Da li je trebalo stvarati Jugoslaviju, iz raznih perspektiva

[bigvlada]

Kako da ti kazem, to vec postoji i na vise mesta :D

 

http://www.inisbgd.co.rs/en/ - nekadasnji institut za istoriju radnickog pokreta

http://www.balkaninstitut.com/ - balkanoloski institut, ime sve govori

http://www.iib.ac.rs/ - istorijski institut, koji sam za sebe kaze:

 

 

 

http://www.isi.co.rs/ - institut za savremenu istoriju, koji za sebe kaze

 

 

 

A ja sam inace prilicno siguran da nasi glavni resident istoricari (Prospero i Manc) rade na nekom od gore pobrojanih instituta :D osim ako nisu na filozofskom fakultetu

 

Hvala, ovo nisam znao. :)

[Jovan Nenad]

Ovih nekoliko tema koje se bave Jugoslavijom treba skupiti, odštampati i poslati SANU sa zahtevom da se otvori Jugoslavološki institut. :D Ako može mrtva Vizantija da ima institut valjda može i neka domaća tvorevina. :)

Ne bih baš išao tako daleko sa temom Jugoslavije :)

[hazard]

Evo i Dacic se javlja na ovu temu

 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=02&nav_category=11&nav_id=1216346

 

 

"Kamo sreće da se nismo nikad ni ujedinjavali"

 

Dačić je rekao da je uloga spoljne politike da "na najbolji način odbrani državne i nacionalne interese" i da uopšte ne pati za bivšom zajedničkom državom.

 

"Kamo sreće da se nismo nikad ni ujedinjavali, već da smo 1918. stvorili državu Srbiju kao silu pobednicu... Mi smo Jugoslaviji dali sve... da bi na kraju sada morali da slušamo predavanja i da nam neko udara šamare sa strane oko toga kako se Srbija ponaša. Nisam baš pristalica toga da im okrećemo i drugi obraz. Poštovaće vas samo onoliko koliko ste jaki i koliko ste spremni da ne date na sebe. Ja jedva čekam kada će se pojaviti u međunarodnim organizacijama neki stav koji je važan za Makedoniju, za Crnu Goru, pa ćemo da vidimo kako će se Srbija postaviti", rekao je Dačić u intervjuu agenciji Beta.

 

btw, izmedju lupetanja, u ovom intervjuu je i uspeo da kaze ponesto pametno...mislim nista spektakularno, ali eto nisam ocekivao da ce uspeti da sastavi 2 razumne recenice

[Prospero]

sve što je rekao je potpuno manijački, otvoreno preti i levo i desno na najprizemniji mogući način.

 

plus što nema on šta da daje svoja istorijska viđenja, pogotovo ne kako bi pojačao bezvezni splet kurčenja i stegnute pesnice.

[hazard]

ok da preformulisem: sve sto je rekao (cak i ono malo stvari koje ima smisla - ne mislim na istorijsko lamentiranje o Ju.) ne bi smeo nikako da kaze on, jer je recnik potpuno nediplomatski, da se najblaze moguce izrazim, i takve stvari ne mogu da izlaze iz usta 1 ministra spoljnih poslova, jer moze samo da steti interesima (no meni je Dacic sam po sebi definicija stete sta god da radi a da ima neke veze s drzavom), i to malo sto ima smisla je moralo da se kaze drugacijim recnikom i poenta bi bila preneta

 

mislio sam da ne moze biti goreg ministra spoljnog od Draskovicu Vuce, ali eto, Dacic me demantuje

[Prospero]

to šta je trebalo raditi 1918. je stvar za vrlo pipavu debatu, ne zbog nekih usplamsalih duhova nego zbog standardnih problema sa alternativnim istorijama.

 

pored toga, potpuno je besmisleno da se o tome (1918/jugoslaviji) priča kao o dugu za koji se treba biti zahvalan srbiji ovde i danas u političkom smislu. generalno je pozivanje na istorijske sentimente nezahvalna politička radnja i obično se poteže u nedostatku ozbiljnijih argumenata.

