Vas odnos prema domovini ...

[dragance]

4 hours ago, I*m with the pilots said:

 

 

Pa ne znam, jesi li procitala ovih n strana u kojima se vrti maltene jedna te ista prica? ~Ako ja u glavi zamislim da je dobro u Srbiji, da li mi moze biti dobro i pored loseg zdravstva, skole, korupcije? Onda neko napise nesto razumno kao odgovor, ali se trustno1 vrati na pocetno pitanje sa "da, ali...":. I tako u krug.

Pa to je ono “ej ako bi ovako bilo jel bi bilo super?” -“Ne, ne bi, jer xyz”.

Pa onda u krug “a da baba ima kurac, da li bi bila deda”?

 

Trolčina.

[trustno1]

Dragi dragance, radisa, keitel, I*m with the pilots, mislila sam da ignorišem post od I*m with the pilots, ali pošto su se sad nakupila već četiri ista, hoću da prokomentarišem. Ako vam nije interesantna diskusija ovde, koji moj je čitate? Ako mislite da neko uništava topik, vratite ga na pravi put. Hint: to se ne radi vredjanjem nego nekim boljim sadržajem. Šta su vaša ova četiri posta učinila da unaprede diskusiju ovde? Apsolutno ništa. Naprotiv, vaši postovi su vrlo uvredljivi za mene. Takodje, mislim da su uvredljivi i prema prethodnim postovima. Ovde su neki ljudi izneli svoja najintimnija razmišljanja i podelili svoje životne priče. Za mene je to, ako ništa, dirljivo i izuzetno interesantno. Bilo bi lepo da se prema takvim postovima barem iskaže poštovanje tako što nećete jesti govna i vredjati. 

 

Izgleda mi da je za vas trolovanje ono što odudara od vaših pogleda a i tada izmislite tvrdjenja i trpate ih meni u usta. Je l vam toliko dosadno da morate mene da stalkujete na nekoj sporednoj temi? Iskreno ne razumem, ako vam je dosadna ova diskusija, šta ćete onda ovde? Ja ne čitam diskusije o automobilima jer su meni automobili jako dosadni. Ali ne idem tamo da stalkujem ljude i vredjam ih. Ili je to neki hobi ovde na forumu?

[trustno1]

P.S. Ja sam iskrena i dobronamerna i cilj mi je da razmenim mišnjenja o temama koje me interesuju. Ja sam iz ove diskusije do sada uvidela bolje neke stvari, osim što sam čula tudje životne priče - što je jedna uzvišena dragocenost.

 

Vas izgleda ne zanima to nego vas samo zanima da vredjate. Ne znam šta da vam kažem - boli me dupe. Ali ako mogu ovako javno da vas zamolim da mene više ne vredjate jer mi stvarno ne prija kada me neko vredja, na bilo koji način i u bilo kom kontekstu. Ja vas ne vredjam.

 

 

[I*m with the pilots]

Kao prvo, tebe niko ne vredja time sto te naziva trolom. Da, mnogi su podelili svoja misljenja, i iskustva i veoma ih je lepo citati, pa i dalje ti vrtis istu pricu, samo sa drugim primerima. Ne vidim neku poentu u razgovoru sa tobom, krenula sam da pisem nesto pa na pola odustala, i mislim da nisam pogresila videvsi kako se posle nastavilo. Ne cudi me da se neko odmah setio noskicha, generalno ceo ton price je prilican deja-vu.

 

A to sto se vracamo na temu, pa to je zato sto zelimo da cujemo i nekog drugog osim tebe, ali je to malo tesko, posto si zasela.

[trustno1]

On 19.7.2020. at 7:14, Sleepy Floyd said:

Iz rodnog grada u kojem sam do tad proveo 33 od 34 godine zivota, sam otisao sa suprugom i detetom od nepune 2 godine. Izmedju ostalog i da bih mogao sebi da kazem da sam probao a da uvek mogu da se vratim, da ne bih kasnije prebacivao sebi da sam mogao a nisam.

