zakon o radu, posledice, kritike i (retke) pohvale

[Аврам Гојић]

Ljudi su glasali za Miloševića i pošto im je uzeo pare sa deviznih računa da finansira slanje njihove dece u rat. 

 

Mi smo na samom početku duge i tegobne epohe koja može potrajati deceniju ili više, a svakako najmanje dva puna izborna ciklusa.

Edited July 18, 2014 by Грешни Василије

[pacey defender]

Da. Znam. Kapiram da će mnogim direktno oštećenim ljudima sutra biti bitnije da li im se Romi doseljavaju u kraj i da li će gradom da paradiraju pederi, nego to što su ostali bez posla (uz sve podignute kredite). 

[Pontijak]

Da. Znam. Kapiram da će mnogim direktno oštećenim ljudima sutra biti bitnije da li im se Romi doseljavaju u kraj i da li će gradom da paradiraju pederi, nego to što su ostali bez posla (uz sve podignute kredite). 

pa tako to uvek ide. khm, bila je cak organizovana i neka parada ponosa pre nekih mesec dana ali niko to nije ni primetio jer mediji nisu nesto izvestavali o tome

[salerokada]

 Ako je zakon zaista toliko loš koliko se govori,

Ja još uvek nisam čuo dobro objašnjenje zašto je zakon loš. Čak, Dana Popović i Dosta je bilo su ga pohvalili. A kudio ga je najviše Pajtić, ali to ne smatram za dobro objašnjenje jer je njemu posao da kritikuje vlast.

Mislim, sva dešavanja oko zakona su katastrofalna. Ali, za sam zakon ne shvatam zašto je loš.

[čekmeže]

Od onoga što sam video da me dotiče kada si na godišnjem primaš samo osnovnu zaradu plus minuli rad (koji je takođe nešto umanjen). Kada se još doda da su prestali da mi isplaćuju prevoz kada sam na odmoru, pomislim da ne koristim ceo odmor.

[Bane5]

Ja još uvek nisam čuo dobro objašnjenje zašto je zakon loš. Čak, Dana Popović i Dosta je bilo su ga pohvalili. A kudio ga je najviše Pajtić, ali to ne smatram za dobro objašnjenje jer je njemu posao da kritikuje vlast.

Mislim, sva dešavanja oko zakona su katastrofalna. Ali, za sam zakon ne shvatam zašto je loš.

 

Meni licno je ovaj Zakon los zato sto se donosi u nezdravom okruzenju koje podrazumeva da se sistem prilagodjava samo interesu jedne strane, u bolesnoj koncetraciji interesa (koji zive na ustrb uglavnom radnika) i na nacin na koji je donesen (bez bilo kakve javne rasprave).

Samo malo da pojasnim, nemam problem sa vecinom odredbi zakona vec sa tim da on treba da zazivi u sistemu gde 2/3 zaposlenih u Srbiji radi zvanicno za minimalac (tzv. deo koji se isplati na racun) i u situaciji gde je i po ovom sadasnjem zakonu radnik bio obespravljen u smislu da se njegovo pravo uglavnom nije stitilo i gde mu niko ne garantuje postovanje i onih prava koje mu pisu u potpisanom ugovoru (od visine zarade, prekovremenog rada koji se ne placa pa do nemogucnosti koriscenja godisnjeg odmora).

Uzmimo samo jedan mali primer - novu mogucnost da poslodavac 'zbog manjka posla' moze da zaposli radnika na 4 sata (i odredi mu duplo manju platu). Da li je moguce i zamislivo da XY preduzetnik trpi da mu neko radi samo 4h. Idealno resenje za svaku srpsku kvazi ekonomsku protuvu koja se za male (cesto i sumnjive) pare nakupovao firmi u procesu tranzicije. Njemu ce radnik primati pola plate, terace ga da radi 8 (i vise) sati iako mu u ugovoru pise drugacije, a svaka pobuna ce se zavrsiti otkazom jer sada je lakse otpustiti radnika nego ikada pre (i bez ikakvog obrazlozenja). Onaj ko misli da ce nekakava inspekcija skakati u oko XY zbog 3,4 ili 5 drcna radnika ima puku iluziju da ovde instrumenti kontrole primene zakona postoje i da su radnici spremni na neki organizovanu borbu da zastite svoja prava.

