Zašto se Jugoslavija/SFRJ zaista raspala

[Anduril]

I to je tačno, ali tu postoji jedna začkoljica, Albanci nisu želeli da žive u SRJ. Uprkos odluci Badinterove komisije da su sastavni delovi federacije samo republike kao etnonacionalne države i da pravo na samoopredeljenje narodi ostvaruju u okviru njih, a da su pokrajine etničke autonomije i stoga nemaju pravo na samoopredeljenje, Albanci su odmah posle Slovenije i Hrvatske 1990. godine u Skupštini Kosova doneli odluku o proglašenju suverenosti i nezavisnosti Republike Kosovo, na šta je skupština Srbije reagovala raspuštanjem kosovske skupštine.

Albanci nikada nisu hteli da priznaju suverenost Srbije na Kosovu, bojkotovali izbore, povukli se iz svih institucija, dopustili Miloševićevoj vlasti da ih teroriše i krenuli da se spremaju za rat, gledajući na svaki način da konflikt internacionalizuju. Tako su sami izabrali, a tu ima malo mesta za kompromis.

 

Ne ulazim u to ko je sta zeleo nego u stanje na terenu kada pricamo o odnosu drzava-gradjanin. 

Taj odnos je u SFRJ 74.-89. bio svakako demokratskiji od odnosa od 89. ne samo na Kosovu nego sire bez obzira na pravo glasa.

 

Položaj pokrajina je bio definisan kao "и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова које су у саставу Социјалистичке Републике Србије", a njihov položaj u odnosu na Srbiju u praksi je već ranije bio ocenjen kao neustavan.

Sednica CK SKJ 23. i 29. jula 1985. - to su oni što su još uvek kreirali pravile igre - donosi "Stavove o aktuelnim pitanjima ostvarivanja odnosa na kojima se zasniva jedinstvo i zajedništvo u SR Srbiji", a koji su rekli da "konstituisanje i funkcionsianje SR Srbije kao državne i samoupravne zajednice postavlja se kao važno pitanje prava srpskog naroda da formira svoju državu kao i drugi narodi u SFRJ, koje nije do kraja ostvareno, jer nije u praksi dosledno realizovan ustavni princip da su pokrajine u sastavu Srbije..." To je godinu dana pre pojave Miloševića na čelu SKS.

To su dakle bila pravila igre, a pravila su kršena u praksi od strane pokrajina više od 10 godina i to je moralo biti korigovano jer ništa nije svetije od poštovanja pravila. A pošto krišioci pravila nisu blagoizvoleli da ih se sami pridržavaju to su morali biti privedeni k poznaniju ustavnog prava. Tough luck.

Ko je 71/72. birao Titove pudlici u Hrvatskoj i Srbiji postavljene umesto starih rukovodstava- niko. Pravno nasilje federacije nad 2 republike, gde je tu pluralizam, poštovanje pravila (koja su tada pravila važila, da federacija može da smenjuje rukovodstva i hiljade ljudi izbacuje sa posla jer nisu po volji nekome ko je već 25 godina bio na vlasti samo zato što je 25 godina ranije bio ratni vođa? Pa jel to lepo?    )

 

Ne govorimo o nekakvim legalistickim pravilima igre nego o osnovnom politickom legitimitetu vs. politicko i fizicko nasilje koje je bilo bez legitimiteta u celoj SFRJ. Dakle, pravilima igre u politickom smislu koja su vladala tada u okviru sistema ali i sire u Evropi.

To sto je nekakvo lokalno rukovodstvo u Srbiji ili Hrvatskoj smenjeno od strane onih koji su ga i postavili ili pravljenje pokrajina koje su istorijski bile zasebne celine, se ne moze porediti sa slanjem UDBE i demonstrananta da se organizuju prevrati po federaciji a na kraju i rat.

Milosevic (ili deo SKS oko njega) jednostavno nije bio institucija kao Tito sa celom tom partijom prvoboraca u svakoj republici. Babe i zabe.

On je bio vise klasicni Platonov aristokrata koji pomocu ulice zbacuje vladajucu aristokratiju da uspostavi novu tiraniju.

[MancMellow]

 

Milosevic (ili deo SKS oko njega) jednostavno nije bio institucija kao Tito sa celom tom partijom prvoboraca u svakoj republici. 

 

Recimo Kočom Popovićem. Na primer. 

 

Meni stvarno nije jasno kako kao bilo kakav liberal možeš da pišeš ovako nešto. Kakav fakin "legitimitet" koji proizilazi iz prvoborstva pre 30 godina, o čemu se radi? Nisu to neka "lokalna rukovodstva", to su dve najvažnije republike u Jugoslaviji. 

[vathra]

Pa ne.

 

Najbolje da sad tumačimo početak nemačke okupacije kao laissez faire stanje u kome su se ustaše kroz fer plej borbu pokazale kao grupa sa najvećom podrškom među Hrvatima, dok su u stvari bili ciljano instalirani od strane okupatora.

 

Efektivno - oduzmi iz rata ustaško ludovanje i šire posledice (npr reaktivnu egzistencijalnu paniku među raznoraznim srpskim političarima/vojnicima, a što je dodatno podgrevalo etničku retorziju sa srpske strane kad se ukazala prilika) i ostaje ti relativno malobrojni inter-etnički sukob - ostaje ti tenzija sa Albancima mada to nije porodilo nikakve spektakularne zločine ni tada, ostaće retorzija prema Bošnjacima po Sandžaku, Bosni i CG mada bih rekao da je to dobrim delom posledica i ove gorenavedene egzistencijalne panike, ostaje možda faktor Nemaca i Italijana i to je u suštini to.

 

Kumulativno - to bi bilo međuetničko sranje nekoliko redova veličina manje od onog koje se realno dogodilo, te bi i sećanje na rat, a time i percepcija "održivosti" bila ipak znatno drugačija.

 

За потпуни бесмисао убијања по Југославији би било занимљиво обрадити један од етнички измешанијих крајева Југославије, тамо на тромеђи БиХ, ЦГ и Србије.

У кратким цртама:

- Са окупацијом почињу усташки злочини над Србима. Како написа Просперо, нико није очекивао тако нешто и огроман број људи је убијен практично без отпора и борбе

- устанак почиње прво спонтано против усташког терора, а затим и под командом партизана и четника

- Италијани користе устанак у НДХ да би проширили своју окупациону зону, а онда сарађују са једним делом устаника (четницима), као противтежа комунистичким партизанима и усташама

- четници који су под италијанском командом врше више масовних злочина над муслиманским становништвом. Наводно због ранијих злочина над Србима, али је питање зашто нису поткачили више усташе и Хрвате као главне починиоце

- Немци искоришћавају муслимански гнев због злочина четника да би их регрутовали у СС дивизију Ханџар, и наравно послали их да бране - Француску.