 

Kad pogledam sad, 8 godina kasnije, vise puta me je hvatala misao da li je trebalo i da li da se vracamo. 'Problem' je, naravno, u tome sto je svuda daleko od idealnog. I meni nedostaje porodica, deo prijatelja i cinjenica da ne mogu da ih vidim uzivo kad god pozelim i da gledam kako nam deca zajedno odrastaju. I nisam nacisto s tim da li mi je drago sto mi dete ipak ima veci vokabular na nemackom nego srpskom, mada oba jezika govori perfektno. Prvih godina sam imao utisak da mu je zao svaki put kad bismo se vracali iz Srbije dok mi se poslednjih par cini da mu je podjednako drago i kad ide i kad se vraca i da nema problem, niti nedoumica oko pripadnosti ili nekog konflikta 'sta je / gde je'.

 

Ipak, najveci utisak koji imam je da sam realno, kao i mnogi moji prijatelji, 'odustao, priznao poraz' posle 25-30 godina gledanja kako sve propada, kako su nam normalni zivoti i normalna drzava oduzeti i kako realno ne postoji jasan put oporavka. Podizanje mehura je bila alternativa dugo vremena, okruzivanjem ljudima i stvarima koje su proverene, gde se do neke mere drzava mogla ignorisati a stvari tipa zdravstveni sistem nadomestiti novcem. Medjutim, i to je bilo lakse dok sam bio sam ili bar bez deteta.

 

Verovatno najveci udarac u zivotu mi je bio kada mi je dete kolabiralo nekoliko meseci nakon odlaska, gde je posle 10 dana boravka u bolnici i bezbroj testova, konstatovano da ima urodjeni, retki, metabolicki poremecaj. Tada nam je i receno da je test na isti u sklopu onoga sto se tamo radi kod svakog novorodjenog i da je najvaznija stvar samo saznanje da dete to ima, gde je kasnija kontrola prilicno rutinska stvar, a zivot u najvecem broju slucajeva normalan. Ukoliko se ne zna, posledice mogu biti, u najgorim slucajevima i fatalne, pogotovo u prvih nekoliko godina zivota. Posto smo u tom pocetnom periodu bili prilicno uspaniceni, trazili smo i druga misljenja i u Srbiji, gde niko od svih preporucenih lekara nije imao nista da nam kaze. Neki su priznavali da nikad za taj poremecaj nisu ni culi, neki da jesu ali da realno niti sta znaju, niti imaju prakticnog iskustva. Da ne pominjem iskustvo u samoj bolnici u poredjenju sa iskustvima prijatelja i njihove dece u slicnim situacijama u Srbiji. Tu, nazalost, nikakav mehur ne pomaze.

 

Prvo, nadam se da će tvoje dete spadati u ovaj najveći broj slučajeva što si spomenuo.

Jedan moj dobar prijatelj je skoro otišao u Zapadnu Evropu baš iz tog razloga. Detence ima urodjeni problem sa kojim može normalno da se živi uz praćenje i terapiju. U Srbiji to nije baš tako jednostavno a u Nemačkoj ili Austriji - jeste.

Napisala sam ranije, stvarno mi se čini da je pre svega što se tiče zdravstva u pitanju nivo tolerancije rizika. Koje su šanse da nekog u tvojoj porodici zadesi nešto što zahteva lečenje u inostranstvu? Male, ali postoje. Ili, koje su šanse da te zadesi nešto sa sudom ili policijom? Je l ti ok da prihvatiš taj rizik. Radoye je potpuno jasan, nije mu ok. Ja - ne znam. Ljudi uvek misle, neće mene.

