Zaboga naš zvuk

Nemir na tvojim noktima, sve se to razliva u muziku,

u nekom gradu,

u nekom domu, u savršeno zaboravljenim ljubavnicima.

Danas danima vladaju neograničene sete i
Poneki smeh u prirodi naših osećanja.
Sve što pomisliš samo je još jedan beg.
Hladno je?
Veje,veje, veje neki grad, neki sneg.
 
Imati ponekog prijatelja i
Ponekada ga odvesti u šetnju
Pokazati mu gde si se jednom
Toliko ljubio da ti nije ostalo ništa
Ni osmeh ni
Razlog tvojih prstiju.
 
Imati sve to
 
Zgusnuti oči u jednu sliku
 
Tu je recimo malo posle ponoći
Hladno je u tom malom mestu
Planine zaboravljaju na ljude i
Magle se nisu podigle godinama u
Oblake
 
Pada kiša i
Lupa po olucima kuća
 
Potpuno unesrećena osoba
(ili se to nama samo odavde čini)
Ispred nekih ovlaženih vrata
Dimi svoju utrobu na kiši
 
Nema nade Suncu nema
Kapljice koja ne peva po licu
Ono što je istina
 
Ali mi nismo tu i ta
Slika je daleko od nas koliko i
Ljubav prema tom čoveku
Koliko i priznanje da
Nikad nećemo voleti ništa što nismo upoznali, ništa što nas nije volelo ili mrzelo i ništa što
O nama ne plače
I o nama ne smeje a
 
Sve što pomisliš samo je još jedan beg.
Hladno je.
 
Veje, veje, veje neki grad, neki sneg.

Ana Marija Grbić

(Mensur Ćatić)

Dječja hirurgija

U filmu Otac na službenom putu

umjesto da Titovu štafetu preda općinskom čelniku

mališan se zbuni i ponese je svome ocu.

Maločas mi je zazvonio telefon.

Kći krenula na hirurgiju da prvi puta sudjeluje

u nekom operativnom zahvatu

i umjesto kolege greškom nazvala mene.

Najtoplije i najpotpunije slike ovoga svijeta.

Tehnika: akvarel, nepogriješivost kratke dječje zabune.

Noć s hljebom

Eto, tako, budi mi dobro
i neka tvoja sadašnja radost
dadne smisao svakoj ljudskoj rani
jer ja sam uvijek vjerovao, dušo
u čudesnu moć tvoga osmijeha
i pravednost ovoga svijeta
mjerio po tvojoj sreći
ne brini, ja sam dobro i otkad si otišla
ne prestajem se smijati i šaliti

Imam i jedan trik sa tvojom studeni
zaledio sam jezera oko Vladivostoka
i gledam nasmijana lica djece
koja se noću tamo dolaze klizati
a zid u mojoj sobi ovako se smije
poblijedi kao kreč i zanjiše
paučine u svojim ćoškovima.
Meni je to baš, baš lijepo i smiješno.
Znaš šta je govorila moja mati?
Ako ne operem noge pred spavanje
doći će miševi i lizaće mi prste.
Mrvice hljeba pale sa stola
cijele će noći plakati.
Kako je samo smiješna moja mati.
Kažem ti da sam posve dobro
samo me ruke bole, dušo,

i noćas tako, tako se bojim
jer moram prvi puta leći i zaspati
pored naše mrtve ljubavi.

Nedeljni ručak

Tata, dođi na nedeljni ručak

Ja uvek postavljam četiri tanjira

I četiri puta pogledam kroz špijunku

I dajem da je četiri radosti ljube

I četiri loša vica ispričam usput

I četiri želje dečije poželim

I četiri se puta pomolim da poraniš

I četri nestrpljenja u sebi obuzdavam

I prestajem da plačem evo četvrti put

Četiri sam noći sanjala da dolaziš

I da nas je nedeljom uvek četvoro

I četvrti put te jednostavno pitam

Hoćeš li doći na nedeljni ručak

Mama evo četvrtu porodila je suzu

Brat se zavadio sa sve četri strane sveta

Ja četiri sam nade presvukla u crninu

Čuješ li me čoveče ja ti lepo kažem

Dođi već jednom na nedeljni ručak

Ručak se hladi a i čekanja su hladna

I kao da se odriču onog obećanja

Da će nas uvek biti četvoro

Isidora Bobić

Edited December 7, 2025Dec 7 by Klara

Чекај ме

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи

само ме чекај дуго.

Чекај ме и када жуте кише

ноћи испуне тугом.

Чекај и када врућине запеку,

и када мећава брише,

чекај и када друге нико

не буде чекао више.

Чекај и када писма престану

стизати издалека,

чекај и када чекање дојади

свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.

Не слушај кад ти кажу

како је време да заборавиш

и да те наде лажу.

Нек поверују и син и мати

да више не постојим,

нека се тако уморе чекати

и сви другови моји,

и горко вино за моју душу

нек пију код огњишта.

Чекај.

И немој сести с њима,

и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,

све смрти ме убити неће.

Нек рекне ко ме чекао није:

Тај је имао среће!

Ко чекати не зна, тај неће схватити

нити ће знати други

да си ме спасила ти једина

чекањем својим дугим.

Нас двоје само знаћемо како

преживех ватру клету, —

напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

Moja zena

Moja zena je nestala sa sve svojom odecom.

Ostavila je dve najlon-carape za sobom, i

cetku za kosu zaboravljenu iza kreveta.

Voleo bih da obratim vasu paznju

na te lepo oblikovane najlonke, i jaku

tamnu vlas medju zupcima cetke.

Bacam najlonke u kesu za smece; cetku cu

da zadrzim i koristim. Samo je krevet nekako

cudan, i kao da je nemoguce racunati na njega.

