Živeti bez sidra, okružen prazninom
grabljivici nalik, na vulkanskoj steni
ptica ima krila, plen, more što peni
ja tog ničeg nemam, obzorje je mirno

M. Uelbek

Uskoro će, možda, sedeti u istom salonu, odeven u crno, i držati svoj svileni šešir na kolenima. Roletne će biti spuštene, a tetka Kejt će sedeti pored njega, ušmrkujući se i kroz plač pričati kako je Džulija umrla. On će u glavi tražiti neke reči koje bi joj mogle pružiti utehu, a nalaziće samo neke jadne i beskorisne. Da, da: to će se vrlo brzo dogoditi.

Vazduh u sobi mu prostudeni ramena. Obazrivo se isprući ispod čaršava i leže pored svoje žene. Jedno po jedno, svi su postajali senke.

Bolje je hrabro preći u taj drugi svet, u punom sjaju neke strasti, nego izbledeti i uvenuti žalosno sa godinama.

Nekoliko lakih udara u okno nagnaše ga da se okrene prozoru. Sneg je ponovo počeo da pada. Sanjivo je posmatrao pahuljice, srebrne i tamne, kako iskosa veju naspram svetlosti svetiljke. Došlo je vreme da se krene na put na zapad. Da, novine su bile u pravu: sneg je padao u čitavoj Irskoj.

Padao je u svim delovima tamne središnje ravnice, po golim brdima, padao meko po močvari Alen i, tamo dalje na zapadu, meko padao po tamnim buntovnim talasima Šenona. Padao je, takođe, po svim delovima usamljenog groblja na brdu gde je Majkl Fjuri ležao sahranjen.

Ležao je u velikim nanosima na iskrivljenim krstovima i nadgrobnim spomenicima, na šiljcima malih vrata, na golom trnju. Njegova duša lagano je gubila svest dok je slušao kako sneg tiho pada kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njihovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve.

Džojs: ''Mrtvi''

Hvala ti, srce moje,
što ne oklevaš, što se trudiš
bez laskanja, bez nagrade,
već zbog urođene vrednoće.
Imaš sedamdeset zasluga u minutu.
Svaki tvoj grč je
kao otiskivanje barke
na pučinu
na put oko sveta.

Hvala ti, srce moje,
što me često
vadiš iz celine
čak i u snu posebne.
Paziš da se skroz-naskroz ne presanjam,
skroz-naskroz,
za šta nisu potrebna krila.

Hvala ti, srce moje,
što sam se opet probudila,
i mada je nedelja,
dan odmora,
pod rebrima
odvija mi se uobičajeno pretprazničko kretanje.

Vislava Šimborska

Edited January 1Jan 1 by Klara

Prvi snijeg

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja, izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.

Vito Nikolić ❤️

Sad više nema tame
u koju nisam sišo po svoje zlato.
Nag i siromašan padam u provaliju.
Sve poznato i drago trampih za nepoznato
unapred slaveći svoju pogibiju.
Zidaru je lako: kad mu je teško, kuće zida.
Lekaru još lakše - kad je bolestan, ljude leči.
Meni je najteže, ljubavi moja čista,
mene u jatima napuštaju reči.

Brana Petrović

Vedro, zimsko podne…

Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kovrdžama na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.

– Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.

– Preklinjem vas! – kažem ja.– Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.

Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda propasti!

– Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve sporije i sporije da klize, huka vetra i zveket saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane.

– Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha.– Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije ona dolazi sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.

Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost…

– Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene.

– Šta? – pitam ja.

– Hajte još jednom… da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i miran, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:

„U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?”

Ta neizvesnost je uznemiruje, ona gubi strpljenje. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.

– Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni… meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada” ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.

Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:

– Ja vas volim, Nađa!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja… Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:

„Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!”

Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.” I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:

– Ja vas volim, Nađa!

Ubrzo se Nađenjka navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Sumnja se u istu dvojicu: mene i vetar… Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio… svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; umešam se u gomilu, i vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima… Zatim se bojažljivo penje stepenicama… Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta „Zzzz”… zvrje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam… Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata…

Ali dolazi i prolećni mesec mart… Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd… na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom iz koje štrče ekseri… Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gačci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo… Prolećni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice… On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza… I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:

– Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem…

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla… svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka” nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu…

I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Čehov: "Šala"

No one understood the perfume
of the dark magnolia of your womb.
Nobody knew that you tormented
a hummingbird of love between your teeth.

A thousand Persian little horses fell asleep
in the plaza with moon of your forehead,
while through four nights I embraced
your waist, enemy of the snow.

Between plaster and jasmins, your glance
was a pale branch of seeds.
I sought in my heart to give you
the ivory letters that say "siempre",

"siempre", "siempre" : garden of my agony,
your body elusive always,
that blood of your veins in my mouth,
your mouth already lightless for my death.

Federico Garcia Lorca

...
He used poetry
to invade my depths

...

Marina Tsvetaeva

Edited January 9Jan 9 by Klara

You will hear thunder and remember me,
And think: she wanted storms. The rim
Of the sky will be the colour of hard crimson,
And your heart, as it was then, will be on fire.

That day in Moscow, it will all come true,
when, for the last time, I take my leave,
And hasten to the heights that I have longed for,
Leaving my shadow still to be with you.

Moravske elegije

Dok traju reci

Reci ce mi pomoci da utvrdim

gde ona pocinje

da li tamo gde je gledam

ili tamo gde je jos nema

ili tamo gde se srce

ispuni peskom i zaboravom.

Sta reci znaju o vodi

koja izgubi sve sto nadje

koju volim da dokazujem

koju zelim da ucinim stvarnom

a da je ne zaustavim

a da je ne povredim?

Branko Miljkovic

@Boksi , cvrčku mali. ✨

On 8. 1. 2026. at 9:35, Klara said:

Čehov: "Šala"

Koliko je ovo lepo 🥹🥹

Alicante

Une orange sur la table

Ta robe sur le tapis

Et toi dans mon lit

Doux présent de la présent

Fraîcheur de la nuit

Chaleur de ma vie

Jacques Prévert

Stavljam u originalu jer mi u svakom prevodu nedostaje senzualnosti iz originala:

An orange upon the table
Your dress on the rug
And you in my bed
Sweet present of the present
Freshness of the night
Warmth of my life.

Uvek se setim te njegove priče kada padne sneg. :)

U osnovnoj školi, dok smo u tišini radili ispravku pismenog zadatka, profesorka srpskog je sa prozora učionice posmatrala decu kako se sankaju u školskom dvorištu.

Na kraju mog sastava je dopisala "Svake zime obavezno pročitati priču "Šala" od Čehova" i verovati u čuda."

I sad, kad je napolju sneg i dok gledam roditelje kako vuku sanke sa decom, setim se tog dana i nje.

A setim se i mojih roditelja koji su nas na sankama strpljivo vozili sve do drugog dela grada, kod bake i deke na zimski ručak...gde smo naravno pola dana čučali ispred kreke i osmatrali vatru iza narandžastog stakla.

Otvoriš vrata bakine kuće i zamiriše ispečen hleb.

…I’m quite full of love, as a bee is full of honey when it comes back to the hive in the evening.

(puna sam ljubavi, kao pčela meda kad se uveče vraća u košnicu)

Erich Maria Remarque: "Three comrades"