Igre

[renne]

Europa Universalis IV free na Epic

[lord_s]

Kapiram da je to vanila verzija?
edit - pogledao, vrv jeste

Edited October 1, 2021 by lord_s

[Moća]

Doneo drugar is Francuske Oculus Quest 2 sunce mu poljubim koliko dobar trip.

E sad da li postoje narodne verzije?Moze i na Pm.

[Calavera]

On 2.10.2021. at 15:28, Moća said:

Doneo drugar is Francuske Oculus Quest 2 sunce mu poljubim koliko dobar trip.

E sad da li postoje narodne verzije?Moze i na Pm.

 

mislim da je moguće ali nemam pojma kako ide, izguglaj oculus quest piracy reddit pa vidi šta ima u one dve teme na vrhu tamo.

 

enivej, danas malo o sekiro: shadows die twice, mada ne znam šta bih pametno mogao dodati na ono što je već ispisano o njemu na ovom topiku. možda nešto o 1 subjektivnom doživljaju? da ponovimo, onda, da meni u sekiru rpg elementi iz soulsa nisu previše nedostajali. delom zato što sam se souls formule već polako zasitio, naročito posle razočaravajućeg isksutva sa zakasnelim prelaskom keca, a delom zato što sekiro dokazuje da fromsoftu rpg struktura nije neophodna da bi izradili 1 vrhunska igru. dobro, souls fashion je malo falio, no ko što sam već priznao u neo: twewy osvrtu, ja odeću menjam samo u zavisnosti od toga kako mi pomaže u gejmpleju (i u igri!!!), tako da mi nije smetalo što sekiro prosto preskače ceo taj sistem. no, glavna stvar je što nakon igranja pet soulsborne naslova (plus nioh), izbacivanje stamine i dopuštanje igraču da juri okolo koliko želi je na mene imalo opuštajući, čak oslobađajući utisak. pentranje po krovovima uz pomoć kuke i pojačana mobilnost uopšte su samo lepi bonusi, beskonačna stamina je tu glavna stvar.

 

što se borbe tiče, mene se na samom startu dojmilo što se sekiro igra na "moj" način, tj. bez grajndovanja statistika i zvanja drugih igrača u pomoć kad se negde zapne, pa neko veće navikavanje nije ni bilo potrebno  i sam borbeni sistem je veliki napredak u odnosu na souls prethodnike na račun toga što su sva tri glavna vida odbrane (blok, deflect i dodge) validni i korisni. mislim, ja sam u svakom souls naslovu do sad uporno forsirao dodge jer je to u 99% situacija zaista bilo najbolje rešenje. ako jednim potezom možete da anulirate protivnikov napad i u isto vreme zađete iza njega za lakšu kontru, zašto traćiti vreme na blokiranje ili rizikovati s pariranjem? sekiro ovaj koncept obrće na glavu tako što smanjuje i-frejmove i gomili bosova daje brutalan reach, ALI ne do te mere da dodge u potpunosti obesmisli. ovo sad vodi do toga da skoro svi bosovi imaju "pravi" način na koji ih valja srediti, a to je skoro uvek zasnovano na eksploataciji nekog od tri gorepomenuta vida odbrane. tako sam ja, recimo, ledi butterfly sredio agresivnom kombinacijom dodgea i brzih napada, skoro u potpunosti ignoršući blokiranje, dok sam protiv genichira konstantno lovio deflektove i grčevito blokirao kad me uhvati u mašinu. kad na ovaj sistem nakalemite genijalnost posture mehanike i dodatnu raznovrsnost u vidu ručne prostetike, jasno je zašto je sekiro fromsoftov magnum opus po pitanju borbe.

