THE WIRE (2002)

[Lord_Byron]

Zaista, nikome osim meni se situacija sa Kimom i Orlandom nije učinila barem neubedljivom? Iz aviona se videlo šta će se desiti...Al dobro, to mu je valjda ta realističnost, hoću reći takvih gluposti ima vazda u pravome životu. Čim pohvatam konce tog pravog života nastavljam sa serijom...Eh da, Lrd, romantično-harizmatični kriminalci ipak postoje i u životu i u seriji, seti se samo meddog Omara. ;) 'It's all in the game, yo'

[Ajant23]

Zaista, nikome osim meni se situacija sa Kimom i Orlandom nije učinila barem neubedljivom? Iz aviona se videlo šta će se desiti...Al dobro, to mu je valjda ta realističnost, hoću reći takvih gluposti ima vazda u pravome životu. Čim pohvatam konce tog pravog života nastavljam sa serijom...

Žica ima previše slojeva da bi stvari tako postavljao...U stvarnom životu je valjda moguće da gavran uleti u sobu i grakće nešto što se u toj usamljenoj noći čoveku, kome se čini da je prošao zenit svoje večnosti, artikuliše u kobno: "Nikad više". Ipak, realizam je u tananom i postupnom putu u ludilo, o kome zapis genijalnom doslednošću iz stiha u stih plete pesma.Arhetipski i politički slojevi u Žici veoma su jaki. U narednoj sezoni čeka te drama klasičnog tragičnog junaka, ipak ono što fascinira je "težina" teksta uklopljenog u neočekivano snažnu verovatnost i ozbiljnu izgrađenost umetničkog univerzuma.A, hej, Balzaku su zamerali da nedovoljno poznaje pravi Pariz, verovatno i bili u pravu. Flober je dosledno negirao da je sam realista. Tolstoj je nakon što je napisao "Rat i mir", kao valjda istorijski spis, rekao da tek počinje da piše svoj prvi roman kada je krenuo "Anu Karenjinu"...Ipak, psihološka verovatnost, ta kobna psihološka dubina njih što rade i dele taj "mračni ugao američkog eksperimenta" kako u jednoj epizodi reče jedan junak, u najboljoj je tradiciji Poevog grada.Onog Poea čijoj se psihološkoj dubini Gavrana najpre divio Dostojevski, onaj isti Dostojevski koji je više naučio Frojda od sve naučne literature.Želiš li proces puta iz stvarnog života do umetničke celine, vrati se prvo na "Ugao", ali ni tamo ga nećeš sasvim pronaći samo ćeš ga naslutiti. Ipak, u tome što ćeš naslutiti otkrićeš pravu snagu kojom se okrepila ova serija, daleko od aleksandrijskih i kinotečkih sindroma, a mnogo bliže životu.

[Lrd]

Eh da, Lrd, romantično-harizmatični kriminalci ipak postoje i u životu i u seriji, seti se samo meddog Omara. ;) 'It's all in the game, yo'

Da, ali Omar nije klasični kriminalac, on ne dira nikoga ko nije "in the game". On je kriminalac kriminalaca, tako da ne spada u tu kategoriju, ali nije to sad bitno. Gledaj dalje sezone i shvatićeš kakva je to serija koju gledaš, odnosno da ne treba nju porediti sa ostalima, nego ostale sa njom. :)

[Buck Naked]

Balzak, Flober, Tolstoj, Dostojevski, Po?U jeee... još će ova serija sa Filma biti liferovana na Umetnost i književnost!

[3opge]

Balzak, Flober, Tolstoj, Dostojevski, Po?U jeee... još će ova serija sa Filma biti liferovana na Umetnost i književnost!

za nju bi trebalo da postoji Vrhunska umetnost

[Ajant23]

Pa, objektivno to je toliko puno slojeva da ne znam šta da kažem... Istorijske i religijske sintagme, kompozicije epizoda, replike i motivi koji kruže... Svaki prokleti detalj, imena paketa droge...A, više sam pomenuo te realiste (tu su i neke prikrivene aluzije) da bih razdvojio od realizam i onog čemu je pasus težio. Vidim da sam mogao bolje da se izrazim, ali šta je tu je...