После побуне дела дивизије којој ипак није било јасно који ће у Француској кад им код куће буквално гори, шаљу их у Југославију

- СС дивизија Ханџар је распоређена око Тузле, где се борила против партизана, а са четницима је имала добар однос.

 

Ако неко не види смисао у свим овим догађањима, није чудно јер га и нема.

Али из друге перспективе се све савршено уклапа кад се сетимо оне латинске пословице ”дивиде ет импера”. Онда је све доста јасније, и видљивије је да су окупатори подстицали масовне злочине како би спречили стварање југословенске нације.

[Prospero]

Da prebacim deo posta ovde:

 

...

Da nabacim i drugu temu a propos etničke mržnje - da su Nemci od Jugoslavije napravili jedinstvenu okupacionu zonu sa etnički mixovanom kvislinškom vlašću videli bi qratz od etničkih čišćenja.

 

Koren etničkih sukoba leži u okupacionoj podeli, izdizanju najekstremnijih opcija na poziciju vlasti i davanjem manje-više odrešenih ruku da prave sranja, a ne u iskonskim mržnjama i strahovima. Sad, takav 2SR kakav je na tlu Jugoslavije objektivno vođen jeste ostavio ozbiljne posledice.

 

S druge strane - kreirajmo takav poredak u bilo kojoj zemlji Evrope danas, ili u SAD, pa da krenemo da brojimo mrtve. Dođu Kinezi, okupiraju Ameriku, belim južnjacima daju svu vlast, oružje i rasni princip kao organizacionu osnovu "novog doba"; na zapadu i jugozapadu daju latinosima™ svu vlast, oružje i infuziju rasne i etničke podele, a sever drže pod vojnom komandom i kažu "vi primajte izbeglice i šaljite humaitarnu pomoć", da vidimo koliko bi vajni melting pot izdržao....

Ali to je što si i ti sad napisao.

 

 

 

edit:

 

Jepse Tribune i ti i tvoje otvaranje 7548. teme o Jugoslaviji, ne znam više gde šta pišem.

Edited September 1, 2016 by Prospero

[Prospero]

Ne ulazim u to ko je sta zeleo nego u stanje na terenu kada pricamo o odnosu drzava-gradjanin. 

Taj odnos je u SFRJ 74.-89. bio svakako demokratskiji od odnosa od 89. ne samo na Kosovu nego sire bez obzira na pravo glasa.

 

Koliko je na Kosovu bilo mrtvih i uhapšenih u periodu 1974-89? Kako je savezna država reagovala na Kosovu od 1981, kako tumačiš ulogu vojske u sukobu sa civilima, rpduženo vanredno stanje, hapšenja, ekstremizacija javnog diskursa kroz uvođenje termina "etničko čišćenje" kako bi se dodatno ocrnilo albansko društvo na Kosovu itd itd?

 

 

Ne govorimo o nekakvim legalistickim pravilima igre nego o osnovnom politickom legitimitetu vs. politicko i fizicko nasilje koje je bilo bez legitimiteta u celoj SFRJ. Dakle, pravilima igre u politickom smislu koja su vladala tada u okviru sistema ali i sire u Evropi.

To sto je nekakvo lokalno rukovodstvo u Srbiji ili Hrvatskoj smenjeno od strane onih koji su ga i postavili ili pravljenje pokrajina koje su istorijski bile zasebne celine, se ne moze porediti sa slanjem UDBE i demonstrananta da se organizuju prevrati po federaciji a na kraju i rat.

Milosevic (ili deo SKS oko njega) jednostavno nije bio institucija kao Tito sa celom tom partijom prvoboraca u svakoj republici. Babe i zabe.

On je bio vise klasicni Platonov aristokrata koji pomocu ulice zbacuje vladajucu aristokratiju da uspostavi novu tiraniju.

Dakle ti nemaš problem sa diktaturom ako je diktator sam po sebi institucija (a o tome da li je ili nije sudiš ti) i ako uspeva da na različite načine hendluje potčinjene kroz neki vremenski period, i to su onda neka "pravila" koja su stekla legitimitet, samim svojim postojanjem? OK.

 

Nije Milošević lično bio gori/teži čovek od Tita, nije bio prznica, nije bio neprijatan za rozgovor i pijenje kafe itd itd, nije čak ni bio nacionalista nego varijacija prvoboračkog jugoslovenstva sa srpskom podlogom. Tito je gušio albansku pobunu na Kosovu u krvi, 20 godina držao agilni policijski aparat na terenu, mešetario kadrovima, smenjivao, hapsio itd itd.

 

Ti u stvari treba da žališ što Milošević nije uzeo vlast u celoj Jugoslaviji i onda kao institucija™ arbitrirao kao i prethodnik mu. Milošević bi svakako brže prešao u "meku fazu" u kojoj može sve samo da mu se ne dira lična pozicija, tako da bi svi u njegovoj Jugoslaviji procvetali vrlo brzo, ionako bi živeli u bum godinama bar do 2008, ma milina.

Edited September 1, 2016 by Prospero

[vathra]

Одговор на ову тему би требало да буде јасан сваком ко је покушао да поједе жилав бифтек без ножа.

Ипак је лакше у мањим комадима.

 

[ObiW]

+1

 

Moljevicava piskaranja iz 1941. nisu imala nikakav status zvanicnog politickog programa

Ali je Moljevic imao konstantno prisustvo u samom vrhu Drazinog pokreta, od samog pocetka. Bio je inicijator kongresa u selu Ba o kome pricas, a pisao je i rezoluciju na koju se pozivas. Ako mislis da onaj Moljevic iz 1944 koji je pisao rezoluciju (u kojoj nema unutrasnjih granica, ali se prica o 3 federalne jedinice) i onaj Moljevic iz 1941 koji je objavio Homogenu Srbiju nemaju nikakve veze jedan sa drugim, onda verovatno verujes i da Vucic iz 2016 nema nikakve veze sa Vucicem iz devedesetih, i cudis se zasto gadjaju kamenicama naseg goluba mira kad dodje u Srebrenicu.

Edited September 1, 2016 by ObiW

[Prospero]

Gani Bobi
Kosovska »drama« i kominternovski »greh«
 

I.

