Šta je najbitnije što se u istoriji dogodilo na današnji dan?

[namenski]

4 hours ago, Pontijak said:

 

@namenski  meni je veliki idiotizam kada novodesnicari hvale Franka sve sa argumentom da nije uveo Spaniju u Svetski rat a naravno da se previdjaju cinjenice da je spanski gradjanski rat po okrutnosti prema civilima, razaranjima i ucestvovanju svih, khm, zainteresovanih inostranih subjekata bio maltene beta verzija drugog svetskog rata

Iha, pa nije to nista, tek nas ceka revizija: od precenjenog evropskog antifasizma pa na dalje, sa svim varijantama i podvarijantama.

Tek, bilo kako bilo, izmedju ostalog: od skoro 1,700 zapadnobalkanaca Jugoslovena poginulo ih je oko 800.

 

Danas se sve cesce, u takozvanim statistikama, Jugosloveni u Spaniji broje kao 'pripadnici balkanskih naroda', to izadje na nekih cirka 2,500 ljudi, iz kog broja svako moze da se posluzi kako i koliko mu drago i da postane overeni antifasista, sto mu dodje jos jedna rasprodaja sopstvene istorije sa sve primerom coveka sa gornje fotografije, streljanog od strane Nemaca neke tamo '41. godine, uhvacenog u Beogradu...

 

Doduse, nema veze, barem se Amerikanci secaju da je komandant 2. bataljona 'George Washington' brigade Abraham Lincoln bio covek po imenu Mirko Marković, covek koji je u CV zabelezio rukovodjenje americkom KP, sa sve nesto honorarnog posla za GRU, profesuru u Moskvi, povratak u Jugoslaviju 1945. i Goli otok, sa prethodnim pokusajem gerile po Lovcenu, sinovac Vukasina Markovica cija fotografija sa Lenjinom na Crvenom trgu jos i danas cesto moze da se nadje, dakle 1 pravi zapadnobalkanski zivot i rad, sa sve kasnijim naucnim doprinosom uvodjenju kibernetike u Zapadnobalkaniju...

 

Edited July 17, 2018 by namenski

[čekmeže]

Ko je ubio Blagoja?

[namenski]

To majstore, to je pravo pitanje na dan obelezavanja pocetka Gradjanskog rata u Spaniji: pa Tito, ko bi drugi?

Ti si 1 car.

A najbolje volim to intimno oslovljavanje: Blagoja, Zorana, to je bas onako kul.

[namenski]

Idemo dalje: Gerda Taro, hommage...

Nije bas PC, ali prica o ovoj zeni nekako mora da pocne od:

 

Robert Capa, fotograf.

 

 

Covek sa foto aparatom, kamerom ako neko vise voli.
Friedmann Endre Ernő, prvo prezime, po madjarski jer je tamo i rodjen.
Tek da se podsetimo.
Ima jos nesto, neko tacnije: sam Kapa nije mnogo krio u ta vremena pravih muskaraca sa nezabranjenim cigaretama u uglu usana i ratovima u kojima se manje-vise znala prava strana kojoj nije bilo sramota pripadati ili barem za istu navijati, da ne moze da prezali jednu zenu.

 

 

 iz rasadnika malih pametnih Jevreja, zemlje Galicije, nepostojece zemlje za koju neki KuK oficir tokom Prvog svetsko rata rece da u svakom slucaju pripada – porazenom.
Kao kazna.
Zemlja bradatih talmudista, zemlja pogroma, svercera preko granica tri carstva i poneke Poljske, kako kad, zemlja koje vise nema.
Gerda Pohorylle, porodica dosla iz Galicije, rodjena u Stutgartu, napustila Nemacku posle dolaska nacista na vlast, da vise nikad ne vrati i vidi svoju porodicu koju su uredno progutale peci Ausvica, Treblinke ili nekog slicnog mesta koje su smislili oni koji su tokom Spanije zdusno pomagali jednog pobunjenog generala.
 

Gerda Taro.
Rodjena 1910.
Umrla 1937. tokom borbi kod Brunete, kada je – kazu – jedan tenk nacionalista raspalio mitraljezom po koloni bezecih kamiona punih ranjenika republikanske vojske u rasulu.
U jednom kamionu sa ranjenicima nalazila se i bila tesko ranjena i ova zena.
Umrla je sutradan, 26. jula 1937.
Bila je fotograf, kazu dobar, bila je antifasista, udarala je malo na crveno, a ko nije u ta politicki nekorektna vremena, druzila se sa Orvelom i Hemingvejem.
Nije bila feministkinja.
O pravu ljudi na zivot i slobodu sigurno razmisljala kao o ljudskim pravima.
Udarala je kontru Kapi, kao recimo oko neslaganja oko najzgodnijeg formata filma.