 

kad sam se već dotakao bosova, moram istaći i da je konstantna reciklaža istih znala malo i da mi zasmeta. ovo je, naravno, produkt činjenice da sekiro u formulu ubacuje koncept mini-bosova, što ukupan broj bosfajtova diže na više od 40. protiv same količine neprijatelja nisam imao ništa, štaviše uživao sam u skoro svakom bosu koji je igra bacila namene™, ali bi ipak bilo lepo videti više distinktivnih protivnika poput o'rin ili onog oklopljenog lika na mostu. znači, čekaj da se setim, imamo dva bika, dve stonoge, dva ashina elite lika, dve snake eyes gospođe, trojicu nindži, trojicu debelih pijandura, krdo kopljanika i uopšte gomilu kopija prethodnih bosova koji se razlikuju samo po ponekom novom napadu i areni u kojoj se borite protiv njih  jasno mi je da su bosfajtovi naporan posao i nisam mislio da ćemo STVARNO dobiti 40+ jedinstvenih bosova, no ako već nije bilo dovoljno materijala, meni bi više godilo da su prosto izbacili nekih 5-6 recikliranih bosova umesto da ih budže budzašto. s pozitivne strane, lepo je što su svi idoli dovoljno blizu bosovima da šetnja do njih nikad nije naporna, mada je dark souls 3 već bio iskorenio ovaj problem.

 

ono gde se sekiru zaista mora odati priznanje je pacing, koji šije sve soulsborne naslove za par kopalja. prvi deo igre je linearan, što je okej jer u suštini služi kao produženi tutorijal, a onda pri dolasku u ashina dvorac dobijate izbor od nekih 4-5 mogućih puteva i potpunu slobodu da krenete kuda želite. narativno gledano, prva stvar koju treba da odradite u dvorcu je da sredite genichira, ali ako vam se to ne da iz nekog razloga, recimo straha, nema problema jer bukvalno možete preći više od pola igre istražujući ostale puteve. što je najbolje, pogrešnog izbora praktično nema, sve oblasti su izbalansirane tako da ih možete preći sa statistikama koje ste imali kad ste stigli u dvorac + par brojanica i gourd seedova što ih nađete usput. jeste da sekcije nisu međusobno povezane kao u dark souls kecu, ali ovde bar ne možete da zalutate u neku oblast za koju očito niste dovoljno pripremljeni i potrošite sat-dva boreći se s karakondžulama koje treba odalamiti 50 puta da ih pošaljete u večna lovišta. u sekiru skoro svi obični protivnici u prvoj fazi igre (do fountainhead palate) imaju malo healtha i par napada koje treba izbeći, a kasnije igra zna da ste već nabudžili statistike pa kreće da dozira i neprijatelje s više healtha. sjajno!

 

u dobrodošle promene ubrajam i pitkiji narativ uz standardnu mogućnost da o loreu saznajete iz opisa oružja i ostalih predmeta, što je za mene idealna kombinacija. s druge strane, setting je prilično izlizan, sengoku period s propletenim magijskim elementima je već toliko puta korišćen u igrama (čak i u samom soulslike žanru s niohom) da prosto više nije toliko zanimljiv. ima tu nekoliko finih set pisova s džinovskim zmijama i majmunima, a kuro je dovoljno simpatičan da iznese deo narativa, ali u globalu, mene priča ovde nije previše interesovala. mislim da me u ovom trenutku čak i nejasno evropski setting u souls naslovima više uzbuđuje od srednjovekovnog japana, a o genijalnosti viktorijanske gotike u bloodborneu da i ne pričamo.

 

kad rekoh bloodborne, eto šlagvorta da objavim najobjektivniji renking soulsborne igara koji se da naći na netu:

 

sekiro = bloodborne > dark souls 3 >> dark souls = demon's souls (2009) > dark souls 2

 

sekiro ima bolju borbu i fluidniji gejmplej, bloodborne setting i atmosferu, što kaže naš narod, nemoj mi ta dva razdvajat  znam da neki sekira uopšte i ne svrstavaju u souls žanr, no što se mene tiče, tu svakako ima više nego dovoljno sličnosti da ih grupišemo kao jedno. lista inače pre svega odgovara na pitanje šta bi danas igrao neko koga zanimaju souls igre, značaj na industriju očito nisam uzimao u obzir.

 

evo i zadnjeg fajta s demonom mržnje, da upotpunimo kolekciju. dosta sreće u trećoj fazi nakon što se treći malcontent pokazao kao ćorak, no pravovremena upotreba zadnje božanske trave i kuglice pirinča je osigurala uspeh. vrlo džentlmenski od njega što mi se toliko naskakao po glavi, mnogo je lako za blokirati kišobranom.

 

 

i samo za @Weenie Pooh, obećano ispunjeno:

 

Spoiler

 

Edited October 3, 2021 by Calavera

[renne]

PC Building Simulator free na Epic

[Calavera]

pošto me je isaac konačno ispustio iz svojih POHOTNIH kandži, valja se pozabaviti i nekim kraćim pc naslovima koje su se pojavili u proteklih *pogled na sat* sedamnaest godina. prva je lacuna, igra koju njeni autori karakterišu kao sci-fi noir avanturu u formi sajdskrolera. kao i većina avantura koje smo viđali poslednjih godina (bar onih uspešnih, što će reći onih za koje sam čuo), lacuna potpuno eliminiše pixel hunting iz formule, no za razliku od recimo unavoweda, u ovoj igri ima dovoljno zagonetki da je i dalje možemo nazvati čistom avanturom umesto nekom mešavinom avanture i vizuelne novele.

 

naime, lacuna se u potpunosti vrti oko detektivskog rada. vi ste u ulozi fbi cdi agenta neila conrada, i cilj vam je da nađete počinioce iza ubistva ministra spoljnih poslova susedne planete koji je upravo stigao na diplomatski samit. na svom putu ka istini ćete, je li, istražiti gomilu lokacija bitnih za slučaj (imate posebno dugme za osvetljavanje svih bitnih objekata, tako da je zaista gotovo nemoguće propustiti neki bitan detalj) i ispitati gomilu sumnjivaca koji se tamo nađu. sad, evo u čemu je fora: svaki detalj koji otkrijete i dijalog koji završite se automatski beleže u neilovom ručnom računaru, zajedno s mejlovima koje dobijete, vestima koje možete da skinete s uličnih bilborda i rečnikom pojmova. drugim rečima, taj računar sadrži apsolutno sve što vam je potrebno da rešite svaku zagonetku u igri, pod uslovom da ste bili temeljni u pretresanju bitnih mesta i likova. ne znam zašto više avantura ne pribegava ovakvom gejmpleju, s obzirom da se radi o savršenom načinu da u igru ubacite dovoljno zagonetki i u isto vreme garantujete da će pažljiv igrač imati jasnu predstavu šta se tu zapravo dešava. mislim, ima tu dosta da se čita, to je verovatno glavni minus, ali sumnjam da bi ljubiteljima žanra to mnogo smetalo.

 

lacuna takođe izvlači dosta milja™ iz tajmiranih dijaloga, tj. dosta razgovora imaju tajmer, pa morate brzo da se odlučite za neku od ponuđenih opcija. meni se ovo nije naročito svidelo u oxenfreeju jer sam po prirodi glu kontemplativan, ali ovde u svakoj prilici imate osetno više vremena za donošenje odluka, pa mi nije smetalo. što se samih dijaloga tiče, oni su agresivno prosečni, lako se da razabrati da developeri nisu s engleskog govornog područja (gugl kaže da su iz nemačke, a ovo im je prva igra). lepo je to napisano, ne kažem, sve je gramatički tačno i ima smisla, ali tekst je prosto formulaistički, nedostaje mu duha koji bi nativni spiker™ znao da ubaci. isto važi i za priču, osnovni narativ o političkim šemama u međuplanetarnoj rudarskoj industriji je intrigantan, ali suvoparnost teksta u dobroj meri oslabljuje utisak.

 

još 1 stvar koju vredi spomenuti u vezi lacune je da ne dozvoljava bilo kakav sejvskaming, autosave se aktivira nakon svakog načinjenog izbora, a ručno sejvovanje igre ne postoji. znači, ideja je da donosite odluke i onda živite s njima, a ne da restartujete ako vam se ishod neke situacije ne dopadne. ovo, dabome, znači i da je igru moguće završiti čak i ako zajebete neki deo istrage ili izaberete pogrešnu opciju u ključnom dijalogu, mada će to svakako uticati na uspeh cele operacije. sad, nekome poput MENE, s dugogodišnjim avanturističkim iskustvom i spektakularnim moćima dedukcije, ovo ne znači previše jer sam kvalitetnim istraživanjem skoro uvek dolazio do tačnih rešenja  ipak, po onome što sam video na netu, pogrešni izbori imaju solidan uticaj na priču, do te mere da je neke sekcije moguće potpuno preskočiti ako na vreme ne saznate za njih. naravno, i dalje se radi o relativno linearnom iskustvu, no ne treba sad očekivati čuda od indie produkcije.