Događaji na Kosovu zaoštrili su odranije prisutne društvene protivurečnosti u Jugoslaviji i (re)aktuelizovali čitav niz pitanja i teza sa zabrinjavajućim implikacijama, Jedna od takvih teza, sada već  instrumentalizovana. jeste i ona o tzv, kominternovskom grehu KPJ zbog "antisrpske orijentacije", čije se posledice očituju u državnotvornom, republičkom hendikepu srpskog naroda, odnosno u srpskom kosovskom porazu sa svom njegovom dramatičnošću. Zbog toga je normalno i razumljivo pojačano interesovanje srpskih intelektualaca za pitanja koja se smatraju da su od suštinskog značaja za srpsko pitanje, tim pre što je donedavno javno postavljanje toga pitanja bilo otežano i gotovo onemogućavano zato što su nedostajale osnovne pretpostavke za to, i možda je upravo potreba za osiguravanjem neophodnih pretpostavki kao i pozitivnog pristupa, koji bi bili utemeljeni na istinoljubivosti i principu univerzalizaclje, uslovila to da u postavljanju srpskog pitanja najglasniji budu srpski levičari.

Moj će cilj ovde biti razmatranje samo nekih od mogućih implikacija teze o kominternovskom grehu, kao i pokušaj da se vidi kako ona "funkcioniše" u sklopu naše današnje teme "Kosovo-Srbija-Jugoslavija danas". Da najpre vidimo koji je konačni rezultat istraživanja o "grehu" Kominterne. Tvrdi se da je tokom više od šest decenija srpski narod bio izložen "antisrpskoj strategiji", koja je sugerisala njegovu kolektivnu odgovornost zbog "velikosrpskog hegemonizma". Glavni kreatori takve strategije bili su Kominterna, KPJ i SKJ, a konvergirale su joj i ranije koncepcije nesrpskih i antisrpskih nacionalističkih pokreta, zatim međunarodlli faktor i, svakako, "narcizam malih razlika" (Frojd). Srpskom narodu nametnut je kompleks kril'ice od onih koji su dobro poznavali njegove psihološke konstante. Živeći dugo nemena sa nametnutim osećajem krivice neosvetoijubivi i visokotolerantni srpski narod pristao je na sve moguće, pa i na permanentna atakovanja upravo po njegovom nacionalnom biću - napade na oba mita o njegovom formiranju kao naroda: na prarovoslavni svetosavski mit "na kojem je formirana srpska država" i na kosovski mit "na kojem je formiran srbizam ".

Nije teško zamisliti kakve mogu biti posledice suočavanja, u prvom redu srpskog naroda. sa ovakvim istinama u ovo vreme zaoštravanja društvenih suprotnosti. stvaranja kontliktnih situacija, prisutnosti stihijskih procesa i u "trenutku" kada, naročito na našem jugu, praktično počinje da se verifikuje deviza da "čovek nije pre svega razum, nego strast"! Naravno, ovime ne želim da sugerišem neku svoju posebnu misao o tome kada treba objavljivati istine narodu niti da načinim primedbu srpskim intelektualcima da nisu izabrali "odgovarajući trenutak" za saopštavanje rezultata svojih istraživanja. Ipak. već sama činjenica stalnog repetitivnog objavljivanja istina o antisrpskoj orijentaciji, o izneverivanju i blaćenju ideala i tragizmu ovog naroda, ukazuje na potrebu da se ispita koliko su one ubedljive zbog argumenata koji se iznose, a koliko usled direktnog delovanja na razum da bi ga iznutra pokorili? Odnosno, koliko ove istine teže da budu zaista istinite, a koliko u prvom redu delotovrne, da efikasno funkcionišu zarad odredenih ciljeva (destrukturisanje Jugoslavije iznutra) i određenih interesa (rekonstrukcija Srbije).

Da bismo došli do odgovora na ova pitanja, polazimo od sledeće konstatacije Ljubomira Tadića: "otpor koji se u naše vreme ispoljava u srpskom narodu protiv pomenute strategije (radi se o strategiji "slaba Srbija jaka Jugoslavija": G. B.) jasno govori da se kao u prvoj Jugoslaviji hrvatsko, na dnevni red istorijskih i političkih zbivanja postavlja srpsko nacionalno pitanje u svim njegovim oblicima i sa svom svojom dramatičnošću". Postavljanje srpskog nacionalnog pitanja (koja je za Kostu Čavoškog "otvoreno još 1924. g.) neminovno vodi otvaranju nacionalnih pitanja ostalih naroda u Jugoslaviji, tako da iz ove prizme njegovo pitanje o tome "da li je postojeće uređenje Jugoslavije, pa i ona kao takva, odgovarajuće rešenje nacionalnog pitanja i svakog naroda ponaosob" dobija posebnu težinu. Istini za volju, kaže se da je srpsko pitanje "legitimno" pored ostaleg i zbog "elementarne nacionalne ravnopravnosti", zato što se "srpski narod skoro dva veka bori za svoj nacionalni identitet i ujedinjenje, pa ipak i posle nekoliko ustanaka i ratova, i posle revolucije, on je danas po Ustavu iz 1974. godine u jugoslovenskoj višenacionalnoj državi, za čije se stvaranje najviše žrtvovao, nacionalno neravnopravan, politički, ekonomski i kulturno dezintegrisan, izložen albanskim nasiljima i progonima sa Kosova, svoje matične zemlje, podvrgnut asimilaciji u Hrvatskoj, islamskim pritiscima u Bosni i Hercegovini, paralisan raskolom partikularnih birokratskih oligarhija, ophrvan depresijama i beznađem ". (podvukao G. B.)
 
Shvatanje srpskog pitanja na gore opisani način ne samo da dramatično izražava potrebu za njegovim neodložnim rešavanjem, već i sugeriše i postojanje mnogo šireg "kruga" krivaca nego što bi bio grešni kominternovski krug koji je doveo do političko-ekonomsko-kulturnog i državno-nacionalnog hendikepa srpskog naroda. Dok je ovaj narod,  brojčano najveći, koji je imao najveće ratne zasluge i podneo najveće žrtve, svoje interese video u onom opštejugoslovenskom, ostale etničke celine od početka su se zauzimale samo za svoje posebne interese: one su se. mada su se dogovorile i pristale da žive zajedno u jednoj državi, svim sredstvima angažovale za svoj nacionalno-državni partikularitet. Stoga je Srbija praktički postala "neautonomnom pokrajinom" Kosova i Vojvodine. Srpski narod vređaju, siluju, terorišu, proteruju, asimiluju ... ne tamo neki i tamo negde, nego u svojoj sopstvenoj državi i od strane srpskih državljana!
 
