Da Li Volite..

[KristinaS]

BLIZANCIBojim se neke glave u snu.i bojim se kad je noću orman otvoren.I bojim se kad prolazim pored radnje sa mrtvačkim sanducimai zamišljam da su ispod zemljei da tamo jedni druge dodiruju ramenom.Al se ničeg ne bojim,časnu reč,ne bojim se ničeg tako strašnokao dečjeg groblja.Na groblju mi leži brat.Ponekad mi dođe da me probudi.Sedne nakraj kreveta i drhti.Ostavi me, brate, i meni je zimaKad sam rođen, ja sam rođen kao blizanac.On sad misli da je pravo da se menjamoda i njega pustim bar ponekadda je malo živ.Na groblju gde su ljudi Romitrava raste od ramena. Ljuta.Niko nikad nikog ne obiđe. I mrtvi su tamo sujeverni,pa jedan od drugog zaziru.A na groblju gde su deca Romipuno cveća i veselo,kao da su svi živi, kao da ćeposle podne ustati i ići u šetnjuili da će u nedelju, očešljani,zajedno na vašar.Ostavi me , brate, i tebi je nekako.Kad ja idem na vašar?Kad ja idem očešljan u šetnju?Ne smem ni da sanjam takve stvari.Ne bojim se ničega,časnu reč,ničeg se ne bojim tako strašnokao dečjeg groblja.M.A

[nautilus]

O KAPETANE! MOJ KAPETANE!O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,Luka je blizu, zvona cujem, klicanje ljudi i trk,Dok oci prate cvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!Ali o srce! srce! Srce!Na palubi je moj kapetan,U svojoj rujnoj krvi leži,Mrtav i ledan.O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Cuj: zvona biju!Ustaj! Za tebe trube jece i zastave se viju,Za tebe vijenci, cvijece, i ljudi što se sticuNa molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno klicu.O kapetane! Oce!Ko u snu nekom gledamU narucju mi ovdje ležišMrtav i ledan.Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne cuti.Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.Kliknite obale! Zvonite zvona!A ja- sjetan i bijedanPalubom šetam, gdje leži kapetan,Mrtav i ledan.Walt Whitman

[3opge]

Заборавио сам јутрос песму једну ја,Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:Да је чујем узалуд сам данас кушао,Као да је песма била срећа моја сва.Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ,И да земљи треба сунца, јутра и зоре;Да у дану губе звезде беле одоре;Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан,И у њему очи неке, небо нечије,Неко лице, не знам какво, можда дечије,Стару песму, старе звезде, неки стари дан.Ја сад једва могу знати да имадох сан. Не сећам се ничег више, ни очију тих.Као да је сан ми цео био од пене,Ил' те очи да су моја душа ван мене,Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;Не сећам се ничег више, ни очију тих. Али слутим, а слутити још једино знам.Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,Што ме чудно по животу воде и гоне:У сну дођу да ме виде, шта ли радим сам.Али слутим, а слутити још једино знам. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тадИ те очи, и ту љубав, и тај пут среће;Њене очи, њено лице, њено пролећеУ сну видим, али не знам што не видим сад.Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет,И њен поглед што ме гледа као из цвећа,Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,Њену главу с круном косе и у коси цвет. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;Не знам место на ком живи или почива;Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изнад сваког зла,Изван ствари, илузија, изван живота,И с њом спава, невиђена, њена лепота;Можда живи и доћи ће после овог сна.Можда спава са очима изнад сваког зла.