 

ako se izuzmu gorepomenute zamerke plus još par koje nisam spominjao (nepotrebna flešbek deonica na početku, neinspirisan audio-vizuelni stil), lacuna je meni bio 1 uspešan primerak moderne avanture. topla preporuka za ljubitelje detektivskog rada!

 

 

 

igrao sam i 12 minuta, najviše zbog fomo efekta s obzirom da je igra pokupila dosta hajpa na konto koncepta i glumačke postave, a od prvog dana je mogla da se odigra za dž na game passu. premisa je zaista intrigantna: cela igra se odigrava u jednom apartmanu gde vi (mcavoy) živite sa ženom (daisy ridley), no porodična idila biva prekinuta kad u stan upadne sumnjivi ćelavi pandur (defoe) i s vrata optuži ženu da je još ONOMAD ubila svog ćaleta i iz nekog razloga insistira da vrati zlatni sat koji je tom prilikom prisvojila. šta god vi tu uradili, ispostavi se da pandur nije u fazonu da sarađuje te vas na brzinu smakne, no već sledećeg trenutka se vratite tih 12 minuta unazad, dakle na trenutak kad ste upravo ušli u stan, i tu igra zaista počinje. gledali ste groundhog day, dakle jasno vam je, ideja je da u svakom novom loopu saznate ponešto o svojoj situaciji i iskoristite to inkrementalno znanje da prodrete u srž problema i spasite se bede.

 

naravno, goreopisano je ipak idealna situacija, dok je realnost da ćete provesti pola igre bazajući po stanu ne znajući šta KOJI MOJ treba dalje da se radi. naime, i 12 minuta je po žanru najbliži avanturi, i dok ni u njemu nema pravog pixel huntinga (nema gde da stane, mali je stan ), ipak imate inventar i gomilu predmeta koje možete strpati u njega i, je li, koristiti s drugim predmetima. pre nego što sad svašta pomislite, moram istaći da je moj prelazak 12 minuta zapravo protekao relativno glatko. velika većina pitanja koja vas muče imaju logično rešenje, naročito na početku igre. da li je žena stvarno ubila ćaleta? popričajte s njom. kako sprečiti pandura da upadne u stan? ubedite ženu da se vrata zaključaju. žena odbija jer misli da ste prolupali? sakrijte se u šupu na samom početku i pustite stvari da se odviju svojim tokom. kad sve fercera i uvek imate par stvari koje želite da proverite u određenom loopu, 12 minuta je vrlo zabavan. nažalost, skoro sigurno ćete bar par puta naleteti na situaciju gde nećete znati šta dalje, i to ne-i-zo-stav-no vodi do frustracije i gorepomenutog bazanja po stanu. ako budete igrali ovo i negde zapnete na tipa pola sata, moj vam je savet da bacite pogled na rešenje jer verovatno treba iskombinovati nešto naizled bitno s nečim naizgled nebitnim.

 

inače, rešavanje te diorame u kojoj ste se obreli je i jedini razlog da odigrate 12 minuta do kraja, s obzirom da igra nudi malo u pogledu dijaloga i karakterizacije. mislim, lepo je imati ovakva imena da odrade voice acting, naročito 1 defoea koji od prve sekunde jede scenu, ali mcavoy i ridley nemaju s čim da rade, te uloge je mogao bilo ko da iznese. avaj, razrešenje priče ne opravdava vreme uloženo u put do njega (mada se radi o svega 4-5 sati), cela stvar se završava jednim od najgorih klišea koje možete zamisliti. zapravo, ima tu nekoliko krajeva i skoro svi su em nejasni em dolaze iz vedra neba, jednog trenutka razmišljate šta će biti dalje a već sledećeg gledate kredite i pitate se jel to to. ostavljam mogućnost da sam prevideo neki bitan detalj u priči koji bi sve razjasnio, delovalo je da tu ima dosta simbolike a ja sam tu ko pile u kučine, ali ono što jesam razumeo me nije zadovoljilo.

