Yokoso! Japan

[Mil@n]

ja mislila glas okačio putopis :/

Glas je jedna lenčugetina što se toga tiče. Ne da mi se, pa to je nešto neopisivo. Bacaću komentare uz fotke, barem toliko mogu da obećavam.

[jms_uk]

Sta ste radili za menjanje novca? Koristili kartice u radnjama, podizali sa bankomata, menjali evre/dolare?Pita drugar iz Beograda sa kojim idem.

[yolo]

nije to takva drama kao sto se prica. J-Post je dobro mesto, kursevi su isti kao u bankama. samo treba izbegavati travelex koji ima losiji kurs, to je menjacnica. ja sam menjao evre, bilo je OK.mozda nije lose pratiti trend kursa mada ko ce ga znati. ja sam promenio 1000e na nariti a onda je jen skliznuo 5% za 5 dana i izgubio sam 50e na tome. ali tu ne mozes biti pametan.generalno sto vise placati karticama, to je najbolji kurs cak i kad se uracuna neka provizija.

[jms_uk]

Thanks!

[Mil@n]

Sta ste radili za menjanje novca? Koristili kartice u radnjama, podizali sa bankomata, menjali evre/dolare?Pita drugar iz Beograda sa kojim idem.

Mi smo menjali na aerodromu kada smo stigli po 300, 400, 250e, kako ko. Sledeće menjanje bilo u Osaki i moram da priznam da smo se dobro našetali do neke banke na koju su nas svi upućivali što će reći da nema baš na svakom koraku menjačnica.

[yolo]

tacno je da nema na svakom koraku. ali ne pamtim da je prosao dan da nisam video postu. jp-bank pripada j-post, ima ih u svakom kvartu. ja sam uvek slucajno naletao ali ne mogu da zamislim da se ne mogu naci.

[Nikola Kiric]

ako imate kreditne kartice najbolje je poneti njih, pa dizati cash na bankomatima u postama. mada, opet zavisi da li vasa banka te usluge naplacuje. kad sam isao prvi put 2003 nisam placao nikakav ceh za dizanje love, sto mi danas zvuci skroz neverovatno.placanje karticama u Japanu nije siroko rasprostranjeno, osim u robnim kucama/vecim radnjama. opet, sistem je da se naplata obracuna jednom mesecno, pa se lova ne skine odmah. takodje ima i sistem da se suma naplati jednom mesecno u roku od tri meseca - na primer ako kupis nesto za 300 evra skidaju ti po 100 evra mesecno 3 meseca, bez kamate, samo to treba razumeti kada te pitaju na kasi - ja sam tek posle provalio...

[Mil@n]

Pre nego što krenem sa fotkama i uz neke male opise oko istih, postovaću post u kome sam sumirao neki globalni utisak:

Stigoh danas konačno posle milion peripetija sa avionima i sl, no kada putuješ sa druge planete, nije čudo kada se takve stvari dešavaju.Ne želim nešto da se razmećem utiscima, planiram da ižvrljam jedan obiman putopis kome bih da posvetim 1 maksimum, pa ću probati da kažem što više u što manje reči.Od vajkada se divim tim ljudima, izgubili drugi svetski, popili 2 nuklearke, pa ubrzo postali jedna od pa i najjbogatija zemlja sveta, disciplina, red, poštovanje svega i svačega i svakoga, skromnost, vrednoća, organizacija, sposobnost, tehnologija, naprednost, šta sve ne... A Tokio, pa to je sigurno grad budućnosti, neboderi, arhitektura, ma to je druga planeta. Onda odem tamo i shvatim da je sve ne tako, već X puta više bolje i lepše od toga. Ne želim da trošim vreme na opise svega viđenog, neko ko ne voli neonke, brz život, gužvu, atmosferu koja se može opisati i shvatiti jedino kao da vas je neko teleportom prebacio 50, 100 godina u budućnost (bez ikakvog preterivanja) - možda neće biti toliko uzbuđen, ali ja i ekipa - vilica do poda nebitno kada, u koje vreme dana, i u kom delu grada.Međutim, sve to koliko god da je impozantno, neverovatno, kao iz mašte nekog sc fi uma, sve pada u senku naroda Japana. Toliko toplote, toliko dobrote, ljudi koji vam se klanjaju na ulici u znak poštovanja i zahvaljuju po 100x bez ikakvog realnog razloga ili samo zato što su vam se sreli pogledi, ljudi koji trče u pomoć kada vide da imate problem sa metro karticom ili samo stojite i izgledate zbunjeno jer ne znate gde da idete, ljudi koji vam pokažu pravac pa onda idu za vama (150, 200m u kontra smeru od onog gde su išli), pa vas isprave pošto niste otišli gde je trebalo... Ljudi koji se podžapaju u metrou, pa se i jedni i drugi vama izvinjavaju koji smo tu samo prošli, ali oni znaju da diskredituju sebe, svoju zemlju i svoju kulturu pokazivajući svoje slabosti pred drugima.. Ljudi koji vas u metrou pitaju odakle ste, pa vi odgovorite, pa vas posle 45 minuta tišine kada ste vi zaboravili da oni postoje - kucnu po ramenu pre nego što izađu i kažu "ok, thank you very much, i hope you have a nice time in Japan, ok?"... Džabe je svako slovo, mogu vam samo poželeti svima da to doživite.Uvek sam voleo Japan i Japance, ali sada - sada sam kupljen za sva vremena, zaljubio sam se u sve njih, sve te ljude koji mi titraju na svakom koraku samo zato što su naučeni da tako treba, i da je to lepo. I kulturno. Ili normalno? Nije ni bitno, volim ih sve.Zbog takvih njih mi nije smetalo ni što nas je bilo 10 što je realno smrt za efikasnost na putu, što smo prelazili 3 metro stanice po 3 sata jer jedan piški/kaki/kupujepiće/odmaranoge/gledaizloge, što sigurno nisam video nešto što sam morao. Imao sam osećaj da sam video i upoznao njih i da je to ultimativni podvig ovog puta i da je sve ostalo manje važno. I ubeđen sam da sam u pravu.