Rejmond Karver

Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom…

I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.

A ja, ne pitaj, ja ću i tad
prestati već da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.

Slobodan Marković

Edited December 8, 2025Dec 8 by Klara

JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI

Ceo nam je dan dug, i dosadan.

Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.

Poljubac jedan, brz, i negledan,

dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.

Da odemo u noć, kao da smo krivi.

Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,

ni nevini zanos zagrljaja prvih.

Nego osmeh lak, što cveta u mrak,

na usnicama sa dve-tri kapi krvi.

Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,

nego od žudi, straha i sažaljenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,

kad vidimo šumu, kako lako cveta.

Nego je to plah, isprekidan dah,

kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.

U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.

U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast,

nebesna, kao ponos, na našem licu!

Naša je strast gurnula u propast:

laži, zakone, novac, i porodicu.

Od poniženja nam je klonula glava,

al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilja greh;

žig onih koji ljube, na svetu celom.

Ceo nam je dan dug i dosadan,

i prolazi u ćutanju neveselom.

Tek uveče, slobodan ko u travi cvet,

ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Miloš Crnjanski

Ali! :D

Obožavam to kod njega, starog trola.

Edited December 19, 2025Dec 19 by Sandens

Mogu zamisliti (saosećam!) frustraciju Duške Klikovac dok čita Crnjanskog. :D

16 hours ago, Klara said:

Ali! :D

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо : како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток
место њега, румено тече !

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

vidjela sam nas prošlog ljeta,

u maloj uvali, ispod stijene na obali mora,

uvučenoj između mora i šetnice po kojoj su hodali turisti,

i bilo bi kao u narodnoj pjesmi da se nije radilo o pravom životu,

ti si pecao ribu, ja sam sjedila pokraj tebe,

čistila krljušt, rezala glave i bacala ih u more,

bili smo sijedi i stari i jasno sam vidjela naša lica izborana i suha od vjetra i sunca,

prošli smo sve što se u životu moglo proći i vidjeli sve što je trebalo vidjeti,

život u gradu i život na selu,

i rat, i besparicu, i žal za djecom koju nismo imali,

i žal za unucima koje nismo imali,

tjeskobe koje su nas budile iz popodnevnog sna i strahove od budućnosti,

vidjela sam nas,

preživjeli smo sve zamjerke prema svijetu,

sve zamjerke koje smo imali jedno prema drugome,

potencijalno terminalne bolesti, neugodne liječničke preglede i sitne boljke,

i bili smo sada u toj uvali,

u koju smo se sklonili od svega,

u sporazumnoj šutnji lovili smo večeru

kao da smo već odavno rekli sve što se na bilo koju temu imalo za reći,

u tvojim očima sam jasno vidjela odrješitost

da sve u životu treba uzeti onako kako dolazi,

pa i taj trenutak u kojem pecamo, tu, ispod te stijene,

koji će nestati čim budem skrenula pogled

dok pokraj nas prolaze ljudi i znatiželjno nas fotografiraju,

i jako sam nam zavidjela

na snazi s kojom smo uspjeli dogurati do ove pomirenosti sa životom.

vidjela sam nas na zalasku sunca,

kad padne u more skupit ćemo stvari,

ti udice i mamce, ja kanticu i ulov,

i otići kući,

ja ću valjati ribu u brašnu i peći je na vrućoj tavi,

ti ćeš sjesti na terasu i zapaliti cigaretu,

hvalit ćemo jelo dok ga budemo zalijevali vinom

i bit ćemo zahvalni na toj maloj milosti,

sve kao u svakom normalnom građanskom životu,

a poslije ćemo možda voditi staračku ljubav,

na kvrgavim koljenima, polako i nespretno,

i prije spavanja možda čitati svatko nešto svoje,

i ti ćeš reći da su moji ljubići glupost,

a ja ću uzviknuti joj kako imaš hladne noge!,

eto,

sve to sam vidjela gledajući nas s ove strane, preko,

u tu malu uvalu na obali mora

i htjela sam ti viknuti da je to zbog vode u kojoj si cijeloga dana stajao bos,

ali sam se bojala da me u toj dalekoj budućnosti ipak

možda ne bi mogao čuti.

Lidija Deduš

Ova pesma je divna!

Every Sunday morning I wake up
I see you by your dresser doing your make-up
Fluttering a Chinese fan in a Knoxville fashion

All last night you tossed and turned
Your body was hotter than the night that Richmond burned
You say you had a bad nightmare about tractor trailers crashing

Throw your arms around me
Let's keep this quiet
Hear our hearts in the distance
Like cannon fire
See our breath in the window
In the turning light
Oh, it's a wonderful life

You say you were only 17
When you fell in love with that dirty Reverend Green
I remember you at the baptism as he held his daughter down

We could hear Thelma and Louise
Making love under the poplar trees
We could hear some screaming, sounded like a slaughterhouse

Throw your arms around me
Let's keep this quiet
Hear our hearts in the distance
Like cannon fire
See our breath in the window
In the siren light
Oh, it's a wonderful life

Me and Joey started a fire in the road
Just to watch it glow
His father didn't like it though, he gave Joey a black eye

Me and you, we did the same damn thing
We fell in love knowing the pain it would bring
Now all I do is sing sad songs with red eyes

Throw your arms around me
Let's keep this quiet
Hear our hearts in the distance
Like cannon fire
See our breath in the window
In the turning light
Oh, it's a wonderful life

Oh, it's a wonderful life

May we raise children
who love the unloved
things – the dandelion, the
worms and spiderlings.

Children who sense
the rose needs the thorn

and run into rainswept days
the same way they
turn towards sun…

And when they’re grown and
someone has to speak for those
who have no voice

may they draw upon that
wilder bond, those days of
tending tender things

and be the ones.

Nicolette Sowder