[namenski]

Hazard se uvija  :D

[hazard]

to šta je trebalo raditi 1918. je stvar za vrlo pipavu debatu, ne zbog nekih usplamsalih duhova nego zbog standardnih problema sa alternativnim istorijama.

 

pored toga, potpuno je besmisleno da se o tome (1918/jugoslaviji) priča kao o dugu za koji se treba biti zahvalan srbiji ovde i danas u političkom smislu. generalno je pozivanje na istorijske sentimente nezahvalna politička radnja i obično se poteže u nedostatku ozbiljnijih argumenata.

 

ma ja sam to ovde okacio da pokazem kako lupeta (zato ), nisam na to mislio kada sam rekao da je uspeo da kaze i ponesto sto ima smisla

[Prospero]

pa ima ova fortune cookie mudrost "poštovaće vas onoliko koliko ste jaki", ostalo je sve treš

[MancMellow]

pa ima ova fortune cookie mudrost "poštovaće vas onoliko koliko ste jaki", ostalo je sve treš

 

:D

[Lord Protector]

 

ИНТЕРВЈУ КОСТА НИКОЛИЋ, НАУЧНИ САВЕТНИК ИНСТИТУТА ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ

Како су Срби изгубили 20. век

Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца значило је напуштање националног програма краља Петра – ослобођење и уједињење српског народа

Аутор: Александар Апостоловски недеља, 05.02.2017.

Политичке елите које су владале Србима у 20. веку одабирале су решења која су готово уништила биолошку будућност српског народа кроз масовно страдање у ратовима и у покушајима остварења колективистичких идеологија, социјалних и националних, која нису имала упориште у реалности.

Ово је основна теза Косте Николића, научног саветника Института за савремену историју, којом је проткана његова недавно објављена књига „Једна изгубљена историја – Србија у 20. веку”.   

Где видите почетак националних илузија?

Почетак тог процеса везан је за Први светски рат у чијем изучавању остаје најдискутабилније питање – зашто је тај рат уопште почео и које снаге су највећи кривци за његов настанак?

Што се тиче Србије и њених ратних циљева, кључно питање јесте – зашто је већ од лета 1914. формулисан један потпуно нов национални програм који је Србија требало да уобличи и оствари у току трајања рата?

Њега су подстицали водећи српски интелектуалци, а прихватили политичари и престолонаследник Александар. Залагали су се за стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. То је значило напуштање националног програма краља Петра – ослобођење и уједињење српског народа.

 

Наглашавате да су све државе у којима су Срби живели у 20. веку биле недовршене. Подсећате и да је Краљевина Југославија утемељена на начелу „троименог народа”.

Изгледи за остварење југословенског програма нису били велики, нити је та политика била реална.

Ипак, српски владини кругови истицали како је стварање југословенске државе био трајни циљ српске историје, пут да се премосте верске разлике, да се оствари идеологија „свесловенства“.

Уверење да ће рат кратко трајати имало је у томе важну улогу. Како се показало, то су биле неосноване претпоставке.

Оне нису одговарале основним интересима српског народа и државе, и ван су њихове материјалне могућности. Њихово остварење довело је Србију у сукоб на живот и смрт са Аустроугарском и Немачком, изазвало нервозу и нетрпељивост код балканских суседа, недоумице и неодобравање међу савезницима, отворени отпор Италије и непријатељство Ватикана.

Била је занемарена жеља и воља оних који је требало да постану део те државе. То је било превише за малу земљу, изложену бројним невољама у борби за опстанак.

 

Због чега расправу о томe какву је политику требало да води Краљевина Југославија у време избијања Другог светског рата сматрате једнoм од најкомплекснијих у српској науци?

Због херојског, митског карактера државног удара 27. марта 1941. после кога је уследио напад нацистичке алијансе. Сматрам да тај чин не треба да има херојски ореол.

 

Али, пучем 27. марта, ушли смо у антихитлеровску коалицију.