Dok se stvari drasticno ne promene u smislu nacina na koji funkcionise privredno okruzenje (uz volju vlasti da se izbori za to) ovakav zakon nece imati smisla jer ce se primenjivati na nacin da se nakaradno tumaci, latentno krsi i do krajnjih granica navlaci samo na jednu stranu.

Edited July 20, 2014 by Bane5

[Sir Oliver]

 

Vesna Pesic ‏@vestoma_Tomy 10h

 

Rasim kaze da ce se u sept.pisati novi zakon o radu.Mnogo bolji,bice i javne rasprve.Kaže nije ništa bilo hitno.Bože me ove sakloni lude kuć

 

[salerokada]

Od onoga što sam video da me dotiče kada si na godišnjem primaš samo osnovnu zaradu plus minuli rad (koji je takođe nešto umanjen). Kada se još doda da su prestali da mi isplaćuju prevoz kada sam na odmoru, pomislim da ne koristim ceo odmor.

Valjda je logičnije da dok si na odmoru primaš samo regularnu platu umesto platu + dodatke za prekovremeni rad, rad vikendom, rad noću, bonuse i sl.?

[bergasa19]

Zakon o radu se ne odnosi na zaposlene u javnoj službi.

[Ravanelli]

 

Lažni generalni štrajk – nova prevara sindikalnih birokrata

 

Dva žuta sindikata koje država priznaje kao reprezentativne, SSSS i UGS Nezavisnost, najavili su za četvrtak 17. juli prvi generalni štrajk u Srbiji još od oktobra 2000. godine. Vođstvo ovih sindikata je najavilo da će generalni štrajk trajati do povlačenja predloga Zakona o radu i Zakona o PIO. Protest koji je prošetao i izmorio više hiljada okupljenih radnika, nakon praznih govora sindikalnih birokrata, završio se bez ikakvog rezultata ili plana daljih aktivnosti. Navedeni zakoni su u međuvremenu usvojeni. U sredu, 23. jula, žuti sindikati su i formalno povukli odluku o stupanju u generalni štrajk.

 

Nekima je, na prvi pogled, moglo delovati kao da će se sindikati ovaj put stvarno boriti za radnike i da će generalni štrajk okrenuti novi list u istoriji radničke borbe na ovim prostorima. Birokrate prokapitalističkih sindikata su, međutim, po ko zna koji put pokazale da nemaju nikakavo interesovanje za radničku klasu osim kada čuvaju svoje privilegije glumeći njene zaštitnike, a zapravo sabotirajući borbu i interese radništva Srbije. Generalni štrajk, koji je najavljen ali ne i organizovan, pokazao je svima koji žele da razumeju situaciju da su bilo kakvo taktiziranje ili saradnja sa ovim sistemskim sindikatima apsolutno neprihvatljivi i kontraproduktivni. Vreme je da radnici napuste birokratske sindikate i ostave ih da kao zarđale skalamerije trunu na smetlištu istorije. Vreme je da se radnici okrenu novim formama radničkog organizovanja.

 

Sindikalne birokrate su zaboravile da je generalni štrajk obustava rada cele jedne privredne grane ili obustava rada svih sistema u državi, a ne paradiranje ispred skupštine od nekoliko sati. Za 48 sati nije moguće organizovati ozbiljan štrajk u fabrici, a kamoli štrajk na nivou cele države. To sindikalne birokrate znaju, zato su navodni generalni štrajk ovako i organizovale. Oni su zbog pritiska članstva pozvali radnike na ulicu, ali su sve vreme bili uplašeni da će na ulice izaći prevelika masa koju neće moći da kontrolišu. Svakome razumnom je bilo jasno da birokrate nameravaju da sabotiraju borbu kada su uoči protesta postigli dogovor sa Vučićem da u generalnom štrajku ne učestvuju preduzeća u restrukturiranju – preko 56.000 radnica i radnika koji se nalaze među najzainteresovanijima za borbu.

