Igr(ic)e su umetnost ili nisu, nastavlja se

[Krampa]

a najace da se u rl zoves nesto tipa konstantin hadziprodanovic, il tako neki fensi fazon

 

@г. Константин Хаџи Продановић

Хајде да кренем од овог што си друго написао иако је и оно прво јако занимљиво.

 

Игре су много широко поље и пази се тврдњи да нешто не могу или нешто нису. Мајнкрафт, можда најпознатија игра последњих пар година, руши ту предрасуду да си по правилу увек заробљен у истом, предефинисаном свету, али нас одводи на погрешан траг јер ми се чини да и ти, као и добри Калигула, доживљавате играче као уметнике, а игре као техничко помагало које може да буде лепо али има практичну сврху. Отприлике као пто би у неком атељеу рекли "баш је лепо уређено и одлично је светло". Ја се са тим не слажем: за мене је игра уметничко дело, а играч је посматрач. Хајде да се сложим и да у неким случајевима чак и играч својим акцијама помаже стварање те уметности, али такви експерименти су у позоришту (да публика учествује у представи и усмерава је) прилично уобичајени већ минимум педесет година.

 

problem je sto zelis jasan i glasan odgovor na svoje pitanje da li su igre umetnost kao sto si pitao za film. jednostavo je nemoguce odgovoriti na to. vidjeli smo  da cak moma (sto je za drugu pricu) ima problem sa klasifikacijom igara.  

 

 

 

да и ти, као и добри Калигула, доживљавате играче као уметнике, а игре као техничко помагало које може да буде лепо али има практичну сврху. Отприлике као пто би у неком атељеу рекли "баш је лепо уређено и одлично је светло".

 

ako je nesto lepo a ima i prakticnu svrhu onda vise pripada dizajnu nego umetnosti. mislim da smo generalno daleko jedan od drugog u ovoj prici. daleko koliko kaligula i ja o shvatanju umetnosti.

Edited November 2, 2015 by Krampa

[ultra plasticni]

Meni si igrice vise kao patenti

[Krampa]

Meni si igrice vise kao patenti

 

 ili industrijska proizvodnja niskih emocija

[Прслин]

problem je sto zelis jasan i glasan odgovor na svoje pitanje da li su igre umetnost kao sto si pitao za film. jednostavo je nemoguce odgovoriti na to. vidjeli smo  da cak moma (sto je za drugu pricu) ima problem sa klasifikacijom igara.  

 

ako je nesto lepo a ima i prakticnu svrhu onda vise pripada dizajnu nego umetnosti. mislim da smo generalno daleko jedan od drugog u ovoj prici. daleko koliko kaligula i ja o shvatanju umetnosti.

Не желим јасан одговор јер сам јасан одговор ја дао и тиме показао да је не само могуће, већ и врло лако.

 

Желим да се ви који не знате довољно о играма заинтересујете да чујете нешто о њима и да вас то што чујете можда заинтересује да откријете још нешто лепо и занимљиво у овом иначе врло шугавом свету.

 

Неке игре немају никакву практичну сврху. Неке немају дефинисана правила и потпуно су усмерена ка буђењу неког осећања. Неке су ружне. Неке су спорт. Баш их је много и клинци данас не желе више да порасту и лете на Месец, снимају филмове или цртају стрипове. Скоро сви хоће да праве игре. И знаш шта? То траје већ десет година и почели су да стижу ти момци и девојке који свој израз траже кроз нови медиј. Пропустићеш много добру журку ако не отвориш та врата. :)

[Krampa]

nemam ja nista protiv igara i da se uvrste u umetnost kao takve ali mi je tesko vidjeti (trentno) kako i zasto. tvoji argumenti nisu previse jaki jbg.

Edited November 2, 2015 by Krampa

[Прслин]

Не знам на које од мојих аргумената мислиш.

 

Ове које сам ти дао у прошлом посту ниси могао да провериш за ових пар минута пре него пто си их отписао као "не превише јаке". Али, добро. Можда би да теоретишеш. Може.

 

Део неспоразума потиче од различитих тумачења термина τέχνη и робовања буквалном схватању уметности на начин на који су је схватали у Старој Грчкој. Или од недовољно буквалног, јер је Аристотел - ако се добро сећам - вајаре и обућаре стављао у исту раван, а Платон песнике сматрао за највеће кваритеље поштених грчких домаћина и света уопште.

 

Моја је позиција једноставнија, јер за разумевање игара не користим Никомахову етику, већ Поетику. Шта ћу, волим причу као такву, а не волим да ја домаштавам дефиниције уметности када су неки мало паметнији од мене то већ обавили.

 

Ево како то изгледа на примеру The Last of Us, игре коју сам већ спомињао. Аристотел, говорећи о трагедији, каже да је она подражавање озбиљне и завршене радње. Да, дефинитивно: спашавање света и одрастање је дефинитивно озбиљна радња, а и заврши се после стотинак сати. Следеће је да има одређену величину. Добро, пожурио сам са оних стотинак сати, ефектније би било да сам то сада споменуо. :( После тога се каже да је говор отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима. О, да! Вероватно највећи број добро написаних индобро одглумљених ликова, мада има и неких који нису отмени али су зато посебни за све паре. Аристотел онда каже да се то обавља лицима које делају, а не приповедају. Делају - игра, јес! На крају најважније: све то заједно изазива страх и сажаљење и тиме те афекте прочишћава из БигВладе и других.

 

Трагедија је уметност, поштовани г. Константине Хаџи Продановићу. The Last of Us је трагедија.

 

Каубој и пластични ар он јор сајд, бат ју луз коз лавбл Аристотел из он мајн. ;)

[onamonamo]

svaka igra je ogranicena odredjenim skriptom i pricom. nije vazno da li igras CS na serveru koji ima 60 ili 30 ljudi, vi ste kao korisnici uvijek podeljeni na teroriste i pandure (ili sta vec). ti sada mozes praviti kombinacije kao npr. da igraju klanovi, igras protiv botova, fri server ili sta vec ima. mozete se dogovoriti da crtate tagove po pustinji sve dok vreme ne istece pa izvrsite koliktivno samoubistvo. uvijek si u istoj prici. ono sto moze biti interesantno je vrsta rolpleja koju nudi odredjeni CS setap. ljudi se drugacije ponasaju kada iraju protiv botova, klanova ili recimo korisinka koji su mladji 25 godina od njih. taj rolplej je nesto sto igra proizvodi a moze se koristiti u umetnosti. znam da postoje mnogo kompleksnije igre sa mnogo sirom pricom nego CS ali si po pravilu uvijek zarobljen u predefinisanom svijetu. umetnost radi upravo na drugom principu.

 

svako umetnicko delo je ograniceno samim sobom, ako je to kriterujum, onda umetnost postoji samo u trenutku stvaranja, i zavrsava se zavrsetkom dela. tada postaje proizvod koji je ogranicen samim sobom.

to vazi iz za slike i muziku i knjige, vazi i za igre. npr. onog trenutka kad je slika naslikana ona je postala ogranicena svojim dimenzijama, upotrebljenim bojama, formiranom kompozicijom, pesma je postala ogranicena upotrebljenim notama, roman ispricanom pricom. isti je slucaj i sa igrom, postala je ogranicena skriptom i pricom, kako si rekao, ali tek po zavrsetku pravljenja, dok se pravila bila je neogranicena (uslovno govoreci, ali nista ogranicenija nego slika )

[eumeswil]

22 strane, lebe mekani.

[aram]

a kako su film ili slikarstvo jednosmerni?

ne razumem, kako je gledanje necega visesmerna komunikacija? da li slika reaguje nekako u zavisnosti od toga ko je posmatra?

[Dionysos]

da li slika reaguje

 

ако си на есиду, да

 

али рекао бих да се мало запетљао крампа, рећи да је игра ограничена причом, а филм није, је бесмислено, ако ишта игрице су ту много флексибилније од филма... али добро пре тога смо имали примедбу да игрице нису уметност зато што су нелинеарне, тј. не прате једну причу... у одређеним тренуцима се овде аргументи зашто игрице нису уметност своде на то да се траже разлике у односу на оно што дискутанти сматрају уметношћу и онда се сама разлика наводи као аргумент зашто игра не може бити уметност, што је, јелте, бесмислено

Edited November 3, 2015 by Dionysos

[Dionysos]

један пример причања емотивне приче кроз игрицу

 

https://www.youtube.com/watch?v=MP8q5F6dFqQ

[Caligula]

Моја је позиција једноставнија, јер за разумевање игара не користим Никомахову етику, већ Поетику. Шта ћу, волим причу као такву

 

Recimo da sam niz slova u knjizi koja se zove "Tunel" procitao nekoliko puta. Isto vazi i za niz slova pod imenom "Zlocin i Kazna", ili "Stranac", da ne nabrajam dalje.

 

Iako su slova stavljena uvek u isti raspored, ja sam taj raspored zainteresovano prosao nekoliko puta: pri tom, iako se raspored slova nije menjao, ja sam se menjao pod uticajem tog rasporeda zato sto ga je pisac bas tako postavio.

 

To je umetnost i taj pisac je umetnik.

 

Igrice nude upravo suprotno: odredjen broj kombinacija po kojima mozes da tumaras kao gluva kucka vodjen primarnim impulsima, sveden na nerv koji tipski reaguje, brze ili sporije. Nikada sled tvojih radnji nece biti isti dok gledas u ekran, uvek ce se makar i za nijansu razlikovati. Igra ce se pod tvojim delovanjem poslusno menjati u ogranicenom okviru svojih varijabila a ti se neces promeniti ich, sem sto ces biti par sati stariji posle gasenja konzole.

 

Nemojte ljudi uporedjivati sposobnost pisca, slikara ili reditelja koji vam fiksiranom formom uvek iznova menja iskustvo i ugao gledanja na svet sa sposobnoscu programera i game developera da vam varijabilnim sirotinjskim igralistem drazi ganglije. Nema to blage veze jedno sa drugim.

Edited November 3, 2015 by Caligula

[Ayatollah]

Kao neko ko igra igre još od ranih osamdesetih i ZX Spectruma (tuđeg) i C64 (svog), u potpunosti sam uveren da igre jesu umetnost, ali samo pojedine igre, a ne sve. Kao što 95 % filmova, 95 % literature i 95 % muzike koji se produciraju predstavljaju običan komercijalni treš namenjen zgrtanju para autorima / producentima, i ništa drugo, tako i barem 95 % igara predstavlja to isto. Ipak, postoji i onih 5 % koji imaju određenu dodatnu vrednost koja je veća od prostog skupa reči, tonova, slika ili programskih linija koji sačinjavaju to delo.

 

Jedini razlog zbog kojeg se igrama to osporava jeste konzervativizam, odnosno činjenica da je u pitanju novi medij preko kojeg se može komunicirati, a koji je a priori doživljen kao neozbiljan i dečiji. Čini mi se da su sličan trnoviti put prošli i drugi moderni mediji ili pravci izražavanja, poput stripova ili SF literature, pa i filma, pa danas niko normalan ne osporava izvesnu umetničku vrednost njihovim najboljim predstavnicima. Ista stvar je i za igre, moraće da malo da ostare da bi nekim njihovim klasicima bila široko priznata umetnička vrednost.

 

Mnogo spominjani Planescape : Torment je pravi primer toga - ispratiti sudbinu Nameless One-a, i misliti kako je ona umetnički nebitna i bezvredna je potpuni diletantizam. Upravo sam pre neki dan gledao Angel's Heart, koji ima donekle sličnu priču, i pomislio kako je radnja u PS : T znatno dublja, emotivnija i mnogo više tera na razmišljanje i analizu, iako Angel's Heart nije baš petparački film. Ovakvih primera ima jako puno, npr. Fallout ili Mask of the Betrayer, ali su oni slabo poznati većini ljudi. Igre se percipiraju kroz PES, Super Maria i druge naslove koji služe za razbibrigu, a pravi biseri često ostaju nepoznati.

[Krampa]

Можда би да теоретишеш. Може.

 

τέχνη  Старој Грчкој Аристотел  Платон  Никомахову етику Поетику

 

 

zasto si se zaustavio na aristotelu i platonu? mora biti jos neko da se bavio tom problematikom...

[radisa]

Kao neko ko igra igre još od ranih osamdesetih i ZX Spectruma (tuđeg) i C64 (svog), u potpunosti sam uveren da igre jesu umetnost, ali samo pojedine igre, a ne sve. Kao što 95 % filmova, 95 % literature i 95 % muzike koji se produciraju predstavljaju običan komercijalni treš namenjen zgrtanju para autorima / producentima, i ništa drugo, tako i barem 95 % igara predstavlja to isto. Ipak, postoji i onih 5 % koji imaju određenu dodatnu vrednost koja je veća od prostog skupa reči, tonova, slika ili programskih linija koji sačinjavaju to delo.

 

Jedini razlog zbog kojeg se igrama to osporava jeste konzervativizam, odnosno činjenica da je u pitanju novi medij preko kojeg se može komunicirati, a koji je a priori doživljen kao neozbiljan i dečiji. Čini mi se da su sličan trnoviti put prošli i drugi moderni mediji ili pravci izražavanja, poput stripova ili SF literature, pa i filma, pa danas niko normalan ne osporava izvesnu umetničku vrednost njihovim najboljim predstavnicima. Ista stvar je i za igre, moraće da malo da ostare da bi nekim njihovim klasicima bila široko priznata umetnička vrednost.

 

Mnogo spominjani Planescape : Torment je pravi primer toga - ispratiti sudbinu Nameless One-a, i misliti kako je ona umetnički nebitna i bezvredna je potpuni diletantizam. Upravo sam pre neki dan gledao Angel's Heart, koji ima donekle sličnu priču, i pomislio kako je radnja u PS : T znatno dublja, emotivnija i mnogo više tera na razmišljanje i analizu, iako Angel's Heart nije baš petparački film. Ovakvih primera ima jako puno, npr. Fallout ili Mask of the Betrayer, ali su oni slabo poznati većini ljudi. Igre se percipiraju kroz PES, Super Maria i druge naslove koji služe za razbibrigu, a pravi biseri često ostaju nepoznati.

+1 na sve, odlično objašnjeno...