Pa šteta, voleo bih da sa još nekim mogu da popričam o utiscima, jer nisam želeo da otkrivam previše detalja u vezi same igre...

Clash: Artifacts of Chaos

Ovo je treći deo u Clash serijalu. Da budem iskren za prve dve igre nisam čuo dok nisam malo kopao po internetu i video par upečaljivih recenzija.

Šta mogu da kažem o novom delu? Ukratko, grafički dosta podseća na Heavy Metal magazin stil koji su gajili Cazza, Moebius i razni drugi velikani. Likovi i svet su maštoviti i čudni, da, nekako mi je čudno da napišem za bilo šta što dolazi iz modernog vremena da je čudno, kada deluje da su sve ideje ispucane.

Igra je otvoreni svet, koji se deli na nivoe u kojima sa glavnim likom pokušavate da sprovedete malo "dete" do sigurnosti i van ruku raznih opasnosti koje dolaze od vladarke koja ima planove da nešto uradi tom detetu.

To je bukvalno ukratko sinopsis, a onda kako sam krenuo da je igram nisam mogao da se načudim prvo na aspekt borbi. Ovo je inače tabačina u kojoj bijete iz trećeg lica, imate nekoliko borbenih stilova koji možete da nadograđujte. Nisu baš najbolje kontrole, često nemate osećaj i kada udarite protivnika ili ga izbegnete da je došlo do udarca. Ali ima i napad iz prvog lica koji razbija monotoniju. E sada sve bi to bilo ravnolinijski da u određenim borbama sa kraljicama, imate kockanje. Da pojasnim, igra se sa kockicama, i vi tokom putovanja sakupljate pomenute artefakte koji daju razne efekte koje slabe protivnika. Ali to je mač sa dve oštrice jer i vaši protivnici imaju svoje, i u zavisnosti koliko sreće budete imali sa kockicama možete da ga nadjačate ili čak i da bude pat pozicija pa obe strane da zaglibe.

Takav aspekt mi se mnogo dopao jer donosi neizvesnost i nema proračunatosti. Tu igru možete da igrate i ne morate, ali smatram da unosi drugačiju dinamiku od udri me od zore, a od ponoći me kolenom razvuci po livadi.

Glavni lik može komotno da se takmiči za najružnijeg dizajniranog lika (čak bih rekao da otima hlebac nasušni Nier, u američkoj verziji gde je jako ružan ćalac u pitanju) i koji je pomalo dosadan i ravan. Međutim, odnos sa detetom je jednostavno postavljen i oni uglavnom međusobno razgovaraju i reaguju na situacije u priči i tokom borbi. I što sam više vremena provodio sa njima, stalo mi je da glavni lik spasi malog po svaku cenu. U tako prostoj postavci vidi se da su tvorci igre uboli tu zlatnu žicu zbog koje želim da dovršim igru.

Muzika je impresivna, neverovatni instrumenti, epske orkestracije koje će vas povući u zavisnosti od borbe do borbe da budete što bolji i da vas što manje išamaraju.

Dizajn nivoa je poput kakvog lavirinta, ima dosta skrivenih tajni koje vam omogućavaju da nadogradite sposobnosti i lika, ujedno i da sakupljate odeću koja više ima estetski dizajn, ali tu i tamo poveća nivo odbrane.

Malo sam je pauzirao sada, ali jedva čekam da je završim i vidim da li se ovo barem na mojoj listi igara može kotirati kao kult klasik koji tek treba da otkrije šira publika.