[Buck Naked]

Ma neee! Nije prozivka! Lepo baš.

[Ajant23]

Nisam još pogledao celu seriju. Ovu ne gledam tako. Ali prošao sam kroz stranice topika koje pokrivaju sezone koje sam pogledao. Sada ide u spojler, sa naznakom da je u njemu kraj 3. sezone. Ništa ne pominjem kasnije.

Video sam da je 3opge hvalio ubistvo Stringera. Meni se vrlo dopala ta paralela stvorena oko dve likvidacije. Ubistvo Stringera i penzionisanje Colvina. Obojica odlaze sa istovetnom replikom: "Get on with it, motherfucker." I, obojica bivaju sprečeni da je izgovore do kraja.String stiže da izgovori: "Get on with it, mother...", a Colvin: "Get on with it, motherfuck..."Kod Colvina sufiks "-er" ostaje neizrečen, što je i logično u trenutku gubitka posla. Stringerova poslednja reč biva preinačena od željene u izgovorenu reč "mother".Te dve osobe koje se jedini put sreću na groblju, izneveravaju osnovni postulat igre. I, jedan i drugi mehanizmima analogije pokušavaju da postave nove temelje svojih pozicija. Što najzad i simbolično biva epitaf Stringera Bella, u rukama McNulltyja knjiga izvađena sa police: "The Wealth of Nations" od Adama Smitha. Nije samo značaj i simbolika ove knjige bitna, već je bitno (iako čisto istorijsko) ime Adam i prezime Smith. Kako je meni samo to snažno. Adam, prvi čovek, simboliše njihovu rešenost da budu prvi ljudi svoje vrste. Ali, ono nosi i gorku ironiju izgnanstva iz Raja, koji simbolišu mehanizmi apatične službe i gangsterskih principa kao stubova igre. Na drugoj strani to najčešće i najbezličnije prezime Smith duboko prožima osnovni ideal "američkog eksperimenta". Najzad, i sama simbolika knige račva se u: analogiju osnovnih principa koji se prenose kroz temelje raznih ljudskih delatnosti, kao i na paradoksalnu sputanost pojedinaca da zaista delujući pre svega u svom intresu donesu socijalni boljitak. Tako ironija isteranosti iz Raja dostiže svoj puni krug u svetu čiji mehanizmi negiraju volju pojedinca da kroji istoriju, podređujući je determinisanim pravilima igre u koje se oni moraju uklopiti. Colvinov i Stringerov osnovni hibris postaje opiranje sudbini, kojoj se drama tako gorko narugala spojivši ih samo jednom i to na groblju.I, jedan i drugi stradaju od upravo svojih saradnika. I, jednog i drugog kažnjavaju upravo policije koje štite svoju igru.Kada kažem policije, tu je sjajan uvod u epizodu Stringerove smrti. Vestern dvoboj Omara i Brother Mouzonea. Jedan vođen čistim individualizmom i drugi određen hladnim poštovanjem pravila. Njih dvojica potežu pištolje. Ali, nadvladava Mouzoneova pozicija, koja inicira i na kraju određuje dalji tok odnosa. U njegovoj ruci je Walther PPK. Akronim PPK stoji od nemačkog Polizeipistole Kriminellmodell (policijski pištolj model za detektive), jetko simbolišući funkciju Mouzoneve pozicije. Najzad, ovaj pištolj će, posle počinjenog ubistva, Mouzone dati Omaru sa rečima da, kako je ovo Omarov grad, veruje da će ovaj postupiti pravilno sa njim. Osnovno značenje naravno je jasno, ali bacajući ga na kraju u vodu Omar će podvući razliku u odnosu na Mouzonea kao i na samu funkciju kojoj se ipak podredio.Sve uz pesmu "FAST TRAIN", u kojoj se sve izvrće. Pusti i neplodni predeli su u junaku koji je propao u sopstvenu unutrašnjost. A, draga koja ga je ostavila, mrtva draga koja ga je napustila, ona je priroda sama. Time se vraća reč koja je silom slučaja i bez njegove volje postala poslednja koju je Stringer izgovorio: "Mother".Srećni kraj ove sezone konačan je. Sve je vraćeno na svoje mesto. Parabola koja se ruga sama sebi. Komedija sredine koja je došla do svoje rajske tačke. Baš kao što će McNullty završiti u Paklu broda, Daniels u Paklu podrumske službe, Riggs u Paklu ranjavanja na kraju prve sezone, treća sezona završava se najidealnijom slikom dotadašnjeg toka serije. Vreme je za decu leta i početak romanse.

