LIVE LP/CD ... Živi albumi koje volite

[Sludge Factory]

 

11 minutes ago, Minimoog said:

Čitao sam da Kif nikad nije uspeo da svari Led Zeppelin zbog Planta. U nekom intervjuu je pričao da su mu se isprva dopali ali da mu je Plantovo pevanje svaki put upropastilo doživljaj. 

 

 

Da, mazao ih je cesto, a opet Pejdz vise puta svirao/gostovao na albumima/pesmama Stonsa. 

 

Plant jeste pomalo acquired taste, ali je vazna pojava i, kad se podvuce crta, jebacki dobar pevac. Naslanjao se na 1 tradiciju™, a opet bio inovator, doneo nesto svoje i LZ sigurno ne bi bili to sto jesu (ili makar ne u toj meri) da im je pevao neki genercki™ rok pevac (pevac, ne pevac, za druga pacejaha  ).

 

 

Edited August 29, 2020 by Sludge Factory

[Minimoog]

Ma naravno. Pol Stenli iz Kissa je iskovao reč koja opisuje Planta dok nastupa - 'cocksure'. Negde sam čitao da ih je gledao 69 kao klinac na prvom nastupu u Njujorku i kaze da nikad posle toga nije video bend sa više samopouzdanja od njih. 

 

Postoji ona sjajna fotografija sa nekog koncerta gde stoji na bini i potpuno opušteno puši cigaretu dok ga iz publike gleda bar 100,000 ljudi. Kao da nisu tu. 

 

On je stvorio čitavu struju u rok pevanju. Ne znam, Axl, Chris Bell iz Big Star, Bon Scott, Kris Kornel, Geddy Lee, bukvalno ceo hair Rock iz 80ih. 

 

 

 

Edited August 29, 2020 by Minimoog

[Sludge Factory]

Vidi se to samopouzdanje na svim snimcima. Kao stena su. Ono, vladamo svetom i boli nas tuki!

 

[Radoye]

14 hours ago, Minimoog said:

Čitao sam da Kif nikad nije uspeo da svari Led Zeppelin zbog Planta. U nekom intervjuu je pričao da su mu se isprva dopali ali da mu je Plantovo pevanje svaki put upropastilo doživljaj. 

 

Zna Keith sta prica.

 

Zamisli recimo Rock and Roll od Led Zepp sa Iggyjem na vokalu umesto Planta. Lagano kandidat za najbolju pesmu univerzuma svih vremena plus dve paralelne dimenzije.

[Minimoog]

Pa dobro, jbg, Iggy je već bio u bendu sa kojim je mogao da konkuriše za najbolju pesmu svih vremena. Stooges imaju savršen niz. Tri savršena albuma plus jedan od najboljih Live-ova svih vremena. Pored njih ja mogu da se setim jos svega nekoliko autora koji nemaju slab momenat: Bitlsi, Nick Drake, Velvet Underground, Smiths, Joy Division, Nirvana. I kod nas Disciplina iz YU faze 

 

Ja Planta jako volim, jbg. On predstavlja kontratezu Bonamovom lupaju. Ne bih mogao da zamislim da te pesme peva neko drugi. Za Led Zep sam jedno vreme mislio da su najbolji bend u univerzumu svih vremena

 

 

[Minimoog]

Izvinjavam se, Hendriks i Badi Holi I Gram Parsons. 

 

Springstin kaže da je negde krajem 80-ih razmišljao da se ubije. Da se, ne daj boze, to desilo i on bi bio na ovoj mračnoj listi.. 

Edited August 30, 2020 by Minimoog

[Radoye]

45 minutes ago, Minimoog said:

Pa dobro, jbg, Iggy je već bio u bendu sa kojim je mogao da konkuriše za najbolju pesmu svih vremena.

 

 

Ne da konkurise nego nema konkurenciju.

[Sludge Factory]

57 minutes ago, Minimoog said:

Za Led Zep sam jedno vreme mislio da su najbolji bend u univerzumu svih vremena

 

Pa i jesu 

[Reaktor]

vas dvojica izgleda niste čuli Spinal Tap

[Sludge Factory]

[Minimoog]

'Lick my love pump!'

[Filozof manijak]

Jel Tool-ov Salival spada u live albume?

[Minimoog]

Ne znamo moramo da izguglamo 

- Jeste, ali izgleda neki čudni anti-pasti.. 

[Gojko & Stojko]

On 29.8.2020. at 6:33, Minimoog said:

Na zalost, danas se do muzike dolazi prelako. Kad kazem "prelako" mislim da postoje ploce i nastupi koji jednostavno ne bi trebalo da su tako lako dostupni svima. Za neke od njih  bi covek bi trebalo da se malo pomuci, ili da do njih dodje nekim neocekivanim spletom okolnosti, ili nakon dosta izucavanja i traganja otkrije nesto od velike vrednosti.

 

Na primer, danas, svaki papak moze na yotube-u da pronadje Swans Live in UK iz 1986 tako sto, ne znam, natrci na podatak o ovom koncertu na nekoj uvrnutoj listologiji, gde li... Isto vazi i za "Beware of the Dog" Hound Dog Taylora, ili "Metallic KO" Stoogesa. Jebes ga, to nisu stvari na koje bi svaki papak trebalo da moze tako lako da natrci. Iskreno, voleo bih da takve stvari nekako ostanu skrivene i tesko dostupne, u uskom krugu onih koji razumeju sta one znace i predstavljaju. Ali jbg, sto kazu "opinions are like assholes,,,,".

 

Ono sto je meni zanimljivo, narocito u ova sugava vremena kad zivi nastupi polako odlaze u proslost, je gde prestaje zivi nastup a gde pocinje live album? Sad, razlika je ocigledna,  live album je mnogo vise od snimljenog zivog nastupa. To je produkcijski zahvat koji se kompilira od vise razlicitih koncerata koji se namenski izvode za potrebe snimanja live-a. U post produkciji se brise pozadinski sum, dosnimavaju citave deonice i instrumenti, nasnimavaju sola, brise zvuk publike, ili cak dodaje potpuno nova publika... bas gitara na zivim nastupima, tipicno, izlazi narocito mutno pa se tu svi posebno jebavaju, itd.

 

Ali postoje nastupi gde ta granica nije tako jasna, a moj omiljeni je snimak Josepha Spence-a, karipskog folk gitariste, koji su na Bahamima 1958 godine napravili istrazivaci Smithsonian Folkwaysa. U to vreme Smithsonianovi istrazivaci su snimali umetnike bukvalno gde ih zateknu. Lomax je tako Leadbellyja snimio u zatvoru. Spence-a su snimali na tremu neke udzerice u kraju koji je bio vise nego bedno siromasan. Na pocetku tu su samo Spence i magnetofon ali se uskoro iskupe prolaznici i to se do kraja snimka pretvori u live. 

 

Legenda kaze da su ljudi is Folkwaysa dosli na neko siromasno Bahamsko ostrvo, u potrazi za lokalnim muzicarima, a da su na Spencea naisli sasvim slucajno, u prolazu, dok svira grupi nekakvih zidara koji su tu nesto gradili. I on je sam bio zidar, pa je seo da se odmori, a od gitare se nikad nije razdvajao. To sto je Spence tog dana izveo je po meni jedan od najboljih zivih nastupa ikad snimljenih. Prvo, njegova muzika brise razliku izmedju, bluesa, folka i kalipsa. Ostrvska muzika je po pravilu izolovana, i nastaje u sopstvenom mikrookruzenju. Ali Spence nema svest o "zanru" kao takvom. On to zove "pesme".

 

Mislim da nigde nisam cuo tako majstorsko koriscenje "namerne greske" u izvodjenju kao kod njega. Covek krklja, mrmlja, jeci i zapeva, neprekidno dok svira i izgleda da nije ni svestan toga. Kod njega muzika dolazi jednako iz podsvesti kao i iz svesti. Stihovi ulaze i izlaze iz izvodjenja intuitivno. Pesma nema strukturu, u pitanju su potpune improvizacije ciji je da stvore dobro raspolozenje. Zapocne sa naizgled jednostavnom, veselom, gotovo decjom melodijom dok lupa nogom o pod i onda je razvije u raspsodiju, u cudo. Ritmicki, ovo su neke od najslozenijih muzickih struktura koju sam ikada cuo. Neke zene mu dobacuju dok svira i on se sve vreme sali sa njima. Na kraju, je i otisao sa njima, seo malo dalje i nastavio da svira. 

 

Joseph Spence za Smithsonian Folkways iz 1958 godine je jedan od albuma za koje mislim da coveku ne bi trebali da padnu u krilo tako lako. Ali vremena su kokuzna, pa eto da podelim malo vedre i dobrocudne muzike i sa vama nadrkanim prdonjama,. Mozda nije na odmet..

Podsetio si me ovde na dokumentarni film o najvećem od svih skupljača ploča za koga sam ikad čuo - Džou Busardu, privatnom ekvivalentu Smitsonijana. Film se zove "Desperate Man Blues" i za divno čudo napravili su ga Australijanci. Čovek ima hiljade i hiljade sedamdeset osmica i o nekima iz svoje kolekcije koje su mu najdraže priča nekako ovako. Preporučujem film, zbog muzike, zbog zaraznog Džoovog entuzijazma, zbog opisa potrage za izgubljenim sedamdeset osmicama, kao i zbog Džoovog opisa (američke) rok muzike 

 

Nazad na temu

 

 

Share & Enjoy

[Gojko & Stojko]

On 29.8.2020. at 9:42, Indy said:

Ja ne znam ni jedan "uspesni" odlazak u klasicnu muziku (u obratnom smeru, ima uspeha.) Moj sada mozda br. 1 (po onome koliko cesto ga slusam) jazz klavirista (Brad Mehldau) ima tu istu sklonost - i sto je najsmesnije, ja vrlo rado slusam njegovog Bacha. Ali, praaaaaaaavi ljubitelji klasike ga nikad nece priznati kao relevantnog.

Ne znam za bolje klasične trubače od Vintona Marsalisa i našeg Džejmsa Morisona. Baš me interesuje ko je to bio uspešan u suprotnom smeru (osim ako tu ne računaš samog Marsalisa), ja sam jednom kupio album Najdžela Kenedija gde je pokušavao da svira džez i to me je dosada odučilo od sličnih eksperimenata.

 

SaE