 

Atmosferu na protestu je teško opisati – među govornicima je bio i predsednik policijskih sindikata, dakle predstavnik državnog represivnog aparata, kome je opis posla represija nad radničkom klasom, i kome, stoga, uopšte nije mesto na radničkim protestima. Ironija situacije je to što je upravo predstavnik policije bio najartikulisaniji govornik, koji je od prisutnih birokrata jedini referisao na radničku klasu. To dovoljno govori o tome kakve su govore održale ostale birokrate. Predsednik Saveza samostalnih sindikata srbije, Orbović, prizivao je reforme i evropske zakone, koji su upravo razlog daljeg sečenja radničkih prava u Srbiji. Šlag na tortu je dao predsednik UGS Nezavisnost, sindikata koji je početkom 2000-tih vodio kampanju za privatizaciju (!), a koji je pozdravio okupljene radnike tradicionalnim četničkim pozdravom „Pomaže Bog“, na šta mu nekoliko hiljada radnika ništa nije odgovorilo, osim usamljenog povika „Sloboda narodu“ koji je zaparao tišinu.

 

Sam protest je obezbeđivalo relativno malo policije u uniformama, koja je velikim delom bila raspoređena oko pripadnika i simpatizera Anarhosindikalističke inicijative. Sa druge strane, duž čitave rute protesta bili su raspoređeni „snažni momci“ u civilu, verovatno žandarmi, zaduženi da fizički spreče moguće nemire. Takođe, javnost je obaveštena da se tokom protesta u skupštini nalazio veći broj neidentifikovanih osoba u civilu, sa naoružanjem, očigledno spremnih da reaguju na moguću provalu radnika u skupštinu.

 

Sindikalno obezbeđenje je posebna priča, u ovom slučaju veoma indikativna. Naime, sindikalne proteste po pravilu obezbeđuju radnici iz sindikata. To nije slučaj kada proteste organizuju Orbović i Čanak. Oni su unajmili privatno obezbeđenje. To privatno obezbeđenje sačinjavali su neonacisti koji su otvoreno nosili fašistička obeležja. Iako je u jednom trenutku došlo do koškanja između ovog „obezbeđenja“ i članova ASI, naši članovi nisu naseli na njihove policijske provokacije. Uloga fašista u prslucima sindikalnog obezbeđenja postala je jasnija nakon završetka protesta – oni su okružili Orbovića i Čanka i sproveli ih do njihovih automobila, čuvajući ih tako od okupljenih radnika koje ovi navodno predstavljaju. Na protestu se pojavio i poslanik Demokratske stranke, Borislav Stefanović, bivši basista jednog rasističkog benda, koji je pokušao da pokupi neki politički poen, navodno podržavajući okupljene radnike. No, nakon žestoke verbalne reakcije članova ASI i okupljenih radnika, praćen povicima „Lopove, lopove!“, on se pokupio u skupštinsku rupu iz koje je izmileo.

 

Tokom prethodnih nekoliko godina mogli smo videti kako se u celom svetu radnici za svoja prava bore generalnim štrajkovima – od Indonezije preko Indije do Španije, Grčke i Francuske. Ako znamo kako su ti štrajkovi izgledali, znamo i koliko je ovaj koji su organizovali žuti sindikati bio lažan.

 

Birokrate nastavljaju svoje igre – podnoseći tužbe protiv ministara, zahtevajući ocenu ustavnosti novih zakona, nariču za socijalnim dijalogom čiju su smrt sami proglasili na protestu, taktiziraju sa opozicionim partijama, i troše energiju i resurse na pokušaje organizovanja državno kontrolisanih referenduma, koji su već imali katastrofalne posledice u zemljama u regionu. Ne smemo pristati na ovakve modele „borbe“ kojima se ništa neće izboriti, i koje isključivo služe za mazanje očiju i trošenje energije i vremena onih naivnih. Moramo učiti na svojim i tuđim greškama.

 

Neće biti pravog generalnog štrajka u Srbiji sve dok radničku borbu vode antiradnički sindikati. Najbolji način da organizujemo borbu je da se udružimo u borbene direktnodemokratske sindikate - samoupravne sindikate bez birokratije, orijentisane na direktnu akciju kao metod radničke borbe, i pod kontrolom isključivo sopstvenog članstva. Kako bi se zaista izborili sa gazdama i državom, naši sindikati moraju da budu spremni i sposobni da se suprotstave, i da budu jasno ideološki orijentisani protiv ovog i ovakvog sistema.

http://inicijativa.org/tiki/tiki-read_article.php?articleId=2844

[gospa buba]

Zakon o radu se ne odnosi na zaposlene u javnoj službi.

videla. kao shto se ni zabrana zaposhljavanja nije odnosila. sve zajedno, odlichno.