[Buck Naked]

Te dve osobe koje se jedini put sreću na groblju, izneveravaju osnovni postulat igre. I, jedan i drugi mehanizmima analogije pokušavaju da postave nove temelje svojih pozicija.

Tako je. Kad si ti već udario u književnost, mogu i ja u sociologiju. Mislim da je osnovna tema serije interni konflikt između pojedinca i društvene ustanove ("igre") ili institucionalizovanog društvenog ponašanja koje ih tipično karakteriše. Svi (anti)heroji na ovaj ili onaj način "kreativno" tumače sopstvenu društvenu ulogu, i na taj način predstavljaju drušvene devijante (termin nije vrednosno obojen) u značenju tog pojma kod Roberta Mertona. Meknalti je "devijantni" policajac koji dolazi u sukob sa policijom, na specifičan (intelektualniji) način to radi i Lester i, naravno, Bani Kolvin. Zatim, to radi Prezbo sa obrazovnim sistemom, Omar (kao moralan) sa narkomanskim društvenim ponašanjem, Hejns (sa svojim novinarskim poštenjem) u novinarskim, Ronda (sa principijelnošću) sa advokatskim, Karketi sa političkim, Sobotka sa sindikalnim i naravno, to rade i gotovo svi gangsteri (osim Ejvona): Stringer, D'Angelo i u izvesnom smislu Marlo. U izvesnom smislu, na delu je problematizacija odnosa "pojedinca" i "kolektiva" ili "društva".Svako od glavnih junaka ili "pozitivaca" (bez obzira što su mnogi kriminalci) zapravo su inovatori ili pobunjenici protiv sopstvenog društvenog položaja, to jest tipičnog društvenog ponašanja koje im nameće društvena institucija kojoj pripadaju. Ako želimo banalno, svi oni su "borci protiv pokvarenog sistema", bilo da je u pitanju policijski, novinarski, političarski, gangsterski, obrazovni, sindikalni ili koji god drugi društveni podsistem se ovde slika. Naravno da je to i tipična tema mnogih krimi filmova - usamljeni pojedinac koji se bori protiv korumpiranog i zlog sveta, ali ovde je to apostrofirano na posebno sofisticiran i gotovo sociološki način. Zaključak je takođe sociološki: ustanova uvek pobeđuje. Individualac nema šanse (šifra: kako završavaju Meknalti, Kolvin, Sobotka, Stringer, Prez u slučaju onog siromašnog klinca i većina drugih). Valjda je u tome suština tog realizma: njihova antisistemska herojstva i buntovništva nisu superherojska već moguća, ali je epilog skoro uvek njihov neuspeh. E da, a ono sa Adamom Smitom si preterao :) Verovatno se samo htelo pokazati da je Meknalti lovio gangstera koji je čltao i razumeo su ekonomiju, tj. koji je bio biznismen i ekonomista, a ne gangster. Edited September 22, 2009 by Buck Naked

[Ajant23]

E da, a ono sa Adamom Smitom si preterao :) Verovatno se samo htelo pokazati da je Meknalti lovio gangstera koji je čltao i razumeo su ekonomiju, tj. koji je bio biznismen i ekonomista, a ne gangster.