Kako u objašnjavanju ovakvog "stanja" funkcioniše i koliko joj pomaže predrasudna predstava o Srbima kao podjarmljivačima, pandurima i militaristima? Koliko je ta predstava (koja je prodrla do drugih, ali je pre svega prihvaćena od samih Srba, zato što se srpski komunistički vrh na mazohistički način pokorio partijskoj "liniji" i sa retkim sadizmom progonio "stvarni i imaginarni srpski nacionalizam") uopšte održiva? I koliko ona može da posluži kao operativni pojam za rasvetljavanje položaja Srba i Srbije danas u Jugoslaviji? Može li se danas srpsko pitanje objašnjavati i postavljati kao posledica politike "nacionalnog poravnanja" i degradacije političkih, ekonomskih i kulturnih kriterijuma da bi se nekome (kome?) dala preko noći nacionalna ravnopravnost?

Jasno je da je okretanje srpskih intelektualaca prema "konkretnoj" stvarnosti, prema narodu kao "istorijskoj i geografskoj činjenici" silovito. Ovaj tako snažni zaokret u skladu je sa stanovištem da se izvorna istina o srpskom pitanju, u svim varijantama, nalazi u političkom delovanju. Izvorna istina je, dakle, u akciji i to veoma odlučnoj akciji, koja će Srbiju učiniti državom. ili nje više neće biti! Za takvu akciju ne može svako biti sposoban: ona zahteva smelog i beskompromisnog čoveka, mladalački elan i revolucionarnu snagu. Izvorna istina stvorena u političkom delovanju treba da predstavlja veliki preokret u odnosu na postojeći red stvari, treba da načini radikalne promene, treba da izvrši destrukciju poretka. Pred jednom takvom odlučnošću može se postavljati samo pitanje: može li se uopšte očekivati da ta destrukcija bude korelat demokratiji?

Svako pitanje koje izražava i najmanju sumnju u demokratičnost srpskih gibanja prema oštrim zaokretima za većinu srpskih intelektualaca i za vrh partijskog i državnog rukovodstva Srbije besmisleno je i sa određenom pozadinom. Iza ovakvih pitanja mogu se kriti samo konzervativci i advokati status quoa. Ovakva pitanja mogu da postavljaju samo zavedeni i preplašeni intelektualci, koji su pod kontrolom njihovih nacional-političkih oligarhija; jer: zar tolike žrtve koje je srpski narod podneo tokom svoje istorije nisu dovoljna garancija da će on ostati veran svojoj demokratskoj tradiciji? Ljubomir Tadić, recimo, izričito kaže da se srpsko pitanje ne može postavljati na osnovama "bilo kakve hegemonije, već na osnovama elementarne nacionalne ravnopravnosti". I dok se Svetozar Stojanović zalaže za "progresivan pristup" i za "princip univerzalizacije" koji se, po njemu, do sada nisu poštovali u rešavanju nacionalnog pitanja. I Dobrica Cosić "spas" vidi u "radikalnim demokratskim reformama celokupnog jugoslovenskog poretka".

Ovo nisu najkarakterističnija izjašnjavanja za demokratiju i nisu to jedini srpski intelektualci koji preferiraju "radikalne demokratske reforme celokupnog jugoslovenskog poretka" da bi se jednom zasvagda rešilo srpsko pitanje, koje, razume se, samo po sebi podrazumeva i istovremeno rešavanje pitanja ostalih naroda i etničkih grupa koje su pristale da zajedno žive u Jugoslaviji. Koliko su ovakva izjašnjavanja. ipak, u skladu sa stanovištem sa kojeg se objašnjavaju iluzije, prevare i nepravde učinjene srpskom narodu, koje su posledice poštovanja .,do samonegacije" ("odustajanja od vlastitog identiteta") ideja bratstva, demokratije i internacionalizma u tradiciji srpskog socijalizma? Sugeriše li tzv. rešenje srpskog pitanja napuštanje tih ideja, pošto je respektovanje (prekomerno ) istih proizvelo "srpski tragizam ", ili možda potrebu za njihovom redefinicijom (da se vidi. na primer, koliko opštejugoslovensko može biti konkretno ako nisu pravilno definisane sve njegove posebnosti, koliko je apstraktna i štetna demokratija ako se radi o demokratiji bez naroda" i tako redom?

Činjenica je da angažovanje nekih poznatih srpskih intelektualaca oko "konkretnog" definisanja pojmova koji su od posebnog značaja za jugoslovensku zajednicu izaziva pometenost medu ostalim intelektualcima u ovoj zajednici: kaže se da oni nisu u stanju da ih shvate pravilno zbog nekontrolisanog delovanja "antisrpske mašinerije". Nesporazumi su evidentni naročito oko sintagme demokratija sa narodom, koja je već neko vreme postala glavnim operativnim pojmom u Srbiji, i koju pretežni deo srpske inteligencije vidi kao pravu blagodat i kao događaj gotovo neviđen u istoriji čovečanstva. "Narod je - kaže filozof svetskog glasa Mihailo Marković - opet jednom postao subjekt istorije. On je to postigao impresivnom samoinicijativom, samoorganlzovanjem, samodisciplinom i bez primene nasilja iako je i na to imao pravo... U stvari svako kome su poznate scene brutalnog nasilja prilikom izlaska naroda na ulice u nekim od najcivilizovanijih zemalja u svetu morao bi biti ponosan što pripada zemlji u kojoj narod ima tako visoku političku kulturu" (podvukao G. B). Ovo ushićenje Mihaila Markovića impresivnom samoinicijativom, visokom političkom kulturom i nekorišćenjem prava na nasiIje njegovog naroda ne uspeva da ushiti i druge jugoslovenske intelektualce, naročito nesrpske. Štaviše, neki od tih intelektualaca ne samo da nisu oduševljeni samoinicijativom i samoorganizovanošću, "impozantnim izlaskom naroda na scenu istorije",  već, naprotiv, na "ulicama" i "trgovima" Srbije zapažaju "filozofiju vanrednog stanja", "rušilačku lavinu", "laganu restaljinizaciju", jednom rečju na "istorijskoj sceni" primećuju samo savremene konzervativce i reakcionare. Medutim, prema eminentnom filozofu, svi ovi "pogrdni izrazi" predstavljaju posledicu "duboke averzije" prema narodu i "dostojanstvenom masovnom angažovanju" vrlih liberala i demokrata sa severozapada naše zemlje", Tu se radi, kaže on, o "istinskoj populofobiji" koju su nesrpskim intelektualcima nametnule njihove nacionalno-političke oligarhije.
 
