Užasne li misli, farbati NBG. Onda dobiješ one jezive sovjetske blokove.

Da li se već beše pričalo o tome, pre svega o forsiranom klasicizmu (valjda?) u Poljskoj?

1 hour ago, Shan Jan said:

Neke arhitekte bi smatrale svetogrdjen to menjati, ja pak bih bio srecan ko malo dete makar da ga ofarbamo, mozda ne ko sto je Rama Tiranu ali svakako u neke lepse boje

Ove danas po kvadratu najskuplje zagrebačke stambene zgrade (izvan Podsljemenske buržujske zone) , dakle tzv. Trešnjevka jug (Jarun, Prečko, Vrbani, djelomično i Špansko) - sve su projektirane u 70ima i izgrađene u 80tima svaka po zasebnom nacrtu i u različitim bojama. Dan danas skidam kapu tom meni anonimnom urbanom planeru koji se za to izborio

Edited October 18, 2025Oct 18 by Roger Sanchez

41 minutes ago, zorglub said:

Užasne li misli, farbati NBG. Onda dobiješ one jezive sovjetske blokove.

Da li se već beše pričalo o tome, pre svega o forsiranom klasicizmu (valjda?) u Poljskoj?

I sad neka meni neko objasni, sta je tacno problem sa ovom promenom?

ovde i dogradjeno dosta u delu desno gde bila rupa

Evo razmišljanja na temu:

I još zanimljivih pogleda na tom kanalu.

Ja samo da kazem, ne mora da to budu zgrade u austrougarskom stilu 19. veka. Ima toliko drugih lepih stilova, cak i novih, npr. neke zgrade iz dekonstruktivizma. Samo da se vec jednom prihvati da pravljenje kocke od blokova betona, tone stakla ili bezlicnih fasada nije nesto sto stvara kozi atmosferu za lep zivot. Proporcije, krive linije i pracenje prirode bi trebalo da bude norma a ne bezdusna industrija.

2 hours ago, Shan Jan said:

I sad neka meni neko objasni, sta je tacno problem sa ovom promenom?

.

Nista nije problem, pogotovo sto je objektu vracen prvobitan oblik))

.

5 hours ago, Shan Jan said:

I sad neka meni neko objasni, sta je tacno problem sa ovom promenom?

Problem je sto je zgrada projektovana u nekom vremenu i u nekom stilu koji odgovara tom vremenu, a onda je x godina kasnije neko nakalemio nesto nidje veze jer se to njemu svidja.

Zamisli da se zgrada Glavne poste tako “dogna” ko seoska udavaca za preslavu. Ili fasade Prve ili Pete gimnazije da se malo ukrase ornamentima.

Ovo u Poljskoj izgleda kao klasicna srpska nadogradnja. Obecao investitor vlasnicima stanova novu fasadu i to “lijepu” a oni mu potpisali da nasadi odozgo ove badze. Vin vin. Ne samo da u originalnom projektu nije valjala fasada nego su i konstrukciju predimenzionisali tako da komotno nosi jos jedan sprat. Budale!

Staru fasadu je svakako trebalo obnoviti, ali ovo je nou gou.

Crko mi regler za ironiju sarkazma valjda ali glavna pošta je na redu da se vrati u nakinđurenu udavaču, dok se zgrada na adresi Ludna 9, Warszawa - samo vratila kući, kako već rekoše..

Ako je sanacija i rekonstrukcija izvedena tako skrupulozno, ne mogu da ne dam par bodova poljskoj školi rekonstrukcije, pogotovo posle onog selektivnog poduhvata na centru grada koji nikad nije bio baš takav.

Na kraju, za 3. Dnevnik - nisam pristalica rekonstrukcije, ukoliko nije tzv. integralna, gde se primenjuju identični materijali i tehnologije kao u doba nastanka.

Edited October 18, 2025Oct 18 by makaronee
Centar

Glavna posta je potpuno drugi stil, neki neoklasicizam, tu nema sta da se oduzme ili doda. Ovo poljsko ruglo lici na neku hruscovku. To sto je zgrada stara ne znaci da je i lepa.

17 hours ago, Shan Jan said:

Razumem sta @kralj kaze, da se ne treba pretvarati da je grad nesto sto nije, no mi imamo jako cudne gradove, gde ne u samom gradu, nego u svakoj ulici, imas izmesano tonu razlicitih stilova iz cesto razlicitih epoha, bez da su arhitekte gledale kako da to uklope. Ornamenti cine starije zgrade lepsim, mislim da je to generalni koncenzus, i ako u ulici imas miks onih sa i bez ornamenata, zasto ne bi ucinio one bez da prate u stilu ove lepse? Treba podsetiti da zgrade nisu umetnicka dela vec deo nasih zivota, koje treba da cine prakticnim i prijatnim svaki dan. A tu veliku ulogu igra prijatna estetika. Mozda neka stara svedena zgrada ima vrednost u oku istoricara arhitekture, slicno kao i neki brutalisticki bunker koji glumi dom, ali u tim zgradama treba da zive neki ljudi i da im bude prijatno. Kao sto ni stolica ne moze biti svrha samoj sebi, ne moze ni zgrada, cak ni njena fasada.