Šta bih još mogao reći, onako uopšteno...Ekipa koja je preko iste "agencije" bila pre nas, plašila nas je cenama, ali srećom, to su sve budalaštine. Ono što je najbitnije a to je hrana i piće bilo je i više nego prijemčivo. Aparati sa pićem su razbacani po gradu na svakih 100 metara, ne postoji ništa skuplje od 150 jena što je ekvivalentno praktično istoj sumi dinara, mada je neki prosek cene pića u limenci (ima i manjih od 0.33, topli napici npr) oko 100, 120 dinara što je za Tokyo rekao bih - smešno. Primera radi, čim smo sleteli u Rim, u istim automatima nas je dočekala coca cola od 0,5 za 2,50e. Izbor pića je enorman, te sam se naubacivao metala u velikim količina što od žeđi što od želje da probam koješta.Sa hranom je isti slučaj. Po celom gradu se nalazi neki lanac family mart (bukvalno po celom, od periferije do samih centara svih većih kvartova). Npr, postojala su neka jela od testa, kao viršle u testu, kobasice u testu, sendviči u pogačicama, i sl... Univerzalna cena je 110 jena msm, za svako pakovanje. Dakle, za nekih 5 eura moći ćete da uzmete i hranu i slatkiš i limenku (bila cola u limenci od 0,5l ) što je i više nego povoljno, rekao bih. Isto važi i za slatko, ista cena je za neke slatkiče od čokolade kojih ima u raznim oblicima (hrskavi, napolitanke, čokoladne grisine), isti proizvođač je u pitanju i cena je takođe do 120 jena). Naravno, izbor je mnogo veći, no tu dolazimo do najbitnije stvari: NE POSTOJI škart roba. Da li prehrambena, tekstilna, bilo kakva. Sve što smo pojeli, probali, sve je ukusno. Čokolada je prvoklasna (govorim o tim slatkišima koji su definitivno jevtini ali su super ukusni), pića su raznovrsna ali takođe ukusna, kupio sam majicu u povratku za 15e gde je pamuk toliko kvalitetan da mogu da je rastegnem i tri puta zavijem oko sebe. To pre svega važi za hranu, ali i sve ostalo. O čistoći ne bih da trošim reči, ono je jednostavno bolesno. Ajde što nema đubreta, ali što nema prašine... U jednom momentu sam klekao na trotoar i bukvalno rukama pokušao da pokupim prljavštinu sa poda, no ništa, neverovatno... Kada su neki građevinski radovi, to je izolovano kao Černobil da ne može dašak da prođe do mase. O tome kako se obezbeđuju radovi na putu (tada je baš bila aktulena nesreća kada su ljudi gubili živote na auto putu zato što isti nisu bili osvetljeni) - na nekoj od slika koje slede...O Japancima sam sve rekao u "uvodu". Svaka reč je suvišna u pokušaju da se doživljeno u korespodenciji sa njima opiše nekome ko to nije doživeo. Nadam se da ću za života doživeti da živim u društvu čiji je nivo svesti o poimanju društva i ljudi oko sebe uopšte na tom nivou...Kao što sam rekao, nas je bilo gomiletina, pogotovu dok se deo nas nije odvojio i krenuo na turu po Kjotu, Osaki, Nari i Hirošimi. To u prevodu znači da nismo obišli sve što smo mogli.. Ja lično ne volim da se (preterano) spremam za put, obično pazarim neku knjižicu o gradu/državi, vidim šta bi valjalo posetiti, pa lepo redom i pride pročitam šta ima o tome, nešto se i nauči, itd.. No u Tokiju to nije bilo moguće je ne postoji (ili ga mi nismo videli) Tourist Info Centar, kao ni vodiči za grad i sl što se u bukvalno svim gradovima u kojima sam bio gura u dupe turistima na svakom koraku. Pošto sam sav od farbe zbog farbanja neke police u špajzu, okačiću koju fotku, pa će me one verovatno asocirati na nešto što sam propustio, a nisam smeo... Sada već ima > od 2 meseca kako smo se vrnuli...Ovo je praktično naš prvi kontakt sa Tokyo, ginzu ulica gde kvadar košta boga oca, sedište jakih korporacija i sl...Da ne bude da je sve u betonu i svetlu, svuda je i botanika, naravno uređena i sređena koliko je to u čovekovoj moći u 2013 godini :)Ponegde, odraz tradicionalne kulture i starije arhitekture meša se sa onim što je Tokyo danas - mega moderan grad.Ćuveni Cherry Blossom:Ovo je okruženje oko Tokyo Goverment Buildinga. Čovek ne može da se ne oseti kao čestica prašine okružen tim zgradetinama, totalna megalomanija, prizori koji oduzimaju dah na neki način.Pogled sa pomenute zgrade, Tokyo noćuEto, za prvi put, da ne pretovarim topic sličkama.

[Nikola Kiric]

