Danas mi poslednji dan odmora pa me obuzeo neki osećaj prolaznosti, ali kad je najteže, tu je dobri stari Karver

Edited January 13Jan 13 by Willow

Karver uvek. I kad nije tesko, a i kada jeste.

little dark girl with

kind eyes

when it comes time to

use the knife

I won’t flinch and

I won’t blame

you,

as I drive along the shore alone

as the palms wave,

the ugly heavy palms,

as the living does not arrive

as the dead do not leave,

I won’t blame you,

instead

I will remember the kisses

our lips raw with love

and how you gave me

everything you had

and how I

offered you what was left of

me,

and I will remember your small room

the feel of you

the light in the window

your records

your books

our morning coffee

our noons our nights

our bodies spilled together

sleeping

the tiny flowing currents

immediate and forever

your leg my leg

your arm my arm

your smile and the warmth

of you

who made me laugh

again.

little dark girl with kind eyes

you have no

knife. the knife is

mine and I won’t use it

yet.

Од када сам тебе упознао, Ана,

песник кога најчешће читам је Петровић Брана.

Са сетом се сећам оне ноћи након свадбеног весеља,

у Требињу код наших заједничких пријатеља.

Остали смо сами испред смештаја нас двоје, Ана,

спонтано, без икакве намере и плана.

Јеси ли заиста била искрена када си рекла, Ана,

да ниси разумела свештеникове речи са венчања,

или си све знала о Кани Галилејској,

само си хтела мене да слушаш како ти говорим о њој?

Седели смо до јутра, Ана,

била си боса, голих табана.

Загрлио сам ти ноге,

грејао их са два длана

и два плућна крила  –

твоја два стопала

мека као свила.

Рекла си ми да причам много, али лепо...!

А ја ти одвратио да бих се у тебе заљубио и на слепо

само глас да сам ти чуо преко телефона

или у пролазу испод неког балкона.

Сећаш ли се, Ана,

како су ми пред зору дрхтале кости

док сам ти читао своје две песме,

за које си констатовала да су обичне глупости?

Сутрадан смо били на Дучићевом гробу, Ана,

у цркви на врху Требиња –

Херцеговачкој Грачаници. 

У њој ти говорио о Богородици Тројеручици,

Јовану Дамаскину

и Светом Сави.

Ћутала си све време, само си рекла, Ана:

Како је лепа Мајка са три длана...

Растали смо се потом тихо без речи, Ана,

волевши се читава два дана.

И сада се бар три пута дневно сетим једне Ане

и упорно настављам да читам поезију Петровић Бране.

Đorđe Jovanović

evo ponovo se cuje Bach, ali

covek se pita koliko jos dugo

mozemo

izdrzati?

to je dobra muzika

velika muzika

ali zelim reci i pitam se

koliko dugo cemo jos biti

sposobni

cuti

ono sto on ima reci?

znaci pitanja ponekad

obeshrabruju

kako postajemo sve vise i vise

razbastinjeni

giganti poput Bacha nestace

iz nasih misli i zivota, a

ukus i dodir njegove muzike

bice kao da nalazim moju ljubav

mrtvu

prosto mrtvu

zatvorene oci

njeno telo jos meko

i toplo

njena kosa rasuta preko moje

misice.

slusam Bacha kad god stignem

a moja ljubav vozi ovamo veceras

u svom Volkswagen kombiju iz

1966.

dok ja hladim vino i cekam.

njena kosa je najcudnije boje:

crveno pomesano sa zlatnim

dok osvajacke vojske

gaze puzeve

gaze narcise.

ona ima male sake

mala stopala.

svadjamo se

cesto se smejemo.

sada slusam Bacha

muzika prestaje.

ona vozi taj prokleti kombi kao

camac po brzacima.

kad bi poslusala moje srce

isla bi sporije

puno sporije.

molim te pusti da umrem

prvi

zato jer sam stariji

puno stariji.

slusaj, kazem Bachu, tvoj bog i

moj bog

su stvarni, ali su

od pomoci samo na trenutke.

hodu da mi

kazes da je sve u

redu

i da ce njena crvena i zlatna kosa

biti ponovo

rasuta

na mom jastuku.

njena mala stopala

njene male sake

njeni prsti miluju moje oci i

moje usi, i njen smeh je moja

uteha.

