NINova

[luba]

ko mi kriv kad ne umem da sprecim radoznalost. stvarno sam se trudila da nikako ne dodjem u blizinu pobednicke literature iz raznih razloga, ali put do pakla i tako to. dobijem na mejl govor pobednika i ne uspem da se samobanujem. uzmem knjigu u ruke i jedino sto mogu da kazem je bog te jebo.

 

greota je ruzne reci koristiti za napisane misli, ali ovo ne znam ni gde da uturim. doduse, ima za svakog ponesto: muska kriza srednjeg doba, onako, iz uma, pa malo kolonijalnih stereotipa, sto zapadnjackih, sto balkanskih, pa red nekakvih recenica koje bi trebalo da opisu tajland, ali nekako ne zvuce cak ni kao opis turistickog aranzmana priucene agencije, pa malo toka svesti. izdrzala sam do 93. strane, dalje od toga, nema sanse.

 

svaki put kazem sebi da necu da se lacam maca srpske knjizevnosti u kojoj vasa pavkovic vazi za najsavremenijeg poznavaoca, ali se svaki put zbog neceg navucem kao mlad majmun.

[notenoughreasonsforclaire]

Premotajte do pred sam kraj...

[Turnbull]

Vladušić smatra da književnost može da opstane samo opiše "apsolutni totalitet stvari"! Karlose Arhentino ustani iz groba, pa da legne Vladušiću Sloba!

[Turnbull]

KNJIŽEVNA KRITIKA O (još jednom) književnom skandalu Kamena čtenija Ivana Negrišorca, Orpheus, Novi Sad 2013.

Autor: Goran Korunović

Vlada mišljenje da kritika ne bi trebalo da troši vreme i reči na neuspele knjige. Međutim, kada se zbirci pesama izrazito niskog estetskog kvaliteta uruči nagrada Meša Selimović, priznanje o kom odlučuje najbrojniji žiri u našoj književnosti, onda je po sredi kulturni fenomen pred kojim ne možete da ostanete ravnodušni. To je upravo slučaj sa pesničkom knjigom Kamena čtenija Ivana Negrišorca.
 

 

Obrazloženja mnogih članova žirija su varijacije tvrdnji po kojima su Kamena čtenija „tiha katarza, srpski poučnik i mudri putokaz na raskršćima vremena“. Takođe se tvrdi da je Ivan Negrišorac dostigao „one nebeske visine, onaj stepen duhovnosti i kontemplativnosti svojstven samo vrhunskim pesnicima“, te je novom knjigom potvrdio „pripadnost izabranima kojima se na poetskom polju otvaraju rajske dveri“.

Međutim, nakon uvida u zbirku, ne može se suzbiti čuđenje - otkud toliko epifaničnih čitalačkih iskustava pred tekstovima koji su bez umetničke snage? Kamena čtenija čini niz lirskih solilokvija mnogih značajnih, manje poznatih ili anonimnih ličnosti iz istorije, a u završnici zbirke i iz aktuelnog društvenog života. U njihovim ispovestima tematizuje se prevashodno nacionalni i konfesijski identitet. Sve to možda i ne bi bio problem da u pesmama postoji bilo kakva intrigantna slikovitost, bila kakva višesmislenost ili semantička ambivalentnost narativno-prozirnog izraza, predstavljenog sveta i pesničke intencije. Naprotiv, već nakon prvih tekstova uočava se da je osnovni cilj formiranje stihovane hronike sa nedvosmislenom, beskompromisnom ideološkom matricom.

U većini pesama zapravo dominira (re)interpretacija ili tendenciozna (re)konstrukcija istorijskih, legendarnih, anegdotskih, paraistorijskih okolnosti, najčešće bez stvarnog poetskog učinka, uz gomilanje i prepričavanje povesnih detalja. Nizovi takvih iskaza zagušuju, kroz čitavu zbirku, svaki trag inventivnijeg rada jezika i imaginacije. Pri tome je lirsko Ja najčešće formirano bez slojevitosti, prevashodno radi deklarativnog iznošenja ideologema.