 

 

[trustno1]

On 19.7.2020. at 3:08, adam said:

Nije lako ni otici ni vratoti se. Svako ima svoje dileme i odlucuje u zavisnosti od svoje situacije. Ako zelis da sebi stvoris pristojne uslove za povratak, shvati da neko drugi zeli pristojne uslove za odlazak i da se ti uslovi sticu teze kad ides u nepoznato nego u poznato. Pa tako i ljudi koji kukaju a ne idu, mozda ne zele da odu po svaku cenu nego traze nacin da odu na bolje. Neki to ostvare, neki ne. I to retko zavisi od zelja a mnogo cesce od okolnosti.

 

Naravno. Ali ima puno kukača koji baš ništa ne preduzimaju. Uvek je potreban i neki element sreće. Jedna drugarica muslimanka mi je na faksu rekla: kad preduzmeš sve što je bilo u tvojoj moći, onda se moliš Alahu. A nije u redu da se moliš Alahu  da prodješ ispit a da nisi učio.

 

On 19.7.2020. at 3:08, adam said:

Ti pricas o nekom kolektivnom zalu za domovinom, roditeljima, prijateljima... ne znam, ja to nemam. Moja majka je otisla iz rodnog grada (mostar) kad se udala i putovala je citavu noc u spavacim kolima do svojih - u istoj zemlji. Ja ustanem ujutro, sednem na avion i stignem kod nje na rucak. Ona je isla kod svojih kad god joj se ukaze prilika, nekad s nama (porodicom) nekad i sama. Mi smo provodili raspuste tamo i na obali s babom, ujakom i ostalom familijom. Nikad nismo patili sto smo daleko jedni od drugih, cak smo smatrali za prednost sto smo rastrkani pa mozemo da provodimo praznike i raspuste u mostaru, sarajevu, ljubljani i na moru - tuda smo bili familijarno rastrkani. Tako smo nastavili i kad smo brat i ja otisli u uk. Pretpostavljam da bi bilo drugacije da sam otisao preko okeana jer ne bih mogao dolaziti tako cesto al eto, ima i nas rastrkanih po evropi koji nemamo taj problem.  

 

 

Da. Bilo bi puno drugačije. Onda bi mogao da dolaziš verovatno samo jednom godišnje, a i to bi postalo izazov iz raznih životnih razloga. A onda kada ne vidjaš svoje roditelje i svoje najbolje prijatelje ni jednom godišnje, onda stvarno postane nekako čudno posle nekoliko godina. Moja deca imaju dva strica. Jedan živi u Zapadnoj Evropi a drugi u Beogradu. Obojica imaju decu. Ovi klinci iz Zapadne Evrope i Beograda se vidjaju nekoliko puta godišnje - baš to što kažeš, svaki raspust i praznik. Mi dodjemo na leto i moja deca prosto nemaju izgradjen odnos sa njima iako se svi beskrajno vole.

 

Raspusti, praznici, ručak kod keve... To zvuči prilično "regularno". Ne znam ni da l bih se vidjala s mojom kevom mnogo češće od toga i da smo u istom gradu.  Meni na osnovu ovoga što si napisao zvuči da nisi imao priliku da osetiš razdaljinu i nedostajenje jer se dosta vidjate.

 

Takodje, ima još jedna stvar. Nekada se desi da čovek nije imao prilike da oseti taj "žal" zbog "povoljnih" okolnosti u kojima se slučajno nalazio. Jedan prijatelj je od 18 godine u imigraciji. Studirao je u Americi, onda se zaposlio, kupio stan... Sad ima oko 40 godina. Ide redovno u Srbiju, ali većinu svog života živi ovde. Nikad mu ništa nije smetalo ni falilo. Njegova mladja sestra je pre neku godinu došla u Kanadu, studirala, sad i ona radi. Roditelji su u Srbiji. Pričala sam skoro s njim i rekao mi je: šta posle ove korone? Porodica mi je raštrkana na tri strane sveta. Šta ako se opet ovako nešto desi? Dakle, nekada sve teče fino, puno toga ti se dešava, svi su zdravi, bogu hvala, i nikada ne stigneš da pomisliš da je problem u razdaljini. To je moguće.

[Radoye]

58 minutes ago, trustno1 said:

 Ili, koje su šanse da te zadesi nešto sa sudom ili policijom?

 

 

Bilo kakva saobracajka recimo. Ili nedajboze umre ti neko pa treba ostavinska rasprava. Ili ugovoris neki posao / uslugu, platis kaparu i nikad ne dobijes ugovoreno.
 

 

 

 

[trustno1]

4 hours ago, I*m with the pilots said:

Kao prvo, tebe niko ne vredja time sto te naziva trolom. Da, mnogi su podelili svoja misljenja, i iskustva i veoma ih je lepo citati, pa i dalje ti vrtis istu pricu, samo sa drugim primerima. Ne vidim neku poentu u razgovoru sa tobom, krenula sam da pisem nesto pa na pola odustala, i mislim da nisam pogresila videvsi kako se posle nastavilo. Ne cudi me da se neko odmah setio noskicha, generalno ceo ton price je prilican deja-vu.

 

A to sto se vracamo na temu, pa to je zato sto zelimo da cujemo i nekog drugog osim tebe, ali je to malo tesko, posto si zasela.

 

Nije ovo skupštinska govornica pa da neko od nekog drugog ne može da dodje do reči.  Ako tebe moji postovi sprečavaju da kažeš nešto ontopik, ja zaista nemam ništa s tim.

 

[trustno1]

1 hour ago, Radoye said:

 

Bilo kakva saobracajka recimo. Ili nedajboze umre ti neko pa treba ostavinska rasprava. Ili ugovoris neki posao / uslugu, platis kaparu i nikad ne dobijes ugovoreno.
 

 

Znam, znam, been there, done that. Evo baš ovih dana su neki prijatelji prodavali stan i desila im se totalna prevara i zapetljancija, ne umem ni da ponovim. Mogu i da dodam: obični ljudi koji kao da su zli, hoće da ti ukradu, da te zajebu, da ti napakoste. Kada mi je umro otac, doživela sam najčudnije i najgroznije stvari. Izmedju ostalog, kradju autorskih prava na neke stručne knjige koje je napisao. Nisam ništa mogla da uradim. Odnosno, zaključila sam da je jedini način da nešto uradim bio da počnem da se ponašam isto kao ti ljudi - a to za mene nije dolazilo u obzir. Samo sam želela da zarad poštovanja i sećanja prema ocu imam ta autorska prava. To ne bi donelo skoro nikakve pare. Ali ti ljudi su bili spremni da lažu, kradu, gaze po svemu, samo zarad bukvalno nekoliko stotina evra, i to profesori s fakulteta (državnog, i to ne čak ni besmislenog poput filozofskog ). Šta da kažem, jbg.

 

Sve to stoji, ali i dalje su tamo moji najmiliji, posle nukleus porodice. Čini mi se da bih trpela i radikale, i komšinicu čiji pas zapišava ulaz, i razne nepravde od strane institucija, i gledala da vozim što redje i što pažljivije. I suprug i ja radimo od kuće, mogli bismo da odemo bukvalno bilo gde u Americi (osim gde je skupo) ali kad pomislim na potpuno nepoznato mesto i emotivni deo počinjanja ispočetka prenerazim se. Naravno, ako bi se moralo, onda se mora i nema kukanja. Ali ovako... Svakako sad nikuda ne mrdam jer ne želim da putujem za vreme korone. 

[Desmond Bojčinski]

On 18.7.2020. at 13:38, čekmeže said:

 

U Sremu živi sedamsto hiljada ljudi ja koliko znam ima jedna bolnica, u Mitrovici. A Srem važi za razvijen kraj. 

 

Duploaršinašiš. Ako je 700k, onda imamo i Kamenicu i KBC Zemun, Bežaniju, institut za majku i dete...

