India

[MancMellow]

pisi pisi

[aram]

pisi mau, gmaz je samo ljubomoran :)

[jms_uk]

Samo napred.

 

Na koliko si dobila vizu [i koliko ulazaka]?

 

Ja gledam da iskoristim ovu moju jos jednom i da odem na par dana za uskrsnje praznike.

 

I, na tu temu: je li neko isao u Chennai, Hyderabad ili Bangalore? Za koji od ta tri bi se najradije odlucili [cene su priblizno iste].

[x500]

A svi sve mogu, i da pišu na ovim temama na Putovanjima, samo ja ne smem. :-((((

MayDay,

 

Samo pisi, super ti je reportaza i opsi i slike :)

 

Pozdrav,

X500

[precog]

lep opis, koji samo potvrdjuje da bih tamo isao samo kao paladin lvl 60 u raid :)

[Dagmar]

Meni su nespojive slike i prica o uzasnim ulicama, na ovih nekoliko fotografija ima vise palata i bogatsava nego u celoj Srbiji

Kapiram naravno da je potpuno neravnomerno raspodeljeno.

[MayDay]

2Jms: Imam single entry samo. :(

 

Nisam još završila HoC, nemam života, ali prikaz indijskog života u narednim slikama. 

 

Krećemo ka Varanasiju.

 

 

 

 

Ovo što deluje kao zemlja izložena pored puta su zapravo blokići balege koji su na prodaju. 

[ultra plasticni]

Ovom liku fale stipaljke na zvonaricama

[Mimix]

Evo i mog doprinosa temi...

Prva slika je riblja pijaca u gradu Pondicherry, ne mozete ni zamisliti koliko to smrdi na 50 stepeni, samo sam provirio, dva puta skljocnuo aparat i pobegao napolje...Druga i treca su iz prestonice...

[MayDay]

Stigli smo u Varanasi predveče, potpuno preplavljeni najnežnijim emocijama zbog činjenice da na krovu hotela možemo da sedimo da pušimo i da nam hoće poslužiti pivo. I klopu takođe. Prestajemo da obraćamo pažnju na to da se čaše donose držeći strogo za rubove gde naležu usne i što ti konobar viljušku spušta strogo držeći je za gornji ulubljeni deo. U gradu se oseća ludilo jer nas je usralo da je sledećeg dana Maha Shivaratri, veliki praznik, dan kada se Šiva oženio sa Parvati. Hotelčić (u kome se sobe zaključavaju rajberom sa katancem :D ) je na samo tri minuta hoda od gaths (onih pristupnih stepeništa ka Gangu) i zbog toga smo brže bolje sišli da vidimo šta se dešava. Zilion ljudi (od kojih se dobar deo nagutao Some - sokića sa tucanom marihuanom) sedi po uličicama ili prosto proleće na sto strana, sve je kao na nekom muzičkom festivalu, samo što je broj ljudi abnormalan. Uspela sam da od jednih dobijem šaku pirinča pravo u oči, ali kapiram da je bilo iz najbolje namere. Tu su krave, tu su ona drvena kolica sa krompirom i malim kupusićima i u pola noći. Odnekud se čuje sitar sa vrlom sporim taktom. Fantastičan osećaj. Tolika je gužva da je ladno momak iz hotela koji nas je vodao, odlučio da nas vodi nekim prečicama i tu smo se pentrali uz neke strme mračne uske uličice izmedju nekakvih mini hindu hramova. I samo odjednom vidiš nekog lika kako sedi na nekoj platformici u mraku, obasjava ga samo vatrica iz tih okolnih hramova koji su zapravo kao neki ulični oltari, sa nekakvim tankim ćebetom koje mu pokriva lice i dalje pada preko ramena, kako meditira. Veoma filmična scena i ne dolazi ti u pamet da je neko u stanju da bude fokusiran na meditaciju u svoj toj buci. 

 

Ujutro smo krenuli u posetu hramovima. Bili smo u Durginom hramu, ona je zaštitnica žena i zato sam primila onu crvenu tačku na čelo od nekog lika koji nam je samo prišao da nas pomaže. Impresionirana sam bojama, koje se vide na slici dole. Posle smo išli u Ramin hram. Nažalost, nigde nam ne daju da slikamo. U Raminom hramu smo se pokidali od smeha. Kako kod nas postoje ikone da prikažu žitija glavnih protagonista, tako u hindu hramovima prave lutkice, koje ne samo što deluju malkic scary, nego su još i priključene na neku struju, pa prave i pokrete. Posebno je smešan Šiva dok pravi neke taktove rukom sa onim spojenim prstima. Fakat je sprdnja, ali nam se Šiva kasnije osvetio što smo mu se smejali. Mislim, stvarno moram da priznam da sam ja više očekivala. Možda ne više, ali drugačiji vajb. Nešto poput ovog lika iz mraka koji meditira. Mene je budista podučio onoj osnovnoj meditaciji koju ja praktikujem kada sam baš jako umorna i koja mi stvarno nadomesti manjak sna. E pa iz nekog razloga sam očekivala da ću u hindu hramovima naći nekakve senzacije koje su na tom tragu, ali nisam našla ništa više osim šarenih prikaza iz narativa Mahabharate i Ramajane. Sad moram da dodam da to ne znači da nisam imala epifanije na svakih pola dana, vezane za sopstveni život i izbore, ali to nema veze sa hindu hramovima, već sa intenzivnom stvarnosti koja se živi u Indiji.  

 

 

Onda smo od jednog od tih hramova krenuli sa rikšama (onim gde vozač vozi bicikl) ka Varanasi Uni kampusu i ja sam se osećala kao govno. Ja znam da je njemu sa tim parama koje sam mu ja dala kupovna moć mnogo veća nego meni, ali on me je vozio petnaestak minuta za nekih 150 dinara. Pakao. Slike sa ulice tokom vožnje stavljam u spojler jer ih ima malo više, pa da olakšam skrolovanje.

 

 

 

 

Unutar kampusa se nalazi ovaj najveći i najlepši hram, VIshwanath Mandir. Nismo mogli da uđemo zato što su bili ogromni redovi. Žene posebno, muškarci posebno. Ljudi koji su došli na taj dan u hram, po pravilu, nisu jeli ni dan pre toga. Fakat magično izgledaju ovi vrhovi hramova kada se ovako gledaju iz daljine. 

 

Posle obilaska hramova smo zapucali u muslimanski kvart, gde se ručno pravi svila i koja je jako poznata. Nisam mogla da verujem koliko sam talična da i tu zabacim nos. To je best bargain koji može da se nađe. Kupila sam sari od 6 metara čiste svile, sa zlatnim vezom po strani i to platila celih 90 evra. U Beogradu bih najmanje 400 za ovu svilu i to da ima da se nađe ovakav rad. Predivan, predivan izbor šalova i materijala. Ovi muslimani carevi nam skuvali čaj, posadili nas na jastuke i dali nam da pušimo cigarete i samo nam daju da biramo. Sjajno iskustvo!

 

Ne da mi više slika da kačim. Nastavljam u sledećem postu. 

[MayDay]

Nakon toga smo otišli do jednog restorana koji je tačno iznad jednog gatha na gangu, da tu sačekamo naš čamac koji će nas voziti po Gangu. Uopšte ne mogu da se setim kako se resto zove, a tako bih htela da ga svuda po internetu preporučim. Divan spot za posmatranje uličnog života po gathovima. 

 

I moja omiljena slika. Grafit sa inicijativom da se očisti Gang i krava koja jede iz kante za đubre. 

 

I konačno stiže naš čamac. Ideja je da se provozamo duž obale, da vidimo hramove sa reke, da vidimo sam molitveni ritual sa vatrom koji obavljaju sveštenici povodom praznika. Na stepeništu kod čamca nam se privaljuje mnogo slatko žensko dete od osam-devet godina koje prodaje one male sveće u činijicama sa laticama, koje se upale nakon molitve i puste niz reku. 

Tokom vožnje smo prošli pored velikog gatha gde se spaljuju mrtvi. Verovanje je da ako se čovek spali na Gangu da će imati potpuni oprost grehova. Oni koji se ne spaljuju, nego im se vezuje kamen za nogu i bacaju se u reku da potonu su sveštenici, trudne žene i deca. Nisam mogla to da slikam, mislim da nije u redu, ali je prizor štogod. 

Parkirali smo čamac ispred gatha na kome je bila glavna molitva sa pet sveštenika. Mi smo bili nekih pedesetak metara od stepeništa, ali nije prošlo pet minuta, mi smo već bili kompletno zatvoreni sa spoljne strane sa još barem deset redova čamaca. U tom trenutku sav tvoj genetski materijal počinje da pali sve senzore za opasnost. Mi smo preživeli i tebe iznedrili zato što smo se držali podalje od ovakve nekontrolisane mase, blokiranog prostora i količine gliba koji se nalazi u vodi ispod tebe. Ali sve je prošlo u najnajboljem redu, osim što je posle molitve devojčica od uzbuđenja počela da rukom uzima vodu iz Ganga i baca u vis, pa sam jedino ja uspela da dobijem dve šake Ganga da me umije preko lica. Bilo je ili da mi kašikom vade oči i da tako živim ili da me se ostavi da umrem u komadu. :D Videli smo na jednom čamcu zajednicu ljudi koja je rodom iz Bombaja koja se oko ovakvih praznika šiša na ćelavo. I žene i muškarci i mala deca. 

Gath u kasno popodne.

Molitva i ritual sa vatrom. 

Čamci iza nas.

 

Konačno, sve je prošlo strava i zahvaljujemo ludoj sreći da smo sve stigli na vreme i lagano krećemo u 20h u Mughalsarai. Odatle nam kreće voz za Agru u 22h i prema očekivanjima, tamo stižemo u 6h. Stigli smo na stanicu i dolazi mi u pamet da je to poslednji krug pakla, prema mom dosadašnjem životnom iskustvu. Ubrzo shvatamo da će voz kasniti najmanje 4h, pa se sklanjamo u neki restoran na gornjem nivou, ali po njemu trčkaju pacovi i smrdi na mokraću. Premeštamo se na neko balkonče i igramo se zanimljive geografije. Mnogo je dobra fora uvesti i kategorije "film", "knjiga" ali da bude roman, ne neka stručna, kao i "bolest". Na par metara od nas ljudi već leže po podu, dok posle par sati apsolutno svi sebi nisu napravili krevetiće od ćebadi. Izgleda da je to normalna situacija. Mi ne možemo da spavamo. Previše je mračno i scary. Sa razglasa svako malo ide obaveštenje koje započinje zvukom kao da ste izvukli euromilion, a zatim i screeching muški glas koji je potpunio nerazgovetan i našoj hindi speaking drugarici. Ta atmosfera sa tim zvukom je morala biti deo scenarija u Clockwork Orange. Mi na svakih 45 min silazimo do šaltera da se raspitamo u trojci Indijka, Belgijanac i ja. Kako se spustimo dole, skupi se još najmanje 30 ljudi oko nas da čuje šta to pitamo. Na kraju je ovaj sa šaltera dao broj telefona drugarici rekavši joj da nas ne dovodi dole više da ne pravimo haos. I konačno u 6h stiže voz i prolazi 60 vagona najmanje te sleepers klase. To smrdi kao poljski vece. Vagoni su otvoreni, ljudi načičkani i ćarlija taj nesnosan smrad govana. Došlo mi da se raspadnem prvo od smrada, a zatim od tuge zbog siromaštva i prinude na ovakve uslove. Onda se setim da je jedan Nemac sa devojkom krenuo iz Laknaua ovom klasom u Agru i već smo tu njegovu krhku plavušicu proglasili kao man down. Naš kupe je bio više nego pristojan. Dosta mračan, ali sasvim uredan. I zaspali smo iste sekunde kako smo se spustili na ležaljke. Drugarica se probudila oko 13h i saznala da smo prešli čitavih 85km od 600km. Pošto je naš voz očigledno bio otpisan u registru, čekali smo da siđemo u Kanpuru i da tu unajmimo opet onaj veliki SUV i tako smo stigli u Agru u 2h ujutro umesto u 6h ujutro prethodnog dana. To nam se Šiva sto posto usrao u život. Usput smo stali u jedan džoint sa parkiranim kamionima ispred, koji izgleda kao indijsko-kamiondžijski Titty Twister. Sa sve majstorom koji peče neke burgere ispred. Žao mi što nisam slikala, ali bila sam na kraju sa baterijom. Tu smo jeli i burger i svežu cveklu i pili koka-kolu sipanu u čašu umesto iz flašice ili limenke. Mislim da ćemo živeti sto godina.

[Frau Gabrijela]

neverovatno iskustvo. svaka čast.

 

nadam se da ima još.

[Mimix]

Jesi li popila malo vode iz reke? Kazu da je to pod obavezno,ako hoces da zivis sto godina i da ti sve ide od ruke... ;)

[ivy]

mau super putopis,uzivancija za citanje tvog vajbrent(malo je reci :D) stila 

 

daj jos!

[vladavsnarod]

Super putopis, je l imas fotke iz voza?