Šta je najbitnije što se u istoriji dogodilo na današnji dan?

[gone fishing]

i to sve jer je staljin bio uveren da je napad na jugu bio varka i da će pravi napad uslediti na moskvu, tvrdoglavost ga je koštala u leto 42 kao i hitlera u leto 44 kada je insistirao da je iskrcavanje u normandiji bila samo varka i dok je dao dozvolu za upotrebu panzer divizija saveznici su već iskrcali dovoljno gvožđurije i ljudstva da osiguraju da neće biti potisnuti u more

 

edit

dobar dokumentarac ide na hisoriju the price of empire, obrađuju se najvažniji događaji iz rata ali ono što ga izdvaja su priče veterana koji iz svog ugla svedoče o ratištu

- nažalost daju preteranu važnost sporednim ratištima u africi i na pacifiku ali opet za divno čudo može se čuti i ruski

Edited July 28, 2018 by gone fishing

[namenski]

Nisam bas siguran u tu varijantu: kraj jula je, cak I u juznoj Rusiji, dovoljno kasno doba godine da se rascisti sa svim eventualnim dilemama oko glavnog pravca nemackog udara.

A ni prica o Staljinovoj tvrdoglavosti ne pije vodu, barem po mom znanju: Sovjeti su u leto 1942. bili dovoljno I dokumentovano nacisto da Nemci vise nemaju snage za ozbiljne udare u vise pravaca I da je juzni pravac sa kavkaskom I kaspijskom naftom glavni I osnovni.

Uostalom, I danas poznati dokumenti, zapisnici Adolfovih konferencija, itd, itd, potvrdjuju to.

Sto se tice History I ostalih slicnih - izbegavam.

Pored uobicajene doze favorizovanja sopstvenih, sto razumem, malo revizionizma, sto ne razumem, nesto senzacionalizma u pokusajima da se otkriju ili iz drugog ugla sagledaju dogadjaji, najvaznije je, mislim, jedno: vrlo mali broj zapadnjaka, ukljucujuci I profesionalce, kako istoricare, tako I vojnike, sposoban je - a nije u pitanju IQ - da uopste sagleda, a kamoli u tragovima razume dogadjanja na istoku.

Radilo se, na neki nacin, o ratu svih ratova, sa za Zapad nezamislivim dogadjanjima, postupcima I nacinima razmisljanja, da ostanem samo na najpovrsnijoj napomeni na tu temu.

[Hamlet Strašni]

Штрафбат. Има супер серија, на Јутјубу са нашим титловима

[namenski]

Ima i OK je.

Malo su je na kraju doduse previse propravoslavili^tm.

Inace, mozda najbolji ruski sovjetski film na temu kaznenih bataljona je Гу-Га, 1989, ima ga i na YouTube, ne znam kako je sa titlovima.

 

 

 

 

 

[namenski]

Ubise ga na danasnji dan, ili - kako staviti tacku na i.

 

Jean Jaurès
Jean Léon Jaurès
Auguste Marie Joseph Jean Léon Jaurès
(1859 – 31 Jul 1914)

 

 

Ili, da li je, ipak, moglo drugacije.
Ili, pak, da li industrijalci i ostali proizvodjaci topova uvek nadmudre sirotinju, ljudsku dobrotu pretvore u vecito pitanje upuceno samom sebi, otprilike ono 'kako sam samo mogao da budem tolika budala...'.
Ili, zasto se nacionalisti i industrijalci i ostali proizvodjaci topova uvek lepo slazu.