Za sve u Žici postoji to verovatno, to je njena snaga. Naravno, da za razliku od ostalih stvari koje sam naveo i za koje se sa priličnom izvesnošću može tvrditi da su svesno učinjenje, oko Adama Smita vezano za samo ime se da raspravljati. Što se tiče temelja po analogiji i to je izvesna intencija.Ipak, ono što je bitno je to da se do poslednjeg zareza sve uklapa. Meni se dopada kako je to Soderbergh rekao u jednom intervjuu: "I think for the most part intellectuals don't make very good movies. It's an emotional medium and I think you can really outsmart yourself."

[morgana]

adam smit, 368 slojeva znacenja jebote

[Ajant23]

Pa, fenomenalno odabran motiv. Ima apsolutnu verovatnost u smislu radnje, najlogičnija knjiga na Stringerovoj polici, ali zato kada puknu slojevi - opako.

[Sludge Factory]

Buckonjo, lepo sumirano. :)To je, otprilike, dato i na samom pocetku serije, u prvom dijalogu prve epizode, kad McNulty prica sa onim likom sto je bio dobar sa preminulim Snot Boogie-jem:

[first lines] Det. James 'Jimmy' McNulty: So your boy's name was what? Kid: Snot. Det. James 'Jimmy' McNulty: Called the guy "Snot"? Kid: Snot Boogie. Det. James 'Jimmy' McNulty: God. Snot Boogie. He like the name? Kid: What? Det. James 'Jimmy' McNulty: Snot Boogie? [the kid does not answer] Det. James 'Jimmy' McNulty: This kid, whose mama went to the trouble to christen him Omar Isaiah Betts... You know, he forgets his jacket, his nose starts running and some asshole, instead of giving him a Kleenex, he calls him "Snot". So he's Snot forever. Doesn't seem fair. Kid: Life just be that way, I guess. Det. James 'Jimmy' McNulty: So, who shot Snot? Kid: I ain't goin' to no court... Mothafucka didn't have to put no cap in him though. Det. James 'Jimmy' McNulty: Definitely not. Kid: He coulda just whooped his ass like we always whoop his ass. Det. James 'Jimmy' McNulty: I agree with you. Kid: He killed Snot. Snot been doing the same shit since I don't know how long. You don't kill a man over some bullshit. I'm sayin', every Friday night in an alley behind the Cut Rate, we rollin' bones, you know? I mean all them boys, we roll till late. Det. James 'Jimmy' McNulty: Alley crap game, right? Kid: Like every time, Snot, he'd fade a few shooters, play it out till the pot's deep. Snatch and run. Det. James 'Jimmy' McNulty: What, every time? Kid: Couldn't help hisself. Det. James 'Jimmy' McNulty: Let me understand. Every Friday night, you and your boys are shootin? crap, right? And every Friday night, your pal Snot Boogie... he'd wait till there's cash on the ground and he'd grab it and run away? You let him do that? Kid: We'd catch him and beat his ass but ain't nobody ever go past that. Det. James 'Jimmy' McNulty: I've gotta ask you: if every time Snot Boogie would grab the money and run away... why'd you even let him in the game? Kid: What? Det. James 'Jimmy' McNulty: Well, if every time, Snot Boogie stole the money, why'd you let him play? Kid: Got to. This America, man.

Edited September 24, 2009 by Sludge Factory

[Lord_Byron]

Arhetipski i politički slojevi u Žici veoma su jaki. U narednoj sezoni čeka te drama klasičnog tragičnog junaka, ipak ono što fascinira je "težina" teksta uklopljenog u neočekivano snažnu verovatnost i ozbiljnu izgrađenost umetničkog univerzuma.