Iz pesme u pesmu postaje jasnije da je reč o pesničkoj nameri koja je, u osnovi, devetnaestovekovne provenijencije - oblikovati nacionalni identitet povratkom na pojedine događaje iz istorije, pri čemu bi, tipično romantičarski, pesnička obrada trebalo da obezbedi integrativnu ulogu takvog poduhvata po zajednicu. Međutim, dok je u spevovima romantizma takva namera predstavljala emancipatorski čin i odraz duha vremena, u slučaju Kamenih čtenija reč je o anahronom pamfletsko-ideološkom rukopisu bez estetske delotvornosti.

U pohvalnim tonovima koji prate Negrišorčevo delo ističe se i religiozna dimenzija pesama. Ipak, umesto pesničkog individualizovanja religioznog iskustva iz širokog spektra potencijalnih odnosa prema onostranom, pruža se jednodimenzionalno zazivanje božjeg imena i osiromašenje metafizičkog plana. Naravno, nezavisno od toga koliko se upućenost na onostrano ozbiljno shvata, konfesijsko (samo)određenje može da predstavlja komponentu nacionalne samosvojnosti. Ali u Negrišorčevom delu ono biva instrumentalizovano radi formiranja statičnog, radikalno konzervativnog i na isključivosti zasnovanog doživljaja nacionalne posebnosti.

Promovisanje Kamenih čtenija kao visoke literature evidentno odražava i pad vrednosnih kriterijuma, i sve izraženiju tendenciju upotrebe književnosti u ogoljene ideološke svrhe. Dovoljno je obratiti pažnju na pesmu Gej aktivista na Krusima, u kojoj lirsko Ja govori iz pozicije homoseksualca, predstavljenog na izrazito stereotipan način: „A ja niti dojku, niti mlijeko, niti krv volim!/ Kad krv liju svijetli junaci/ (...) Pa sve tamo, pod zidine Skadra, ko slina se/ razvlači, sve do one majke uzidane/ U temelju grada, sve to meni ništa,/ Ništa ne znači!/ (...)/ A ne znam ni što se s Turcima/ U koštac uhvatismo! Što se lijepo s njima/ Ne nagodismo, pa svi tog Muhameda/ Na srce da primimo! Mora biti da je on/ Krasan momak bio! A, osim njega, našlo bi se/ Još po pet-šest soldata za svakog našeg aktivistu“.

Politički nekorektan govor podržan snagom umetničkog izraza, osobenog senzibiliteta ili socijalne osetljivosti, mogao bi biti put za prevrednovanje društvene egzistencije, ali to ovde ni približno nije slučaj. Namera je očigledno drugačija - redukovati nacionalni identitet na epsku matricu, a homoseksualnost i islam predstaviti kao sauslovljene, podrivajuće i nepoželjne elemente. Neobično je da se srpska kultura iznova i iznova nalazi u situaciji kada je potrebno objašnjavati šta sve ne štima u takvom doživljaju nacionalnog identiteta, homoseksualnosti, muhamedanstva. Možda je dovoljno podsetiti na veroispovest autora remek-dela Derviš i smrt, čije ime nosi nagrada koju je Negrišorac bez problema „na srce primio“.

U Negrišorčevoj zbirci nije reč, dakle, o subverzivnom stvaralačkom činu koji bi bio nalik primerima iz romantizma, Bodlerove poezije, ili avangarde (nekada bliske Negrišorcu), kada je dolazilo do produktivnog prevrednovanja prosvetiteljsko-progresivnih načela, rađanja nove poetike, formiranja modernog horizonta, oblikovanja nove etike. U Kamenim čtenijima po sredi je krijumčarenje konfliktne ideološke matrice uz izrazito instrumentalizovanje ideje etnogeneze.

Igrajući na kartu antiglobalizma, dela poput Negrišorčeve zbirke promašuju stvarni kritički potencijal te pozicije, jer se ne suočavaju sa činjenicom da globalistička, multikulturalna vizija i nacionalistička ideja i te kako imaju dodirnih tačaka - obe opstaju međusobnim oponiranjem, održanjem postojećeg stanja i predvidljivom vezom moći i kapitala. Sveže epohalne, prevrednujuće tendencije usmerene su protiv obe pozicije, a ta vrsta samosvesti ne postoji u Kamenim čtenijima.