То је тачно, али је српски народ уведен у катастрофу можда чак и већу од оне из претходног рата.

Ми свакако нисмо били на погрешној страни историје, али треба рационално размислити о искуству држава као што су Шведска, Швајцарска, Португалија и Турска које су остале ван Другог светског рата и нико им данас то не замера.

Да сам тог 27. марта био млад и ја бих био на страни пучиста. Убиство краља Александра покренуло је низ догађаја који су Југославију увукли у Други светски рат.

 

Како видите улогу кнеза Павла у овом контексту?

Кнез Павле је био приморан да усклади своју политику са силама Осовине. Кад се 4. марта 1941. у Бергхофу тајно састао с Хитлером, од вође немачког Рајха чуо је следеће – „Ако стане на страну сила Осовине, Југославија може да обезбеди „трајну гаранцију Немачке“ за свој територијални интегритет”.

Кнез Павле је отворено рекао да је донесена одлука супротна његовим осећањима – „Ја имам и своју савест и не смем да водим свој народ у рат кад у самом почетку знам да би нас водио у сигуран пораз“.

           

Титову Југославију описујете као још типичнији пример идеократске државе, од Краљевине Југославије. Откуда онда све већа носталгија за Титом у Србији, или је мој утисак погрешан?

Тачан је тај утисак, а он је последица квазирелигиозног карактера Титове државе. Југословенски идеолошки поредак одбацио је стара, наслеђена веровања, али се и сâм брзо претворио у религију засновану на жељи за моћи комунистичких вођа.

Историјско искуство показало је да је у комунистичком атеизму велики религиозни потенцијал. Југословенски комунистички поредак створио је бројне и богате ритуале и симболику како би потиснуо традиционална културна језгра која су била обликована традиционалним религијама.

У питању су биле ауторитарне аспирације вођства које је имало намеру да подведе све сегменте друштва под контролу КПЈ.

 

Слободану Милошевићу замерате на промовисању „одбране нације” и идеје о трагедији као српској судбини. Шта је требало да уради Милошевић после пада Берлинског зида?

Да уважи реалност насталу сломом биполарног света. Голим оком су уочљиве велике Милошевићеве заблуде из којих су проистекле грешке с катастрофалним последицама.

Србија је имала најмање разлога да прихвати ризик ратне авантуре, али идеја о ратном расплету југословенске кризе у њену корист изгледала је и реална и прихватљива.

Основна стратешка грешка коју је починио Слободан Милошевић настала је из уверења да ће рат у Југославији да остане ван фокуса западних сила, у неком мртвом углу њихових интересовања и да он неће бити претња европском идентитету на крају 20. века.

Такво уверење настало је због „велике еуфорије“ у којој је западна Европа после револуција на европском Истоку и слома поретка реалног социјализма, односно краха комунизма. У Београду се чврсто веровало да Запад није спреман на војну интервенцију или слање мисија за одржање мира.

 

Зашто је, барем у почетку, Милошевића готово листом следила српска национална елита?

Независно од самог Милошевића, у Србији готово да није било дилеме око тога шта треба радити кад је почео распад Југославије.

На јавној сцени доминирала је снажна представа, наслеђена из периода блоковске поделе света, да је Југославија значајан фактор глобалне равнотеже и да, по природи ствари, Србија треба да наследи ту позицију.

Та матрица заснивала се на превазиђеним хладноратовским поделама кад је Запад подржавао  Југославију као „добар и потребан пример“ да сваки комунизам није исти и да ту има разлика.

Тадашња српска национална елита није ни покушала да отвори дијалог о кључном питању – да таква позиција може да буде прихватљива само док су у Европи владали односи на којима се она и заснивала – блоковска конфронтација и хладни рат.

 

Тврдите да наше политичке и интелектуалне елите током 20. века нису водиле рачуна о последицама својих амбиција. Мислите ли да је таква и данашња владајућа и интелектуална елита?

Понекад ми се чини да је заиста тако, да историјско искуство не игра никакву улогу, да нису извучене никакве поуке из страдања у ратовима и животу у матрици колективистичких идеологија.

Ми смо данас на рубу биолошког опстанка јер су ратови, политичке и економске миграције, заједно с падом наталитета, обликовали тешке губитке популације од више милиона стварних и демографских жртава.

Зато сам књигу завршио суморним ставом да кад су у питању отпорност, снага и способност српског народа да се успешно организује, заштити и одбрани свој национални идентитет и животни простор, историјско искуство не улива оптимизам.

Због тога сам и написао да је будућност нашег народа потпуно неизвесна. Надам се да грешим.

 

Edited February 6, 2017 by slow

[Tribun_Populi]

Odličan istorijski feljton u Nedeljniku o ovoj temi.

[ObiW]

 

 

 

Ne znam da li je već bila ova mapa.

 

Sent from my F8132 using Tapatalk

Ove dve mape vam daju najbolji odgovor na pitanje da li je trebala da se pravi Velika Srbija 1918. Sve ovo nepismeno, patrijahalno i orijentalno bi nam bilo u prosirenoj drzavi, uz postojecu Vizantiju i novu narodnu kulturu. A i sa pismenom i evropskom Vojvodinom bi se usrecili, sa 400 hiljada Nemaca, 300 hiljada Madjara i par stotina hiljada Hrvata koji bi jedva docekali da osvanu u Velikoj Srbiji. Sa Jugoslavijom smo bar imali sanse.

Edited May 9, 2017 by ObiW

[Lord Protector]

Ako si mislio šansu za koncentracione logore i genocid nad bizantincima, nismo je propustili.

 

Seljak u Srbiji iako je bio većinski nepismen bio je slobodan 1918. godine u odnosu na seljaka u Austrougarskoj koji je imao nekoliko razreda osnovne škole. Tek je kralj Aleksandar izvršio agrarnu reformu u zapadnim krajevima i oslobodio iste te slovenačke i hrvatske kmetove vekovnog jarma dajući im zemlju. Drugo, srpska elita je bila školovanija od zapadne i mnogo kosmopolitskija kada se poredi sa zapadnom, koja je bila zatucana i netolerantna, i koja je porodila kasnije fašističke pokrete. Treće, politički život u Srbiji je bio mnogo liberalniji i demokratskiji u odnosu na konzervativiji zapad, stvari su mnogo bolje funkcionisale institucionalno u samostalnoj Srbiji nego u zajedničkoj državi. 

Edited May 9, 2017 by slow

[ObiW]

O, pa mi bi njih opako zajebali da smo napravili Veliku Srbiju, jel da? Nikada oni sami sebi ne bi napravili agrarnu reformu da nije bilo nas...

 

Samo mi jos objasni kako je nasa skolovana, kosmopolitska elita zakljucila da se porobljena braca oslobadjaju tako sto im se ukine regionalna samouprava (misllim na hrvatski Sabor)? U kojim su to skolama naucili? Ili mozda ciljas na to je srpska elita jos 1921 da znala da ce zatucani i netolerantni kasnije da postanu fasisti, pa su krenuli da sasecaju problem u korenu?

 

edit: sto se tice konc logora i slicnog: obrazac upravljanja Jugoslavijom bi se sasvim sigurno primenio i na V. Srbiju; naprosto u pitanju su bili isti ljudi koji drugacije nisu umeli. Hrvatski rezentman prema Srbiji bi bio jos veci nego sto je bio u Jugoslaviji, zbog delova Dalmacije, Baranje, zapadnog Srema i jos kojecega koji bi ostali u V. Srbiji. Kralj bi isto bio meta atentata, Hravtska i V. Srbija bi bila na suprotnim stranama u ratu, a V. Srbija bi bilo raskomadana i okupirana od istih onih koji su napali i raskomadali Jugoslaviju. Nebitno je sto bi na kraju rata V. Srbija pobedlia a Hrvatska izgubila, konc logori bi se ponovili.

Edited May 9, 2017 by ObiW