Beograd

[harper lee]

18 minutes ago, slepa živana said:

sinoć sam prošla peške onaj potez, dušanova, džordža vašingtona, 27. marta... na šta liče one ploče, to je kao da se neko igrao. negde su skroz spojene, negde je razmak između dve skoro santimetar. tamo gde lokali imaju neki stepenik ka trotoaru, tu su ostale rupe oko stepenika koje se lagano pune otpatcima. sačuvaj bože... i na sve to, sve je jako štrokavo. valjda što još traju radovi, pa tu perači ulica ne mogu ni da prođu... na svaka tri koraka je poneka bljuvotina, zapišotina. baš jad i beda.

 

Doterace oni to iz treceg pokusaja. Ti veselinovici, radoncici i vuckovici su tek usli u gradjevinski posao nakon sto su napustili prethodne karijere pljacki benzinskih pumpi, sverca goriva i distribucije narkotika, treba im malo vremena da nauce novi zanat. Ionako im brizna drzava placa da se uce i uvezbavaju in vivo, cime pokazuje odgovornost prema njihovom obrazovnom napretku. Jednoga dana ce im mozda uspeti da spoje vise od dve kocke a da posle ne moraju da ih preslazu jer "nisu dobro legle". Do tada neka vezbaju deca, niko se naucen nije rodio.

[msv]

[renne]

 

[Блок_64]

3 hours ago, renne said:

 

 

Kako je pocelo nijedan ovaj vesicev dzip nece ostati.

Sto ruku na srce i nije tako lose.

[roksi]

pacovi i zmije i akrepi i vestice  u metu svaki put 

 

 

[halloween]

Ponekad je Горан Весић bolje ne (g)raditi ništa!

 

 

https://web.facebook.com/karposbooks/posts/2910280879255485

 

 

Quote

 

ПОНЕКАД ЈЕ Горан Весић БОЉЕ НЕ (Г)РАДИТИ НИШТА!!

Шта је архитектура?

Мари Ватум

Локалне власти у Бордоу су 1995. године расписале архитектонски конкурс за идејно решење једног трга у граду. Трг Леон Окок (Place Léon Aucoc) је био поспан, троугласт пошљунчан трг окружен неугледним кућама од цигле. На тргу се налазило неколико стабала и клупа, и њих је користило углавном локално становништво да игра петанк, једну врсту боћања која је популарна на југу Француске. Власти су сматрале да је градским трговима потребна нова дизајнерска стратегија. Замислили су темељно улепшавање са скулптурама и новим пејзажним решењима, као што смо видели 1992. године у барселони у вези са Олимпијским играма. Младе архитекте Ан Лакатон (Anne Lacaton, 1955–) и Жан-Филип Васал (Jean-Phillip Vassal, 1954–) су се заинтересовали за овај посао и отишли су на трг да разгледају. Разговарали су са пролазницима – младима, одраслима, пензионерима који играју петанк – и открили да трг одлично функционише такав какав је. Могао је бити боље одржаван, и можда су старе клупе биле зреле за мењање, али је трг иначе био мирно и дарежљиво место за своје кориснике. Као што пишу Лакатон и Васал:

Већ при првој посети смо осетили да је овај трг леп јер је аутентичан, нимало префињен. Има ону лепоту коју налазите у стварима које се подразумевају, које су нужне, исправне... Људи се овде осећају као код куће у атмосфери хармоније и мира, која се годинама обликовала.

Архитекте су се запитале шта на овом месту може да значи жеља за „улепшавањем“ изражена у програму конкурса. Да се шљунак замени неком другом подлогом? Да се отворени простори испуне скулптурама? Није им било сасвим јасно чему би служиле такве промене. Парк функционише, мало је олињао, али га станари воле и користе. „Квалитет, шарм и живот већ постоје. Трг је већ леп“, нагласиле су архитекте закључивши да тргу уопште није потребно улепшавање. Уместо новог дизајна, предложили су да се новац утроши на план одржавања. Треба допунити шљунчану подлогу, клупе треба очистити и прелакирати, треба чешће празнити канте за смеће, а дрвеће и травњаке треба боље одржавати.