Nijedan kulturni model ni nacionalni identitet ne mogu se izgrađivati estetski slabim književnim ostvarenjima, iako se to višestruko nameće ovdašnjoj javnosti, pa i dodelom nagrade Meša Selimović Negrišorčevoj zbirci. Afirmacija Negrišorčeve zbirke izvodljiva je u današnjoj srpskoj kulturi, jer u njoj dominiraju isključivosti više ideološko-književnih grupacija, strah intelektualaca od polemike i gubljenja pozicija, samopromovisanja koja su glasnija od retkih nezavisnih kritičarskih glasova, nepotizam, kriza analitičkog i argumentovanog kritičarskog govora, odsustvo svesti o širim epohalnim promenama na planu književnosti, teorije, politike. Nadajmo se da je taj pad značaja kritičke javnosti prolazna etapa u aktuelnoj srpskoj kulturi.

- See more at: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/o_jos_jednom_knjizevnom_skandalu.54.html?news_id=277585#sthash.NZDGbWG0.dpuf

[Turnbull]

Ne znam gde sa ovim, pa aj ođe.
 

 

lisicaiždral > Strategija veštaka

ljubomir živkov

Ne sme sve nestati, nije sve isto, nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice, nisu biblioteke depoi a ni bankarske poslovnice!

Kako vam se sviđa moj novi stil? Dobro, u rečenici o knjigama i patikama nedostaje "su" iza "niti"; posle reči "depoi" (depoili se depoi/tramvajski maki golemi) mogao sam možda napisati zarez, ali, gle, dobro je i ovako: ne sme sve nestati mora da je zapelo za oko mnogom čitaocu, ‘nije sve isto’ još je jače, a tek razrada: nije ovo što i ono! Ah, Književnosti, priznaj da te odavno neko nije ovoliko voleo i ovoliko prehvalio! Kao Memedović prirodu, kao Vukadinović Kosovo, kao Koštunica Preambulu, kao predsednik Nikolić Rusiju, tako ja ljubim književnost, voleo bih da ostanem upamćen kao njezin najvatreniji privrženik, vernik, divilac bez premca i takmaca. Ta pročitajte još jedared – mada se lako uči i naizust, kao i očenaš, ili valjan haiku – hvalospev piscima i književnosti te vruću zaušku šusteraju, lepojkama, tramvajskim šupama i pijaci!

 

&

Niste u podnaslovu prepoznali stil i kredo Aleksandra Jerkova? Ne mari, ako ste uživali – šta ima veze ko je to napisao?

 

&

Miloš Latinović, pisac koji nije isto što i zabavljač, a koji je još manje voditeljica, napisa roman, ni nalik patikama, nazva ga "Sto dana kiše", markesovski, a bolje nego "Sto dana Vlade", te dobi za nj poljoprivrednu nagradu "Vital". U nagrađenom netrivijalnom uratku nahodi se i pismo koje je za svoje kreativne potrebe izmislio novinar "Večernjih novosti" Bojan Ljubenović. Epistola je i u Ljubenovićevoj knjizi "Pisma iz Srbije", ali kod primarnog autora tj. praoca Ljubenovića pismo je tek pedeset četvrto, u knjizi je okruženo drugim pismima, doklen je kod Latinovića Ljubenovićevo pismo i u knjizi i na korici knjige koja je očarala "Vitalov" žiri: poočim Latinović tuđe pismo upotrebljava i u reklamne svrhe! Bojanu se to mrsko učini, te Milošu sitnu knjigu piše, da on pismo sa korica briše, i s korica, ali i iznutra, il na sudu biće kolko sutra!

 

