mi je sada uskraceno. (Vec sam bila u deficitu dve godine od kako se rodio zabac)

Neki prijatelji strepe sve vreme da ce ponovo zatvoriti skole i vrtice, ja sam tu odlucila vec da, ako bude tako, ja prosto necu raditi i gotovo, i sa te strane mi je laknulo. Da sad krenem da se brinem i o tome, tacno bi mi iskocila grba na ledjima, ili bi bio neki kronenbergovski telesni šok.

 

 

Edited November 22, 2020 by I*m with the pilots

[Shitgenstein]

Spadam u one kojima je zapravo baš lepo leglo što je korona normalizovala rad od kuće. Tek sam sada uvidela koliko sam se zapravo trošila na odlazak na posao i boravak tamo, od GSP-a do ljudi koji mi idu na kurac a to je realno većina njih iako nisu ništa skrivili. Generalno se bolje fokusiram kad sedim u gaćama sama kod kuće nego u kancelariji sa još nekoliko ljudi. Sličnu priču mi kažu drugi iz moje struke, mog uzrasta, zaista im odgovara ovaj režim.

U svakom slučaju, hvala koroni što sam odlučila da nikad više ne živim ništa nalik 9 to 5, makar morala totalno da menjam zanimanje.

 

Ali osim toga stvarno mnogo toga ubija u pojam i sve mi je teže da to iznesem, iako ne i nemoguće. Živ se čovek na sve navikne.

 

Psihoterapiju preporučujem generalno svima, nije na odmet posavetovati se sa nekim mudrijim od sebe i platiti nekoga da ti čuva tajne.