 

 

Bez pancirnog prsluka sa bezbroj dzepova.
Bez mode.
Bila je i novinar.
Onaj koji izvestava.
U vremena kada ta fela nije svake godine objavljivala izvestaje u kojima bestidno zloupotrebljavajuci svoju bliskost s medijima obavestava svetsku javnost da novinari, zaboga – ginu.
I da je to strasno opasan posao.
Kome se treba diviti, a sve u slavu slobode informisanja.

 

Ima nesto gadno u slici ove zene koja sedi ispred ekrana na kome se odvijaju prizori nekog grada u plamenu.
I – informise.

 

Nekada je to moglo i ovako da izgleda.
U Spaniji, 1937. godine.

 

 

Obaska sto ako tamne naocari nisu tu, i to podignute na vrh glave, nista od obavestavanja i informisanja.
Objektivnog, naravno.

 

 

 

Uostalom, za Gerdu Taro i njenog frajera Roberta Kapu.
Ili za Roberta Kapu i njegovu ribu Gerdu Taro.
Uprkos svim Amanpurkama i Felacijankama ovog danasnjeg i jucerasnjih svetova.

 

 

 

 

Edited July 17, 2018 by namenski

[Pontijak]

@namenski 

 

hvala ti na ovom lepom tekstu i fotografijama Gerde i Roberta kada procitam tvoje tekstove ilustrovane fotografijama uvek pomislim da je grehota sto ostanu samo ovde a ne nadju se u nekoj lepoj knjizi jer zaista umes da lepo pises i napises

 

a o stavovima povodom svih ovih, meni odvratnih, prepravljanja istorije, relativizacijama i slicno, ti bar imas volje da jasno izrazis svoj stav a meni mozak zablokira od neopisivog gadjenja i nisam u stanju nista suvislo da napisem

 

Quote

 

Uostalom, za Gerdu Taro i njenog frajera Roberta Kapu.
Ili za Roberta Kapu i njegovu ribu Gerdu Taro.
Uprkos svim Amanpurkama i Felacijankama ovog danasnjeg i jucerasnjih svetova. 

 

 

 

 

Edited July 18, 2018 by Pontijak

[kud u maglu Simoviću]

+1

 

baš umeju da budu carske ove istorijake crtice namenskog

 

svaka čast

[ToniAdams]

pa kad pamti to kao da je bilo danas

[namenski]

 

[Desmond Bojčinski]

On 18.7.2018. at 12:38, kud u maglu Simoviću said:

+1

 

baš umeju da budu carske ove istorijake crtice namenskog

 

svaka čast

Obavezno čitati u glasu Milivoja Jugina

[namenski]

 

 

On 26.2.2016. at 21:36, namenski said:

Vec 27. jula 1936. u Spaniju su stigli prvi nemacki i italijanski bombarderi, 14. avgusta italijanske tankete, a nije dugo trebalo ni da Italijani flotom potpomognu nacionaliste kojima su pomogli da se dokopaju Malorke.

Krajem avgusta su se iznad Spanije vec uveliko vodile vazdusne borbe sa onim cime se raspolagalo, a toga je bilo. Inicijativa je bila na strani nacionalista, oni krecu sa juga, 23. avgusta, uskoro zauzimaju Estramaduru, a na severu Jague prilazi Madridu na nekih 150 kilometara.

CCCP je – ma sta i ma kako se danas istorija ponovo citala – bio u poprilicno cudnoj situaciji.

Kao kontinentalna sila, glede klasicne strategije, nalazio se pred sukobom koji je, u slucaju pobede nacionalista mogao samo da ojaca tradicionalnog neprijatelja – Nemacku.

Kao vodeci svetski protivnik nacizma/fasizma, nasao se – odjednom – na brisanom prostoru i u situaciji kada se od njega ocekivalo da – bez obzira na ideoloske razloge – na delu dokaze svoj antifasizam i to znajuci vrlo dobro da zapadnim demokratijama itekako ide u racun da se Nemacka i Sovjetski Savez uzajamno dokace, sto ce, sve do kraja, biti nocna mora sovjetske spoljne i svake druge politike.

Ideoloski, levi deo sveta je – s pravom – ocekivao da CCCP povede borbu protiv sila zla – a Franko i njegovi pomagaci su to zaista i bili u ocima dobrog dela sveta; tu se negde granao sovjetski stav, od pogodnosti za unutrasnju upotrebu podrske borbi naroda Spanije, pa do – cistke stare boljsevicke garde su jos uvek bile buducnost – intimnih i ne samo intimnih nada da u Spaniji, mozda, pocinje svetska revolucija.

I – zacudo – vlastodrsci u Kremlju – resavajuci mozda jedan od najtezih zadataka pred kojima se nasla neka moderna spoljna politika – su se prilicno brzo odlucili. 29. septembra je Politbiro CK VKP(b) odobrio plan nazvan Operacija X kojim se predvidjala pomoc Spaniji u ljudstvu i opremi.

Reseno je da se salje najbolje sto se ima: od aviona to su bili lovci I-15 i I-16 koji je morem trebalo da budu upuceni u Spaniju. Za slanje je odredjena 1. Brjanska vazduhoplovna brigada, dok je osoblje prikupljano po mesovitom, dobrovoljno-obaveznom principu, ali je vise nego sigurno da dobrovoljaca ne bi zafalilo.

CCCP u oktobru objavljuje Londonskom komitetu za nemesanje i celom svetu da se ne moze vise smatrati vezan odredbama o nemesanju i tako je prva grupa I-16 Tip 5 sa ljudstvom iz sastava 1. Brjanske pristigla u Spaniju. Oktobar 1936, parobrod Мурманлес, luka iskrcaja Kartagena.

Avioni su bazirali na obliznjem aerodromu Las Alkazares, sastavljene su 3 eskadrile koje su iz operativnih, ali i politickih razloga bile deo lovacke grupe pod komandom kapetana Sergeja Tarhova. Piloti su bili iskljucivo Sovjeti, a eskadrilama su komandovali: 1. sam Tarhov, 2. stariji porucnik Vladimir Bocarov i 3. Sergej Denisov.

Grupa je obelezena brojem 21 i u republikanskom vazduhoplovstvu bila poznata kao Grupo 21.

Nesto kasnije u Spaniju su pristigli i lovci I-15, izvidjaci R-5 i, konacno, jos jedan od znacajnih aviona ovog rata – SB. Interno, Sovjeti su jedinice popunjene sopstvenim ljudstvom oznacavali kao Specijalna brigada.

Prvo borbeno baziranje I-16 bilo je na aerodromu Alkale y Soto kod Madrida, gde su avioni stigli u jeku bombardovanja spanske prestonice. Iako beznacajna po kasnijim merilima, ova bombardovanja su uvela svet u nesto sto ce postati poznato kao totalni rat. Nije vise bilo razlike izmedju vojnika na frontu i civilnog stanovnistva, a Madrid je postao prvi evropski veliki grad koji je upoznao zavijanje sirena za uzbunu i fijuk avionskih bombi. Istini za volju, elita svetskih, danas bi se reklo medija i njihovih poslenika, bila je tih dana u Madridu i zdusno izvestavala o uzasima na njegovim ulicama.

Bilo kako bilo, svet nije mogao da se pozali da nije bio upozoren, Evropa narocito.

Uzalud, naravno.

Situacija na frontu je po republikance bila katastrofalna; prednji delovi nacionalista su se vec dohvatili predgradja Karabancelo, Kasa del Kampo i Univerzitetskog grada, a u sam grad je bio na ivici panike garnirane potmulim ali nista manje surovim gradjanskim ratom.

Kad nece, nece: tesko da iko moze, cak i iz danasnje perspektive, da optuzi osoblje NKVD – koje je takodje spadalo u vojne savetnike dostavljene iz CCCP – za nesto vise od pokusaja da u gradu cija je Peta kolona usla u poslovice i u njemu ako cemo pravo i dobila ime, uvede red na jedini efikasan nacin na koji se red u takvim prilikama uvodi. Stradali su, naravno, politicki zatvorenici, simpatizeri nacionalista, a komunisti ne bi bili komunisti – ovde se ubrajaju i spanski – koji takvu priliku ne bi iskoristili da se dohvate jos malo vlasti.

Bilo kako bilo, cinjenica je da su tih jesenjih dana sovjetski vojni savetnici i ostalo osoblje spasli Madrid.