[pt 2.0]

videla. kao shto se ni zabrana zaposhljavanja nije odnosila. sve zajedno, odlichno.

a zato se moj dir pritajio i neće ni mrtav da tražimo popunjavanje postojećih praznih radnih mesta. kaže, odobriće nam jer smo blistali u briselu i svima je jasno da nam treba ljudi. pa će da nam uvale škart.

sad bi on da bude fer i zaštiti nas koji radimo, tako što ćemo i nadalje da radimo za po 3 čoveka, jer je i to bolje nego da nam dovedu naprednjački škart da sedi i ne radi ništa.

 

i fantoma smo se oslobodili, uhlebiše ih negde. samo fikus ostao i dalje, al izgleda uzeo tromesečni odmor da ode u rodnu grudu namore.

valjda je logika da onaj ko radi na poslu provodi max tri sata dnevno, ima da se odmara tri cela meseca.

 

edit. mada smo mi valjda mutanti, pa se na nas odnose oba zakona nekako. nikako to da prokljuvim, ne stižem od posla.

edit edita. pročitah one članove o tome da se po EU direktivama ne sme raditi više od 48 sati nedeljno, i to max na 4 meseca u izuzetnim slučajevima. e da i ja u nečemu budem izuzetna evo već godinu i po dana...

Edited July 26, 2014 by pt 2.0

[ordi]

pročitah one članove o tome da se po EU direktivama ne sme raditi više od 48 sati nedeljno, i to max na 4 meseca u izuzetnim slučajevima. e da i ja u nečemu budem izuzetna evo već godinu i po dana...

 

sve se nešto pribojavam da će iko tu kažnjavati preduzeća zbog izgaranja izuzetnih iznad ovog limita. u državnom sektoru mogućno, doduše.

[Turnbull]

Mario Reljanović 28/07/2014 |  

Sve neistine o izmenama i dopunama Zakona o radu

 

O „novom Zakonu o radu“ se mnogo piše u medijima. Mogli smo čuti razne stručnjake, uglavnom ekonomiste, kako hvale novousvojena rešenja kao važan iskorak ka suštinskim reformama u Srbiji, iako nas nisu udostojili objašnjenja kakve to pozitivne novine možemo očekivati. O političarima na vlasti ni ne vredi trošiti reči. Pojedini mediji su čak imali serije „uporednih studija“, kako bi nam pokazali da je u nekim državama položaj zaposlenih još i gori nego onaj koji je Vlada namenila nama (ta tendencija je brzo splasnula posle osvežavajuće inteligentnih i/ili očekivano ogorčenih komentara čitalaca na takve „vesti“).

Izmene i dopune Zakona o radu su loše, u nekim delovima diletantske (iz njih se jasno vidi da tvorci izmena nemaju adekvatno znanje o radnom pravu, pravnom sistemu uopšte, kao ni o dosadašnjoj praksi sprovođenja radnog zakonodavstva), dok je u nekim delovima u pitanju čista demonstracija moći države da u potpunosti uništi socijalna prava zaposlenih. Ova analiza se ne bavi time kako i zašto je došlo do toga, ali čitajući između redova koji slede, neminovno ćete doći do nekih zaključaka. Potrebno je dakle razbiti i demistifikovati neke od teza koje su sveprisutne posle usvajanja ovog sramotnog teksta. Krenimo redom.