 

sve bi ovo bilo lakše svariti da je prezentacija malo bolja, al đavola: to je najgori deo igre. 12 minuta je lep primer zašto je top-down perspektiva s realističnim 3d modelima likova užasan izbor za dramu, jadni mcavoy i daisy se non-stop sudaraju, blokiraju put jedno drugom, i uopšteno imaju toliko robotizovane pokrete da cela stvar neizbežno deluje kao komedija. na sve to, animacija je skandalozno spora, što je u igri zasnovanoj oko konstantnog ponavljanja istog sadržaja jednako zločinu  ima tu jedna scena u prvom delu igre s nameštanjem stola za večeru i samim večeranjem koju ćete neko vreme ponavljati u svakom loopu da će vam se smučiti i igra i život. ako ništa, imate opciju za premotavanje dijaloga, ali iz nekog razloga možete premotavati samo rečenicu po rečenicu, što opet rezultira s mnogo smaračkog kliktanja kroz replike koje ste već videli. na sve to, dijaloški izbori se bukvalno prikazuju u ogromnim slovima preko celog ekrana, ko da niko ko je radio na ovome u životu nije igrao neku igru. ima tu i gramatičkih grešaka i inkonsistencija između loopova i uopšte dosta detalja koji ukazuju da bi igra profitirala™ od još nekih pola godina rada na njoj, ovako jebiga.

 

sve u svemu, 12 minuta je verovatno prva igra za koju cenim da je zabavnija ako je igrate uz rešenje. čak i ako relativno brzo prođete kroz nju ko ja, ti momenti frustracije udaraju duplo jače nego u drugim avanturama jer ste stalno zarobljeni u tom malom stanu. no, ako se ložite na koncept interaktivnog trilera i imate game pass, probajte, svakako ne traje dugo. trejler:

 

 

[Miljenko]

Metroid Dread super izgleda, no stalna bezanija od ovih robota mi ubija filing. Da li savremeni igraci vole da poginu 100 puta, da bi otkrili mali deo mape. Super Metroid (pa i Prime varijante), je imao dizajn taman po mojoj meri. Plus ima prilican broj tastera, te se cesto izgubim dok pohvatam sve na tastaturi.

[Calavera]

meni su roboti kul, fin novitet u relativno neinventivnoj metroid formuli, ali da znaš da me nervira što nakon smrti ne vidiš onaj deo mape koji si otkrio između te smrti i prethodnog sejva ili checkpointa. to mi još teže pada jer sam u ocd fazonu, oću svaki piksel mape da overim  kontrole nisu savršene ni na switchu, pogotovo kad u jednačinu upadne i grapple beam, ali sitne su to zamerke, igra je realno vrh.

 

kako dread radi na emulatoru inače, koju mašinu imaš?

[Miljenko]

Meni radi odlicno preko emulatora.

Do sada sam nasao samo jedan naslov za switch emulator, a da sam imao neki smesan FPS (novi King's Bounty cini mi se). Persona 5 radi lagano takodje.

[Calavera]

vidim sad da su i na pcgameru već potrčali da se pohvale kako super radi, nintendo već stigo da izblokira taj video što ga linkovaše u tekstu 

 

personu 5 teraš na ps3 emulatoru, jel? ako misliš na persona 5 strikers na switchu, to je izašlo i za pc.

[Miljenko]

Da, u pravu si za Persona 5. U svakom slucaju radi/izgleda fino.

Problem je samo sto ja zapocnem milion stvari.

[Calavera]

pa dobro, nije ni svaka igra da se završi, bitno da se ti zabavljaš 

[*edited by mod]

Posto sam ocekivano zabrazdio u PS5 red je da bacim malo iskustva sto se tice do sada odigranog.

 

Poceo sam ocekivano sa Spiderman Miles Morales. Ko je igrao prvi deo ovo ce super leci posebno uz novi dzojstik i 3D zvuk u slusalicama. U jednom trenutku sam od pozadinske muzike sa Milesovog laptopa pomislio da se moj mobilni upalio, pa sam poceo da se osvrcem po sobi. Vrlo dobro je sve uradjeno, jedina i glavna zamerka je sto je ovo ipak po svemu trebao biti lep i kvalitetan DLC. Prekratko je za standalone naslov.

 

Sledece je bio udar na nostalgiju i novi Abe Oddworld fino je lego ali sto se grafike tice deluje mi da nema tu preterano razlike da li bi se igralo na PS5 ili PS4. Plus je cela prica nedorecena pa deluje da su se kladili na jos jedan nastavak. Ok platforma ali da nije stigla uz PSPlus nema sanse da bi je kupio za sebe. Ovo je vise bilo da smanjim sto me grize savest jer prvi deo na PC nisam presao kada sam bio klinac pa eto bar da se osvetim na nastavku.

 

Star Wars Squadron stigao isto uz PSPlus. Tu sam imao mesovito iskustvo. Prica je onako djene-djene, vecinom jer se naizmenicno igraju misije sa light i sa dark side pa ne moze lepo da se uzivi dok se igra, ali generalno vuce da se zavrsi. Ono sto je meni bilo cudno je dok sam prelazio nista drugo nisam ni palio, a iako je sama igra pravljena za online multiplayer, bukvalno nisam imao zelju ni minut da probam da je igram online. Presao brzo i odmah obrisao.

 

Doom Eternal sta reci sem Raytracing On,  normal tezina i udri do kraja. Refleksi mi definitivno nisu kao nekada kada sam igrao Quake i Unreal ali sasvim dovoljno da se predje. Prelepo izgleda, Free PS5 upgrade + je bila na nekoj akciji tipa 2000 tako da se i vise nego isplatilo. Kome j bitno umesot Raytracing opcije ima i neverovatno opcija od 120 FPS

 

Hitman 2 koji je pravo uzivanje igrati, mislim da su sve mape (sem Kolumbije) bolje od svake mape u Hitman 1 (sem Sapienze) Moram da priznam da sam dvojku ipak malo zbrzao ali ideja je da se vratim na nju za jos jedna prelaz pre nego sto pocnem sa Hitman 3 ide u klasike bez problema.

 

Plague tale: Innocence jos jedna igra gde se poprilicno oseca razlika izmedju PS4 i PS5 kada je grafika u pitanju. Sasvim dobra igra i prica (ako se izuzmu par malo preteranih stvari pri kraju igre) ali svakako nesto sto moze da se preporuci za opusteno igranje i zanimljivu pricu.

 

Bilo je tu i igara koje sam odmah brisao jer me jednostavno ne rade  a to su Maquette (kao dosta losiji Witness) , Crash 1 (neverovatno clunky komande u igri gde je svaki skok bitan)  i Monster Hunter i Stranded Deep koje nisu za mene ali sigurno da ima ljudi kojima ce biti odlicne.

 

Trenutno igram Ratchet & Clank Rift Apart  i na nekih 60% igre mogu odgovorno da tvrdim da je to najbolja platformskaa koju sam u zivotu igrao. Nove mehanike koje nikada pre nisu vidjene u zanru, solidan humor, nova oruzija, solidni boss fights i pre svega fenomenalno odradjena integracija sa dzojstikom, bukvalno je tesko naci bilo kakvu zamerku. Cak su uspeli da izbace update pa na TVu sa 120hz igra sama dize standardnih 30fps uz (skoro) 4k i Raytracing dize na 40fps pa opcija da se igra na slabijoj rezoluciji i na 60 fps i nema preterano smisla. Bez preterivanja vec ada klasik koji treba da odigra svako ko nabavi PS5 kada god to da bude.

[renne]

Paladins Epic Pack i Stubbs the Zombie in Rebel Without a Pulse free na Epic

[arheolog1981]

Posto sam ocekivano zabrazdio u PS5 red je da bacim malo iskustva sto se tice do sada odigranog.
 
Poceo sam ocekivano sa Spiderman Miles Morales. Ko je igrao prvi deo ovo ce super leci posebno uz novi dzojstik i 3D zvuk u slusalicama. U jednom trenutku sam od pozadinske muzike sa Milesovog laptopa pomislio da se moj mobilni upalio, pa sam poceo da se osvrcem po sobi. Vrlo dobro je sve uradjeno, jedina i glavna zamerka je sto je ovo ipak po svemu trebao biti lep i kvalitetan DLC. Prekratko je za standalone naslov.
 
Sledece je bio udar na nostalgiju i novi Abe Oddworld fino je lego ali sto se grafike tice deluje mi da nema tu preterano razlike da li bi se igralo na PS5 ili PS4. Plus je cela prica nedorecena pa deluje da su se kladili na jos jedan nastavak. Ok platforma ali da nije stigla uz PSPlus nema sanse da bi je kupio za sebe. Ovo je vise bilo da smanjim sto me grize savest jer prvi deo na PC nisam presao kada sam bio klinac pa eto bar da se osvetim na nastavku.
 
Star Wars Squadron stigao isto uz PSPlus. Tu sam imao mesovito iskustvo. Prica je onako djene-djene, vecinom jer se naizmenicno igraju misije sa light i sa dark side pa ne moze lepo da se uzivi dok se igra, ali generalno vuce da se zavrsi. Ono sto je meni bilo cudno je dok sam prelazio nista drugo nisam ni palio, a iako je sama igra pravljena za online multiplayer, bukvalno nisam imao zelju ni minut da probam da je igram online. Presao brzo i odmah obrisao.
 
Doom Eternal sta reci sem Raytracing On,  normal tezina i udri do kraja. Refleksi mi definitivno nisu kao nekada kada sam igrao Quake i Unreal ali sasvim dovoljno da se predje. Prelepo izgleda, Free PS5 upgrade + je bila na nekoj akciji tipa 2000 tako da se i vise nego isplatilo. Kome j bitno umesot Raytracing opcije ima i neverovatno opcija od 120 FPS
 
Hitman 2 koji je pravo uzivanje igrati, mislim da su sve mape (sem Kolumbije) bolje od svake mape u Hitman 1 (sem Sapienze) Moram da priznam da sam dvojku ipak malo zbrzao ali ideja je da se vratim na nju za jos jedna prelaz pre nego sto pocnem sa Hitman 3 ide u klasike bez problema.
 
Plague tale: Innocence jos jedna igra gde se poprilicno oseca razlika izmedju PS4 i PS5 kada je grafika u pitanju. Sasvim dobra igra i prica (ako se izuzmu par malo preteranih stvari pri kraju igre) ali svakako nesto sto moze da se preporuci za opusteno igranje i zanimljivu pricu.
 
Bilo je tu i igara koje sam odmah brisao jer me jednostavno ne rade  a to su Maquette (kao dosta losiji Witness) , Crash 1 (neverovatno clunky komande u igri gde je svaki skok bitan)  i Monster Hunter i Stranded Deep koje nisu za mene ali sigurno da ima ljudi kojima ce biti odlicne.
 
Trenutno igram Ratchet & Clank Rift Apart  i na nekih 60% igre mogu odgovorno da tvrdim da je to najbolja platformskaa koju sam u zivotu igrao. Nove mehanike koje nikada pre nisu vidjene u zanru, solidan humor, nova oruzija, solidni boss fights i pre svega fenomenalno odradjena integracija sa dzojstikom, bukvalno je tesko naci bilo kakvu zamerku. Cak su uspeli da izbace update pa na TVu sa 120hz igra sama dize standardnih 30fps uz (skoro) 4k i Raytracing dize na 40fps pa opcija da se igra na slabijoj rezoluciji i na 60 fps i nema preterano smisla. Bez preterivanja vec ada klasik koji treba da odigra svako ko nabavi PS5 kada god to da bude.

I ja završih pre neki dan Ratchet & Clank Rift Apart, apsolutno se slažem... instant klasik. Insomniac čega hod se dohvati potpuno pređe inače visoka očekivanja od first party Sony studija. Sad rade na Spiderman 2 i Wolwerine igrama. Demon's Souls moraš probati, neverovatna igra, Remake urađen za 10. Grafika, zvuk, rock solid 60 fps. Teška kao i sve From Software igre ali, barem meni, jedna od manje teških

Sent from my M2002J9G using Tapatalk