U kojoj se meri tu, zaista, radi o "istinskoj populofobiji" a u kojoj o onoj vrsti populizma, za koji se kaže da predstavlja veliku sreću za svakog birokratu koji ga se dokopa; o "narodu" koji na volšeban način sve slabosti i mane birokratije ("parazitske vlasti") pretvara u njihovu suprotnost (demagogiju - u nacionalno nadahnuće, strah - u veličanstvenu hrabrost, karijerizam - u samopožrtvovanje, poltronstvo - u tradicionalni heroizam i tako redom); o onom populizmu koji svim sredstvima brani svoju birokratiju, ne dozvoljavajući da na nju padne ni senka sumnje i koji preporada mitove i predrasude svoje nacionalne tradicije; ukratko, o proizvedenom narodu (Vajl) kao snazi koja će srušiti celokupni jugoslovenski poredak da bi se rekonstruisala jedinstvena Srbija? Za jednu ovakvu strategiju koja, kako je ranije rečeno, ima za cilj da izvornu istinu stvori političkim delovanjem, ovakva pitanja predstavljaju štetne apstrakcije koje se ni u čemu ne podudaraju sa konkretnom stvarnošću. Zato, vratimo se opet našoj temi.


II.

Sve teze o antisrpskoj orijentaciji najnesporniju argumentaciju nalaze na Kosovu i oko Albanaca. Razlozi su mnogobrojni i njima se sada neću baviti. Reći ću samo to kako se izvodi implikacija o "krivici" Kominterne iz sadašnje kosovske drame, odnosno kako se ova "drama" vidi kao krajnja posledica kominternovske orijentacije za razbijanje Jugoslavije. KPJ je još od Drezdenskog kongresa 1928, godine priznala neograničeno pravo na samoopredeljenje ne samo narodima već i nacionalnim manjinama u Jugoslaviji. KPJ je zato bila obavezna ne samo da pomaže oslobodilačke pokrete naroda i nacionalnih manjina, nego je bila dužna i da bezrezervno brani pravo na samoopredeljenje do otcepIjellja svakog naroda ponaosob, kao i nacionalnih manjina. KPJ je time preuzela obavezu da na sveobuhvatan način pomogne oslobodilačku borbu podeljenog i ugnjetenog albanskog naroda za stvaranje nezavisne i jedinstvene Albanije. I evo gde sama Komunistička partija Jugoslavije, još od dvadesetih godina, daje legalitet albanskom nacionalizmu i iredentizmu! Evo gde se vide posledice "ideološke makete" takozvanog velikosrpskog hegemonizma! Zar nisu izraz jednog nevidenog sado-mazohizma svi oni napisi u periodici dvadesetih i tridesetih godina (pre svega u Proleteru, organu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije o navodnim maltretiranjima, torturama i teroru nad albanskim narodom od strane "belorukaca").

Za Ljubomira Tadića je, recimo, veoma indikativan članak pod naslovom "Smrt Albancima  - zemlja Belorukcima", koji je objavljen u Proleteru od 20. januara 1930. godine. Ovaj članak, u kome "seljak sa Kosova" priča o tome kako su Srbi još od 1912. godine "zauzeli Kosovo" i otada "progone Albance, oduzimaju im zemlju, nameću globe, pale kuće, muče žene i decu a odrasle ubijaju", našeg eminentnog filozofa politike "frapantno" podseća na aktuelna zbivanja, jer te i slične konstatacije o zlostavljanima i ubistvima, o oduzimanju zemlje Albancima, te ujedno i o njihovom "srbiziranju", nikada nisu potkrepljeni "bilo kakvim činjenicama", već se po njemu "stiče utisak" da je njihov jedini cilj bio da "podstiču mržnju" prema "belorukcima" i "belorukaškoj državi", kao i da opravdaju kačačke pobune "kao normalnu posledicu" ili kao "otpor nacionalnom ugnjetavanju" Albanaca.

Naravno, ovde se nipošto ne radi o nekakvom odbranaškom stavu prema "velikosrpskoj buržoaziji", još manje prema srpskim "belorukaškim" vlastodršcima, jer Tadić sigurno vrlo dobro zna da se takvim "belorukcima" ponekad događalo da uprljaju svoje ruke Albancima, a i drugima. I pak, ne može se reći da članak o "seljaku sa Kosova" nije izabran sa invencijom upravo za sadašnji trenutak, zato što ubedljivo ilustruje kakve su razmere bile "sadomazohizma" srpskih komunista kada su oni mogli da teror drugih nad Srbima dobrovoljno prikazuju kao srpski teror nad drugima. Kolikogod izgledala drugačija, ipak se mora shvatiti kao izvlačenje konsekvenci iz "kominternovskog greha" i sledeća konstatacija profesora beogradskog univerziteta zapisana ne bilo gde nego u Theoriji, časopisu Društva filozofa Srbije: "Kosovo i Metohija (su) lukavo ponuđeni Albaniji, a ona je trebalo da ih uzima korak po korak, bez velikog potresa, sve dok Srbija ne bude stavljena pred svršen čin i onemogućena da bilo šta bitno promeni."

Ovakve konstatacije, što se sasvim jasno može videti, ne zahtevaju nikakvu verifikaciju već jednoglasno prihvatanje! Drugim rečima, traži se jedinstveno mišljenje o "porazu u miru" i o "pobedama izgubljenim u slobodi" srpskog naroda, čime se odbija svako drugačije i racionalno mišljenje i još više otežava suočavanje sa stvarnošću pomoću razuma. Kako drugačije shvatiti tezu o "problematičnoj širokogrudnosti" srpskog naroda prema drugim narodima naše zajednice? I kako, kao posledicu ove "širokogrudnosti" interpretirati tezu o "moralnom siromaštvu" ravnopravnosti Albanaca s obzirom na njihovu (ne)odgovornost za saradnju, zajedništvo, progres i za konačnu sudbinu Srbije i čitave Jugoslavije? Da li je ravnopravnost Albanaca ono čime je tako mnogo narušen princip univerzalizacije i u tolikoj meri su degradirani ekonomski, politički. kulturni i u celini društveni kriterijumi, ili možda ovde imamo posla sa onim što je From bio nazvao "rodoskrvnom fiksacijom"?