Ovaj covek je – na stranu njegovo mesto u istoriji takozvane moderne levice i socijalizma – sav jedno veliko ili.
Da se ne radi o milionima odvedenim na klanicu, milionima koji su to odvodjenje pri tom odusevljeno pozdravljali, dalo bi se sprdati na temu kako ljudi dozvole da im se, svako malo, dogodi to sto im se dogodilo leta 1914. godine, leta koje se i danas, citav vek posle, pamti kao najlepse leto 20. veka. U letnjem smislu, naravno.
Leta godine 1914, na kraju dugog niza godina za vreme kojih Evropa nije znala za rat, niza godina progresa i nade da ce covecanstvo – ipak – da stupi na stazu mira, razumevanja i trpeljivosti.
Za one koji ne znaju, do tog leta 1914. godine se Evropom s kraja na kraj putovalo bez viza i pasosa.
Takozvani progres se sirio, obuhvatao sve sire i sire slojeve stanovnistva, covecanstvo – njegov evropski deo u svakom slucaju – otkrilo je letnje odmore i morske plaze.
Takozvano radnistvo je – najvecim delom – prislo i prilazilo mirnim socijalistima, socijalistima koji su sedeli u parlamentu i koji su uspevali da izboksuju sto se imalo i moglo izboksovati.
Socijalisti Austrije, Nemacke, Francuske….
Organizovana snaga miliona za koje su svi bili sigurni da ce – bude li zatrebalo – znati da svoje vlade nateraju na mir, pregovore, dogovore.
Da ce oni koji voze vozove odbiti da tim istim vozovima kao stoku na klanje na frontove odvoze svoje drugove, da ce medjunarodno bratstvo radnika umeti da se suprotstavi majstorima muljanja svih vrsta i fela.
Onima koje i danas nazivaju vodjama industrije, drzavnicima, perjanicama svih mogucih liberalizama.
Kunu se u njih.

 

Ispracaji. Doceci, sacekivanja, su tek predstojali. A heroji su heroji cak i kad ih narod pozlacuje, pa ma stizali u delovima, bez delova.

Ili ne stizali nikada.

 

Bila je to Zironda koja je, mozda, imala sanse da pobedi u jednom svetu koji je izgledao uredjen.
Nije uspelo: 31. jula 1914. na uglu ulica Rue Montmartre i Rue du Croissant u Café du Croissant koji i danas postoji pucali su u coveka koji je u Skupstini zahtevao da socijalisti Nemacke i Francuske nateraju svoje vlade na tromesecno odlaganje zahuktalih ratnih priprema i hladjenje glava. Generalnim strajkom, izmedju ostalog. K’o od sale.
Na uglu Rue Montmartre i Rue du Croissant u Café du Croissant, tik do sedista Zoresovih novina L'Humanité.
I – tog trenutka je svima sve bilo jasno.
One kojima  mozda i nije bilo su sutradan na zidovima Francuske i ostalih najcivilizovanijih zemalja Evrope sacekali plakati koji su objavljivali opstu mobilizaciju, da bi se gradivo utvrdilo jos par dana kasnije objavama rata koje su letele uzduz i popreko Evrope.
Ostali su nacionalizmi, patriotizmi, ostalo je mahanje zastavama.

 

 

Za potrebe takozvane istorije moze se slobodno smatrati da su na obe fotografije u publici isti ljudi; Zores govori ispod crvene zastave na jednom zboru u Tuluzu i francusku tesku konjicu – kirasire opremljene po modi Prvog carstva – cvecem ispracaju na front na kome ce ih docekati naprava koja je dobila ime po svom izumitelju koji se zvao Sir Hiram Maxim.

Naprave koja je bila tehnoloski vrhunac jednog jucerasnjeg sveta koji se kleo u nauku I tehniku I svakovrsni progres kojim ce covecanstvo da koraca samo napred.

Zastava je sada dobila jos dve boje i postala nasa. Sa namenom da krene na njihovu. I obrnuto.

Obaska sto se u tom, jos uvek bogobojazljivom svetu, I od hriscanskog boga ocekivalo da se opredeli, zauzme stranu.

 

A jednog skromnog podstanara jednog skromnog ciriskog obucara, podstanara pametnim Svajcarcima tesko izgovorljivog imena Vladimir Iljic Uljanov – koga su samo neki bliski prijatelji znali kao Lenjina – ubedili da se sa njima mirno ne moze.
Da se mora drugacije.
Da od Zoresovog pacifizma nema nista.
Zironda je opet izgubila, a jakobince nad jakobincima je stvorilo blato rovova Prvog svetskog rata.
Jedan mudri cika iz carskog grada Beca, poznat kao Sigmund Freud nije bio u pravu: rat nije nastao zbog atavizama i mracnih poriva skrivenih u coveku i iza njega; nastao je zbog toga sto je njima trebalo sve vise i vise i da im nikad nije dosta.
Oni se nisu zagrcnuli.
Niti im je bilo muka.
Ni tada ni sada.
Ni ikada.