Na kopnu i u vazduhu.

6. novembra vlada napusta Madrid, ostavlja matorog Mijahu da komanduje odbranom grada, komunisti i anarhisti daju oko 40,000 ljudi, oruzja nema za sve i od 7. do 12. novembra na prilazima Madridu vode se zestoke borbe. Ceo svet gleda u Madrid, ocekuje njegov pad, da bi se 9. novembra u takvoj situaciji u borbi prvi put pojavili sovjetski lovci, najmodernije od najmodernijeg.

Tog dana 15 italijanskih lakih bombardera Ro-37bis koje prati 14 Fiat lovaca CR-32 uredno napadaju Madrid; Ro-37 je dvokrilac sa dva clana posade, nosi 180 kg bombi, leti nekih 330 km/h i za odbranu ima jedan Breda SAFAT kalibra 7.7 mm. To je bombarder za prosli rat, dobar mozda za Abisince, u Spaniju je stigao takodje oktobra da bi ukupno 20 ovih aviona obrazovalo kod Franka XXII Gr. Oni kao cilj broj 1. imaju republikanske polozaje oko Madrida, ali brzo postaje jasno da ce bez lovacke pratnje biti skoro bespomocni. U mesec dana se i oni i njihova pratnja susrecu sa onim sto se ima susresti od aviona Republike da bi se 9. novembra sreli sa I-16 u cijim kabinama sede profesionalni sovjetski piloti. Zapisano je da Italijani u susretu sa u to vreme skoro neverovatno brzim avionima nisu znali sta da rade – to priznaju i sami; I-16 napadaju velikom brzinom i posle napada se strmo penju, a da pri tom nisu ugrozeni vatrom strelaca iz italijanskih bombardera.

Interesantnija od svega, sto se tice modernih lovaca, sovjetska organizacija i taktika; na prvi pogled izgleda da ima smisla skoro pa paralelan razvoj dvokrilnog I-15 i jednokrilnog I-16. To se videlo i u prvoj borbi: onog trenutka kada Fijati iz pratnje pokusavaju da iskoriste svoju bolju pokretljivost – a ovaj avion ce ostati zapamcen kao izuzetno pokretljiv – sa njima u borbu stupaju sporiji ali pokretljiviji I-15, ostavljajuci odresene ruke I-16 da se obracunaju sa bombarderima.

Rezultat je efektan: 2 Ro-37bis i 2 CR-32 za po jednog I-15 i I-16.

Konfuzija je inace opsta: u izvestajima sovjetskih pilota posle prve borbe govori se o 3 He-51 i jednom Ar-68; objasnjenje pilota I-16 je da svi dvokrilci ionako lice jedan na drugog, ali je cinjenica da nad Spanijom leti mnostvo tipova koje je tesko razlikovati.

Narednog dana, 10. novembra, I-16 debituje i kao avion za napad na ciljeve na zemlji: 1. eskadrila 21. grupe napada polozaje nacionalista u predgradjima Madrida. Deluju mitraljezima i steta nije neka, ali su psiholoski efekti znacajni.

Nacionalisti u tom trenutku raspolazu sa italijanskim Savojama SM-81 i Ju-52/3m i lovcima Fijat CR-32 i Heinkel He-37, inace starim poznanikom sovjetskih konstruktora i pilota; avion je naime nastao u doba saradnje CCCP i vajmarske Nemacke i ima sovjetskog brata blizanca krstenog kao I-7 sa kojim se vezbalo i cije se osobine dobro poznaju. To je spor avion, vec zastareo, leti svega 310 km/h, pokretljiv doduse, ali – osim po naoruzanju, 2 mitraljeza 7.9 mm – nicim osim pokretljivoscu ne moze da se suprotstavi sovjetskim lovcima. Fijatov lovac je brzi, nekih 360 km/h, ali je bolje naoruzan: njegova 2 mitraljeza imaju kalibar 12.7 mm.

Nekoliko stvari brzo postaju jasne: ni Savoja ni Junkers ne mogu u bombardovanje bez jake lovacke pratnje; iznenadjeni Spanci i prisutni Nemci i Italijani susrecu se sa pojavom da kroz njihovu pratnju velikom brzinom prolecu brzi I-16, napadaju bombardere i nestaju u oblacima.

Zapisano je: u 15.00, 13. novembra 1936. 5 Ju-52/3m iz legije Kondor i 3 nacionalisticka He-46C napadaju Madrid. Prati ih 9 He-51, a docekuje 24 sovjetska lovca – po 12 I-15 i I-16. Dvokrilcima komanduje porucnik Pavel Ricagov, a jednokrilnim I-16 kapetan Sergej Tarhov.

Od tog trenutka moze da se racuna da je nadmoc u vazduhu presla na stranu Republike.

 

Prisutna je i publika: par stotina hiljada stanovnika Madrida koji licno imaju priliku da prisustvuju prvom u istoriji osvajanju nadmoci u vazduhu, frcokli koja ce u mnogome da odredi prirodu ratovanja sve do danas.

Gine komandant 4. eskadrile J/88 natporucnik Eberhard Kraft, a pogodjeni Tarhov iskace padobranom i pada na teritoriju koju drze republikanci.

Prvo ga neuspesno streljaju, pa ga zatim tesko ranjenog lokaci jos i zlostavljaju, da bi ga – jos zivog – dopremili u zgradu ministarstva vojnog gde se inace prikupljaju sve brojniji zarobljeni neprijateljski piloti. Sveprisutni Staljinov covek i novinar, onaj iz Za kim zvona zvone, Mihail Koljcov se slucajno nasao na licu mesta i ispravio gresku, ali kasno po Tarhova koji posle nekoliko dana umire u bolnici.

 

Tih dana oboren je i stariji porucnik Bocarov; iskace i pada frankistima u ruke, da bi zatim kako pristojom gradjanskom ratu i dolikuje bio zverski mucen, potom ubijen, i da bi mu telo iseceno na komade – glava posebno – 14. novembra fasisticki avion izbacio nad maticnim aerodromom.

Uredno, u paketu na padobranu i sa pratecim pismom sa pretnjama prisutnim Sovjetima i opomenom da se ne veze nikakve konvencije.

Posle smrti Tarhova, komadovanje 21. grupom preuzima stariji porucnik Sergej Denisov, a 1. eskadrilu preuzima kapetan Konstantin Kolesnikov.

Bilo kako bilo, sa napadima u niskom letu na Madrid Junkersa i Savoja je gotovo: iako po merilima WW2 vojno ne znace mnogo, efekat njihovog proterivanja sa neba iznad Madrida ce imati veliki psiholoski znacaj. Legenda kaze da je jedan od pilota Ju-52 tokom jednog masovnog napada I-16 zavristao u mikrofon: dolaze sa svih strana, kao pacovi su! – cime se objasnjava poreklo nicka Rata koji je I-16 poneo medju nacionalistima. Uspesnosti nicka je doprinelo i to sto i na spanskom i na nemackom Rata zvuci skoro identicno.

Kod republikanaca I-16 postaje Mosca, muva, mada ima tvrdnji da je istina po svoj prilici drugacija: na sanducima u kojima su avioni pristizali u Spaniju bilo je, navodno, ispisano Moskva, sto su, opet navodno, Spanci pretvorili u Moscu.

Borbe u vazduhu se nastavljaju i 15. i 16. novembra: republikanci utvrdjuju svoju nadmoc u vazduhu, broj oborenih nacionalistickih aviona raste – od pocetka borbi do 20. novembra oboreno je i 3 I-16 – i bombarderi prelaze na za takve prilike uobicajenu bombardersku taktiku – nocne napade.

16. novembra ubijeno je i ranjeno oko 500 ljudi, 19. vise od hiljadu, sruseno je oko 100 zgrada: uvertira za WW2 koja se zavrsava 23. novembra odlukom nacionalista da prekinu sa napadima na Madrid.

Franko ce da potom reorganizuje vojsku, nezadovoljno prebacujuci svojim generalima neuspeh da od crvenih otmu Madrid, ali je odluceno da se sa vazdusnim napadima na grad nastavi pa se napadi i nastavljaju, samo sto Madrid sada – barem sto se lovaca tice – ima koliko-toliko efikasnu lovacku odbranu. 5. decembra, posle uporne borbe oboren je Antonio Pergameni, italijanski as sa 4 vazdusne pobede, a povratak svih sovjetskih lovaca na svoj aerodrom postaje skoro pa rutina.