&

Laureat ne daje pet para na primedbe, on je više biće iz podnaslova, njegov pak urednik – jer radi prof. Jerkov i u izdav. kući – ne da na pisca, u svojstvu univerzitetsko-sudskog veštaka objašnjava sitnoj novinarskoj dušici koliko se ova u svome neznanju osramotila i koliko je uvredila umetnika netom okićenog vencem od repinog lišća i rezanaca iz vrbaške šećerane. Ni pisac ni izdavač ne haju za to ko je autor pisma, nije reč o naučnom delu, nego o romanu, vele u duetu, a evo kako profesor-veštak-urednik stručno i nadasve nepristrasno solira: "U najmanju ruku, od spora oko takozvanog, tobožnjeg plagijarizma, plagijata Danila Kiša, a to je bilo još 1976, dakle pre skoro četrdeset godina, ne sme se ni u našoj sredini više nikada i ni pod kakvim okolnostima olako pristupati tome da kad neki autor u svom fikcionalnom delu preuzima delove teksta, ceo tekst, ili specifične delove teksta – da to stvara problem! Vi se sećate kad je Golding dobio Nobelovu nagradu (vraga se sećamo), kakav je i koliki je spor nastao, da li je njegov čuveni roman plagijat. Takvih je sporova bilo nebrojeno mnogo kod nas, ali se plagijerizam jednog književnog dela može ustanoviti samo u slučaju ako je došlo do neinventivnosti, u kreativnom smislu reči! Onda kada postoji preuzimanje čistog teksta – to niti je plagijat, niti podleže pozitivnoj pravnoj normi i autorskom pravu, niti sme da stvara zabunu! Na korici se nalaze dva teksta, donji, koji sam ja napisao, i gornji, koji je izdvojen iz jednog pasusa koji je sam autor označio kao prosto zakonomeran ili indikativan za njegovu knjigu. Stvar je prosto okolnosti i u krajnjoj liniji, čak i da jeste tako, pa to opet povoljno govori o gospodinu Ljubenoviću, pa bi on zbog toga mogao biti zadovoljniji, a ne nezadovoljniji. Sva druga mišljenja i rešenja su invalidna, a stvari koje vam sada govorim ne govorim samo kao profesor književnosti, nego i kao čovek koji je u ovakvom jednom sporu bio sudski veštak, i da ovu stvar kao ekspert može da oceni."

Dok nisam čuo šta vele književna teorija i sudska praksa sjedinjene u Jerkovu – koji predaje, uređuje, piše, ide na književne večeri, veštači u sudu – mišljah invalidno da je Bojan u pravu: pismo je on izmislio, pa njegovo delo još je mlado, nije to ikona koju drugi pisci poput nagrađenog Latinovića mogu ubacivati u svoje mozaike da bismo videli kako se oni ophode sa starim, dobrim i svakome znanim Bojanom, oličenjem književne tradicije! Ali su mi se sad otvorile moje sitnosopstveničke oči! Koje su htele da svako potpisuje svoje reči i da sam ubira slavu, sramotu, tantijeme – šta kome mrska tržnica dodeli!

 

&

Kad bi brucoši na Pennu pitali profesora P. Š. šta je smisao, šta je svrha književnosti, ovaj bi odgovarao: "Književnost služi da bi i ljudi poput mene imali od čega udobno da žive!" Ali to govori Čeh, naš čovek tj. g. Jerkov poput verskog fanatika pada pred lepom književnošću i pred njezinom neizrecivom božanskom prirodom na kolenca, ali je još kako priseban kad brani poslovnog partnera.

Jedva čekam dan kad država neće književnicima i njihovim udruženjima dati više nijedan jedini dinar: krajnje je vreme da se položaj pisaca pogorša.

 

[Hella]

Jedva čekam dan kad država neće književnicima i njihovim udruženjima dati više nijedan jedini dinar: krajnje je vreme da se položaj pisaca pogorša.

 

podrška iz prošlosti

 

http://www.parapsihopatologija.com/forums/index.php?showtopic=18606&page=7&do=findComment&comment=2328661

[notenoughreasonsforclaire]

Tri nova i dva stara člana.

 

Inače, majstori nisu uspeli da pravilno napišu naziv jedne hrvatske izdavačke kuće...

[kim_philby]

istina.

[koksy]

 

U uži izbor uvršteni su: Oto Horvat „Sabo je stao“ (Kulturni centar Novog Sada), Nikola Malović „Jedro Nade“ (Laguna), Slavoljub Stanković „Prvaci sveta“ (Geopoetika), Ivan Tokin „Najnormalniji čovek na svetu“ (Samizdat B92), Milovan Marčetić „Knjiga o Beuku“ (Čigoja štampa), Mileta Prodanović „Vitiligo“ (Arhipelag), Tanja Stupar Trifunović „Satovi u majčinoj sobi“ (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo), David Albahari „Životinjsko carstvo“ (Čarobna knjiga, Beograd), Vukašin Štreker „Zabrana upotrebe vatre i vode“ (Književna radionica Rašić, Beograd), Laslo Blašković „Razbrajalica“ (Arhipelag) i Filip David „Kuća sećanja i zaborava“ (Laguna).