Dacu drugi primer, NBG, koji ja jako volim, je apokalipticki u jesen. Kad opadne lisce i zasivi se nebo dobijamo samo gomilu sivog, izubijanog, ispranog bezoblicnog betona na sve strane. Samo fali zeleni smog pa da se osecas ko da si u Norilsku. Neke arhitekte bi smatrale svetogrdjen to menjati, ja pak bih bio srecan ko malo dete makar da ga ofarbamo, mozda ne ko sto je Rama Tiranu ali svakako u neke lepse boje. Mozda je nekom to kich i ne prati dusu i slicne price ali za one koji zive tu, svakako je zdravije.

Razumem tvoju potrebu o prijatnosti prostora i o tome da arhitektura treba da bude estetski razumljiva i prijatna svojim konzumentima, ali ako se time narušava njena disciplinarna logika, koja pre svega proizlazi iz funkcije, konteksta i duha vremena u kojem nastaje, time se gubi njena suština. Arhitektura nije samo okvir za svakodnevni život, već i izražaj društvenih, tehnoloških i ideoloških vrednosti određenog trenutka.

Kada kažemo da nešto “nije lepo”, najčešće polazimo iz današnje percepcije, dok svaka epoha ima sopstveni estetski jezik. Brutalizam, na primer, nije nastao iz estetskog hira, već iz verovanja u racionalnost, iskrenost materijala i društvenu jednakost. Betonska masa bila je manifest modernosti, a ne njen promašaj. U tom smislu, pokušaj da se takva arhitektura “ulepša” farbom ili ornamentom zapravo briše njenu autentičnost i izražajni karakter.

Čak i delo monumentalnih razmera poput Notre-Dama našlo se pod pritiskom narativa da ga ne treba obnavljati u izvornom obliku, već da mu se udahne savremeni izraz, kroz stakleni toranj, vrt na krovu, svetlosne instalacije ili neki drugi "novitet" (davno je bilo, ne sećam se svih rešenja). Ipak, u ovom izuzetno ekstremnom slučaju prevagnula je konzervativna struja, što pokazuje da, i kada je dužnost arhitekte da izrazi duh svog vremena, ponekad sama skala i simbolička težina građevine postavljaju granice mogućeg tumačenja.

Naravno, prostor treba da bude human i prijatan, ali lepota u arhitekturi ne nastaje ukrašavanjem, već ravnotežom funkcije, konstrukcije i forme. U slučaju Novog Beograda, važnija je revitalizacija prostora nego estetsko “šminkanje” fasada (koja naravno treba da se održava - postoje protokoli koje niko ne ferma decenijama), jer arhitektura, na kraju, ne treba da se dodvorava oku, već da odgovori čoveku svog vremena, i da ga uči kako da u tom vremenu živi.

inače, postoji danas jako sadržajan i kvalitetan diskurs na ovu temu vezan za Generalštab. Tu se naravno radi o kulturnom dobru, pa su stative pomerene, ali naslanja se na ovu temu svom težinom.

Po meni je jako dobar primer obnove (restauracija se koristi kao stručan pojam, ali meni ne leži) Nebojšine kule. Oštećeni delovi su iskorišćeni i u savremenim tehnikama reinterpretirani u duhu savremenih praksi. Nevolja je što je taj izložbeni prostor jako skroman što se tiče istorijske građe, pa je napravljena nekakva sumanuta digitalna izložbena postavka koja je više za decu, ali je po meni super primer obnove i pomirenja staro Vs novoa. Postojala su stručna vođenja kroz objekat koje je vodio autor projekta, profesor kome sam zaboravio ime. Baš je bilo zanimljivo slušati ga na ovu temu.

Edited October 19, 2025Oct 19 by kralj

Dejan Miljković se zove čovek. Evo emisija:

U prostoru Nebojšine kule sam po prvi put uživo gledao LP Duo i to je bilo izvanredno iskustvo - sinteza muzičkog događaja i ambijenta. Ne znam da se taj prostor često koristi u tu svrhu, a možda bi mogao.

Evo uspomene, to je bilo 2013. godine u okviru BUNT festivala:

BUNT2013 — Postimages

Filmed during an architectural workshop at Heenat Salma Farm in Qatar, this film captures the final interview with Leon Krier, one of the most influential architectural thinkers of the 20th century. In this rare and intimate conversation, Krier reflects on his lifelong philosophy of architecture and urban design — from the principles of traditional city planning to his critique of modernism. With clarity, humor, and conviction, he reveals why the forms and proportions of traditional architecture are not relics of the past, but essential solutions to the crises of contemporary urban life. The film is interwoven with archival materials from Krier’s personal collection — architectural plans, early publications, and his signature hand-drawn doodles — illuminating how he translated thought into image, and theory into practice.

Zanimljivo i jasno i nama laicima: