Q&A

[MancMellow]

"ajte krenite od najstarijeg dokumenta pa polako u celosti...".

 

zamišljam to :D

[Prospero]

Zamisli međuopštinski arhiv koji digitalizuje (ako digitalizuje) na skeneru od ispod 100 evra, koristi neki Free 2 PDF i Adobe Reader, bez Abbyy-olikog softvera za OCR, za TIFF format nema mesta na hardu pa sve ide u neki krš JPG a novi dokumenti samo pristižu.

 

Za taj Big Data posao radi samo ovaj alat:

 

 

da se spreči neka alergija ili gljivična zaraza...

[MancMellow]

:D

[hazard]

Zamisli međuopštinski arhiv koji digitalizuje (ako digitalizuje) na skeneru od ispod 100 evra, koristi neki Free 2 PDF i Adobe Reader, bez Abbyy-olikog softvera za OCR, za TIFF format nema mesta na hardu pa sve ide u neki krš JPG a novi dokumenti samo pristižu.

 

Za taj Big Data posao radi samo ovaj alat:

 

Odlicna tema za neku doktorsku disertaciju o data mining-u. Ili njih desetak :D

[vathra]

Šta će da koriste u arhivu dok ne digitalizuju građu? To je vrlo "pešački posao", kod nas se radi parcijalno, po zanimljivijim/važnijim fondovima ili po političkoj poterbi, a nigde nema "ajte krenite od najstarijeg dokumenta pa polako u celosti...".

Ако су ми добро пренели, АВИИ (Архив војно историјског института) је кренуо тако, прошле године су догурали до Другог светског рата и врло се обрадовали јер су напокон стигли до стандардних формата папира...

 

Ево једног модерног сајта

www.fold3.com

Сајт је намењен онима који истражују породично стабло.

Имају делимичне колекције из америчке историје, са јако добро урађеном претрагом.

Било би јако лепо кад би код нас почели овако да праве сајтове...

[Prospero]

To je sada Vojni arhiv, i vrlo labavo su vezani za bivši VII (sada Institut za strastegijske studije).
 
Njihov posao oko digitalizacije je pomalo specifičan:
 

27.10.2014

Дигитализација


Процес дигитализације започет је у сарадњи са Институтом Џеферсон (www.jeffersoninst.org) током 2006. године уз несебичну подршку Краљевине Норвешке. У том периоду је:

• израђен софтвер ADA (Archive Digitization Application) за управљање процесом скенирања, уношења метаподатака и смештаја дигитализоване архивске грађе на сервер,
• формиранa дигитална читаоница за приступ дигитализованој архивског грађи и
• унапређена безбедност простора за дигитализацију и дигитализоване архивске грађе увођењем видео надзора и приступних идентификационих картица за све кориснике дигиталне читаонице.
На овај начин створени су трајни услови за конитинурани процес дигитализације за читав систем Министарства одбране и Војске Србије у Војном архиву као дигиталном центру, уз комплетну техничку опрему и стручно особље Архива.

Дигитализовано је око 4 милиона докумената. Дигитализацијом је обухваћена најстарија архивска грађа и грађа која је оштећена или у лошем стању, те се иста не издаје на коришћење осим у дигиталном облику како би се заштитила од даљег пропадања.

 
Zli jezici daju i neke detalje:
 

 

...

Уговор о донацији између Министарства одбране Републике Србије и „Института Џеферсон“ 12. јуна 2007. године потписали су пуковник Драган Крсмановић, директор Војног архива, и Биљана Преснал, директорка финансија у „Институту Џеферсон“. Аутор је дошао до интегралне копије овог уговора у чијој преамбули се наводи да је његово закључење резултирало „на основу досадашње успешне сарадње у оквиру реформе сектора одбране“ између уговорних страна. У преамбули такође стоји да је циљ овог уговора да се „обезбеде што повољнији услови за рад у Војном архиву Министарства одбране“ и то имајући у виду да је „Институт Џеферсон развио софтвер са специјалним карактеристикама Војног архива под називом ADA (Archive Digitalization Application e-Примена дигитализације архива)“.
 
Чланом 1 уговора прецизирано је да уговорне стране закључују уговор „ради брже, потпуније и квалитетније дигитализације (преношење у електронски дигитализовани запис) архивских информативних средстава и архивске грађе Војног архива“. Предмет уговора је регулисан чланом 2 у коме се наводи да ће „Институт Џеферсон“ као предмет донације обезбедити неопходну опрему за дигитализацију и комфоран рад људства на процесу дигитализације (према тачно утврђеним спецификацијама), коју ће предати у посед и својину Министарству одбране без накнаде. Поред тога, „доброчинитељ“ се обавезао да Министарству одбране обезбеди и новчана средства за покривање „осталих трошкова“, софтвер ADA који „бесплатно уступа на трајно коришћење“, али и обавезу да „обучи и оспособи припаднике Министарства одбране за одржавање софтвера ADA“. Вредност ове донације је дефинисана чланом 3 уговора и она износи 185.000 долара, док су се уговорне стране чланом 5 споразумеле да Министарство одбране донирану опрему «одржава о свом трошку“ и користити је „искључиво за дигитализацију архивске грађе“.
 
Што се тиче ауторског права на софтвер ADA, чланом 4 уговора је усаглашено да то право задржава „Институт Џеферсон“, а да Министарство одбране овај програм не може изнајмљивати, продавати или уступати другим лицима, односно другим органима са накнадом или без накнаде. Чланом 6 уговора дефинисано је да само обучена лица, запослена у Министарству одбране, могу одржавати електронску опрему и софтвер, док друга лица „немају право приступа електронској опреми за дигитализацију као ни софтверу ADA“. Истим чланом се оставља простор да „уколико се укаже потреба, на писмени захтев Министарства одбране, представник Џеферсон института може у својству консултанта пружити стручну помоћ Министарству одбране у реализацији предметног уговора“. Дакле, у овом случају уговор као писани акт који ближе уређује међусобна права и обавезе које су уговорне стране усагласиле, не даје нам праве информације о томе шта се заправо крије иза ове бесповратне помоћи наших старих и добро познатих „доброчинитеља“ са Запада.

Управо овакву „помоћ пријатеља“ многе „демократе“ у Србији вероватно поздрављају и у њој не виде ништа лоше и то из два разлога. Први  разлог је тај што би се могло рећи да донацију сматрају плодом своје „успешне“ политике, а други разлог је  што документацију која се налази у Војном архиву Србије заиста треба дигитализовати како би се спречило њено даље губљење и пропадање. Здрав разум се слаже са овим другим разлогом јер је дигитализација војног архива вишеструко корисна, међутим, здрав разум не може да прихвати нити може да оправда чињеницу да „демократски“ режим у ту сврху просјачи новац са Запада. Несхватљиво је да у оквиру буџета Републике Србије није било могуће планирати и издвојити незнатна финансијска средства у износу од 185.000 долара, колико износи вредност стране донације за отпочињање процес дигитализације. За ову намену новца у буџету нема, док смо с друге стране  у прилици да се свакодневно информишемо о ненаменском и незаконитом расипању на стотине милиона динара буџетских средстава државних органа.
 
Међутим, право је питање да ли се овде ради искључиво о лицемерју режима који не жели да обезбеди средства у буџету за ову намену или је реч о некаквим другим и вишим интересима „донатора“ због којих је уговор о донацији потписан. То знају само они који учествују у овоме. Нама једино преостаје да анализирамо штуре договоре до којих смо дошли у Министарству одбране, као и да видимо по каквим је то активностима препознатљив „донатор“, тј. Институт Џеферсон из САД-а.
 
Донатор или мач са две оштрице?