[Nicol]

Jedna prigodna za 6.12.BarbaraBarbara bješe bijela bokaBarbara bješe čvrsta, širokaBarbara bješe naša dikaBarbara, Barbara, lijepa ko slika.Kad si je vidio, gospe draga,kako je stasita sprijeda i straga,srce se strese ko val na žaluko štandarac lagan na maestralu.To je lađa što rijetko se rađato je prova staroga kova,to je krma što sitno se drmakad vješto promiče između molovako mlada krčmarica između stolova(Ah, barba, barba, gdje nam je BarbaraModro, i bijelo i crno farbana!)Je l' danas u brodova takav stas,ima l' još ljudi poput nas,ima l' još mora, ima l' zemalja,ima l' još vina, koje valja? U kakvim olujama imadoh sreću!Na kakvim sam munjama palio svijeću!Koliko puta rekoh na siki:"Kupit ću sviću svetom Nikiako se spasimo Barbara i ja,e tutti quanti in compagnia." Kakvo sve more vidjeh daleko!Bilo je jedno bijelo ko mlijeko,morske smo krave muzli jutrom,uvečer - bijeli kruh sa putrom.A žuto more žuto ko limun!Odonda sam za skorbut imun. Bijela jedra i bijela bedra,svojeglava Barbara, Barbara dobra,spora ko kornjača, spora ko kobra,nijedan brod nije joj rod! More je tamnocrvene boje,stari mornari na palubi stoje."Parone, dobar odabraste pravac,more je gusti stari plavac.""Još jedan kablić nek prođe kroz strojprovjere radi" - nalog je moj. "Barbaro brodi, more nam godi,nijedna stvar nije ti par."I tako Barbara sve dalja i dalja,crvenim morem se pospano valjae il naufragar xe dolce in questo mar.Ivan Slamnig

Edited December 6, 2008 by Nicol

[Venya]

СтрахУбићу те на спавањуПа ћу знати Ђе ми ноћивашСмаћи ћу те својом рукомДа не бољоглавимЈеси ли ми живДа те није убиоУдавићу те у постељиДа знам више једномЂе си законачиоЈеси ли гладанИ јеси ли самИма ли ти ко подати чашуВодеАко си ми болестанУзећу ти животДа знам да те немаДа пребринем и ту бригуИ будем мирнаБарем с твоје странеПа кад одем долеЗнаћу да сам с тобом.Матија Бећковић

[Venya]

Raspoređujem stvari onako kako bi ti voljela sklad sobe u odrazu tvoga oka tako bi moralo biti i nebo u vazi sa cvijetom koji voliš... Ovo je grad kojem nedostaje dugo tvoj hod ovaj je grad bez tebe živio svoje najbolje dane a nisi ga izdala jednostavno su strane svijeta izgubile razum knjige smo čitali na drugim jezicima a ljubav je ista gde god se nađe shvatio sam na jutarnjim niskim temperaturama izubijan tugom koja je pljuštala cijele noći... I raspoređujem redove tvojih nježnosti koji mi se zavlače u rukave... Pod prozorom neka jutro čeka dok mu ne dopustiš da te otkrije... I moralo bi biti tako sklad sobe u odrazu tvoga oka izgubljene karte za nešto gde smo morali ići ali nas je oborio u krevet prvi simptom strasti a tek si malo otkrila rame... željko Krznarić

[Venya]

Dvoje3U svetu gde zgrbljenI zapanjen svak je,Znam ? tek jedan mi jeJednake snage.U svetu gde toliko Mnogo se hoće,Znam ? tek jedan mi jeJednake moći.U svetu gde sve zriU buđ i bršljan,Znam ? samo si tiRevnosuštanMeni.Marina Cvetajeva* * *Ruke su mi date ? da pružam svakom obe ? Da ne zadržim nijednu, usne ? imena da dajem,Oči ? da ne vidim, visoke obrve nad njimaNežno da se ljubavi divim i ? nežnije još neljubavima.A ono zvono tamo, što je teže od zvona Kremlja,Nezaustavljivo hoda i hoda po grudima ? To ? ko zna? ? ne znam ? može biti ? mora biti ? Da mi ne da da predugo ostanem na ruskoj zemlji.Marina Cvetajeva

[Venya]

Med i soMađioničarski šešir, je li? Igra za fine ljude? Misliš, tu ti pomaže ako si vešt sa kartama ili sa kockicama? Misliš, pomaže i to što umeš da sipaš pošalice, da budeš drugarčina, da ostavljaš utisak? Uopšte, kada se sreću mladić i devojka - šta tu pomaže? Sve to pomaže. Budi opušten, ali ne preterano; budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle; a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi, jer to je samo preplanulost od letnjeg sunca ili rumenilo od zimskog vetra, a ona dolazi kao promena vremena, i ti tu ne možeš ništa, dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice, kao što su ti došle noge, ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke - tu se ništa ne može učiniti - samo se moliš, i čekaš. Ima li načina da se izmeri ljubav? Ima, ali tek mnogo kasnije, kad otkucaji tvog srca odu miljama daleko, čak u velike brojke. Da li je ključ za ljubav -strast, mudrost, ili tananost? Sve troje - uz mesečinu, ruže, i sitne kupovine, uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što se dobija i što se zaboravlja, uz uspomene i račune za sobu uz biserje sećanja i uz jaja sa šunkom. Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena? Može, a onda skuplja prašinu i plesan pa se smežurava u polumraku, sem ako shvati da joj mogu pomoci sunce i kiša oluje, ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnezdima šibanim surovim, mahnitim vetrovima. Sve to pomaže, i zato ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je. Kako se javlja prvi znak ljubavi? U drhtaju, u grašci znoja, u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje, u paru odgovora, u ljubičastoj sumaglici na vidiku, u nizu rezervisanih plesova, u isprepletanim urezanim inicijalima, u pet svežih ljubičica izgubljenih u morskoj soli, u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima uleću u hiljade prozora i izleću iz njih, u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku, u zlatnom gongu gonnngu onngggu, u ružičastim dverima što se zatvaraju jedna po jedna pred sumračnim pesmama duž zapada, u rukunicama i ručkama zvezda, u prevojima zavesa mesečine, u klupčanju i raspetljavanju magle. Koliko ljubav traje? Koliko i stakleni mehuri ako se na njih pazi, ili dve orhideje iz staklene bašte na mećavi, ili jedan čvrsti i nepokretni čelični nakovanj neumoljivo zavaren - a opet, ljubav može da traje kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja, šest šestougaonih ljuspi snega što lebde, ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši izvorske vode, ili kao pogled jelena ili srne, ili kao dve želje što jašu na leđima jutarnjeg zimskog vetra, ili kao kutak drevnog oltara što se kao svetinja čuva za prisne molitve, ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine kojom se poigrava nepostojani lahor. Ima tih svetohranilišta gde se čuvaju med i so. A ima i onih koji sve to prosipaju i traće. Ima i onih koji to traže i štede. Ljubav može da bude i potraga ćutnjom i smirenošću. Možeš li kupovati ljubav? Naravno. Svakog dana - novcem, odećom, šećerlemom, obećanjima, cvećem, krupnim rečima, smehom, tepanjem i lažima svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav i odnose je, pa se nešto dešava, o njoj se razmišlja, ali što se više u nju gleda, to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena: takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom. Možeš li prodavati ljubav? Da, možeš je prodati po svakoj ceni, pa ćeš da porazmisliš, da opet zaviriš u cenu, pa da zaplačeš, da zaplačeš u sebi, i da se upitaš ko je i šta je to prodavao, i zašto. Odsjaji večernjih popevki što lebde nad tamnim vodama, plitak morski rukavac gde se zvezde brčkaju u kadifenim prisencima, veliki olujni rzaj belih vodenih konja - za te trenutke nema cene. Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav? I zvana i nezvana, kao uljez i sen, zora što zasenjuje prag, kao traka svetlosti u plavičastoj magli, polagano žmirkanje dveju crvenih svetiljki u rečnoj izmaglici, ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine, a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odeće, pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake, u tvoje lice i oči. Karl Sandberg

[batticuore]

Branko Miljković, More pre nego usnimSvet nestaje polako. Zagledani svi suU lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!Granice u kojima živimo nisuGranice u kojima umiremo.Opora noći mrtva tela,Mrtvo je srce al ostaju dubine.Noćas bi voda samu sebe htelaDa ispije do dna i da otpočine.Putuj dok još ima sveta i saznanja:Bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:Lažno je sunce, istinita je njegova putanja.Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,Ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,Dok kleče bele zvezde pred zatvorenim moremI ima u tebi snage koja te raspinje.Praznino, kako su zvezde male!Tvoj san bez tela, bez noći noć,Pridev je čistog sunca pun pohvale.To što te vidim jel? moja il tvoja moć?Prozirna ogrado koju sjaj savlada,Pusta providnosti koje me strah hvata,Tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,Tvoja uzaludnost od čistoga zlata!Svet nestaje polako, tužni svet.Ko će naše srce i kosti da sahraniTamo gde ne dopire pamćenje, pokretGde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!Iščupajte mi jezik i stavite cvet:Počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!Sutra će sigurno i kukavice moćiOno što danas mogu samo hrabri i praviKoji su u prostoru između nas i noćiNašli divne razloge drugačije ljubavi.Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinomU misao koju još ne misli niko,U prazno mesto, u penu kada s prazninomPomeša se more i oglasi rikom.

Edited December 22, 2008 by batticuore

[Hermetico]

Bluebirdthere's a bluebird in my heart thatwants to get outbut I'm too tough for him,I say, stay in there, I'm not goingto let anybody seeyou.there's a bluebird in my heart thatwants to get outbut I pur whiskey on him and inhalecigarette smokeand the whores and the bartendersand the grocery clerksnever know thathe'sin there.there's a bluebird in my heart thatwants to get outbut I'm too tough for him,I say,stay down, do you want to messme up?you want to screw up theworks?you want to blow my book sales ineurope?there's a bluebird in my heart thatwants to get outbut I'm too clever, I only let him outat night sometimeswhen everybody's asleep.I say, I know that you're there,so don't besad.then I put him back,but he's singing a littlein there, I haven't quite let himdieand we sleep together likethatwith oursecret pactand it's nice enough tomake a manweep, but I don'tweep, doyou ?Charles Bukowski

[dare...]

BRZO SE SAKRIJ U MENEBrzo se sakrij u mene.Ja ću se u tebe skriti,Da ne znam tko sam ja,Da ne znaš tko si ti.Sva se u mene zavuci,Vani se zima sprema,To smrt nas naša traži,I vidi da nas nema.Enes KiševićOPORUKAKćeri i sinovi moji,Ne dijelite se u kućikoju vam ostavljam,ona će i poslije vas ostati.Spomenite se pri objeduda će jos neko iz tih posuda jesti.Usta otvarajte jednako za istinomkao što ih za kruhom otvarate.Ne dopustite novcuda bude vredniji od vas.I kad padate u blato,padajte kao sunce.Budite dobri prema vodi:spomenite se Majčine utrobekoja vas je s vodom donijela.Spasite zrak svoga tehničkog uma,jer nema tog izumakoji će vas naučti živjeti bez zraka.Hranite radoznalost.Hranite ljepotu.Hranite ljubav.Putujte.Govorite jezik narodau kom se zadesite,ali se vraćajte korijenjukao potoci izvoru svome.Dotičite svoje riječi rukama.Ne otuđujte se od prirode.Činite dobro i njoj i ljudima.Spomenite se:da ste iz ništa došli,da se u ništa vraćate,i da ništa nije dragocjenijeod životakoji u trajno naslijeđeostavljate svijetu.I ne žalite za mnom.žalite za mojim neznanjem.Dosta me je zemlja hranila,sad vrijeme je da ja zemlju hranim.Enes Kišević

Edited January 2, 2009 by dare...

[dare...]