Covek koji je pucao u Zoresa zvao se Raoul Villain.
Najvise od svega mu je u zivotu bilo do toga da Francuska povrati Alzas i Loren i sve koji su se tome protivili smatrao je izdajnicima. Onima koji bi da se odreknu kolevke, ognjista i svega sto vec spada u recnik onih koji bi, koji su uvek bili spremni da neke druge ljude posalju da ubijaju opet tamo neke druge ljude.
I da pri tom pevaju; za izvodjenje te perverzije se uvek nadje dovoljno piskarala, danas ih zovu TV lica.
Pesnici, nacionalno svesni mislioci i ocevi nacija se ne racunaju.
Hvatan je i u pokusajima da proturi falsifikovani novac. Za razliku od gorepomenutih to mu nije uspevalo.
Do poslasticara se nije uspeo.
Zavrsio je u Spaniji gde su ga se, 1936. godine, dokopali spanski republikanci, oni crveni.
Koji su bili dovoljno jakobinci da ne gube vreme na duga sudjenja.
Jer, na sudjenju Villain-u 1919. godine, posle pobedonosnog rata, Zoresovoj udovici je dosudjeno da plati troskove sudjenja.

Ili se, opet i opet mozda, radi samo o propustenoj prilici Internacionale da se pripitomi i postane Marseljeza.

 

 

Onih miliona cije su kosti rasute po bojistima Evrope se i onako vise niko ne seca.
Prezivele izlapele primerke pune ura-ura prica tu i tamo pripuste na razne History kanale da se nostalgicno secaju vremena kada su bili mladi i ludi.

 

A opet, lice ovog malog coveka u avgustovskoj gomili prepunoj odusevljenja, je jos uvek samo lice jednog od stotina hiljada Adolfa tih dana...

[Pontijak]

On 28.7.2018. at 2:26, namenski said:

posto je uredno i u skladu sa svojom savescu i politickim opredeljenjem glasao protiv rata, ovaj rezervni kapetan srpske vojske obukao je uniformu kao i stotinak hiljada zemljaka i otisao da uradi jedino sto se tada uraditi moglo, trebalo i smelo:

 

i zato mu se sadasnji narastaj zahvalio tako sto je postavio fontanu™

 

3 hours ago, namenski said:

Najvise od svega mu je u zivotu bilo do toga da Francuska povrati Alzas i Loren i sve koji su se tome protivili smatrao je izdajnicima. Onima koji bi da se odreknu kolevke, ognjista i svega sto vec spada u recnik onih koji bi, koji su uvek bili spremni da neke druge ljude posalju da ubijaju opet tamo neke druge ljude.
I da pri tom pevaju; za izvodjenje te perverzije se uvek nadje dovoljno piskarala, danas ih zovu TV lica.
 

 

a ovo je tako savremeno, zamene se geografske odrednice i gle cuda, postane nam tako razumljivo

[namenski]

 

2. avgust 216. godine pre Hrista i Cannae, Kana, mesto na 50-ak kilometara severoistocno od Barija, kada se ide ka Canosa di Puglia.

Najtezi poraz koji je ikad zadesio mocni Rim, ali i u mnogo cemu prekretnica u ljudskoj vestini uzajamnog istrebljivanja poznatoj kao rat.

1 genije, dokaz da ne postoje niti ce ikada postojati takozvane vojne nauke, da se radi o vestini i sposobnosti da se pohvataju, shvate nemerljivi parametri ljudskog ponasanja u situacijama u kojima se gine.

Bitka u koju je Hanibal usao skoro duplo slabiji od Rimljana, daleko u dubini njihove teritorije, ali bitka koja je kao ni jedna do tada, ali i retko koja posle toga vodjena i dobijena u skladu sa prvobitnom zamisli coveka koji je komandovao.

Bitka u kojoj su covek, covecanstvo, otkrili - krila.

I rezerve.

U kojoj je Hanibal svoj centar stanjio do granice neprihvatljivog rizika, izlozio ga udaru mocne mase od preko 50,000 Rimljana i u njega postavio najslabiji deo svoje vojske, Gale i Iberce od kojih je ocekivao da posto-poto izdrze i zarad cega se licno smestio medju njih.

Bitka u kojoj je sve zavisilo od toga hoce i kartaginski centar izdrzati dovoljno da pruzi priliku na krilima i iza borbenog poretka postavljenoj elitnoj kartaginskoj pesadiji i konjici da intervenisu.

Centar je izdrzao, ulubio se doduse, ali taman dovoljno da Rimljane izlozi napadu sa bokova i iz pozadine, opkoljenim, bespomocnim i dezorganizovanim, buduci da su nenadano, vec se pomalo radujuci i pobedi, bili primorani da pokusaju da se prestroje i suprotstave napadima sa svih strana.

Zavrsilo se onako kako je jedino i moglo da se zavrsi: pokoljem Rimljana - Tit Livije navodi broj od oko 45,000 poginulih.

Kod Kane, Hanibal je star oko 30 godina: istoriji covecanstva i ratne vestine, kod Kane je pridodao pojam unistavajuce bitke, vlazni san mnogih potonjih kasapa koji, osim njegovog talenta, hrabrosti i odlucnosti, nisu imali nista drugo do vlast kojom su hiljade, kasnije - kako je covecanstvo napredovalo - i milione drugih ljudi izvedu na klanicu.

 

Nekada Aufidus, danas Ofanto, reka 

[čekmeže]

8 minutes ago, namenski said:

 

 

Bitka u kojoj je sve zavisilo od toga hoce i kartaginski centar izdrzati dovoljno da pruzi priliku na krilima i iza borbenog poretka postavljenoj elitnoj kartaginskoj pesadiji i konjici da intervenisu.

 

 

 

Jesu li elita bili Libijci?

[namenski]

1 minute ago, čekmeže said:

Jesu li elita bili Libijci?

Moze biti, ne znam, sumnjam da se to danas uopste moze da utvrdi primenom modernih^tm istorijskih metoda, a i nebitno je.

Delbrik ih naziva afrikanskom pesadijom/konjicom, dovoljno.

[čekmeže]

Da, znam ih kao Afrikance, a konjica je numiđanska. Ima i detalj da je Hanibal u blizini zauzeo neko veliko rimsko skladište, imao je i dobru žetvu. Veliki gubici su i jer je Rim valjda prvi put podigao osam legija.

[namenski]

Taj detalj, mislim na osvajanje skladista hrane se ne pominje svuda: pretpostavljam da je do njega doslo posle bitke kada je Hanibal vec imao veliku slobodu kretanja; mislim da je za samu bitku nebitan.

Interesantno je, pre svega, Hanibalovo poverenje u sposobnost Gala i Iberaca da izdrze i ako se radilo o prilicno neiskusnim trupama, osim toga nekartaginjanima: verovatno se oslanjao na zdravu mrznju koju su ovi osecali prema Rimljanima, a cinjenica je da su izdrzali strahovit napad rimske teske pesadije i to u stroju koji je bio neuporedivo tanji od rimskog.

Za razliku od, recimo, Trazimenskog jezera, on ne koristi prednosti terena - kod Kane ih uostalom i nema - ali svesno svoj centar slabi, stanjuje^tm znajuci i racunajuci s tim da ce ovaj imati da se suprotstavi strahovitoj masi: ceni se da su se Rimljani postavili u front sirine svega oko 800 metara, pa koga ne mrzi moze da pokusa da zamisli kako je mogla da izgleda masa od oko 50,000 ljudi rasporedjena na tako maloj sirini, cak i u vise redova koja krece napred, obaska sto Hanibal i njegovi nisu morali da zamisljaju, sve se dalo videti k'o na dlanu.

[čekmeže]

Ma danas godišnjica pa sam čitao na wikipediji. Što misliš da je hrana nebitna? On je već dve godine na neprijateljskoj teritoriji sa 40 hiljada ljudi, treba to nahraniti.

[namenski]

Ma kakvi nebitna, naprotiv: samo sam pokusao da logicki^tm postavim stvar: pre bitke, u njenom ocekivanju, tesko da bi Hanibal smeo da cepa snage u potrazi za hranom, narocito uz prilicno opravdanu pretpostavku da bi skladiste/skladista bili cuvani od strane Rimljana.

Posle bitke bi, kontam, situacija bila bitno drugacija: Rimljana nigde, skoro pa apsolutna sloboda kretanja i pljacke po okolini, skladista na izvolte.

Naravno, sve su ovo samo pretpostavke, ali sumnje nema da bi svaka nagomilana, na jednom mestu koncentrisana kolicina hrane Hanibalu koji se nalazio duboko na neprijateljskoj teritoriji bila zlata vredna.