Ne treba mnogo dokazivati da način na koji se piše i govori o Albancima, i to ne samo na "ulici" i u tzv žutoj štampi. već i na ozbiljnim tnbmama i u eminentnim publikacijama sugeriše mišljenje da su Albanci nekakva strana i opasna stvorenja, ne samo za Srbiju, već i za jugoslovensku zajednicu u celini. Može se čak reći da se tu radi o jednom sveopštem angažovanju da se stvori takva svest o Albancu kao neprijatelju. Izopačenjem stvarnosti i trovanjem odnosa medu narodima koji žlve na ovom tlu, posredstvom oživljavanja predrasuda, negativne selekcije iskrivljavanja činjenice i proizvodnje iluzija i paranoidnih prevara, ne bave se više samo plitkoumni i zlonamerni novinari i ohole političke kreature nezdravih preokupacija. I nekim filozofima je sada jasno da su Srbi i Crnogorci od vajkada potvrđivali svoje prisustvo na Kosovu time što su stvarali i ostavljali u nasleđe civilizacijska i kulturna dela i spomenike, dok se prisustvo Albanaca na ovom tlu povremeno potvrđIvalo kroz rušenje i skrnavljenje tih spomenika, i kroz proterivanje i egzodus do istrebljenja Srba i Crnogoraca sa njihove zemlje. Uverili su se i mnogi pisci, profesori univerziteta i akademici da Albanci siluju koga dohvate - starice i decu, udate žene i devojke: siluju po kućama i na javnim mestima, na ulici, na njivi, u autobusu i u kolima hitne pomoć - jednom rečju, da siluju svakog i svuda.

Ni najmanje nije preporučljivo demantovati bilo šta od onog što je rečeno, zato što ovakvi demanti "ne doprinose razrešavanju problema" i zato što "još više otupljuju oštricu akcije za prevazilaženje stanja" na Kosovu. Ako se i pored toga pokuša objaviti neki podatak protiv "urođene destruktivnosti" Albanaca, onda se takav čin smatra "zlonamernom mistifikacijom situacije" koji ima za cilj još intenzivnije nastavljanje "velikoalbanskog genocida i agresije" na kolevku srpske kulture. Jedan deo srpske inteligencije predano je zaokupljen time kako pronaći što pogodniji i ubedljiviji način i forme za prezentaciju masovnog terora Albanaca nad nealbanskim stanovništvom. Tako. recimo, istaknuti beogradski filozof i levičar Svetozar Stojanović misli da "karakterizacija kosovske tragedije kao 'kontrarevolucije' nema nikakvIh izgleda na uspeh u inostranstvu. Za svet. ako postoji pravo na revoluciju, postoji l pravo na kontrarevoluciju. Sasvim je druga stvar - stavIja do znanja profesor Stojanović kada se ukazuje na to da su ljudska građanska i nacionalna prava nealbanskog stanovništva ugrožena na Kosovu. To nije moguće poreći, a ni to da svaka država ima dužnost da štiti prava svih svojih stanovnika. Međutim, naš državno-propagandni aparat toliko je provincijalan da veruie kako i u inostranstvu može da se služi istim jezikom kao kod kuće". Dok je za viđenog marksističkog filozofa Svetozara Stojanovića nerazumevanje svetske javnosti masovnog kršenja prava nealbanaca na Kosovu posledica upotrebe domaćeg jezika u svetu, tj. posledica provincijalizma "državno-propagandnog aparata", za Dobricu Ćosića "antisrpske snage u Jugoslaviji, uz podršku izvesnih spoljnih činilaca, uspele su, prvi put posle dva veka, da u većem delu svetske javnosti ospore i dovedu u pitanje slobodarsko biće srpskog naroda, demokratsku suštinu srpskog pitanja, pravednost i legitimnost sadašnje političke borbe srpskog naroda protiv velikoalbanskog genocida i agresije, kao i borbe za ravnopravnost, identitet i integritet u jugoslovenskoj državnoj zajednici". Da li je stvarno tako? Zar je zaista u Jugoslaviji najteže brojčano najvećem narodu? Da li se stvarno radi o koaliciji antisrpskih snaga u Jugoslaviji, kakva se svest pokušava proizvesti? Ako nije tako - zbog čega se onda toliko energije ulaže i toliko insistira na tome da se srpski narod predstavi što omraženijim, što uvređenijim i što ugroženijim od drugih? Ako jeste zbog čega je tako? Zašto su u našoj zajednici moguće i legitimne "antisrpska koalicija" i "antisrpska mašinerija"? I ako zaista postoji animozitet prema brojčano najvećem narodu, koji je ujedno "najlojalniji" i sa "najviše zasluga" za Jugoslaviju, da li se ovaj animozitet može objašnjavati samo kao posledica "kominternovskog greha" i "narcizma male razlike" Zigmunda Frojda? Da li je uopšte moguće da i Srbi u tome imaju trunke krivice, ili su uvek drugi krivci za sve? Ili, da li je moguće da čitav jedan narod uvek radi na svoju štetu, kako to ponekad sugerišu neki srpski intelektualci za svoj narod?

Ovakva i slična pitanja mogli bi ponajbolje da postave sebi sami srpski intelektualci. Jer oni imaju i mogućnosti da daju najadekvatnije odgovore na ta pitanja. Zašto to ne čine? Zašto kritička misao srpske inteligencije, koja je više puta dokazana, odbija da uđe u suštinu kosovskih zbivanja, već se zadovoljava površnim interpretacijama ovih zbivanja do kojih je došla žuta štampa? Ovim ne želim reći da su srpski intelektualci uvek izbegavali "neugodna" pitanja o njima i njihovom narodu. Naprotiv, ovakvih "nezgodnih" pitanja može se naći koliko hoćeš u tekstovima ovih intelektualaca, ali samo dok se ona ne dotiću zbivanja na Kosovu i Albancima danas, jer tada ta pitanja odjednom postaju potpuno "neumesna" i "štetna". Pa ipak, u tematskom broju časopisa Theoria koji je posvećen nacionalnom pitanju, beogradski psihoterapeut i profesor Vladeta Jerotić upravo dok razmišlja o događajima na Kosovu postavlja pitanje "Šta treba otkriti u senci srpskog naroda?" i daje sledeći odgovor: "Njegovu (srpskog naroda, prim, G, B.) adolescentnu žustrost i emotivnu nezrelost u reagovanju, nerazvijen smisao za zajednicu, a opasno negovanje individualno-arhaičnih elemenata u sebi, pohlepnost prema vlasti, potkupljivost i sklonost izdaji, precenjivanje svojih bioloških i intelektualnih snaga što direktno vodi ne samo rasipanju ovih, već i težnji ka samouništenju uz gotovo potpuno odsustvo svesti o ovoj pogubnoj težnji." Zarad potpune jasnoće treba naglasiti da se pod senkom srpskog naroda ovde podrazumevaju Albanci, jer to izričito kaže psihoterapeut Jerotić, kad piše: "Albanac je u nama, on je naša senka". Drugim rečima, Albanci su "žalac" "koji je tu" i koji tera srpski narod da sa sebe zbaci "lažne kostime" i "internacionalne đinđuve", kako bi se bez njih (ponovo) vratio procesu samoosvešćivanja i obnavljanja izgubljenog identiteta!

III.

Na osnovu svega što je dosad rečeno ima dosta razloga da se još jednom i zaključno postavi pitanje: koliko uopšte može biti produktivna orijentacija za oslobađanje od "greha Kominterne" i za stvaranje jake i jedinstvene Srbije? Gde su drugi, posebno Albanci, u okvirima jedne ovakve orijentacije? Koliko u tome ima aktivnog stvaralačkog odnosa prema sebi i prema drugima, a koliko je ovaj odnos deformisan zbog svesnog i nesvesnog neprijateljstva, zbog strasti, zbog mržnje (prema sebi i prema drugima), zbog proizvođenja straha i iluzija; jednom rečju, koliko se ovakvom orijentacijom objektivno može postaviti srpsko pitanje, i kako se ono može izgraditi na principima istine i prava?

Na osnovu ovog dosta kompleksnog pitanja može se formulisati nekoliko jednostavnih i sasvim običnih odgovora za i protiv potenciranja (ne)ravnopravnosti srpskog naroda "na sceni istorijskih i političkih događaja" današnje Jugoslavije "sa svom njihovom dramatičnošću", jedan od odgovora protiv, onaj "najradikalniji", može se izraziti na sledeči način: orijentacija koja nastoji da prikaže neravnopravnost Srba i njihovu ugroženost u Jugoslaviji u suštini je "neproduktivna orijentacija" (From), zato što srpsko pitanje postavlja iznad principa Istine l prava. Ovakav odgovor obično ima "eksplikativni dodatak"; radi se o jednoj orijentaciji koja je okrenuta unatrag, ka istoriji (koju karakteriše oživljavanje mitova i predrasuda prošlosti), ka volji za rušenjem, ka proizvodnji straha, ka mržnji i iluziji koja deformira stvarnost, vrši "mobilizaciju" afektivno-iracionalnih poriva, izaziva strasti za dominacijom i potčinjavanjem... Kao takva ona nema perspektive i vodi ka destruktivnosti i porazu. Destruktivnost ove orijentacije može se ilustrovati spisima i publikacijama jednog dela srpske inteligencije, izjavama govorima na raznim tribinama i mitinzima, nekim "konkretnim akcijama" koje se preduzimaju, itd.

Kad se radi o Albancima, odgovor na pitanje koji smo upravo formulisali oni mogu da potkrepe nekim svojim "opštim utiscima" kao i nekim "posebnim argumentima", Na osnovu "opšteg utiska" oni kažu da ih malo ko u Jugoslaviji za nešto pita, i da još manje ima onih koji uopšte obraćaju pažnju na njihove izrečene i neizrečene zahteve i potrebe; da njih malo ko vidi onakvim kakvi stvarno jesu, što će reći da ih se ne prihvata objektivno; da nisu prihvaćeni zato što ih zbog predrasuda strahova koji su proizvedeni bivaju izopačenim; oni smatraju da nisu suštinski priznati od onih sa kojima žive u istoj društvenoj zaejdnici već da se, naprotiv, na osnovu površnog i plitkog pooznavanja, Ili čak potpunog nepoznavanja, kritikuju, vređaju, ponižavaju - maltretiraju na različite načine. Jedan drugi "opšti utisak" Albanaca jeste taj da se oni tretiraju kao strana masa, neobična i onespokojavajuća za Jugoslaviju, i da se njihove kulturne i druge razlike zIointerpretlraju, a mane, slabosti i nedostaci apsolutizuju s ciljem da se Istakne nemogucnost života s njima u istoj zajednici.

Kao "posebne" argumente Albanci spominju svoju opštu zaostalost; nizak kvalitet života, veliki broj nezaposlemh, rekordnu političku i policijsku represiju i čitav niz sličnih činenica i argumenata. Međutlm, da bi stvar bila paradoksalnija, argumenti i činjenice koje Albanci interpretiraju kao dokaze da je njihovo stanje objektivno teško, Ili kao izraze lojalnosti jugoslovenskoj društvenoj zajednici, ili (eventualno) da idu u prilog njihovoj nevinosti, postaju optužuJuce za same Albance i istovremeno ilustrativne za tezu onih koji misle da se s njima ne moze zajedno živeti. Kako se, recimo, može živeti zajedno sa stvorenjima koje svaki dan, u buljucima, na stotine njih, hapse i zatvaraju, kažnjavaju sudski ili, kako se to kaže onim uobičajenim i kultivisanijim izrazom, "na različite načine tretiraju" organi SUP-a i sudovi!? Razlika između nas i njih je zaista velika i esencijalna: na jednoj je strani "biološka konncepcija života" a na drugoj strani "civilizacijska, lstorijska koncepcija života"! Ova razlika, i kad je ne bi bilo, trebala bl da bude izmisijena i stalno naglašavana da bi se njome prikazale "biološke pobede" Albanaca i "istorijski porazi Srba"! "Najradikalnija" razrada problema neravnopravnosti Srba i njihove ugroženosti u Jugoslaviji izvršena je upravo sa postavljanjem teze o "maksimalnoj efikasnosti biološke koncepcije života" Albanaca u "postojećim socijalno-polItlčklm okvirlma jugoslovenske zajednice" dok se za "civilizacijsku koncepciju života" Srba i ostalih nealbanaca kaže da u tim uslovima uopšte ne moze da funkcionira!

Zaustavimo se još malo na članku glavnog urednika "Književnih novina", koji je zastupnik takve radikalnosti, u kojoj se praktično apsolutizuje razlika Albanci - Srbi(nealbancI) u SrbiJI, alias u Jugoslaviji: unutar "biološke koncepcije života" Albanaca ne postoji nikakvo pravilo, nikakva norma, nijedna skrupula, nijedan poznati i priznati moralni postulat. Dozvoljena su sva sredstva jer "faktički ne postoje ciljevi u uobičajenom, znanom smislu reči". Ti ciljevi, zapravo, "moraju da ostanu difuzni i da praktično budu albanski na biološki, all metafizlckl način". Kolikogod da se ostavlja mogućnost da sklop "biološka metafizika, metafizička biologija" izgleda kontradiktoran, ipak se uzima sloboda da, kad se radi o albanskoj "partikularnoj nacionalističkoj religiji, nepoznatoj u evropskom političkom iskustvu", za koju se još kaže i da je ne sačinjavaju ljudi (jer oni, ljudi, "ne bi mogli da budu tako monolitno porobljeni") već "živi sastojci"(!), Albancima se pripisuje sve moguće, zato što je u rasističkom kontekstu svako takvo pripisivanje koherentno. Koherentne i racionalne su danas i najmisterioznije, najčudnije, najmračnije predstave, i štaviše one uznemiravajuće, bolesne, zlobne i kobne po druge, i koje se tiču biologije, psihologije, morala, politike, kulture i "metafizike" Albanaca, da bi im se, na kraju, otvoreno reklo, da su životinje, stvari, čak samo simbol - "živi sastojcI", nekakve beslovesne, biološki fundirane religije. Eto kako se iz zasnivanja konflikta Albanci - Srbi (nealbanci) na tezi o apsolutnoj razlici, uprkos levičarskoj i demokratskoj retorici, stiže do čistog rasizma.

Ovakvo vrednovanje razlike između Albanaca i nealbanaca postalo je skoro tipično za jedan deo srpske inteligencije i ono nije dalo ni mali a ni beznačajni doprinos za još veće zamršivanje kosovskog "čvora". Ipak, valja respektovati mišljenje većine ovih intelektualaca da su svi dosadašnji napori za razmrsivanje ovog "čvora" bili bezuspešni i da nisu dali očekivane i obećane rezultate. Rezultati su izostali ne zato što se "istorijski i civilizacijski um" pokazao nesposobnim "i bez ikakvih šansi" u sudaru sa "biološkom koncepcijom života" Albanaca, kako kaže glavni urednik Književnih novina, već zato što je u ovom "sukobu" izostao upravo onaj "istorijski i civilizacijski um". Oslobađanje od ovakvih mistifikacija je, stoga, neophodan preduslov za prevladavanje kosovske "drame".

Posebno je ohrabrujuće i zaslužuje svaki respekt to što se skoro svi intelektualci koje sam spomenuo u ovom tekstu, izjašnjavaju za "radikalnu demokratsku reformu celokupnog jugoslovenskog poretka", i njihova odlučnost u pogledu isključivo demokratskog postavljanja srpskog pitanja, kao i svih drugih pitanja koja danas preokupiraju Jugoslaviju. Na sreću, nisu samo intelektualci ti koji daju prednost demokratiji. Puna usta demokratije ima i naša birokratija, i naša vojska, i naša milicija. I, hajd' sad pa ne budi ushićen kad vidiš opšti afinitet, bukvalno kod svakog, za demokratiju. I kako da ne poletiš od radosti kad vidiš da svi, u univerzalnim kategorijama, same sebe osećaju da su razum, a ne više strast, ne nasilje. I bilo bi više nego cinično kad bi ovde podsetio na to da se ljudi obično ne brinu mnogo zbog toga što postupaju determinirani strastima, ali da nipošto neće dopustiti da njihovi postupci nemaju izgled razumne motiviranosti. Takođe bi bilo sasvim neukusno kad bih sada spomenuo da su u ime demokratije učinjena toliko antidemokratska dela; da je, na primer, i jedan Staljin bio najveći "demokrata". Ne bi imalo smisla ni da se pomene "divlji demokratski duh" i "divlja demokratija" (Valentini) u onim populizmima koji se postavljaju iznad zakonitosti i ustavnosti. Sve to ne odnosi se na nas. Mi srno za istinsku demokratiju. Pred jednom takvom demokratskom voljom pitam 'šta se još čeka'? Hajdmo da reformišema Jugoslaviju radikalno i na demokratski način, sada i odmah!

 

(1989)

[iDemo]

E pa nije.

1 ću samo reći - Osvobodilna fronta.

 

Koja je toj Jugoslaviji i došla glave.

[kobayashi maru]

Da ne bih upao u zamku ovakvih diskusija ja se drzim uglavnom inostrane stampe... 

 

http://www.glas-slavonije.hr/163589/11/U-cetnicima-se-borilo-i-dvije-tisuce-Hrvata

[ObiW]

Da ne bih upao u zamku ovakvih diskusija ja se drzim uglavnom inostrane stampe... 

 

http://www.glas-slavonije.hr/163589/11/U-cetnicima-se-borilo-i-dvije-tisuce-Hrvata

Primetio si da strani izvor tvrdi da je Hrvat najzasluzniji sto je spaseno na stotine oborenih saveznickih pilota? To je jedini opipljiv doprinos JVuO bobi protiv okupatora. Bez medalje koju je za to Draza dobio od Amerikanaca, oni su kompletan kurac na biciklu. 

Edited September 1, 2016 by ObiW

[Tribun_Populi]

Ne ulazim u to ko je sta zeleo nego u stanje na terenu kada pricamo o odnosu drzava-gradjanin.

Taj odnos je u SFRJ 74.-89. bio svakako demokratskiji od odnosa od 89. ne samo na Kosovu nego sire bez obzira na pravo glasa.

Nije, građanine. Razlika je samo utoliko što je bio mir i znao se osnovni red tj. ako ukradeš išao si u zatvor, što posle nije bio slučaj.

 

Svejedno si fasovao robiju ako se buniš i dovodiš u pitanje tekovine revolucije, koje interpretira drug predsednik CK. Ništa tu nije demokratskije, upravo suprotno.

 

Albanci su kolektivno dovodili u pitanje ustavni poredak i nacionalnu bezbednost, za to se i u najliberalnijoj demokratiji dobija tvorza i državni progon. Vidi pod Gvantanamo.

[kobayashi maru]

Primetio si da strani izvor tvrdi da je Hrvat najzasluzniji sto je spaseno na stotine oborenih saveznickih pilota? To je jedini opipljiv doprinos JVuO bobi protiv okupatora. Bez medalje koju je za to Draza dobio od Amerikanaca, oni su kompletan kurac na biciklu. 

 

Po naredjenju nacelnika Staba Vrhovne komande JVuO, generala Mihailovica, komandant Prvog ravnogorskog korpusa, vojvoda takovski, Zvonimir Vuckovic, zaduzen za teritoriju na kojoj je organizovan improvizovani aerodrom, rukovodio je operacijom.

 

Tako to ide u vojsci, ko je bio - zna i ne donosi zakljucke ljutitog deteta koje ne moze da dohvati keks sa visoke police.

Edited September 1, 2016 by kobayashi maru

[Tribun_Populi]

oni su kompletan kurac na biciklu.

+1 i to će potvrditi i najčetničkije opredeljeni ovde, a upućeni u događaje.

[kobayashi maru]

Kao i ti koji nisi opredeljen ali si upucen u dogadjaje i to ne zelis da podelis ni sa kim, do sa forumasima.