1. Izmene i dopune su donete uz konsultaciju svih socijalnih partnera.

To jednostavno nije tačno. Najpre, gotovo nijedan zakonski tekst posle 2001. godine nije donet s više tajnosti i kršenja procedure. Potom, članovi famozne komisije za pisanje izmena i dopuna bili su predstavnici reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca – a za većinu njih se tvrdi da im je reprezentativnost, u najmanju ruku, sporna. Reprezentativnim ih održava samo činjenica da na osnovu „genijalnog“ zakonskog rešenja (koje ni ovom prilikom nije izmenjeno) jedino sami sebi mogu da ukinu privilegiju reprezentativnosti. Nijedan drugi sindikat nije učestvovao u stvaranju ovog zakona. O stručnoj i naučnoj javnosti da ni ne govorimo. Nepostojanje javne rasprave zaokružuje sliku o tome da je ovaj zakonski tekst bukvalno oktroisan – na sramotu donosilaca, ali i u drastičnoj suprotnosti sa dobrom praksom uobičajenom u znatnoj većini evropskih država. U vezi sa time, mora se napomenuti da je nespretan pokušaj da se donošenje izuzetno štetnih izmena „opravda“ plasiranjem teza da su stručna i naučna javnost, kao i poslodavci i sindikati, u potpunosti podržali tekst zakona. Gotovo je tužno zazvučala vest da je sindikat „Kolubare“ podržao donošenje izmena i dopuna ZoR. Pitam se kako će sindikalne vođe, još koliko ovih dana, objasniti radnicima „Kolubare“ da su na taj način, na primer, podržali ukidanje uvećane zarade za smenski rad. U svakom slučaju, atmosfera koja je stvorena bila je gotovo identična onoj koju pamtimo iz nekih (pogrešili bismo ako kažemo) prošlih vremena: „Sa svih strana naše domovine stižu telegrami podrške drugu Titu.“ Sve je isto, samo Njega nema. Dalje, tu su i pokušaji diskreditacije sindikalnih lidera i plasiranje tvrdnje da se oni samo bore za očuvanje neopravdanih privilegija koje su posedovali – u svetlosti mlakih i neadekvatnih reakcija ovih sindikata, kao i odbijanja da iznesu detalje o učešću u radnoj grupi za donošenje zakona, ovo se može okarakterisati i kao planirano skretanje pažnje javnosti sa sramotnih usvojenih rešenja na senzacionalizam i afere o izuzetno lošem stanju u sindikatima u Srbiji i njihovom praktičnom nefunkcionisanju u važnim socijalnim situacijama. Ti navodi jesu uglavnom tačni – ali kako to opravdava donošenje nesrećnog teksta zakona?

2. Izmene i dopune će podstaći zapošljavanje.

Ovo je možda i najviše eksploatisana laž, omiljena resornom ministru. Najpre, Zakon o radu ne može da podstiče zapošljavanje. Bar ne direktno. Indirektno, možemo govoriti o tome da je ZoR „pojeftinio“ radnika iz ugla poslodavca. Niz odredbi ukazuje na to da će poslodavca zaposleni manje koštati, a posebno će ga manje koštati njegovo otpuštanje. Logika da će lakše otpuštanje dovesti do veće zaposlenosti nije uvek besmislena. Ali u ovom slučaju ipak jeste, jer se fleksibilnost tržišta rada ne iskazuje samo kroz lakšu fluktuaciju radne snage, već i u neprestanom stvaranju novih poslova (radnih mesta) na kojima će zaposleni „fluktuirati“. Da bi funkcionisalo takvo tržište rada a ZoR imao smisla, mora postojati daleko veća ponuda poslova i daleko niža stopa nezaposlenosti. Naravno, opisano tržište rada se moralo ustanoviti pre usvajanja ovih izmena – čak i ako se sada krene (u šta sumnjam) u agresivno stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta, lako će se desiti da do trenutka kada se to i ostvari fluktuirajući zaposleni koji nemaju gde da fluktuiraju padnu ispod svake granice siromaštva. Nerealno je, takođe, očekivati da će poslodavac rado zaposliti više lica, sada kada mu ona predstavljaju manji finansijski teret – da li je realno da poslodavac zaposli umesto jednog lica koje bi plaćao 40.000, dva lica koja će plaćati po 20.000 dinara? Naravno da nije, zaposliće samo jedno lice koje će obavljati iste poslove kao i do sada, i koje će biti plaćeno 20.000. Dok se ne poveća obim poslova, a ZoR na to ne može da utiče, poslodavac je jedino dobio poklon od države kojim će uvećati svoj profit. Naravno, Nacionalna služba za zapošljavanje je samo par dana posle usvajanja izmena ZoR objavila da je stopa nezaposlenosti u opadanju. To se međutim dešava svake godine, zbog obavljanja sezonskih poslova. Najesen ćemo ponovo (preciznije, i dalje) imati stabilnih zvaničnih 22 odsto nezaposlenosti (o tome kako se ova stopa izračunava i zašto je besmislena kada je izračunata prema važećim parametrima mogla bi se uputiti posebna kritika, ali to neće biti učinjeno na ovom mestu).