О разјашњењу свих спорних детаља у вези са дигитализацијом, који би могли бити интересантни за јавност у Србији, аутор је још у јуну 2008. године покушао да добије одговоре у Министарству одбранe. Тако је сазнао да је од 36 милиона страница војних докумената до 26. јула 2008. године скенирано 3,2 одсто укупног материјала – архивске грађе која је складиштена у Војном архиву Србије. На питање колико је новца утрошено за ову намену, уз образложење да је реч о донаторским средствима, добијен је одговор да „Војни архив нема увид у трошкове који су до сада остварени, нити има спецификацију трошкова за наредни период“. У одговору Министарства одбране се наводи да ће трошкови за државни буџет настати „престанком донације (крај 2008. године), када Војни архив треба да настави сам са дигитализацијом  у ком случају се могу очекивати трошкови за: одржавање опреме и финансирање лица која су ангажована на пословима скенирања (2 официра, 2 лица са всс, 3 лица са ссс и 15 лица по уговору о делу или војници на цивилном служењу војног рока)“.

Оно што је ипак најважније у свему овоме, јесте питање ко и како дигитализује наше „војне тајне“ и документа која носе ознаке „поверљиво“ и „строго поверљиво“!? Из Министарства одбране добијен је одговор да „лица запослена у Војном архиву не врше скенирање грађе, већ то чине лица ангажована по уговору о делу преко Џеферсон института која су обучена за скенирање“. За ова лица је према наводима надлежног министарства „извршена безбедносна провера пре него што су дошли да раде, док је у току рада организован видео надзор и непосредан надзор у просторијама где се врши скенирање“. „Тренутно на пројекту дигитализације ради 28 лица, а може се анганжовати 34 лица. Обуку за рад спроводе руководиоци дигитализације, а финансира се из средстава из којих се финансирала и набавка опреме путем донације. Обука траје најдуже један до два дана, обуку пролазе само лица која се ангажују на скенирању, а усавршавање се врши уз непосредан рад“, наводи се у одговору добијеном из Министарства одбране.

Наравно, ове информације нису одговори на питање аутора како се третира скенирање, односно дигитализација поверљивих војних докумената која се налазе у архивској грађи. На наредно питање коме ће на крају бити доступна база дигитализоване архивске грађе, добијен је смо штур одговор да ће „подаци бити доступни лицу које води реферат дигитализације, затим лицима којима се одобри по захтеву истраживање применом прописа који су на снази за коришћење архивске грађе“, док ће база података „бити доступна у складу са упутством о приступању дигиталном делу Војног архива, а по добијању меморијске картице са меморисаним обимом приступа одређеној грађи за истраживање“. Другим речима, база дигитализованих докумената Војног архива Србије биће доступна свакоме, при чему не треба сумњати  да ће стране обавештајне службе имати несметани приступ свим документима, укључујући и оне које  носе ознаку тајности. Уосталом, те исте службе су и до сада имале несметан приступ свој нашој војној документацији, а овако дигитализована база само може да им убрза и олакша посао претраге жељеног документа.
 
Донатор који ће нам доћи главе

У целој овој причи најскандалозније је што је „доброчинитељ“ и „дародавац“ донаторских средстава за дигитализацију војних докумената заправо Институт Џеферсон из САД-а. Овај институт се у јавности до сада помињао у више наврата када је реч о донирању новца и учешћу у реформи сектора одбране наше земље. Примера ради, у марту 2007. године је по други пут у тој години у просторијама Института за стратегијска истраживања Министарства одбране у Београду одржан „Виши курс стратегијског и операционог истраживања“ за припаднике Министарства одбране и Војске Србије. Овај курс је управо организовао Институт Џеферсон уз подршку Амбасаде Канаде у Београду, а предавачи су били страни „стручњаци“. На том курсу, између осталог, учесници су решавали две студије случаја и то у вежбама „Дивља граница“ (борбени поредак Авганистана) и „Стегнута песница“ (војно-политичко доношење одлука о буџету за одбрану и војне структуре).
 