 

[papapavle]

3 hours ago, trustno1 said:

suprug i ja radimo od kuće, mogli bismo da odemo bukvalno bilo gde u Americi

E, a kad već imate poslove u džepu, što ne odete negde na pljucomet od Srbije (tipa Beč, Minhen, Milano) i i živite u uređenom sistemu, a dole ste kad god to poželite (a svakako mnooogo češće od jednom godišnje) i svi vam rado dolaze u goste?

 

Disklejmer: mi probali, ali em donekle pogrešio u izboru palanke i posla, em supruga nije mogla do zaposlenja zbog jezika, pa smo se vratili na rezervni položaj dok ne osmislimo novu strategiju.

[adam]

7 hours ago, trustno1 said:

 

Naravno. Ali ima puno kukača koji baš ništa ne preduzimaju. Uvek je potreban i neki element sreće. Jedna drugarica muslimanka mi je na faksu rekla: kad preduzmeš sve što je bilo u tvojoj moći, onda se moliš Alahu. A nije u redu da se moliš Alahu  da prodješ ispit a da nisi učio.

 

 

Da. Bilo bi puno drugačije. Onda bi mogao da dolaziš verovatno samo jednom godišnje, a i to bi postalo izazov iz raznih životnih razloga. A onda kada ne vidjaš svoje roditelje i svoje najbolje prijatelje ni jednom godišnje, onda stvarno postane nekako čudno posle nekoliko godina. Moja deca imaju dva strica. Jedan živi u Zapadnoj Evropi a drugi u Beogradu. Obojica imaju decu. Ovi klinci iz Zapadne Evrope i Beograda se vidjaju nekoliko puta godišnje - baš to što kažeš, svaki raspust i praznik. Mi dodjemo na leto i moja deca prosto nemaju izgradjen odnos sa njima iako se svi beskrajno vole.

 

Raspusti, praznici, ručak kod keve... To zvuči prilično "regularno". Ne znam ni da l bih se vidjala s mojom kevom mnogo češće od toga i da smo u istom gradu.  Meni na osnovu ovoga što si napisao zvuči da nisi imao priliku da osetiš razdaljinu i nedostajenje jer se dosta vidjate.

Nije bas tako. Vecina nas koji smo otisli ranih 90ih  je imala period od nekoliko prvih godina kad nismo mogli da putujemo jer nismo imali putne isprave. Ja nisam izasao iz uk pet godina. I te kako sam osetio razdaljinu ali sam to prihvatio kao prolaznu fazu, redovno se cuo s roditeljima i radio na tome da se to promeni - kao i mnogi koji su bili u slicnoj situaciji. Bliskost s najmilijima nikad nije bila ugrozena. A i roditelji su mi bili razumni, nisu kukali sto nismo zajedno, bodrili i brata i mene i nikad nismo razgovarali o tome da li smo pogresili sto smo otisli. Gledali smo napred, nikad nazad. I proslo je bez vece nostalgije. A bilo je i jako interesantno uklapati se u novo i deliti utiske s drustvom i familijom bez obzira sto je na daljinu a ne uzivo.

 

 

[dragance]

Uzimajuci u obzir da nit je bilo skajpa, nit interneta, a zvati telefonom užasno skupo. Pismo, i to kad stigne (a neretko su se “gubila” u pošti).

[adam]

14 minutes ago, dragance said:

Uzimajuci u obzir da nit je bilo skajpa, nit interneta, a zvati telefonom užasno skupo. Pismo, i to kad stigne (a neretko su se “gubila” u pošti).

Vremenski ograniceni telefonski pozivi jednom nedeljno i masa pisama. Kad smo se docepali email-a to je vec bio raj.

[Indy]

1 hour ago, adam said:

nisu kukali sto nismo zajedno

 

Realno i ne bi bilo fer od njih da kukaju u vreme dok su nam još dolazili pozivi na vojne vežbe™.