Listam nešto ovu poeziju unazad i seti me Kum Spasoje na pesme željka Krznarića (evo sada vidim i Venya na vrhu strane...)PJESMAOvo je pjesma koja će te čekatiIza svakog kutaIza svakog osmijehaPjesma koja ne zna prestati biti dragaI samo će te ona prenijetiPreko zvjezdanog pragaI kad mene ne budeI kad ti oči nekako posiveKad na usne padne list jeseniKad se raduješ recimo nečemA u stvari misliš o meniOva pjesma ima stotinu zadaćaStotinu razloga da se od tebe ne odvajaOna je tvoj stražar u noćiJa sam joj naredio da te čuvaKad se miris marelica spusti niz ramenaJer znam da je najtežeKad nekoga nemaA znaš da bi morao bitiI kad mene ne budeTamo gdje me tražišA bit ću tamo gdje ne možeš do meneOva pjesma će ti biti moje imeJer ne želim da ti u očima stanuju zimeI da te hladno nešto uvijek boliOvoj pjesmiJa sam naredio da te samo voliNE DIRAJ MOJE GODINENe diraj moje godineNe igraj se mojim rukamaOstavi moje usne...Najbolje bi bilo za tebeDa odešDa otvoriš vrataOstaviš tu kafu koju pijemoZaklopiš knjigu iPokupiš tih svojih deset sličicaIz raznih razdoblja tvoga života.Zasto me gledaš tako bezobraznoTako toplo i nemirnoTebi ću, evo, samo tebi ćuOtkriti tajnu...Jer te želim spasiti od sebe i tugeJa sam rođen u godiniLoše berbeI što možeš od mene dobitiSamo suzu na kraju.Zato ti kažemPokupi sve te tvoje nežnostiSkini poljupce sa mojih usanaNe ostavljaj te mirise na jastukuJer tako te volimA rođen sam u godini loše berbeI znam da će sve toLoše završiti...ODLAZIšOdlazišKažeš zauvijekUzimaš čak i onaj stari kaputKoji je u ormaru visioIz čiste sentimentalnostiI rukavice između ostalogKoje si nosila one hladne zimeKada su ti samo oči bile topleLjubaviOva godina mora da je loše počelaIma u tome neštošto nećemo nikad razumjetiIma tako nekih tugaKoje ne osjetišI koje te zateknu pri buđenjuI sad ti odlazišNervozno pališ cigretuOkreni se još jednomI pogledaj me u očiPogledaj u budućnostKoja gori negdje dalekoI reciPošteno od srcaZnaš i sama da takvih ljubaviNema na svijetuI sada kada idešIzađi tiho na prstimaPređi tih par korakaIz sadašnjostiZaustavi vjetarPoneku sitnicu namjerno zaboraviDa se možeš vratitiKad prođu godineI kad srce zbroji sve dobro i lošeOdlazišČak i to činiš na svoj profinjeni načinU sobi tišinaSamo neka pjesma na radiuDopola izgorela svijećaVani prve pahulje snijegaKraj kakav sam već negdje čitao u romanimaBlesav i nepotrebanUbitačanKraj koji ostavlja tragoveGodina će biti loša...željko Krznarić

Edited January 7, 2009 by dare...

[nautilus]

Treba ponovo naci nadui listi sa korenom na humci kraja,treba zatvoriti kapije na gradui braniti se protiv novog zmaja.Treba ponovo naci nadu.Utehe nema bez vrha od koplja,ni jutra bez kremena koji se laktom tuce,ni zetve nema dok se ne oplacu snoplja,ni vazduha dok se mehom ne povuce.Nema utehe bez drske od koplja.Treba ponovo pronaci puti poziv zemlje i pravac daha,na raskrsnici pold uzbrati zut,kolenu hitrom ostaviti mahai ceznuti za krilima, krenuti na put.edit: Miodrag Pavlovic

Edited January 18, 2009 by nautilus

[pt 2.0]

prever - najkraca pesma"Ptica koja peva u mojoj glavi I ponavlja mi da te volim I ponavlja mi da me volis Njen dosadni refren muci me od jutra Ubiću je sutra."

[Venya]

Umro bih za tebeUmro bih za tebe, ili ti za mene,Tako je silna naša ljubomora - A ako sumnjaš da je to istina,Ubij me smesta, da ja tebe ne ubijem.Robert Grejvz