Bukowski

1

nosila sam sebe u zubima

u bilo koji grad

za leđima su ostajala

upaljena svetla

(valjda mi od nazad svetli put)

učila sam da kažem "dobro sam"

kao što se uče strane reči

nikad pravilno ne legnu u grlo

nosim svoju prošlost kao malu

mrtvu pticu kojoj ne mogu

da nađem mesto za grob

2

rasla sam u najvećoj ravnici brdovitog Balkana

kraj polja suncokreta

izgledali su beskrajno kao tuga

rasla sam međ' div-ljudima i čo'ek-ženama

i sedam prvih godina uz prababu

rođenu pre Prvog rata

(najmekša moja Kata)

sedam prvih godina. sedam prvih sahrana.

smejala sam na sahranama

rasla međ grobovima

bivala uvek viša nad svakom rakom

rasla sam pod plamenom sveća

uz zvuk zvona sa katoličke i pravoslavne crkve

i zvuk jauka iz grla majke, sestre il' ćerke

crne marame mog detinjstva

u čvor su svezale kumovu slamu

ne idem više na svadbe i sahrane

nisam mogla da se udam a ni da umrem

već mnogo godina sam jednako visoka i teška

predugo ne rastem i zato me sve boli

Dušica Mrđenović

Jednog dana minuće me sva tuga, sve odbrambene misli i svi strahovi.
Jednog dana svešću se na svoju suštinu i moći da prestanem da nastojim. Prostor će se razdeliti i vreme će me otpustiti.

Nastaće sveopšti sklad i potpuni mir.
A dotle ću trpeti, jer nemam izbora.
I trudiću se da se sebi svidim, da me ne bi posle u večnosti nervirala uspomena na jedan besmisleno nepotpun život.

---

Mama: A gde je tata?

Ćerka: Šta?!

Mama: Otkad je otputovao. Nikako da se vrati.

Ćerka: Tata je umro pre devet godina.

Mama: Kako ja to ne znam?

Ćerka: Mama, ja živim s tobom, zar se ne sećaš?

Mama: To je šok za mene. A od čega je umro? (Zaplače.)

Ćerka: Bio je star i umro je. Samo si ti zaboravila. Pre devet godina.

Mama: A koliko ja imam godina? Osamdeset?

Ćerka: I osam.

Mama: Baš je to mnogo. Treba čovek da umre kad je vreme.

Ćerka: Vreme je kad dođe vreme. Nije na nama da određujemo. Hajde, laku noć. Lepo spavaj.

Mama: Da ti kažem nešto. Ja baš volim da živim. Eto, da znaš. (Nasmeje se.)

Ivana Dimić: Arzamas

Edited February 9Feb 9 by Klara

Ne znam ko je autor...

Devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
Devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
Ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući.
Te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
Mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
Kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.

Ja pamtim.

piz

Edited February 12Feb 12 by le petit nicolas

"Your being has been the door that allowed me to reach fresh air for the first time."

Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome

Dragan Aleksić 1901-1958

You’re a Guru Killer, I can see it in your eyes.

You’ll put me high on your shelves for my Jesus-like ways.

And when I fuck up, you’ll kill me and say,

“He was such a good man, until he did it that way.

I heard he likes sex, eats meat and won’t pray.”

And what, might I ask, are you seeking through me?

And what, might I ask, shall be transmitted to thee?

Nothing here but the cult of personality.

Me? Who me? Why expect more?

Your standard’s the Sun, I’m just a Sixty Watt swaying behind the door.

Ironic is you, using a Guru to see yourself through,

when you just end up seeing through me, to see you?

You can lean against me, when you’re not strong.

Just don’t strangle my throat with your need to hold on,

and hold on, and hold on, to a point where we’re both gone.

To the bottom of the water you think I walk on.

Maybe you want a spiritual pep talk?

Okay, you’re free from your sins, my child, now rise up and walk.

Is that what you needed in order to walk your talk?

Then by all means, let the Guru talk, and talk, and spin you a tale.

Like original sin, good boys and girls go to heaven, not hell.

Why do you need me, to need you, to need me?

Why can’t we just be free of need, and greed, and needing to need?

Me? I’m just a weed, spreading seeds,

that become thoughts, that become words, that become deeds.

Begging your pardon, It seems I’ve strayed into preaching.

To consenting humans with minds that need bleaching,

the stain that remains in your pre-frontal lobes,

keeping you from believing, in the whale that ate Job.

So, go in peace, I cast your demons away.

But don’t do as I do, just do as I say.

Ne mogu da nađem autora, ko je? :D

7 hours ago, Klara said:

Ne mogu da nađem autora, ko je? :D

nemam pojma, postavio sam je na fejsu pre tipa 10 godina pa mi je izašla juče kao uspomena.