Sacuvan je izvestaj kapetana Kolesnikova, komandanta 1. eskadrile, od 6. decembra, koji odlicno pokazuje taktiku sovjetskih lovaca tog vremena: … u 11.30 primetili smo 2 grupe Hajnkela, po 7 aviona svaka, kako na visini od 3,000 metara kruze iznad Kasa del Kampo. Nasa visina je bila 2,000 metara i ja sam odlucio da im zadjem iz pravca sunca, koristeci priblizavanje njima za postizanje potrebne visine. Napad sam izveo sa 5 aviona, ostale sam ostavio u rejonu Posuelo.

Hajnkeli su nas primetili kada smo od njih bili daleko oko 300 metara i razbili su svoju uzornu formaciju. Kasno, jer je nasa petorka projurila kroz njih i tom prilikom oborili smo 2 aviona.

Jedan je knjizen samom Kolesnikovu.

I-16 je poceo da leti i u slobodan lov.

Do kraja decembra se pokazalo da jedino Fijat CR-32 moze uspesno da se suprotstavi I-16, i to koristeci se jacim naoruzanjem i boljom pokretljivoscu, ali su obe strane priznale da je za tako nesto potreban odlucan pilot, sto sa Italijanima cesto nije bio slucaj. Sa Spancima koji su leteli na Fijatima jeste, ali su zato oni zaostajali za Italijanima u obucenosti.

Uspeh donosi opustanje, pa je tako 20. decembra trojka I-16 koja se bavila slobodnim lovom dozvolila da je iz pravca sunca iznenadi petorka Fijata; sva tri I-16 su srusena, pa su se tako ukupni gubici I-16 do kraja godine popeli na 7 aviona.

Nemci hvataju vazduh: jasno im je da ne ide, u decembru se natporucnik Harro Harder zali pre svega na organizaciju, narocito na nesposobne i nekompetentne stabne oficire – istini za volju u ta vremena debitovanja prvih modernih lovaca ima malo kompetentnih i svi su Nemci ili Rusi – zali se i na to sto Nemacka nema odgovarajuceg protivnika I-16 i priznaje da sovjetski avioni prevazilaze prisutne nemacke u svim elementima.

Zima koja je nastupila smanjuje intenzitet dejstava u vazduhu, pa se pruza prilika da se utisci malo srede. Isplivavaju i nedostaci, neki su u vezi sa konstrukcijom aviona, a drugi sa osobinama ratista i specificnim uslovima; neuspeh u razdvajanju ova dva elementa ce – i kada su u pitanju avioni, ali i tenkovi – da skupo kosta CCCP.

Otkriveno je da su se neki od aviona srusili posle samo nekoliko pogodaka sto je pripisano slabostima pojedinih delova konstrukcije. Nadjeno je, takodje, da prilikom energicnog manevrisanja u vazdusnoj borbi dolazi do pucanja oplate na zakrilcima zbog cega avionom cesto ne moze da se upravlja, a moderni lovac je poceo da naplacuje danak i u potrebi da mu se obezbede bolji aerodromi: kamenje koje je odletalo ispod tockova prilikom kretanja aviona po zemlji znalo je da do neupotrebljivosti osteti avion.

Pala je na ispitu i pokrivena pilotska kabina, inace serijski ugradjivana na Tip 5. Materijal od koga je poklopac kabine bio napravljen brzo se habao i grebao ometajuci vidljivost, a najvece primedbe su pale na racun nepouzdanosti odbacivanja poklopca u slucaju nuzde, pa su zabelezena najmanje dva slucaja da su piloti, zureci se da napuste avion, morali da se posluze – pistoljem.

Lovacki avion se tako vratio korak nazad: kabina je ponovo bila otvorena.

Motor M-25 se u ratnim uslovima pokazao ne bas trajan, a piloti se zale i na los kvalitet platnenih presvlaka na oplati aviona koje na savovima cesto pucaju pa avion lici na atrakciju okicenu zastavicama koje leprsaju.

U celini je ipak potvrdjena solidna konstrukcija: I-16 G. Zaharova je sleteo sa 140 rupa od metaka i to onih 12.7 mm sa Fijata.

Treci rajh se budi: za razliku od Republike, Franko nema problema da primi pomoc od onih koji mu pomazu, pa Nemci uvidjaju i koriste priliku da u Spaniju dopreme i isprobaju sve sto mogu.

Pocetkom 1938. Kondor dobija izvidjace He-45B i He-70F, hidroavione He-59B-2 i He-60.

Posebno je interesantan He-70, avion koji je nastao u saradnju sa evropskom filijalom Lokida i sa namerom da posluzi kao putnicki avion.