Овај предлог се политичарима у Бордоу на први поглед није нимало допао. Имали су амбицију да Бордо постане познат као дизајнерски град у рангу Барселоне, место одважних експеримената и спектакуларних облика. Некако им није деловало да је довољно одржавати старе пошљунчане подлоге. После много премишљања су Лакатон и Васал ипак добили посао. Трг Леон Окок је и даље поспани пошљунчани трг са пензионерима који се боћају и неколико старих, али негованих липа.

Расправа која се повела након примера из Бордоа говори о томе шта је добра архитектура или шта би требало да буде. Шта је најважније кад планирамо будуће окружење: иконична форма или напросто место на ком је лепо боравити? „Brand buildings“ или добри простори за деловање? Архитектонски часописи и књиге о савременој архитектури које служе као украс на столу, у великој мери приказују ово прво. Спектакуларни експерименти са облицима који тестирају границе шта је могуће изградити. Музеј Френка Герија у Билбау, обложен титанијумом је у том смислу само један у низу експресивних престижних грађевина које су никле у Дубаију, Шангају, Москви и Сеулу. У Норвешкој смо видели одјеке ове тенденције у Бјервики и у понеком дизајнираном пословном простору или институцији културе. Лакатон и Васал, заузврат, имају у виду нешто друго осим форме. За њих архитектура говори о прилагођавању исто онолико колико о дизајну, и рециклирању колико и о иновацијама.

Али, могао би неко да примети, да ли је развој добрих места некомпатибилан са изградњом нових, спектакуларних грађевина? Наравно да не, не нужно. Опера у Ослу је добар пример за то како грађевина може да функционише као репрезентативан примерак, а истовремено допринесе стварању нових и добрих јавних простора. Али спектакуларна форма није довољна за стварање града са смислом. Теоретичар уметности и критичар архитектуре Хал Фостер (Hal Foster) је био оштар критичар иконичне архитектуре последњих деценија. Пацку је добио посебно Френк Гери, и то нарочито због Гугенхајмовог музеја у Билбау. Овај музеј су хвалили као симбол трансформације града – од града тешке индустрије до магнета за туристе. Са својом експресивном формом и неконвенционалном геометријом зграда је постала икона економски јаке постиндустријске урбаности. „Музеј својом величанственом формом и иновативним дизајном представља архитектонску знаменитост. Он је заводљива позадина уметничким делима која су у њему изложена“ може се прочитати на интернет-страници музеја. Ипак, Фостера нису успели да заведу. Он сматра да је Геријева архитектура формалистичко позерство које добро функционише само на разгледници. Оваква врста развоја града генерише симулирану јавност, тврди Фостер. Под изговором да се стварају градови који живе, заправо се спроводи комерцијализација и унификација: „Уместо да буду ’форуми јавног учествовања’ ... [Геријеви] центри културе изгледају као места за спектакуларно посматрање, за дивљење туриста“. Представа спектакла потиче од француског филозофа Гија Дебора (Guy Debord, 1931–1944) који је спектакл описао као „капитал акумулиран до степена у којем постаје слика.“ Деборова дијагноза је врло релевантна за Геријеву иконичну зграду, тврди Фостер, али нескривено комерцијална сврха ових грађевина их истој мери чини и својом супротношћу, наиме, сликама акумулираним у тој мери да постају капитал. Фостера мучи управо тај однос међусобне испреплетаности капитала и спектакуларне форме, и он сматра да репрезентативне зграде овог типа не доприносе стварању живих јавних простора. То што се режими и разноразне мултинационалне компаније гурају да добију „свој“ музеј из Билбаoа је карактеристично за културу логоа у којој богате корпорације могу да се профилишу помоћу „инстант икона“, пише Фостер.

Теоретичар који је дао свој допринос у овој расправи је амерички архитекта и историчар архитектуре Ентони Видлер (Anthony Vidler, 1941–). У збирци есеја под називом Architecture between Spectacle and Use, Видлер се у много чему слаже са Фостеровом критиком, али иде још даље и трага за производним односима у којима се ствара ова нова архитектура логоа. Напредни програми за цртање и моделовање доводе до тога да је застрашујуће једноставно произвести спектакуларну форму, указује Видлер. Кад нови софтвер сваком студенту друге године омогућава да дизајнира огромне, експресивне грађевине не схватајући заправо комплексност свог подухвата, лако може да дође до инфлације форме, кад се користе све јача средства како би била приметна. Кад је 1959. године у Њујорку отворен Гугенхајмов музеј Френка Лојда Рајта (Frank Lloyd Wright, 1867–1959), он је без сумње одскакао од правоугаоних стамбених згарада на Петој авенији. Данас тешко да би имао исти ефекат кад би био смештен међу експресивне облакодере у данашњем Дубаију. У времену инфлације форме архитектонски облик губи своје дејство, указује Видлер, и даје суморну слику у којој архитектура постаје лого богатих актера.