3. Izmenama ZoR uvećana su neka prava zaposlenih.

Ova tvrdnja je delimično tačna, iako zapravo nema uvođenja novih prava već bližeg definisanja nekih postojećih, i to u skladu sa dobrom sudskom praksom iz prethodne decenije primene ZoR. Možda i najveća novina jeste davanje snage izvršne isprave obračunu zarade, ili naknade zarade – potez koji se pokazao kao dobra inovacija u nekim komšijskim pravnim sistemima. Međutim, dve su stvari posebno poražavajuće, i čine irelevantnim pojedina rešenja kojima su formalno neka od prava uvećana (ili bar objašnjena). Najpre, odnos između „uvećanih“ prava i umanjenih prava zaposlenih je takav da bi bilo zaista licemerno govoriti o tome kako izmene i dopune ZoR idu u smeru poboljšanja položaja zaposlenih. Potom, ništa nije učinjeno na sistemskim promenama koje bi omogućile da se prava koja zaposleni poseduju mogu da ostvare i/ili efikasno zaštite – naprotiv, stvoreni su sistemski mehanizmi legalizacije obespravljivanja zaposlenih u nekoliko karakterističnih situacija.

4. Zakon o radu je sada usaglašen sa evropskim zakonodavstvom i međunarodnim instrumentima koje je Republika Srbija prihvatila.

Ova tvrdnja je delimično tačna, pojedine odredbe zaista jesu objašnjene i formulisane tako da se usklade sa direktivama EU ili konvencijama MOR. Na tom putu bilo je i grešaka, kao i propusta. Tu na primer spada pokušaj da se ZoR „uskladi“ sa Direktivom 2006/54 o jednakom tretmanu muškaraca i žena pri zapošljavanju i na radu, iako je ta Direktiva već našla svoje mesto u srpskom pravnom sistemu kroz Zakon o zabrani diskriminacije. Potom, postoji i potpuno ignorisanje obaveza koje je Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje – „lizing“ zaposlenih je i dalje ostao deregulisan, čime se nastavlja njihovo pravno ali i faktički neodrživo stanje. Plasira se, međutim, laž da su sve negativne odredbe, sva rešenja kojima se bezrazložno umanjuju prava zaposlenih, nametnuti u tom procesu usaglašavanja. To, jednostavno, nije tačno. EU se ne bavi previše pravima zaposlenih, osim u kontekstu zabrane diskriminacije (a tu je, kao što je već napisano, napravljena potpuna brljotina u pokušaju usaglašavanja nečeg što je već bilo usaglašeno), okvirnog definisanja minimuma prava koje je potrebno pružiti zaposlenima, kao i uređivanja prava zaposlenih u pojedinim specifičnim delatnostima (kao što je na primer saobraćaj). MOR se sa druge strane bavi pravima zaposlenih na detaljniji način, ali nijedno od usvojenih rešenja koje ide direktno na štetu zaposlenih nećete naći u bilo kojem dokumentu ove organizacije, stvorene da bi se promovisala i jačala prava radnika i podsticao socijalni dijalog.

5. Zakon o radu će sada stimulisati strane investicije.

Verovatno i najbanalnija neistina, koja je – krajnje apsurdno – istovremeno tačna samo na nivou o kojem se zvanično ne priča u javnosti. Zakon o radu ne može stimulisati investicije, kao ni otvaranje novih kompanija, kao ni zapošljavanje – sve je to već objašnjeno u tekstu. Međutim, između redova je poruka koja se „stranim investitorima“ šalje veoma jasna i primamljiva: raskrstili smo sa socijaldemokratijom, na delu je najbrutalniji vid liberalizacije tržišta rada, praćen neefikasnom zaštitom prava zaposlenih i najgorim pravosudnim sistemom u Evropi – izvolite dakle, poslužite se našom jeftinom i nezaštićenom radnom snagom. Teško da će to stimulisati ozbiljne investitore. Teško je, međutim, poverovati i da Vlada Srbije želi da privuče ozbiljne investitore, pa se tu krije i relativna istinitost ovakve tvrdnje.