У јулу 2007. године представници Војне академије и Института Џеферсон потписали су уговор вредан 60.000 фунти, а реч је о донацији за увођење брзог интернета у ову војнообразовну установу. Како је јавности тада саопштено, „донација престижног научног института омогућена је залагањем британских војних дипломата“!?
 
Из говора који је управо на Војној академији у Београду у децембру 2006. године пред полазницима семинара „Менаџмент у истраживању“ одржао Роберт Мекдугал, амбасадор Канаде у Београду, могу се наслутити намере „западних ветрова“. Господин Мекдугал је тада као једну од многобројних предности кооперативног међународног приступа националној безбедности истакао следеће: „(…) Глобални приступ такође омогућава партнерима да размене искуства и вештине, да уче једни од других. У том погледу, на пример, Канада је задовољна да ради са војним сектором Србије тако што ће омогућити тренинге у Канади, подржавати семинаре као што је овај, тако што ће водити разговоре о учешћу у мировним мисијама, тако што ће финансирати пројекат дигитализације војних архива, финансирати велике пројекте уништавања мина и на друге начине (…)“. Дакле, овде су потпуно јасне намере америчко-глобалног приступа националној безбедности где Србија, када је реч о „реформи“ сектора одбране, нипошто није изостављена из стратешких планова кројача новог светског поретка.
 

Активност Института Џеферсон у Србији била је и додела награда за најбоље „локалне иницијативе реализоване у 2007.години“, која је 19. јуна 2008. године одржана у свечаној сали Скупштине града Београда. Ову награду је још 2006. године установио Институт Џеферсон, који је  и један од спонзора. Међу члановима жирија за доделу награде 2008. године нашло се одабрано друштво, између осталог: Биљана Преснал, директорка финансија у Институту Џеферсон (потписница уговора о донацији за дигитализацију), Миљенко Дерета, извршни директор „Грађанских иницијатива“ и Соња Лихт, председница Фонда за политичку изузетност.

...

 
neću da stavljam linak ka tabloidnom mediju,

 

[vathra]

To je sada Vojni arhiv, i vrlo labavo su vezani za bivši VII (sada Institut za strastegijske studije).

 

Njihov posao oko digitalizacije je pomalo specifičan:

 

Зли језици су могли да кажу да су и пре дигитализације доброчинитељи имали приступ осетљивој грађи. 

 

Ја се као потенцијални корисник надам да ћу кроз коју годину да без мрдања дупета до Жаркова у радно време моћи да прегледам шта ме занима.

[Dr Arslanagić]

Где бих могао да видим списак амбасадора Краљевине СХС/Југославије у Пољској?

[Dr Arslanagić]

Davaite neku literaturu u Radio-Moskvi

[Malvo]

ima li neku studiju smilje marjanović dušanić "vladarska ideologija nemanjića" u pdf-u? po bibliotekama ili nema, ili ne daju da se iznosi.

[Prospero]

Hm, ne. :(

[Malvo]

a ništa, čemu služe pametni telefoni -_- nadam se da ću uspeti ranom zorom, ne volim kad me ljudi čudno gledaju.

[gospa buba]

e, deca. uchi se renesansa, leonardo i drugari. i sad, leonardo se zvao kako se zvao zvanichno, leonardo sin pjetra iz vinche, ili kako vec... i sad negde na netu u tekstu kaze da je to sve bilo pre neke/nekih konvencija o imenima (naming convention). treba da saznamo neshto vishe o tome, o konvenciji, a da ne bude iz 15 dokumenata, ipak je to sedmi razred. ili neki opshtiji pregled kako su se ljudi nazivali u to doba.

 

moze i u 3 reda, ako neko zna ^_^

[Dr Arslanagić]

link

[gospa buba]

link

:o kakav si ti meni kralj! nece bit mesta u dnevniku do polugodishta :D