 

Usput: mi danas cesto ne uvidjamo sta je nekada znacio rat, cak i u punom obimu, na nekoj teritoriji: uz par izuzetaka, sve do WW1, rat, kretanje vojski zahvatalo je pojas sirine od jedva 20-ak kilometara u dometu izvidnica, marodera i slicne bratije, pa je tako moglo da se dogodi recimo u Napoleonovom pohodu na Rusiju da naselja udaljena 50-ak kilometara od ose kretanja glavnine armija pojma nemaju o tome da se nesto zbiva, obaska nase nerazumevanje vremenskih okvira u kojima se nesto dogadjalo.

Tesko, na primer, mozemo da zamislimo, da neka vest od tako presudnog znacaja putuje danima, po nekad i mesecima.

[vathra]

1 hour ago, čekmeže said:

Ma danas godišnjica pa sam čitao na wikipediji. Što misliš da je hrana nebitna? On je već dve godine na neprijateljskoj teritoriji sa 40 hiljada ljudi, treba to nahraniti.

Sve armije do polovine XIX veka su se hranile od zemlje, odnosno nisu imale snabdevanje. Zato do tada nije bilo frontova - nije moglo dugo da se snabdeva na istom mestu, a i opsade su bile redovne - branilac se pouzdao da će napadaču pre ponestati zaliha.

Isto tako, linije kuda su išle razne vojske su bile potpuno haotične. Ako bi se neka vojska duže zadržala na određenom prostoru, postojala je ogromna opasnost od nestašice hrane, gladi i zaraza, koje su zapravo najviše pustošile krajeve kuda je prošla vojska.

 

Međutim, u ovom slučaju je čak i postojala mogućnost snabdevanja.

Kartaginjani su bili vrsni agronomi. Zahvaljujući navodnjavanju i naprednoj tehnici, napravili su od Severne Afrike žitnicu (kasnije Rima), što danas zvuči neverovatno.

Takođe su imali veliku trgovačku flotu, tako da su imali šansu da se snabdevaju preko mora, bar u periodima kad su dugo bili na istom mestu.

[namenski]

14 minutes ago, vathra said:

Sve armije do polovine XIX veka su se hranile od zemlje, odnosno nisu imale snabdevanje. Zato do tada nije bilo frontova - nije moglo dugo da se snabdeva na istom mestu, a i opsade su bile redovne - branilac se pouzdao da će napadaču pre ponestati zaliha.

Isto tako, linije kuda su išle razne vojske su bile potpuno haotične. Ako bi se neka vojska duže zadržala na određenom prostoru, postojala je ogromna opasnost od nestašice hrane, gladi i zaraza, koje su zapravo najviše pustošile krajeve kuda je prošla vojska.

Ovo naprosto nije (skroz) tacno: postoji period takozvanog magacinskog, etapnog snabdevanja, Napoleonove armije u pohodu na Rusiju imale su za ono vreme vrlo moderno zamisljen i ostvaren sistem snabdevanja, a frontova nije bilo iz sasvim drugih razloga nego sto je nedovoljno snabdevanje - oni su rodjeni sa nastankom milionskih nacionalnih armija i pratecim razvojem tehnologije.

Dakle sa WW1 kada je tehnologija pomrsila racune vojnim planerima upravo kada je snabdevanje u pitanju: zahvaljujuci gustoj i razvijenoj zeleznickoj mrezi evropske drzave, zapadne narocito, su brze vozovima hendlovale rezerve i dovozile ih na potrebno mesto, nego sto su vojske na samom frontu mogle da napreduju ili stignu da bitno promene situaciju u svoju korist.

Uprosceno: Francuzi/Englezi pocnu dugo planiranu ofanzivu, tamburaju danima artiljerijom, onda krenu u napad i ulube nemacki front par desetina kilometara, dok za to vreme Nemci em procene da li se radi o diverziji ili ne, pa onda sa drugih manje ugrozenih mesta skinu potrebnu kolicinu mesa i ocas posla je vozovima dovezu  na lice mesta.

I tako 4 godine...

 

Vathra jebote, ti si otkrio logistiku, pa sada ne silazis s nje  

 

Boldovano: vojske se nikada ne krecu haoticnim linijama - geografija ima svoje zakonitosti, strategija namece pravce..., ali to je sasvim druga tema,