odlicno!evo ukratko opisa mog nedavnog puta:Evo me u Japanu po osmi put. Ko je pratio moja prosla pisanija iz zemlje izlazece radijacije znao je da sam se hvalio kupovinom muzike i jedenjem/pijenjem. Sto se ovoga puta tice, dve stvari: nema se para i putuje se sa decom.Dakle, krenuli smo iz Perta 18-og maja. Leteli smo sa, meni uvek pouzdanim i udobnim Singapore Airlines, mada ovoga puta nisam bio skroz super zadovoljan, ali da se ne zalim previse. Put je bio bez ikakvih problema, mada napominjem da smo putovali s decom, a ko je to iskusio zna da to nije nikakva uzivancija.Kad smo sleteli u Singapur pridruzila nam se jedna starija Japanka koja je bila u poseti cerki i unucima koji zive u Pertu. Zamolila nas je da bude sa nama jer nije bila sigurna da zna gde da ide za let na Tokijo. Mi, ovako dobri i fini, nismo mogli da je odbijemo. Inace je iz Fukusime i prezivela je cunami, srecom. Nakon toga su joj se cerka i unuci sklonili na sigurno u Pert.Changi aerodrom je velik i lako je ubiti tri sata, cak i sa klincima, koji su se ponasali kako dolikuje. Ipak, ili ja ne znam ili ono malo restorancica koji su na Terminalu 3 nisu nizasta. Jeo sam nekakve splacine, mada ne znam ni zasto, jer nisam bio gladan.Najvece iznenadjenje je sto smo, na neku foru/promociju, dobili vaucere u vrednosti od $40 po osobi - za nas cetvoro $160. Nisi mogao da ih pretvoris u pare, ali smo mogli da ih potrosimo u bilo kojoj radnji na aerodromu. Osim klope i igracaka za klince ja sam pazario fine slusalice (tzv. earphones) marke Nakamichi, za koju nisam cuo jedno 30 godina. Odlican pazar!Put do Tokija je bio skroz OK, klinci su uglavnom spavali, ja uglavnom nisam. Stigli smo, ekspres brzo prosli kroz pasosku kontrolu/carinu i seli na voz do tazbine.Prvi dan se jelo i odmaralo.Drugi dan sam otisao u Jokohamu da izvidim situaciju po prodavnicama ploca. Otisao sam u svoj omiljeni Recofan - ceo sprat robne kuce pun puncijat vinila! Malo sam ceprkao po ogromnoj $1 sekciji, pa posle presao na skuplje ploce. Kao sto rekoh, ovoga puta nema para, pa sam bio ekonomican. Nasao sam sekciju gde je sve bilo $3.80, ali je bio i neki znak na japanskom koji, naravno, nisam razumeo. Kada sam probrao jedno 6 ploca i odneo na kasu ukapirao sam da ta sekcija ima $2 snizenje po ploci, pa je na kraju svaki LP koji sam uzeo bio $1.80, sto je neverovatno. Mislim, nije bilo nekih ultra raritetnih izdanja, ali sam ostavio gomilu stvari koje bih voleo da imam - nadam se da odem opet i pazarim jos toga.U Japanu tesko mozes da nadjes dobru kafu u kaficima. A onu kozju mokracu cije ime necu da pominjem (a rimuje se sa fucks) nemam nameru vise ikad da probam. I tako, svaki put kad sam bio u tazbini blizu kuce vidim radnju koja se zove "Coffee Merchant". Uvek sam se pitao sta je to, a ovog puta umirem za kafom (deca/nespavanje), pa sam rekao zeni da odemo do radnje i vidimo sta ima.Parkirao sam makinu pred ducanom i usli smo u radnju. Gazda se blago sokirao, jer prvo radi na veliko i musterije ne dolaze u radnju, a drugo video je jednog ogromnog nejapanskog deliju kako mu ulazi na vrata.Elem, lik je vrlo pricljiv i nakon jedno pola sata izasli smo sa besplatnim uzorkom kasnije se ispostavilo odlicne kafe, pa smo nakon par dana kupili jos.Treceg dana sam otisao u Tokijo da ostavim ploce svog starog benda Soviet Valves po radnjama i da se vidim sa prijateljem. Naravno, pazario nesto ploca, ukljucujuci i "Ne budi me bez razloga" Rajka Kojica. ne zato sto volim (ne volim), vec jer je bilo dzabe pare.Nakon par dana otisli smo u banju, tj jednoj od mnogi u oblasti Izu. Put je bio kojih par sati vozom, a onda voznja busem do hotela. To je bio tradicionalni japanski hotel ryokan. Bilo bi lepse da sam bio samo sa zenom, ali da se ne zalim non stop. Uglavnom, klopa je bila odlicna, ali nijednom nisam mogao da skroz uzivam. Banja je bila banja - uvek dobro. Isao sam i na masazu, setao, gledao svice nocu...Kad smo se vratili opet sam otisao u onu radnju sa plocama i pazario kamaru stvari, cak 4 vinila Laibach. Jebiga, nisam mogao da odolim. Kupio i Ibanez AD-9 pedalu (analog delay, original japanska pedala, ne rezidanje), proverio je u radnji, fenomenalno zvuci.Skoro svakog dana sam vodio klinca u obliznji parkic. Tamo je upoznao masu dece (a ja masu mladih mama) i razlika izmedju Australije i Japana sto se klinaca tice je da u Japanu deca mogu da izlaze sama bez problema. Da ja pustim klinca da sam izadje u pertu mislim da bi komsije zvale policiju, drzava ga smestila kod neke porodice, a ja bih zavrsio u zatvoru. U Japanu je vise kao kod nas - deca se slobodno igraju po parkovima/igralistima. Klinci su uglavnom bili dobri i strpljivi druzeci se sa mojim sinom (koji je sa 3 i po godine bio znatno mladji od ostalih). On je uvek probijao led i prvi se javljao/predstavljao/gledao sta se igraju i slicno.Isao sam na jednu svirku u Tokijo - gorepomenuti prijatelj svira u rnr bendu the Gimmies i pozvao me na koncert. Njih sam gledao par puta u Pertu pre jedno 8 godina, bili su OK, ali malo previse the Hellacopters fazon, pa nisam bio ushicen pozivom, ali sam se uredno odazvao. Nasao sam ih u klubu (mala soba 3 sa 3), odgledao tonsku probu, pa smo otisli u obliznji restoran. Tamo me sacekalo prvo iznenadjenje - prvi pola sata svo pivo koje mozes da popijes kosta $3.80! Ja sam tu akciju maksimalno ispostovao.Jeli smo i pili i krenuli ka klubu. Tamo me sacekalo drugo iznenadjenje - dva sta sve sto mozes da popijes je bilo svega $15 - za te pare jedva mogu jedno pivo ovde u Pertu da kupim. Naravno, pohlepna budala je navalila kao alav i sutradan sam zalio, ali kad nemam takvu sansu svaki dan.Koncert je bio odlican, the Gimmies su sada mnogo bolji i sviraju melodicni rnr, nista novo, ali odlicno. Drugi bend koji je razvalio je Three Minute Movie - klasican ali ubojit power pop, svaka pesma je valjala.Ostatak puta je bio uobicajen, a povratak u Pert, kao i uvek, depresivan...

