Igre

[renne]

[renne]

Fistful of Frags i Raven Monologue free na Steam

Guild of Dungeoneering, KID A MNESIA EXHIBITION, Never Alone (Kisima Ingitchuna) free na Epic

[omiljeni]

"kid a mnesia" nije igrica. radiohead promoviše novi album.

[Calavera]

ako je još neko sem mene bio razočaran što je no more heroes 2 delovao kao bezdušna kopija prvog dela, nemajte brige, no more heroes 3 i zvanično postavlja stvari na svoje mesto. znamo i zašto je to tako, suda je opet preuzeo stvari u svoje ruke umesto da samo nadgleda kako stvar napreduje, napisao je kompletan scenario i uz to režirao, i kako takva igra može ispasti loše??? doduše, nisam siguran koliko se nmh 3 uopšte može opisati kao igra, više se radi o nekom interaktivnom, multimedijalnom... uratku, ne znam kako ga drugačije nazvati. cela stvar je podeljena na deset epizoda (sa sve interludijima u netflix stilu), a na početku svake travis i njegov ortak odrađuju kao neki podkast u kojem non-stop drkaju na najvećeg režisera današnjice: takashija miikea. kasnije travis još lično upoznaje miikea i odmah krene da ga moljaka da snimi igrani nmh film, na šta brat miike normalno izneverue  tu i tamo igra menja kadar tako da izgleda kao strim, ali broj gledalaca nikad nije makar dvocifren? imaju neke sekvence odrađena kao vizuelna novela, što je valjda referenca na flower, sun, and rain? mislim, ja sam igru završio i opet ne bih vam mogao reći o čemu se radi, znam samo da je MNOGO dobro.

 

ako ništa, bar je borba ista kao i ranije, standardni hack n slash iz trećeg lica gde koristite travisovu signičr™ energetsku katanu koju punite poznatim pokretima. ako ćemo iskreno, borba nikad nije bila jaka strana ovog serijala, fajtovi poput običnih neprijatelja su uvek služili samo da popune vreme između bosova, no nmh 3 ovde ipak uvodi neke dobrodošle promene. kao prvo, sad imate nešto što se zove rukavica smrti (čujem da su to dodali u travis strikes again, koji još nisam stigao overiti) koja vam daje pristup kolekciji specijalnih abilitija. ovih abilitija ima svega četiri (teleportujući dropkik, telekineza, usporavanje vremena, i neko energetsko polje koje bombarduje sve protivnike u radijusu), ali dosta obogaćuju standardni gejmplej. još jedan plus je što u trojci nema nivoa, samo open world gde se nalazi nekolicina glavnih misija koje vas bacaju u sobu punu neprijatelja (a ponekad i u svemir, gde se u telu transformera bijete protiv raznih čuda kosmosa), nakon čega dobijate direktan pristup sledećem bosfajtu. nivoi isto nikad nisu bili nešto zbog čega smo igrali nmh, tako da ja i ovo svrstavam pod dobrodošlu promenu.

 

kad rekosmo bosovi, tu mi je mišljenje podeljeno. u vizuelnom smislu, oni nikad nisu izgledali bolje (što i nije čudo s obzirom da se radi o družini ludih EJLIJENA, jel moguće da još nisam spomenuo to), no bosfajtovi se za moj ukus ne razlikuju previše od običnih borbi. ima tu par divnih izuzetaka, tipa muzičke stolice protiv velvet chair girl ili rpg parodija sa sonic juiceom kojeg pobeđujete tako što razvalite deo interfejsa, ali većina bosfajtova se svodi na standardno mandrljanje. možda me sećanje vara, ali čini mi se da je u kecu skoro svaki bosfajt bio priča za sebe, a uz to ste uvek stigli malo da popričate s njima pre nego što krenete da se mlatite, i to je svakom bosu davalo malo dodatne karakterizacije. ovde isto ima priče pre fajta, čak i više jer uglavnom ima i neka scena gde glavni ejlijen (momak se inače zove FU) diskutuje s njima o generalnom stanju stvari u poljoprivredi, ali nije to baš to, nešto nedostaje. valjda se prosto radi o tome da je scenario ovaj put nešto slabije napisan, ili možda igra na vas baca toliko ideja da se na kraju sve neizostavno pretvori u veliku smesu gde ništa ne ostavlja utisak. svejedno, bosfajtovi su uvek u najmanju ruku pristojni na račun unapređene borbe, neki su fantastični (videti donji video), a svi su bolji od bilo kog bosa iz dvojke. joj, dvojka... a nemojte, nećemo danas o tome...

 

open world elementi su takođe nasleđeni iz keca, i već traditionalno navlače najveći deo gneva kritike i igrača na sebe. bilo je vreme kad sam bio toliki sudin fanboj da bih ovako nešto propratio prezrivim smeškom i rečima da bi to tako trebalo da bude, to je PARODIJA open worlda, ma ne kapirate vi sudin genije, itd  iskreno, ni sad nisam daleko da tako nešto izjavim, neke mini-igre na koje nalećete u open world su toliko blesave da je nemoguće ne videti ih kao parodiju, a opet su zabavnije od skupljanja kokosa iz keca. tu su košenje travnjaka, otpušavanje toaleta, čišćenje đubreta u kanalu dok vas napadaju aligatori, sve je to simpatično na par minuta koliko vam treba da ih odradite, a uz to skroz opciono. no, ono za šta nema opravdanja je generalni performans u open worldu, koji varira od prosečnog do deadly premonition 2. frejmrejt konstantno pada ispod 20, senke nekad zabaguju toliko da je jedino rešenje restartovati igru, npc-jeve na ulicama možete nabrojati na prst jedne ruke i dolaze u ukupno dva modela (muški i ženski, normalno), a sve to nakon patcha koji navodno poboljšava performanse. ovo je već nemoguće prodati kao parodiju, mnogo više deluje da u grasshopperu prosto numeju da naprave ljudski open world. šta da se radi, to je cena koja mora da se plati za novog sudu.

 

ja sam se davno prestao nadati da će nam suda ikad više podariti nešto genijalno na nivou killer7, no to ne znači da njegovi novi radovi nisu povod za opštenarodno veselje. dobro, nmh 3 katkad ostavlja bolji utisak dok mu se divite iz daljine nego dok ga zapravo igrate, zna ta njegova MAHNITA želja da zabavi malo i da umori čoveka, ali meni je ovo svejedno mast plej. ne verujete mi? niste u pravu:

 

 

igrao sam i cadence of hyrule, igre koja je nastala kad su autori crypt of the necrodancera izrazili želju da naprave zelda dlc, a nintendo se toliko zagrejao za ideju da je to na kraju ispala skroz nova igra. dakle, ovde imamo hyrule koji je podeljen na oko stotinak ekrana u stilu link's awakening, a svaki ekran sadrži protivnike koje treba poraziti u stilu necrodancera. ljubitelji necrodancera znaju kako ovo ide, skakućete okolo u ritmu muzike (uglavnom remiksovi s klasičnog zelda soundtracka) i automatski mlatite neprijatelje svaki put kad vam priđu u opseg oružja koje trenutno nosite. kad porazite svu opoziciju na ekranu, muzika prestaje i možete se posvetiti eventualnim zagonetkama koje se tu kriju. neki ekrani vode i u dungeone koji su, za razliku od overworlda, randomizovani u svakom prelasku i time prilaze najbliže standardnom necrodancer gejmpleju. plus, čak i ako se overworld ne menja, položaj bitnih predmeta (od kojih vam neki, poput deku lista ili peraja za plivanje, trebaju za rešavanje zagonetki) je takođe randomizovan. dakle, mehanički gledano, cela stvar je više necrodancer nego zelda, što mi je vrlo drago jer mi je jedno mnogo bliže srcu od drugog 

 

problem s kadencom je što je necrodanceru zaista potrebna prava roguelike struktura da bi fercerao kako treba, ili to u najmanju ruku mora biti odrađeno drugačije nego ovde. iako neke predmete gubite nakon smrti, većinu stvari koje nađete zadržavate do kraja igre, a u tu veliku grupu upada i oružje. ovo dosta predvidljivo utiče na težinu igre, jer jednom kad nađete broadsword, nema nekog razloga da ga ne koristite do kraja igre jer nudi najbolju kombinaciju dometa i bezbednosti u igri. čak i predmete koje gubite po smrti (oklop, prsten, baklja, lopata) možete da pazarite pre nego što se vratite u igru u zamenu za dijamante koje dobijate nakon svakog pređenog ekrana, a ja sam ih nakupio DALEKO više nego što mi je trebalo. čak i ako vi ne pazarite te predmete, nema problema, u prvih par ekrana ćete ih pokupiti s tela mrtvih neprijatelja jer igra prosto zahteva da ih uvek imate pri sebi. sve ovo doprinosi da cadence of hyrule bude toliko lak da više deluje kao tutorijal zamišljen da ljubitelje zelde približi čarima necrodancera umesto da zabavi one koje su već fanovi istog.

 

lakoći uprkos, cadence of hyrule je dovoljno simpatičan da vas zabavi tih pet-šest sati koliko traje, mada bih svakako preporučio običnog necrodancera ako vam se sviđa osnovna formula. kad smo kod toga, evo malo gejmpleja:

 

 

kad sam već tu, da prijavim i da sam odigrao prvi i treći kuukiyomi, što i nije neko postignuće s obzirom da oba traju oko 30-45 minuta. probao sam i dvojku, ali netom kruži samo japanska verzija, tako da... možda jednog dana. za one koji nisu igrali NIŠTA od ovoga, kuukiyomi je japanski simulator pristojnosti (ili pak simulator japanske pristojnosti?) provučen kroz warioware formulu. dakle, svaka igra se sastoji iz sto mini-igara, tj. scena koje traju po nekoliko sekundi, a u svakoj od njih vam je jedini cilj da se pokažete ko pristojan japanac. to uglavnom znači nešto prosto tipa da ustanete babi u autobusu ili ispoštujete meksički talas, bilo šta što možete da provalite za par sekundi i onda odradite pritiskom na jedno dugme ili strelicu. nakon svakih pet scena dobijate ocenu koje variraju od "izrazito bezobrazan" do "umereno pristojan, šaljite u tokio na praksu".

 

u klasičnoj warioware tradiciji, i u kuukiyomiju je u prvom planu humor, i obe igre koje sam ja igrao to pošteno isporučuju. gomila scena će vam izmamiti osmeh na lice ako ne i valjano nasmejati, od navlačenja zavese da vas krava ne vidi dok jedete teletinu do foliranja da spavate da bi đed mraz mogo da radi u miru. ima tu i nekih mini-narativa, neke scene se nadovezuju jedna na drugu ili koriste iste likove. s vremena na vreme se javlja i neki par koji su prvo momak i devojka, onda valjda oženjeni s klincem, onda brane svet od vanzemaljaca, znate već kako to ide u današnjem čudnom svetu  cela stvar je ultrasimpatična, a i kako smo već pomenuli, završava se mnogo pre nego što bi moglo počne da smara. jedina zamerka mi je što igra zna da bude vrlo nejasna u pogledu onoga što se očekuje od vas u nekim scenama, mada ovo svakako nije uradak oko koga ćete se mnogo nervirati.

 

enivej, evo skoro kompletnog prelaska trećeg dela, mada je zabavnije kad ga vi igrate:

 

 

Edited November 20, 2021 by Calavera

[Zavrzan]

On 15.4.2014. at 15:19, Ariel said:

Taj fazon. Ali sada imaš moderne inkarnacije. Čak i jedna nemoderna i verovatno najpopularnije, od koje se Deda i ja rasturamo, NetHack, ima rudimentarnu 2D tile grafiku, za svakog koga mnogo bole oči od @ znakova, tačkica i ostalih karaktera. Ali poenta je u tom tru hardkoru - ako ti lik zagine, to je to, mrš nazad na početak dandžna, kreiraj novog lika pa udri. I druga poenta je što je  to stvarno štono kažu "emergent gameplay", pošto se dandžn svaki put iznova generiše, svaki put je drugačije iskustvo i stvaraju se neke "tvoje" priče...

 

Npr. nikad neću zaboraviti kada mi je nimfa random enkaunter maznula Ekskalibur (nimfa nema drugi napad osim što krade iteme pa se teleportuje negde na nivo), pa sam je jurio četiri levela dandžna da je nađem jer je kučka očigledno usput stala na neki teleport trap pa je nestala sa tog levela. Usput naletim na neku gomilu vilenjaka koji su čekali u zasedi čim sam se spustio stepenicama na sledeći level, jedva nekako pobegnem iz sačekuše, reko da vidim da li ima nešto da me izvuče u inventaru, pa pročitam nasumični skrol (neidentifikovan), ispadne da je proklet i stvori mi se bukagija oko nogu! Sad ne mogu da jurcam okolo, ali opa - evo je nimfa, pa ja skinem bukvalno sve sa sebe i go joj priđem da bi mi ona ukrala bukagiju -  i ona je mazne i teleportuje se, ja trijumfalno krenem da se oblačim, kad eto ti neki ogre krene na mene, ja nasumično opalim iz wanda (neindentifikovanog) - kad ono create monster, stvori se još jedna jebena nimfa koja mi mazne wand kojim sam je kreirao i odmah krene da priziva druge monstrume. Ja onako polugo pobegnem nivo gore, gde nađem svog psa (ah, da, imaš i ljubimca u igri) koji je ubio nekog mučenog halfilnga koji je imao do jaja oklop. Obučem se, spustim se dole, ogre iotišao dalje, ali pobijem onih par prizvanih monstruma i pokupim svoju opremu, sav znojav od napetosti da li će još neko da se pojavi. I onda tragajući za onom nifom naletim na tajni prolaz u vault gde ima pun kurac zlata. I na kraju je jebeno nađem i nekako je ubijem magijom, pokupim mač i spustim se nivo niže... gde me izedu neke varge. Best. Game. Ever.

Ne znam zašto sam se setio ovog posta,i dalje mi je  Da li je moguće da je prošlo više od 7 godina

[Miljenko]

Nimfa random enkaunter; toga se i ja uvek setim. Jedan od najboljih postova na topiku.

Ruined King- A League of Legends Story je iznenadjujuce dobar naslov. Turn based borba, uz pojavljivanje heroja iz poznate multiplejer igre (koju nisam nikada probao, pa mi je sve novo). Tu je i anime serija, da upotpuni i inace odlicnu atmosferu.

[Ayatollah]

Završio sam Divinity: Original Sin 2 (konačno), sa sve Lohse koja je ascendovala u Divine (bez Doktora, njega smo na vreme sredili). Šta da kažem - kao i sve Larianove Divinity igre, ima mehaniku koja mi se dopada i priču koja mi se ne dopada, u svakoj njihovoj igri protagonista postaje božanstvo, spasava svemir, itd., malo sam zasićen tim ultimativnim kosmološkim ciljevima koji zadiru u samu esenciju postojanja, tim pre što nikada kod Lariana nisam video epiku koju ima npr. Baldur's Gate za svog protagonistu.  Stvar donekle vade kompanjoni koji su za dve klase bolje napisani nego u prvoj igri, ali opet, nije da su najbolji ikada. Sve u svemu, odlična igra, ali teško da ću joj se vratiti uskoro, tim pre što imam more naslova koje ni instalirao nisam.

 

Sad mi je cilj da završim Blood & Wine, pa na Disco Elysium najverovatnije, ali me je Geralt podsetio zbog čega nisam uspeo da dovršim ekspanziju pre godinu dana - opet neki bezveze kvestovi na isti kalup (nađi jaja od statute, reši svađu duhova u kripti) koji se rešavaju šablonski, jebeno pesničenje, Gvent, viteški turnir sa sve mačevanjem sa konja u pokretu, deja vu jebeni. Nateraću se reputacije radi da ga završim, jer ako krenem DE, verovatno će da čeka opet godinu dana.