Напредна технологија пројектовања и изградње доводи до тога да данас можемо да саградимо скоро било шта. Али то не значи да било шта треба да се сагради. Пројекат из Бордоа А. Лакатон и Ж. Ф. Васала је подсетник да је понекад исправно не градити, већ развијати квалитете нечега што постоји од раније. Прилично је незахвално изнети овакво саопштење, пошто није медијски покривено и не даје никакав политички кредибилитет. Али и неспектакуларност је део архитектуре, и то можда онај најважнији. Можда се књиге о архитектури, пуне лепих слика, концентришу на репрезентативне грађевине, али већина нас проводи време на сасвим другачијим местима. У архитектури није само реч о спектакуларној форми, већ и о местима на којима се одвија свакодневица, местима којима првенствено треба пажња и обнова. Као што је на једном предавању рекла амерички архитекта Дениз Скот Браун (Denise Scott Brown, 1931–): „Архитектура не може да присили људе да се срећу, може само да планира тачке укрштања, уклони препреке и учини да места сусрета буду употребљива и лепа“. Има у томе неке истине.

КАРПОС, 2020.

 

 

 

[Tsai]

Teska srca priznajem da mi se svidja skveric balkanska, m.milvanovica,gepratova, g.principa 

[napadaj]

Meni se dopalo kako je sad sređeno od 25. maja do Beograda na vodi, a i TC Galerija mi lep unutra (tj. ne lep, nego lepši od ostalih tržinih centara).

[Frank Pembleton]

"Sekretarijat za urbanizam Grada Beograda oglasio je rani javni uvid u plan detaljne regulacije popularne Mitićeve rupe u Beogradu. Reč je o gradskom parku u opštini Vračar oivičenom ulicama Kralja Milana, Njegoševom, Kralja Milutina i Beogradskom, piše portal eKapija.

Prema planu čiji je naručilac Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, umesto javne zelene površine i dva dečja parka koji sada zauzimaju najveći deo Mitićeve rupe, kao i nekoliko stambenih objekata, na toj lokaciji nići će mešoviti gradski centri – kombinacija komercijalnih sadržaja sa stanovanjem, na površini od 6.964,7 m2"

.... Shiit has hit the fan!

[msv]

Oni ne znaju šta znači reč park.

Mnogo je to otvorenog prostora, daj tržni centar! Ili bar tezge...

[Frank Pembleton]

Siniša Mali, bugarski biolog:

To vam je mrtvo zelenilo!

.... Shiit has hit the fan!

[Arkadija]

Zar  rupa nije vlasništvo porodice Mitić, vraćeno im je restitucijom.

[Anonymous]

 

Koga briga, eno Krkobabić poklanja prazne kuće po selima k'o da su njegove.

[Tihajeza]

8 minutes ago, Arkadija said:

Zar  rupa nije vlasništvo porodice Mitić, vraćeno im je restitucijom.

 

Urbanistički plan je nezavisan od vlasništva nad zemljištem. Plan propisuje dozvoljene namene i urbanističke parametre (spratnost, zauzetost, itd.), a ti Mitiću, Pero, Žiko, gradi tako ili nema građevinske dozvole.

 

Na stranu naoštrenost na Vesića, trenutni investitorski urbanizam, ali ovaj blok (u kome je Mitićeva rupa) je oduvek, prošlih 100 godina, u svim planovima bio planiran za zatvaranje, tj. izgradnju celim obodom. Ovaj trenutni, nazovi park je jedno privremeno rešenje dok se zemljište ne privede nameni. Niz poleđina zgrada u Kralja Milutina prosto vapi da se zatvori i sakrije, a "park" na mestu Mitićeve rupe je onako baš jadnjikav, zbog površine, premale za park, a i zbog položaja, stišnjen između prometne ulice i već pomenutih dvorišnih fasada raspalih zgrada.

[Arkadija]

Uz Mitićevu rupu, pride, hoće i da sruše okolne zgrade!!!!!

 

A čuvaju straćare prekoputa Hiltona.