Ali – stizu i: Ar-68, Ar-95, Bu-131, Do-17E, Fi-156, FW-56, Go-145, He-111B-0, He-111B-1 sa jos 8 modifikacija, He-115A, Hs-123A-0, Hs-126A, Ju F-13, Ju K-30, Ju G-24, Ju-86D, Ju-87A-0, Ju-87A-1, Ju-87B-1.

Asortiman dovoljan da se iz njega napravi izbor za neki naredni rat; zvezde su vec tu.

Stizu i transportni Ju-160 i Ju W34, ali i egzoticni trenazni Klemm Kl25b i Klemm Kl32.

29. decembra Republika kod Madrida prelazi u protivnapad; stvari se zgusnjavaju kod gradica Brunete gde pocinje takozvana druga bitka za Madrid: srecu se nemacki Pz.I i sovjetski T-26.

Borbe u vazduhu se nastavljaju, sovjetski lovci potvrdjuju i ucvrscuju prednost, a u februaru 1937. godine stize nova grupa od 31 lovca I-16. Tip 5, pa je tako bilo moguce popuniti gubitke i formirati jos jednu, 4. eskadrilu.

6. februara Harama gde nacionalisti pokusavaju da nastupaju putem Valencija – Madrid, da bi tom prilikom 11. februara doslo do najveceg vazdusnog sudara u pocetnoj fazi rata: na obe strane je ucestvovalo preko 100 aviona.

I – tog dana je mladji porucnik Sergej Cernih (Cepгей Черных), vrativsi se na aerodrom, izvestio o pojavi jednog novog, do tada nepoznatog tipa neprijateljskog aviona.

Avion je opisao kao jednokrilnog lovca izduzenog trupa.

I osinje tankog repa.

I – zvezda je rodjena.

 

 

 

[x500]

Ovih dana su u Nemackoj velike vrucine i nedeljama nema kise. Mladi se cude ovakvom vremenu. Oni sa vise iskustva u se vratili 75 godina u nazad - 24.7.43 i operacija Gomora.

Posle isto ovakvom suvog i toplog vremena saveznici su poceli sa sistematskim zatiranjem Hamburga. Za desetak noci ubijeno je preko 40000 ljudi, otprilike isto toliko je bilo povredjeno i unisteno/spanjeno je vise od 40% kuca.

 

 

Edited July 23, 2018 by x500

[x500]

[Meazza]

On 18.7.2018. at 12:38, kud u maglu Simoviću said:

+1

 

baš umeju da budu carske ove istorijake crtice namenskog

 

svaka čast

 

+1000

Svaka cast.

[namenski]

 

Ovo je papir koji je na danasnji dan 1914. godine stigao na glavnu postu u Beogradu i kojim ugladjenim diplomatskim recnikom, na francuskom, Österreichisch-Ungarische Monarchie ili Osztrák-Magyar Monarchia objavljuje rat Kraljevini Srbiji kojoj su prethodnih tacno mesec dana nudili najvise moralnu podrsku, mislim na bracu Ruse, sa sve savetom svetog cara Nikolaja da se ultimatum prihvati, do opet diplomatskih finti da se ultimatum kao bajagi prihvati, pa ce kao da se Austro-Madjari ohlade...

Tesko da je i jedna vlada u evropskoj istoriji imala tezi zadatak: odbacivanje ultimatuma znacilo je uvesti u rat sa jednom od tadasnjih velesila zemlju koja tek sto je izasla iz dva rata, prihvatanje ultimatuma znacilo je skidanje gaca zarad bahatosti jedne carevine koja je ocenila da je nastupio pravi trenutak.

Dobra volja srpske vlade nije dolazila u pitanje, bas kao sto nije dolazila u pitanje ni istinska spremnost da se ucini sve, nacine svi ustupci ne bi li se rat izbegao: odgovor na ultimatum bio je remek delo diplomatije, drzavnicke mudrosti, ali i samopostovanja jedne drzave koja drzi do sebe, znajuci da ako se jednom popusti, popustanjima kraja biti nece.

Svi zahtevi iz ultimatuma su prihvaceni osim jednog: da u istrazi i lovu na sarajevske atentatore i njihove pomocnike ucestvuju KuK cinovnici i policajci i to vrsljajuci Srbijom.

Kazu da austrijski ambasador u Beogradu, primajuci zvanicno odgovor srpske vlade nije krio da ga detalji ne zanimaju: bacivsi ovlasan pogled na tekst odgovora i uverivsi se da svi zahtevi nisu prihvaceni, nije gubio vreme ulazeci u pojedinosti - postupio je onako kako su mu iz Beca naredili, rekao sta je imao, okrenuo se i izasao da se pridruzi osoblju ambasade, vec spakovanom i spremnom za odlazak.

Onda je stigao ovaj telegram gore.

U Srbiji nisu imali ni trunku iluzija sto se tice namera KuK monarhije.

 

 

Nisu se mnogo uzdali ni u saveznike ma koliko se ovi trudili da ih uvere u saveznistvo: saveznike je doduse zanimalo koliko malecka i izranjavljena Srbija moze da privuce KuK snaga i olaksa polozaj Rusiji na juznom delu ratista, onom na kome se imala dohvatiti sa Austro-Ugarskom.

Izraza bratske ljubavi doduse nije nedostajalo, samo sto su u Srbiji znali da se ljubav ne da u puske i topove, ne jede se i pije niti na rane previja.

Znali su da su sami i da ce to morati sami da rese, srali politicari koliko im drago.

I - resili su.

 

 

 

Resili, a da pri tom nisu imali neke danas tako moderne shvatanja: posto je uredno i u skladu sa svojom savescu i politickim opredeljenjem glasao protiv rata, ovaj rezervni kapetan srpske vojske obukao je uniformu kao i stotinak hiljada zemljaka i otisao da uradi jedino sto se tada uraditi moglo, trebalo i smelo:

 

 

Bez kokosaka orlova, jednoglavih ili dvoglavih, talambasanja u dobose, mahanja zastavama, lupanja u grudi junacke, kliktanja o patriotizmu, lova na izdajnike...

Edited July 28, 2018 by namenski

[namenski]

Још један зајебан папир који је носио данашњи датум.

 

 

Quote

 

 

 

ПРИКАЗ НАРОДНОГО КОМИССАРА ОБОРОНЫ СОЮЗА ССР О мерах по укреплению дисциплины и порядка в Красной Армии и запрещении самовольного отхода с боевых позиций

№ 227

28 июля 1942 года

г. Москва

 

Лето 42. јужна Русија, Немци притискају само тако: многи се слажу да је повлачење у лето 42. у много чему за Совјете било зајебаније од лета 41. године.

Отегао се бескрај, па се појавила, испотиха, и примисао, а и по нека гласина да је Родина велика толико да ју је немогуће прегазити, да нас Немци не могу стићи онолико брзо колико се ми повлачимо...

У политичком, пропагандном, а пре свега психолошком погледу, наређење Народног комесара одбране СССР, Стаљина, било је више од прекретнице: остаће запамћено мање по деловодном броју, а више по надимку:

Ни шагу назад, ни корака назад...

После уводног, теоријског дела, Нарком одбране прешао је на конкретно, између осталог:

- ко се, без обзира на чин, повуче без наређења више команде - издајник је домовине и има га се на лицу места...

- ко паничи, шири гласине, наводи друге на малодушност, ко се кукавички понаша, такође...

- команданти и комадири који се не покажу на нивоу који се од њих очекује, имају сместа бити смењени, лишени чина и одликовања...

Наводи се пример Немаца који су у кризи пред Москвом, у зиму 1941. успешно применили новоформиране казнене јединице, па даље каже:

- при фронтовима ће се формирати 1 до 3 казнена батаљона у које ће се упућивати сви који су, без обзира на чин, оманули у вршењу својих дужности да би им се тако пружила прилика да крвљу сперу своју кривицу, али ће, за сваки случај, армије:

- формирати при армијама добро наоружане запречне одреде јачине до 200 људи који ће имати овлашћење да се без милости обрачунају са јединицама и појединцима који буду ухваћени да се повлаче без наређења...

 

Тврдо, без патетике, колегијално такорећи, ово наређење је значило да шале више нема: затекло је армије у повлачењу јужном Русијом, Донским степама, у прашини бескраја, многе је тргнуло, било је и грешака, невино страдалих људи стрељаних због кукавичлука, а који су само на тренутак изгубили главу, али је - све у свему - и армија схватила поруку и брзо се сама довела у ред.

За то јој је требало месец и нешто јаче дана.

На путу на чијем се крају налазио један град који ће постати симбол победе над Немачком.

Сталинград.