6. Ko radi, ne mora da se plaši otkaza (ili: do sada je bilo nemoguće otpustiti zaposlenog).

Odredbe o otkaznim razlozima, disciplinskim sankcijama, otkaznom postupku i nezakonitom otkazu – naročito su problematične. Naravno da do sada nije bilo nemoguće otpustiti zaposlenog – izuzetno veliki broj radnih sporova zbog nezakonitih otkaza ugovora o radu, kao i visok procenat uspešnosti zaposlenih u njima, dovoljno govore samo o činjenici koliko su poslodavci u Srbiji, ipak, još uvek samo „gazde“, a nikako socijalni partneri. Svako ko je loše radio, mogao je biti otpušten prilično efikasno. Usvojenim izmenama i dopunama, od kojih su mnoge na ivici zdravog razuma a neke se i direktno kose sa drugim važećim zakonima, zaposleni se destimulišu da traže zaštitu od nezakonitog otkaza; sa druge strane, poslodavcima se pružaju izuzetne nedorečenosti u Zakonu koje će, bez ikakve sumnje, sve „gazde“ obilato koristiti. Kako drugačije opravdati odredbe o naknadi štete u slučaju nezakonitog otkaza kojima se uvodi „manje“ i „veće“ kršenje zakona, odredba prema kojoj otpušteni zaposleni kao tehnološki višak ima još samo tri meseca prednost pri ponovnom zapošljavanju kod istog poslodavca (umesto ranijih šest), uvođenje disciplinskih sankcija (jedna od njih je i otkaz ugovora o radu) bez ijedne odredbe o disciplinskom postupku? Ima još takvih primera, ali je njihov smisao i ishod potpuno isti. „Gazde“ će imati izobilje mogućnosti, naročito u kombinaciji sa (i dalje) nedorečenim odredbama o zapošljavanju na određeno vreme, deregulisanošću privremenog zapošljavanja i potpunom otvorenošću za zloupotrebe radnog angažovanja van radnog odnosa, da sebi obezbede radnu snagu koja se neće puno žaliti, svesno će se odricati garantovanih prava, a pri tome će biti zadovoljna „nagradom“ da ostane na poslu, tj. da ne dobije otkaz (zakoniti ili nezakoniti – ZoR nakon izmena i dopuna te kategorije samo formalno razlikuje, a praktično ih izjednačava).

7. Izmene ZoR omogućiće lakše smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, odnosno smanjenje javne potrošnje.

Neistina. U javnom sektoru postoje posebni režimi radnih odnosa, koji su regulisani posebnim zakonima (Zakon o državnim službenicima, Zakon o sudijama, Zakon o Vojsci, Zakon o policiji itd.). ZoR reguliše opšti režim radnog odnosa, koji će se primenjivati u javnom sektoru samo ukoliko neko pitanje nije regulisano posebnim zakonom. Takođe, javni sektor ima kolektivne ugovore (istini za volju, svi oni će prestati da važe za nešto manje od šest meseci – još jedna od neshvatljivih odredbi izmenjenog i dopunjenog Zakona) koji zaposlenima garantuju određeni stepen nedodirljivosti od svake potencijalno loše izmene opšteg i/ili posebnog režima.

***

Vlast u Srbiji ima dva pristupa široj javnosti. Prvi je: „mi sve znamo najbolje, moraćete da nam verujete (jer drugog izbora nemate)“; a drugi je nešto kompleksniji i odnosi se na aktiviranje svih poslušnika i botova koji stvaraju atmosferu da se događa nešto jako pozitivno i jako važno. Prilikom donošenja izmena i dopuna Zakona o radu kombinovana su oba pristupa, u zavisnosti od govornika, situacije i publike. Čini se da je izuzetan broj neistina koji je pri tome našao put do udarnih vesti u gotovo svim medijima ipak promašio metu šire javnosti. Kada se izmenjeni i dopunjeni Zakon o radu počne primenjivati, čini se da građani neće slušati šta im se nameće kao alternativna realnost i istina – kao što je rekao svojevremeno dr Zoran Đinđić pričajući o nekoj drugoj – a opet istoj! – i tada aktuelnoj lošoj vlasti, biće dovoljno da pogledaju svoje novčanike i svoje frižidere.

 

Peščanik.net, 28.07.2014.

 

 

[Аврам Гојић]

E tako.