[opasni SPOILER druge sezone]Pretpostavljam da si pod "tragičnim junakom" podrazumevao Frenka Sobotku. Paradoksalno, lepota tog lika i njegova tragička omaška je u tome što nije poazao lojalnost prema Grkovoj organizaciji kada je pokušao da sarađuje sa policijom. Ja to nisam shvatio kao odnos "pojedinca naspram sistema" već kao sukob starih i novih društvenih struktura, u kome nove, evolutivno superiornije, trijumfuju. Sobotka je predstavnik starog sindikalnog sistema koji je nekada vladao tom velikom zemljom. Ambivalentna priroda sindikalne moći je već lepo predstavljena u filmovima (npr. DeVitov Hoffa ili Skorsezeov Blue Collar). Negde sam pročitao da je snaga sindikata bila takva, da kao posledicu sindikalnih ugovora in the land of the free i danas postoje radnici zaposleni kao ložači uglja na električnim vozovima. Kroz lik Sobotke vidimo šta se desilo posle. U trenutku krize, Sobotka se obraća policiji, još jednoj tradicionalnoj i "starovremskoj" organizaciji, a njegovo konačno stradanje takođe otkriva i neodrživu anahronost i naivnost svih tih struktura u post 9-11 americi. Sobotka je uništen, policajci nemaju ništa u rukama, a Grkov cirkus je otišao dalje. Zapečaćena vrata na International Brotherhood of Stevedors su tragični epilog priče koju je, moguće, započeo još Elija Kazan na dokovima Njujorka. [spoiler off]Nesumnjivo je da The Wire stoji uz rame sa kanonom "velike književnosti", samim tim što govorimo o tragičnom junaku, a tragedija je u tom društvu pre svega počasna titula. Ne vidim ipak zašto se moje male, sitničave primedbe smatraju neprimerenim u tom kontekstu. Moje primedbe jesu mahom u ravni tzv. sitnog realizma, ali i taj, najniži oblik realizma je oružje kojim se autori ove serije veoma uspešno služe. Tom sitnom realizmu nema mesta u filmu ili drami, ali u seriji sa ovakvim nivoom detalja ti momenti su prilično bitni. Više kao kuriozitet, sitničavo primećujem prezime na putovnici koju Drugi Grk dobija u poslednjoj epizodi: Skaddeng. Isto prezime se može videti i u špici za drugu sezonu, ali na pasošu jedne od devojaka. Inače, Grk je zaista kriminalni mastermind kakvom sam se nadao, jezivo...Stringer pokazuje 1 autonomiju...sviđa mi se način na koji se ovde predstavlja ono što je gledaocu nepoznato, suptilno je i nenametljivo, čovek se nikada ne oseti prevarenim, ne mož uprti prst i reći "to je trik". To je uvek klizav teren. Nestrpljivo očekujem Re-Up i treću sezonu...

[Ajant23]

Drugu sezonu sam gledao pre podosta vremena. Moram reći da se nekih stvari ne sećam najbolje.

[opasni SPOILER druge sezone]Pretpostavljam da si pod "tragičnim junakom" podrazumevao Frenka Sobotku. Paradoksalno, lepota tog lika i njegova tragička omaška je u tome što nije poazao lojalnost prema Grkovoj organizaciji kada je pokušao da sarađuje sa policijom. Ja to nisam shvatio kao odnos "pojedinca naspram sistema" već kao sukob starih i novih društvenih struktura, u kome nove, evolutivno superiornije, trijumfuju. Sobotka je predstavnik starog sindikalnog sistema koji je nekada vladao tom velikom zemljom. Ambivalentna priroda sindikalne moći je već lepo predstavljena u filmovima (npr. DeVitov Hoffa ili Skorsezeov Blue Collar). Negde sam pročitao da je snaga sindikata bila takva, da kao posledicu sindikalnih ugovora in the land of the free i danas postoje radnici zaposleni kao ložači uglja na električnim vozovima. Kroz lik Sobotke vidimo šta se desilo posle. U trenutku krize, Sobotka se obraća policiji, još jednoj tradicionalnoj i "starovremskoj" organizaciji, a njegovo konačno stradanje takođe otkriva i neodrživu anahronost i naivnost svih tih struktura u post 9-11 americi. Sobotka je uništen, policajci nemaju ništa u rukama, a Grkov cirkus je otišao dalje. Zapečaćena vrata na International Brotherhood of Stevedors su tragični epilog priče koju je, moguće, započeo još Elija Kazan na dokovima Njujorka. [spoiler off]

Naravno da sam mislio na Frenka Sobotku. Njegov greh dešava se na samom početku. On kao sindikalac poklanja crkvi mnogo kvalitetnije staklo od policijskog majora. Otuda, on kao sindikalni vođa izneverava osnovno pravilo igre: previše je uspešan za sopstvenu poziciju. Bez toga, radnje ni istrage verovatno ne bi ni bilo, a najverovatnije ni tragičnog ishoda.Buck je verovatno mnogo bolja osoba da ti odgovori na teze koje si hteo da postaviš po pitanju sindikata. Ono što mogu reći sa pozicije serije, to je da Sobotka dolazi u konflikt po čitavom nizu nivoa sa pravilima igre: previše je uspešan za Poljaka, previše je uspešan za sindikalca.Ironija njegove sudbine i jeste u tome što on uopšte ne strada zato što je omogućio osobama da ga zloupotrebe da porobi druga ljudska bića: devojke ubijene na način koji nosi simboliku najtežeg mogućeg ropstva. Ceo mehanizam njegove tragičnosti se pokreće stoga što je izneverio svoju poziciju u igri.Najzad, on je priziva gnev bogova na najironičniji mogući način: darovavši crkvi najbogatiji poklon. Bogovi i ta nevidljiva ruka igra, kao i obično u Žici travestiraju se ni iz čega. Tu Žica kanon "velike književnosti" vodi dalje u onu fazu najteže istorijske ironije.Sobotka je naravno i po svojim osobinama tragični junak, što bi reko Aristotel: taman kako treba. ( :D ) Njegova omaška o kojoj govoriš vezano za Grka, meni ona liči na ironiju tragičnog mehanizma kod Šekspira. Ona Šekspirova propast u poslednji čas. Sve deluje da će se ipak rasplesti kako treba: Hamlet se pribrao i veštiji je mačevalac, šuma neće krenuti i od majke nerođeni ne postoji, Edmund će biti poražen i tako dalje, a onda kao da se ceo Univerzum uroti i stvori tragediju na taj jedan jedini preostali mogući način. Tako bih rekao da je taj Univerzum u Žici: ta potmula i žilava iskra igre koja, iako u svoj svojoj letargiji mami pojedinca da se istakne i nadraste je (there's games beyond the fucking game), uvek iznova pribira snagu da ga ni iz čega porazi. Kao ona priroda kod Poe-a, koja dolazi tamo gde je logika zatvorila pun krug: dva leša u zatvorenoj sobi u ulici Morg i fizička nemogućnost da je čovek počinio ubistvo. Tako je počeo žanr.U tom pogledu je i Grk sasvim ironičan. On je osoba bez identiteta. U Baltimoru dve najveće zajednice belaca su Poljaci i Grci. Njegova nacionalnost određena je antagonizmom na nacionalnost dva poljaka. Naravno, verovatnost se sjajno uklopila i sa ironičnom simbolikom. On na kraju i nestaje brišući sve odrednice svog identiteta. On je jednostavno bio i ostao samo igrač.Tako da je tragička omaška, o kojoj si govorio, prilično nevažna. Nazvao bih je simbolično: mala posekotina od Laertovog mača.Stradanje Sobotke jeste posledica onog što si imenovao odnos "pojedinca naspram sistema".A, mehanicistički progres oslikan lukom u Roterdamu koji proganja vođu sindikata, u stvari je mehanizam koji briše prirodu čoveka.Tu je čvor Sobotkine tragičnosti. Tu umetnost prevazilazi filozofiju. (Jbt, ne mogu da verujem da sam ovo napisao za HBO-ovu produkciju... )