[kipo]

Sta pijan otac bahato da kupi sinu sa playstation black friday ponude? 10 god, igra fortnajt ALI lozi se pomalo na strategije cini mi se. Hvala.

[Calavera]

@Ayatollah ako ti se ne sviđaju questovi u blood & wine, možeš slobodno da batališ odmah  oni jesu svi mehanički svi na isti kalup, tipa 50% njih uglavljuje neku priliku da uđeš u onaj detektivski mod, ali opet uživaš u njima na konto dijaloga, pažnje na detalje, obrta u radnji, karakterizacije likova, atmosfere generalno (pogotovo u blood & wine), pa i zbog samog geralta, mrcine jedne, ne možeš ga ne voleti. ako si mu dao šansu tipa 5-10 sati i mrzi te dalje, nema razloga da se cimaš, svakako ne postaje bolji kasnije. ne mora se svaka igra završiti, naročito kad imaš 1 diska u rezervi.

 

u drugim vestima, konačno sam našao malo slobodnog vremena da overim griftlands. kad je pre dve i kusur godine pušten u early access, bio sam ekstremno uzbuđen (klei radi deckbuilder? pa to mora biti nešto najbolje ikad) i pomalo zabrinut što je koncept igre bio "deckbuilder s pričom". u međuvremenu se pojavio i hades i svi smo videli da ta ideja ipak ima prođu, pod uslovom da je odradite na njihov način i ponudite narativ koji se razvija kroz celo trajanje igre. griftlands je već u drugom fazonu, tu nema nikakvog dubljeg narativa između prelazaka, nego stalno igrate jednu te istu kampanju. dok sam ovo igrao u early accessu, nadao sam se da će taj narativni deo igre biti značajno produbljen, jer roguelike u kojem stalno prelazite istu priču ni pre hadesa nije delovao kao koncept vredan istraživanja.

 

avaj, ništa od toga, griftlands je u narativnom pogledu i dalje manje-više na istom mestu na kojem je bio pre dve godine. jeste da imate tri različite kampanje (po jedna za svakog igrivog lika) i da na nekim mestima imate veće izbore koji određuju šta ćete raditi tog i tog dana, no meni to prosto nije dovoljno. nije to čak ni loše napisano, znaju u kleiju da odrade kvalitetan scenario, ali svaku kampanju je dovoljno preći po dva puta da biste videli sve što imaju da ponude u pogledu priče. istini za volju, mislim da griftlands nije ni zamišljen da traje petsto sati ko sts ili monster train jer ascension nivoa ima svega sedam, koliko će vam verovatno trebati i da otključate sve karte, nakon čega zaista nema potrebe da igrate dalje. ja sam ipak odustao i dosta pre toga, prosto mi se nije dalo da stalno vrtim istu kampanju. meni je ovo klasičan primer igre koja je izrafinirana do savršenstva, ali je slabašni osnovni koncept sprečava da osvoji raju. ja sam onomad predložio da bi igra mogla biti zanimljivija ako bi npc-jevi imali više ličnosti i veći uticaj na narativ, no to se nije desilo. compendium jeste ubačen u igru (nema na čemu ), i svi npc-jevi zaista imaju svoje stranice, ali tamo su samo stvari koje utiču na gejmplej, nema biografija niti nečega zbog čega bi vam bilo stalo do njih.

 

što se gejmpleja tiče, vi u griftlandsu koristite dva odvojena deka, za borbu i pregovore. na ovo zaista nemam prigovora, i jedno i drugo nude vrlo drugačije iskustvo i više nego opravdavaju svoje postojanje. plus, i ovde imate tri odvojena lika sa svojim dekovima i pozamašnim arsenalom karata koje možete otključati i buildova koje je moguće sklepati, tako da se ni na raznovrsnost između prelazaka ne možemo požaliti. problem je što igra u toj blagonaklonoj želji da omogući svaki mogući prelazak to u isto vreme mora da izbalansira srozavanjem ukupnog izazova. eto, recimo da vi kroz celu igru forsirate isključivo pregovore i tu vam niko ništa ne može, uživate u svom statusu retoričkog diva, no na kraju igre ipak imate fajt koji je nemoguć za izbeći. e pa, i autori su toga svesni i zato vam daju gomilu opcija da i taj obavezni fajt olakšate, od unajmljivanja pomoćnika do kupovanja karata za borbu na strateški postavljenim mestima u gradu. tamo gde ste u spireu morali da ruminirate nad svakom kartom pre nego što je dodate u dek, u griftlandsu se možete prošetati kroz igru radeći šta vam je volja. jeste da sam ja uglavnom igrao na nižim nivoima ascensiona, kapiram da je kasnije ipak malo teže, ali ovo deluje kao suštinski problem koji je nemoguće izbeći.

 

ne bih da ispadne da blatim klei ovde, griftlands je nesumnjivo kvalitetna igra koja mi je za ove dve godine ponudila ukupno tridesetak sati dobre zabave, ali nije novi pretendent za krunu kralja deckbuildera ko što smo se nadali. bacite pogled ipak, ako volite karte možete proći mnogo gore od ovoga.

 

 

 

igrao sam i toem, kratak ali sladak simulator fotografisanja. izgleda da je ovaj simpatični žanr opet donekle u modi, sećate se kako smo prošle godine hvalili umurangi generation, pa je onda ove godine izašao novi pokemon snap, a evo sad pre par meseci i toem. od ove dve igre, toem je po prirodi svakako bliži pokemonima, neobavezna razbibriga u kojoj idete na road trip, odrađujete razne fotografke zadatke i popunjavate svoj inače POZAMAŠNI album. nema tu nekih naprednih fotografskih opcija kao u umurangiju, imate samo zum, nešto kasnije nalazite i stativ, možete da napravite i selfi, i to je otprilike to. toem je više orijentisan na istraživanje i interakciju s likovima na koje nalećete na svojim putešestvijama, pri čemu ta opuštena struktura i slatkasti dijalozi dosta podsećaju na igre tipa a short hike. avaj, tamo gde je short hike konstantno duhovit i zanimljiv, toem je uglavnom samo entuzijastičan, mada nikad ne postaje zaista naporan.

 

gejmplej je solidan. zadaci su zanimljivi i imaju smisla, lokacije su simpatične, a igra traje svega nekoliko sati pa nema kad ni da dosadi. jedina stvar koja mi je donekle smetala je što je toem, ko što se da videti iz priloženog trejlera, potpuno crno-bela igra. daleko bilo od mene da osporavam autorsku viziju, ali meni monohromatizam uopšte ne odgovara toemovom vizuelnom stilu koji se mahom sastoji iz jasnih linija, znači ne možete me ubediti da ovo ne bi izgledalo bolje u nekakvom koloru. ne znam koliko su autori eksperimentisali s dodavanjem boja, ali dozvoliću sebi da predložim da možda nisu uložili dovoljno vremena da razmotre druge opcije nego su igrali na sigurno. lepa je ovo igra i ovako, ne kažem, no eto... mogla je biti i lepša... 

 

enivej, toem je vrlo simpatična fotografska igra uz koju možete iskulirati par sati i uz to se fino zabaviti. probajte!

 

 

[Ayatollah]

@Calavera Da ne bude da sam shvaćen pogrešno - Witcher 3 spada u TOP 10 igara koje sam igrao, možda i u TOP 5, a Geralt mi je svakako u TOP 3 protagonista. Mislim da je igranje Witchera stvar opšte igračke kulture, i zbog toga ću svakako završiti i Blood & Wine. Ako je na nivou Hearts of Stone, onda je sjajan, jer je HoS među najboljim ekspanzijama koje sam igrao, a GoD među najboljim antagonistima. Ono što hoću da kažem je da bih bio zadovoljniji možda da je bilo malo drugačijeg pristupa pri njegovom pravljanju, da se ne ponavlja ono što smo videli u originalnoj igri do detalja, ali Bože moj, to je samo moj rant.