[Muwan]

:Hail:

[fragand]

.......

............

vredelo je procitati :Hail:jedna moja rodjacka ekipa iz perta je bila takodje u tokiju i bili su smesteni privatno (sportska saradnja)bili su puni pozitivnih utisaka i sad ce ponovo da idumeni zasad cilj pert

[Nikola Kiric]

kacio bih slike, ali su sve u fazonu: deca, deca, deca, pa onda jos malo dece...

[Mil@n]

Drugog dana, čini mi se, naleteli smo na protest Japanaca protiv Japanskog nuklearnog programa. Prvo smo malo išli trotoarom, a onda se pridružili njima i uzvikivali sve te njihove slogane za koje nismo imali blage veze šta znače. Oni su nas oduševljeno gledali, smejali nam se, pružali nam ruke, itd... :)Na putu za Meiji hram, nailazimo na zanimjliv performans nekoliko entuzijasta...Ovu fotku kačim čisto jer mi se sviđa :DAko kojim slučajem odete da kupite cipele za planinarenje, imate mini planinu da isprobate na licu mesta...Dok ste vi u kafiću, vaš kišobran je na bezbednom...Na putu smo za Asakuso hram, meni verovatno najlepši od svih koje smo videli u Japanu. Usput, još lepih delova grada...Asakusko hram, mnogo lepši noću, nego danju:

[Mil@n]

[Nikola Kiric]

hehe, pa ti rokabili igraci su u parku svaki dan: kisa, sunce, sneg... nista im ne moze.