Kako je saopšteno, NIN će u narednom broju objaviti spisak najužeg izbora najboljih romana iz prošlogodišnje produkcije.

Šezdeset prvi dobitnik najprestižnijeg književnog priznanja u Srbiji biće proglašen 19. januara 2015

 

procena finalnih 5-6:

Prodanović, T.St.Trifunović, Albahari, David, Blašković, Marčetić.

[zema]

koji su kriterijumi na osnovu kojih se formira najsiri izbor (cini mi se da je za ovu godinu bilo oko 150 knjiga u najsirem izboru)?

[koksy]

koji su kriterijumi na osnovu kojih se formira najsiri izbor (cini mi se da je za ovu godinu bilo oko 150 knjiga u najsirem izboru)?

 

u najširem izboru se nalaze svi prijavljeni romani.

dela na konkurs prijavljuju izdavačke kuće ili sami književnici (ako su roman izdali u samizdatu ili ako izdavač to neće da učini umesto njih) do 31.12. tekuće godine.  mislim da prijava na konkurs podrazumeva i dostavljanje odgovarajućeg broja primeraka knjige ( 5 ili 6, nisam siguran).

[zema]

fala

[Sludge Factory]

Slusao sam skoro negde Vasu Pavkovica (koji od ove ili prosle godine vise nije u ziriju) da se zali kako ih izdavaci zajebavaju pa im knjige koje npr. izadju za sajam, ili i pre, salju tek par dana pre isteka roka za prijavu, valjda pokusavajuci da sto kasnijim ulaskom u trku ostave veci tj. sveziji utisak na clanove zirija. Plus sto ima knjiga koje stvarno i izadju tek pred novu godinu. I clanovi zirija onda treba da procitaju gomilu knjiga za nekoliko dana. 

 

A mislim jebo ih taj rok, sto ga ne pomere! Ili sto ne pomere datum proglasenja, tj. donosenja odluke, sto mora bas odmah pocetkom januara da bude?

[koksy]

pa to jeste veliki problem i meni iskreno nije jasno šta bi falilo da se odluka donosi, npr. s proleća. žiri je tu u velikom problemu.

s druge strane, treba imati u vidu da se žiri formira takođe s početka godine tako da oni na izvestan način - koliko je to moguće - neprestano prate aktuelnu produkciju uz razumnu pretpostavku da će većina od toga da bude prijavljena na konkurs.

još jedna stvar je dosta bitna: žiriranje određenog književnog konkursa nikako ne podrazumeva da svaki član žirija pročita svako prijavljeno (ne)delo jer to prosto fizički nije moguće. obično se izvrši neka koliko-toliko ravnopravna "količinska" podela za prvo čitanje (često i za drugo, ako je škripac s vremnom). na taj način, na jednog člana petočlanog žirija otpadne za prvo čitanje 20-30 komada. ako pretpostavimo da  je taj član u toku godine nešto od toga samoinicijativno već "skuvao", brojka se dodatno redukuje.

na kraju, iskusan književni znalac (kakav bi član žirija trebalo da bude po prirodi stvari), u stanju je da već nakon prvog poglavlja proceni da li vredi nastavljati dalje ili već dovoljno pouzdano može zaključiti kako ima posla sa blentavom umotvorinom nadobudnog skribomana na koju nema smisla trošiti vreme.

sigurno je da, koliko je meni poznato, treće čitanje podrazumeva da svi članovi žirija pročitaju sva dela iz najužeg kruga i onda donose odluku.

bez obzira na ova gornja zapažanja,  svakako bi,  što se tiče NIN-ove nagrade, bilo razumno da se promeni termin proglašenja pobednika.

 

[koksy]

 

U najuži uzbor za tradicionalnu Ninovu nagradu za najbolji roman na srpskom jeziku u protekloj godini ušli su Oto Horvat za knjigu Sabo je stao, Filip David za Kuću sećanja i zaborava i David Albahari za delo Životinjsko carstvo.

Žiri u sastavu Vladislava Gordić Petković, Mića Vujičić, Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica jednoglasno je odlučio da izbor svede na tri naslova, a kome će pripasti prestižna nagrada biće odlučeno 19. januara.