 

Btw, kad smo već kod Disco Elysium-a, ima neko neke savete kako formirati glavnog lika, u cilju što zanimljivijeg playthrough-a? Gledao sam spisak skilova, i dve trećine barem nisam video nikad ni u jednoj igri (Inland Empire i slično). Preferiram intelektualni, nenasilan i verbalni pristup rešavanju problema.

[bags]

1 hour ago, Ayatollah said:

Preferiram intelektualni, nenasilan i verbalni pristup rešavanju problema.

 

Kako advokati igraju igrice...

Edited November 27, 2021 by bags

[Ayatollah]

Profesionalna deformacija, jbg 

[Filozof manijak]

Meni je za taj način igranja Planescape: Torment najbolja igrica ikad.

[*edited by mod]

1 hour ago, Ayatollah said:

@Calavera Da ne bude da sam shvaćen pogrešno - Witcher 3 spada u TOP 10 igara koje sam igrao, možda i u TOP 5, a Geralt mi je svakako u TOP 3 protagonista. Mislim da je igranje Witchera stvar opšte igračke kulture, i zbog toga ću svakako završiti i Blood & Wine. Ako je na nivou Hearts of Stone, onda je sjajan, jer je HoS među najboljim ekspanzijama koje sam igrao, a GoD među najboljim antagonistima. Ono što hoću da kažem je da bih bio zadovoljniji možda da je bilo malo drugačijeg pristupa pri njegovom pravljanju, da se ne ponavlja ono što smo videli u originalnoj igri do detalja, ali Bože moj, to je samo moj rant.

 

Btw, kad smo već kod Disco Elysium-a, ima neko neke savete kako formirati glavnog lika, u cilju što zanimljivijeg playthrough-a? Gledao sam spisak skilova, i dve trećine barem nisam video nikad ni u jednoj igri (Inland Empire i slično). Preferiram intelektualni, nenasilan i verbalni pristup rešavanju problema.

Po meni hos i b&w nisu ista liga. Hos je ekspanzija a b&w je praktično nova igra.

[Calavera]

1 hour ago, Ayatollah said:

@Calavera Da ne bude da sam shvaćen pogrešno - Witcher 3 spada u TOP 10 igara koje sam igrao, možda i u TOP 5, a Geralt mi je svakako u TOP 3 protagonista. Mislim da je igranje Witchera stvar opšte igračke kulture, i zbog toga ću svakako završiti i Blood & Wine. Ako je na nivou Hearts of Stone, onda je sjajan, jer je HoS među najboljim ekspanzijama koje sam igrao, a GoD među najboljim antagonistima. Ono što hoću da kažem je da bih bio zadovoljniji možda da je bilo malo drugačijeg pristupa pri njegovom pravljanju, da se ne ponavlja ono što smo videli u originalnoj igri do detalja, ali Bože moj, to je samo moj rant.

 

Btw, kad smo već kod Disco Elysium-a, ima neko neke savete kako formirati glavnog lika, u cilju što zanimljivijeg playthrough-a? Gledao sam spisak skilova, i dve trećine barem nisam video nikad ni u jednoj igri (Inland Empire i slično). Preferiram intelektualni, nenasilan i verbalni pristup rešavanju problema.

 

onda okej, meni se učinilo da ti taj blood & wine igraš samo zbog fomo efekta 

 

za skilove u disku ću samo reći da je ovo 1 od retkih igara gde su sve opcije podjednako validne. ja isto u skoro svakom rpgu forsiram taj verbalni pristup, a ovo mi je delovalo kao idealna prilika da malo promenim, te sam krenuo s jakim ocenama u snazi i motorici. nasilja svakako ima jako malo, uzmi ono što ti deluje najprivlačnije. samo pazi da ti volition i endurance ne budu baš na minimumu, ta dva skila ti određuju dve glavne statistike u igri, moral i health. na početku igre imaš 1 bonus poen koji možeš da uložiš u bilo koji skil, preporučam™ da to ode na volition ili endurance ako su ti na jedinici.